Marina Cvetajeva

Da li čitate Marinu Cvetajevu?
Javite se da razmenimo sve što znamo o njoj. Da li volite njenu poeziju....?

Ne znam mnogo vise od ovog sto mozes da nadjes na netu. Mnogo mi je zao sto je imala takav zivot, a na zalost nije bila jedina, mnogi ruski pesnici su ili ubijeni ili proterani u Sibir posle revolucije.
Davno sam citala dve knjizice koje je izdala Rec i Misao, Oktobar u vagonu, i Neovdasnje vece . Ako imas neku od ove dve i ako te ne mrzi, stavi nesto ovde (neke stihove).

http://www.google.com/url?source=im...41.jpg&usg=AFQjCNHGVA7DEJoCQdTt_oESZzOa-AlqNA
http://www.google.com/url?source=im...va.jpg&usg=AFQjCNHNLyWcRJ5rG7b1uXD4uPMxDn0GDQ
Ja njegov prsten nosim s izazovom –
U Vječnosti – žena – a ne na papiru –
Previše usko lice je njegovo
Slično rapiru.

Usta, uglovima nadole, šutljiva,
I veličajnost bolna u obrvi.
U njegovu licu tragično se sliva
Drevnost dviju krvi.

Vitak je kao granâ vitkost prva.
Dva su mu oka – divno beskorisna! –
Pod raširenim krilima obrva
Ko dva ambisa.

U njegovu liku viteštvu sam vjerna.
Vama, što bez straha živjeste i mrijeste! –
Takvima što u sudbinska vremena –
Na stratište idu – skladajući verse.

Istinu znam. Odbacih ranije sve istine!
Ne treba da ljudi s ljudima ratuju, sve u svemu.
Gledajte: veče. Gledajte: skoro će noćne tmine.
Pjesnici, ljubavnici, vojskovođe – o čemu?

I već počinje vjetar, već zemlja rosu primi.
Uskoro zvjezdana će slediti nebo mećava,
Zaspati ispod zemlje uskoro ćemo svi mi
Što jedno drugom na zemlji nismo dali da spava.



marina..
kraljica..
neponovljiva..

VanZandt:

Ne znam mnogo vise od ovog sto mozes da nadjes na netu. Mnogo mi je zao sto je imala takav zivot, a na zalost nije bila jedina, mnogi ruski pesnici su ili ubijeni ili proterani u Sibir posle revolucije.
Davno sam citala dve knjizice koje je izdala Rec i Misao, Oktobar u vagonu, i Neovdasnje vece . Ako imas neku od ove dve i ako te ne mrzi, stavi nesto ovde (neke stihove).

Kliknite za proširenje...

Ima srećnika i srećnih druga
Koji pevati ne mogu. Oni-
Mogu suze da liju ! Kako je slatko kad se tuga
U pljusku prelomi !

Da bi nešto zadrhtalo pod kamenom gukom
Meni pak - naklonost poput biča, mača -
Međ sveopštim nadgrobnim jaukom
Duh nalaže - da pevam bez plača.

I David je pevao nad
Drugom svojim. Mada mu beše predvojen stas

Ako Orfej ne bi sišao u Ad
Sam, nego bi poslao glas
Svoj, samo glas poslao u tamu nemu
Sam pred pragom kao izlišan
Zastavši - Euridika bi po njemu
Kao po užetu izišla....

