Препород, који је захватио многе народе Европе у XIX веку, одјекнуо је и овде, мада само међу танким слојем школованих, али зато није био ништа мање плодан. Нарочито је био успешан у школама, међу онима који ће после постати учитељи и вође целокупног националног и културног живота Лужичких Срба. Доба препорода овде се може рачунати од 1840. У ђачким и студентским дружинама, које су осниване по угледу на сличне немачке, радило се у четири школска центра за Лужичке Србе - први је био у Будишину, где су се образовали будући свештеници и проповедници, дружина Societas slavica Budissinensis, основана 1832. у гимназији а у богословији 1839, са циљем да негује матерњи језик и подстиче развој уметничке књижевности, скупљања народних умотворина и др. Из овог круга су изашли махом свештеници обе вере, учитељи и песници, национални радници: Јан Смолер (1816-1884), састављач прве збирке народних