Kao na svetlost i kao po užetu,
Slepo i bez povratka u Ad.
Jer ako ti je glas, pesniče, dat
Ostalo ti je – uzeto

Za dacu666

Rasekoh vene - nezaustavno.
Neponovljivo šiklja život.
Podmećete tanjire, čančiće
Al svaki tanjir plitak biće
Čanak - tanak
Niz rub - pa ravno
U crnu zemlju, da poji trstik
Nepovratno, nezaustavno,
Nepopravljivo šiklja stih

Hvala

PESMA O BLOKU


I

Ime je tvoje - u ruci ptica
Ime je tvoje - na jeziku leda kockica
Jedno-jedino micanje usana
Ime je tvoje - pet slova osama
Loptica uhvaćena u letu svom
U ustima srebrnog praporca zvon

Kamen bačen u ribnjak, u zovu
Zajecaće tako kako tebe zovu
Ko noćnih kopita štropot strmi
Gromko tvoje ime grmi
I kazaće nam ga u slepe oči, zorom
Zvonko krcnuli oroz

Ime je tvoje - ah ne sroči!
Ime je tvoje - poljubac u oči,
U nežnu studen kapaka - usne
Ime je tvoje - poljubac u sneg
Izvorski, leden, plav gutljaj gust
S imenom tvojim - san je dubok, gust

fitolend:

PESMA O BLOKU


I

Ime je tvoje - u ruci ptica
Ime je tvoje - na jeziku leda kockica
Jedno-jedino micanje usana
Ime je tvoje - pet slova osama
Loptica uhvaćena u letu svom
U ustima srebrnog praporca zvon

Kamen bačen u ribnjak, u zovu
Zajecaće tako kako tebe zovu
Ko noćnih kopita štropot strmi
Gromko tvoje ime grmi
I kazaće nam ga u slepe oči, zorom
Zvonko krcnuli oroz

Ime je tvoje - ah ne sroči!
Ime je tvoje - poljubac u oči,
U nežnu studen kapaka - usne
Ime je tvoje - poljubac u sneg
Izvorski, leden, plav gutljaj gust
S imenom tvojim - san je dubok, gust

Kliknite za proširenje...

ovu pesmu obozavam...
divno u potpunosti...

Mojim pesmama pisanim izrana
Kad nisam ni znala jesam li poeta
Pesmama što liče na mlazove fontana
Na iskre raketa
Što se pokraše kao đavoli zlosti
U svetilište tamjana i snova
Mojim pesmama o smrti i mladosti
Punim nepročitanih stihova!
Razbacanim po podrumima i prašini
Gde ih niko ne čita i ne prelistava
Mojim pesmama kao starim vinima
Doći će dan slavlja.

Maj 1913

....Ko uz barut peva, nije pesnik iskren
I nije otac ko sina saceka
na kapiji da mu oruzje skine.
postoje dani, kada je sunce greh.
Danas zivot nije vredan coveka.

29maj 1913.

Moja pisma nisu unapred smišljena, i ti i ja moramo da živimo i da pišemo. Jednostavno pomičem kazaljku. Sve se završava ali ja, vidiš ja se ne rastajem od tebe! Utisak nečeg skupocenog, ali to su krhotine. Do koje mere reč otkriva suštinu. Mislim na neke stihove - Užasno sam želela da napišem Euridiku: koja iščekuje, hoda, odlazi.Putem očiju ili disanja? Ne ne znam.Kada bi ti samo znao kako ja vidim hod! Ja sam još, na najnižim stepeniku besmrtnosti.

Grlim tvoju glavu - čini mi se da je ona tako velika zato što je u njoj - zato što grlim čitavu planinu - Ural


Trebalo bi da Vas ispijem nadušak, a ja ispijam kap po kap i zbog toga kašljem

Postoje dve vrste ljubomore. Jedna (napadački pokret) - od sebe, druga (udarac u grudi) - u sebe.Zašto bi to bilo nisko - zabosti nož u sebe.

Ja nisam zaljubljena u sebe, zaljubljena sam u ovaj posao: slušanje. Kada bi mi drugi dozvolili da slušam, kao što ja dajem, ja bih na isti način slušala drugog.
O drugima mi ostaje samo jedno, da nagađam
Spoznaj samog sebe !
Spoznala sam, - I to mi nimalo ne olakšava spoznavanje drugog.Obratno čim počnem da
procenjujem čoveka prema sebi, dešava se nesporazum za nesporazumon

Moj pisaći verni stolu!
Hvala što mi stabla kolut
Dade - da bi postao tabla,
A ostade - živo stablo

S lišća mladoga vijorom
Nad veđama , s živom korom,
Sa suzama smole žive
Do dna zemlje - tvoje žile




Čovek postaje pesnik da bi bio sve. Drugim rečima čovek je pesnik, jer nije ..... Nacionalnost - to je uključenost i izdvojenost.Orfej diže u vazduh nacionalnost ili tako široko razmiče njene granice da se svi uključuju u nju
Međutim u svakom jeziku postoji nešto samo njemu svojstveno, njegova suština

Kod mene na polici Marine Cvetajeve i njene poezije koliko hoćete, u originalu i prijevodu, a ne znam zašto bi trebalo sve biti na netu (a u knjižare da zaviritre malo?), velika je pjesnikinja osim toga u mome srcu...

Как правая и левая рука -
Твоя душа моей душе близка.

Мы смежны, блаженно и тепло,
Как правое и левое крыло.

Но вихрь встаёт - и бездна пролегла
От правого - до левого крыла!

Мари́на Ива́новна Цвета́ева

NESANICA


Iza besane noći – slabljenje tijela,
Drago postaje i ne svoje – ničije.
U sporim žilama jošte žiga strijela
I ljudima šalješ serafimski osmijeh.

Iza besane noći oslabi ruka,
Duboko ravnodušan i drug i dušman bude...
Cijela duga – iz svakog slučajnog zvuka,
I odjednom Firencom zamiriše studen.

Nježno sjaje usne, i zlatnije su sjene
Kraj upalog oka. To upaljen je u noći
Taj svijetli lik, i od tamnine njene
Tek jedno nam je potamnjelo – oči.

( 1916.)

NOĆ JE

U ogromnom gradu noć je - teška
Iz sanjiva doma idem bez - smeška
I ljudi misle: žena ili ćerka
A ja samo pamtim: noć je teška

Julski vetar mi mete put
I negde muzike u oknu - prut
Do zore vetar postaće - žut
Kroz tanke zidove grud u - grud

Eno crne topole u oknu - blesak
I zvon s tvrđave, u ruci - cvet
I korak za tobom što nije - klet
I ta senka moja, a mene - nije

Svetiljke kao zlatan đerdan
Noćnog listića ukus - slan
Skinite sa sebe što nosi dan
Shvatite, ljudi, ja sam vaš - san

Marina Cvetajeva

Istinu znam

Istinu znam! Bivše istine na stranu!
Neka Čoveka , čoveka na zemlji ne glođe!
Gledajte- veče! Gle- skoro i noć banu!
O ČEMU – pesnici, ljubavnici i vođe?
Već vetar leže i zemlja u rosi bdi.
Skoro će mećava zvezda u nebu stati.
Pod zemljom ćemo evo usniti i mi
Što na njoj nedadosmo jedno drugom spati.

Beo beše - pocrveni,

oboji ga krv.

Crven beše - pa pobele,

izbeli ga smrt.

Marina Cvetajeva: Zaljubljuješ se samo u strano, srodno - voliš

Slušaj i zapamti: svako ko se smije nesreći drugoga, je budala ili nitkov; najčešće i jedno i drugo.

Ona je darovala svijetu prelijepu poeziju. Iskrenu, neposrednu, prodornu ...

Marina Cvetajeva - je najveća ruska pjesnikinja dvadesetog vijeka sa tragičnom sudbinom. Neverovatno talentovana, počela je da piše poeziju već sa 6 godina, i ne samo na ruskom, već i na francuskom i njemačkom! Prva zbirka pjesama, koju je objavila sa 18 godina, odmah je privukla pažnju poznatih pjesnika.
25 citata ove prelijepe žene koji otkrivaju svu dubinu i mudrost njene tragične sudbine:

1. "Voljeću te cijelo ljeto" - zvuči ubjedljivije od "cio život", i što je najvažnije - mnogo duže!

2. Ako biste sada ušli i rekli: "Ja odlazim, zauvijek" - ili "Mislim da Vas više ne volim" - čini mi se da ne bih osjetila ništa novo: svaki put kada Vi odlazite, svaki sat, kada Vas nema - nema Vas zauvijek i Vi ne volite mene.

3. Zaljubljuješ se samo u strano, srodno - voliš.

4. Susreti su potrebni za ljubav, za ostalo postoje knjige.

5. Stvaralaštvo je opšte djelo, stvoreno usamljeno.

6. U svijetu postoji ograničen broj duša i neograničen broj tijela.

7. Voljeti znači vidjeti čovjeka takog, kakvog ga je Bog zamislio i ne oblikovali roditelji.

8. Ako volim čovjeka, želim da mu od mene bude bolje - barem od prišivenog dugmeta. Od prišivenog dugmeta - od sve moje duše.

9. Uspjeh - to je uspjeti.

10. Šta možeš znati o meni, ako nikad nijesi spavao sa mnom i nijesi pio?

11. Nema na zemlji drugog Vas.

12. Ne želim da imam tačku viđenja. Želim da imam viđenje.

13. Slušaj i zapamti: svako ko se smije nesreći drugoga, je budala ili nitkov; najčešće i jedno i drugo.

14. Jedino što ljudi ne opraštaju je to, što si se i bez njih na kraju krajeva, snašao.

15. Vajar zavisi od gline. Slikar od boja. Muzičar od struna. Kod umjetnika, muzičara može se zaustaviti ruka. Kod pjesnika samo srce.

16. "Strpljen - spašen". Volim ovu frazu, samo izokrenutu.

17. Omiljene stvari su mi: muzika, priroda, poezija, usamljenost. Voljela sam pusta mjesta koja se nikome nijesu sviđala. Volim fiziku, i njene misteriozne zakone privlačenja i odbijanja, liče mi na ljubav i mržnju.
18. Po jednom sam - prava žena, svima sudim po sebi, svakome stavljam u usta - svoje riječi, u grudi - svoja osjećanja. Zato su mi svi od prvog minuta: dobri, velikodušni, darežljivi, neispavani i bezumni.

19. Koliko bolje vidim čovjeka kada nijesam sa njim!

20. Niko ne želi - niko ne može da shvati jedno: da sam sasvim sama. Poznanika i prijatelja je cijela Moskva, ali ni jednoga ko je za mene - nema, ko bi bez mene! - umro.

21. Muškarci se nijesu navikli na bol, kao životinje. Kada ih boli, odmah im ovolike oči, da sve moguće uradiš, samo da bi prestali.

22. Maštamo zajedno, spavamo zajedno, ali plačemo uvijek sami.

23. Oh, moj Bože, kažu da nema duše! A šta me sada boli? - Nije zub, ni glava, ni ruka, i nijesu grudi - ne, grudi, u grudi, tamo gdje se diše - dišem duboko: ne boli, ali sve vrijeme boli, sve vrijeme cvili, nepodnošljivo!

24. Ljudski, možemo ponekad voljeti deset, sa ljubavlju - mnogo - dva. Nečovječno - uvijek jednog.

25. Želim takvu skromnu, ubistveno - jednostavnu stvar: da kad uđem, čovjek se obraduje.

Cvetajeva (Марина Ивановна Цветаева), ruska, prekasno otkrivena, boginja, bila je, kažu, nepodobna za vođenje domaćinstva i porodični život, jer je sebično sebe i poeziju stavljala na prvo mesto, verujući da je kompromis rezervisan samo za slabe i za one koji nisu umetnici.

Oduzevši sebi život u 49. godini, pogledala je smrti, kako i životu, u oči – dostojanstveno, suočivši se sa činjenicom da sebi i porodici više ne može da obezbedi osnovne uslove za život.
Ovaj život, pun strasti, patnje i ljubavi otpočeo je 1892. godine u Moskvi, u uglednoj, artistokratskoj porodici. Putujući svetom sa svojim najbližima, Marina se radovala begu od moskovskog buržujskog života, ne sluteći da će jednom od njega i pobeći – u potpunu bedu.

U mestu Pavla Visina (poznatom utočištu za pesnike i umetnike), upoznala je svog budućeg supruga – carskog višeg oficira Sergeja Efrona (Сергей Эфрон). Ubrzo su se i venčali, no Cvetajeva je celoživotno imala afere sa drugim muškarcima, bilo platonske, bilo “opipljive”. Navodno je imala i ljubavnu aferu sa pesnikinjom Sofijom Parnok (София Парнок).

Nakon što se Efron, sa kojim je tad imala dvoje dece, priključio Beloj armiji, Marina se vratila u Moskvu, gde je vladala beda, a kako nije imala kome da se obrati za pomoć – bila je prepuštena samoj sebi, pa je i obavljala sve poslove do kojih je mogla doći. Kada joj je umrla mlađa kćerka, ona biva izjedana grižom savesti, te suprugu, za kog i ne zna da li je živ, u pismima piše kako ju je “Bog kaznio”. Kada je, najzad, dobila vest da je Sergej u životu, i tada mu piše: “Moj Serioženka, ako se od sreće ne umire, onda se u svakom slučaju okameni.”
Ona sa kćerkom 1922. napušta Sovjetski Savez i ponovo se sreće sa svojim mužem. Živeći u Pragu, ali bez muža, Marina otpočinje aferu sa bivšim vojnim oficirom – Konstantnom Rodzevčem (Константин Родзевич). Po završetku ove veze, počinju i njene prepiske sa Borisom Pasternakom (Борис Леонидович Пастернак) i Rilkeom (Райнер Мария Рильке).

Pisala je Borisu:

“…Borise, ja ne bih mogla u julu mesecu da s tobom budem u Moskvi jer bi se ti razbijao o mene.
Mnogo sam razmišljala o tome – i pre tebe – celog života. Vernost kao samosavlađivanje nije mi potrebna (ja kao odskočna daska, ponižavajuće). Vernost kao postojanost strasti, nerazumljiva mi je, tuđa. (Vernost kao nevernost – stavlja sve na svoje mesto!) Dovoljna mi je jedna za ceo život. (Možda je i nije bilo, ne znam, nisam pronicljiva, onda joj se približila nevernost, njen oblik.)
…Šta bih ja s tobom radila, Borise, u Moskvi (bilo gde, u životu)? Pa zar može jedinicia (bilo koja) da da zbir? Kvalitet je drugačiji. Drugačije cepanje atoma. Suština ne može da se raspadne na ono što tek treba da bude. Heroj ne stvara trg. Trg je potreban temi da bi još jedanput i na nov način stvorila heroja (sebe).
Da dopunim o razumevanju…
Ja tebe razumem iz daleka, a ako bih videla ono što te očarava, zagrcnula bih se prezirom kao slavuj pesmom. Likovala bih od njega. I u trenu bih se izlečila od tebe. Kao što bih se izlečila od Getea i Hajnea čim bih ih pogledala.
…Borise, Borise, kako bismo ti i ja bili srećni – u Moskvi, i u Vajmaru, i u Pragu, i na onom svetu, a posebno na ovom, koji je već sav u nama.
Tvoja večita odlaženja (ja to tako vidim) i tvoje oči koje gledaju odozdo. Tvoj život, dalek od svih ulica sveta – pravo meni u dom. Prisutnost ne podnosim, a znam da je ni ti ne voliš. Složili bismo se…”

Kliknite za proširenje...

Kada je Rilke umro, gorko i grozničavo pisala je Borisu o njegovoj smrti:

“Ti si prvi kome ispisujem ovaj datum. Borise, on je umro 30. decembra, ne 31. Još jedan životni promašaj. Poslednja sitna osveta života – pesniku. Borise, mi nikada nećemo otići kod Rilkea. Taj grad više ne postoji.
… Vidiš, Borise: utroje, živi i svejedno ništa ne bi ispalo. Poznajem sebe: ne bih mogla da ne ljubim njegove ruke, a ne bih mogla da ih ljubim, čak ni u tvom prisustvu, možda čak ni u svom. Ja bih žudela, kidala bih se i raspinjala, Borise, zato što je to još ovaj svet. Borise! Borise! Kako mi je onaj dobro znan. Po snovima, po vazduhu snova, po rasterećenosti, po suštini snova. I kako ne poznajem ovaj, kako ne volim ovaj, kako sam uvređena u ovom…”

Kliknite za proširenje...

Sergej i Cvetajeva su se 1924. pomirili i napustili Prag, a potom dobili i sina, da bi već naredne godine otišli u Pariz, gde su živeli narednih 14 godina u bedi. Po povratku u Rusiju, Efron je bio uhapšen zbog špijunaže, a ubijen je iste godine kada su Cvetajeva i njen sin evakuisani u Jelabugu.

Obesila se avgusta 1941. ostavivši pismo upućeno sinu:

“Murilga! Oprosti mi, ali dalje bi bilo sve gore. Teško sam bolesna, to više nisam ja. Volim te bezumno. Shvati da više nisam mogla da živim. Prenesi tati i Ali ako ih vidiš da sam ih volela do poslednjeg časa i objasni im da nisam mogla dalje.”

Kliknite za proširenje...

Slučajni “akter” njenog samoubistva, bio je upravo Pasternak (s kojim se pred kraj života konačno i upoznala). Pomagao joj je oko pakovanja i dok je konopcem vezivao kofer, kroz šalu je prokomentarisao kako je uže toliko jako da “kad bi čovek hteo, mogao bi njime da se obesi”. Kada je saznao da se Cvetajeva obesila baš pomoću tog užeta, dugo sebi nije mogao da oprosti nepromišljenu šalu.

Njeni stihovi nisu bili poželjni u Sovjetskom Savezu, te je, kada je izvršila samoubistvo, bila usamljena, bez para, gotovo zaboravljena. Na sahrani nije bilo nikog, a ne zna se čak ni gde je sahranjena.
Ovaj tragični život, prepun ljubavi i strasti, ostavio je, osim poezije, gomilu imena onih koje je Marina volela, ili bar mislila da ih voli. Pored njenih prepiski sa Pasternakom i Rilkeom, poznato je njeno druženje sa pesnicima Andrejem Belim (Андрей Белый) i Maksimilijanom Vološinom (Максимилиан Волошин). Bila je nemirna poput vetra, no u svojim ljubavima, i pored toga, predana i duboka.

Jednom prilikom, kad je svog ljubavnika Ivana Bunjina (Иван Бунин), pitala gde se nalazi, odgovorio joj je kratko: “Zašto?”, da bi mu rekla, čežnjivo i ganutljivo: “Zato što, ako si živ, znači da si moj.” U drugom pismu, pisala mu je i: “Bože, ne sudi, ti nikad na ovoj zemlji nisi bio žena.” Nije joj sudio. Sopstveni život uzela je u sopstvene ruke, one ruke, umorene, istrošene od teškog rada, one ruke kroz koje su prošla najlepša ljubavna pisma, one ruke koje su iza sebe ostavile poeziju, čija se lepota i vrednost mere jedino suzama – kako njenim, tako i suzama onih koji je čitaju, godinama kasnije.

Dijana Knežević

Marina Ivanovna Cvetajeva je rođena u Moskvi 26. septembra (8. oktobra) 1892. godine u čuvenoj aristokratskoj porodici. Otac Ivan Vladimirovič Cvetajev bio je ugledni profesor Moskovskog univerziteta, poznati klasični filolog i istoričar umetnosti, osnivač Muzeja lepih umetnosti, a majka Marija Mejn Cvetajeva pijanistkinja nemačko-poljskog porekla. Imala je dva polubrata iz očevog drugog braka sa Varvarom Dimitrijevnom. Jedina rođena sestra koju je imala zvala se Anastasija. Svađe među decom iz prvog i drugog braka su bile česte, a ponekad i nasilne. Njen otac je bio čovek udaljen od porodice, udubljen u svoje studije, ceo život zaljubljen u prvu ženu. Majka Marija se 1902. godine godine zarazila tuberkulozom. Pošto se verovalo da promena klime može da izleči opaku bolest, porodica je dosta putovala po inostranstvu, sve do 1906. godine kada je majka umrla. Za vreme tih putovanja, Marina je uživala daleko od čvrstih ograničenja moskovskog buržujskog života, naučila je italijanski, francuski i nemački jezik. Cvetajeva je pohađala škole u Švajcarskoj, Nemačkoj i Sorbonu u Parizu, a stihove je počela da piše još u ranom detinjstvu.

Sve Marinine ljubavi
Provodeći vreme u mestu Plava visina, koje je bilo poznato kao utočište za književnike, pesnike i umetnike, Marina je upoznala svog budućeg supruga - carskog višeg oficira Sergeja Efrona. Ona je imala 19 a on 18 godina kada su se zaljubili, a odmah posle toga, 1912. godine, i venčali. Njihova ljubav je bila strasna i intenzivna, ali to Marinu Cvetajevu nije sprečilo da povremeno ulazi u afere sa drugim muškarcima. U jednom trenutku Cvetajeva je čak ušla u vezu sa pesnikinjom Sofijom Parnok, koja je bila sedam godina starija od nje. Ove dve žene su se strasno zaljubile, a njihova ljubav je uticala i na njihovo stvaralaštvo.
Cvetajeva i njen muž su imali dve ćerke - Arijadnu, rođenu 1912. i Irinu, rođenu 1917. godine. Posle kratkotrajnog zajedničkog života, 1914. godine Efron se dobrovoljno prijavio za front, a od 1917. godine je bio oficir, stacioniran u Moskvi.
Posle revolucije, 1917. godine, Efron se pridružio Beloj armiji, a Marina se vratila u Moskvu, nadajući se da će biti zajedno sa mužem. Ipak, bila je „zarobljena" u Moskvi pet godina, gde je zavladala strašna glad, a Cvetajeva se sa tim teško borila. Pošto nije imala bližu porodicu kojoj bi se mogla obratiti za pomoć, nije postojao način da izdržava svoje dve ćerke i sebe. Tri godine kasnije, 1920, mlađa ćerka Irina umire u dečjem prihvatilištu dok Marina leči stariju ćerku od malarije. Detetova smrt je u njoj izazvala veliku tugu i grižu savesti. U jednom od pisama napisala je: „Bog me je kaznio". Nema vesti od muža, živi veoma teško, takoreći gola i bosa. Tek 1921. dobija vest da joj je muž živ i tada mu piše - Moj Serjoženka, ako se od sreće ne umire, onda se u svakom slučaju okameni.

Život u izgnanstvu i bedi
U maju 1922. godine Cvetajeva je sa ćerkom Arijadnom napustila Sovjetski Savez i ponovo se srela sa Efronom u Berlinu. U avgustu iste godine porodica je otišla u Prag. Pošto nisu mogli da obezbede novac za smeštaj u gradu, Cvetajeva i ćerka su pronašle sobu u obližnjem selu, a Efron je ostao da živi u hostelu u Pragu pošto je tamo studirao politiku i sociologiju na Karlovom univerzitetu. Za to vreme Cvetajeva je imala strasnu aferu sa Konstantinom Rodzevičem, bivšim vojnim oficirom. Vest o ovoj aferi se brzo pročula po emigrantskim krugovima i stigla do Efrona. Efron je bio skrhan ovom vešću i upravo ih je ona odvela do sloma. Nedugo potom završila se i njena veza sa Rodzevičem. Ipak, veza sa njim i raskid poslužili su Cvetajevoj kao inspiracija za neka dela.
U isto vreme, započelo je Marinino dopisivanje sa Borisom Pasternakom i Rilkeom. Sa Pasternakom se nije upoznala skoro dvadeset godina, ali među njima je postojala iskra i održali su prijateljstvo sve do njenog povratka u Rusiju.
U leto 1924, Efron i Cvetajeva su se pomirili i napustili Prag, nastanivši se u Vsenori gde su začeli sina koga su nazvali Georgije, ali ga je Marina zvala Mur i volela ga je opsesivno. Godine 1925. odlaze u Pariz, gde su živeli narednih 14 godina u bedi.

Povratak u Staljinovu Rusiju
Cvetajeva i njen sin su se 1939. godine vratili u Staljinovu Rusiju. Njena sestra Asja je u toku njenog odsustva bila u logoru i, iako je preživela surove godine, nikada se nisu videle. Sovjetski pisci su odbijali da joj pomognu i posao je pronalazila prevodeći poeziju. Efron i Arijadna su bili uhapšeni zbog špijunaže. Ispostavilo se da je ćerkin verenik bio agent sa zadatkom da špijunira porodicu. Otišla je u 27. godini a vratila se u petoj deceniji. Nikada se nije više videla sa majkom. Inače, Efron je prethodno bio sumnjičen, ali ne i uhapšen za tvrdnju da je špijun. Ubijen je 1941. godine. Iste godine Cvetajeva i njen sin su evakuisani u Jelabugu. Sin u Moskvi upisuje književnost, potom odlazi u rat i gine 1944. godine.
Cvetajeva se obesila 31. avgusta 1941. godine. Iza nje je ostalo pismo upućeno sinu - Murliga! Oprosti mi, ali dalje bi bilo sve gore. Teško sam bolesna, to više nisam ja. Volim te bezumno. Shvati da više nisam mogla da živim. Prenesi tati i Ali, ako ih vidiš, da sam ih volela do poslednjeg časa i objasni im da nisam mogla dalje.

Tužan kraj umetnice
Kada je izvršila samoubistvo u zabačenom gradu, stotinama kilometara od Moskve, Cvetajeva je bila bez para, usamljena i gotovo zaboravljena. Jedna od velikih pesnikinja Srebrnog doba Rusije predugo je bila zapostavljana. Umrla je pre nego što je njeno delo priznato. U Rusiji su na nju nepoverljivo gledali kao na emigranta, a na Zapadu nije bila poznata. Veruje se da je Marina dugo razmišljala o smrti: „Godinu dana merkam smrt. Sve je nakazno i strašno. Progutati - gadost. Skočiti - užas. Iskonska odvratnost vode... Niko ne vidi, ne zna, da ja već godinu dana očima tražim kuku.” Nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja da sebi oduzme život, Cvetajeva je prešla granicu vešanjem o kuku na tremu kuće u kojoj je iznajmljivala sobu. Slučajni „akter" tragičnog samoubistva simbola tragedije ruske književnosti prošloga veka, prema priči Paustovskog, bio je Boris Pasternak, koji joj je pomagao oko pakovanja. Dok je konopcem vezivao jedan kofer, kroz šalu je prokomentarisao kako je uže toliko jako da „kad bi čovek hteo, mogao bi njime da se obesi". Kasnije, kad je saznao da se Cvetajeva obesila baš pomoću tog konopca, dugo sebi nije mogao da oprosti nepromišljenu šalu. Policija je preuzela telo, a na sahrani nije bilo nikog. Ne zna se čak ni gde je sahranjena.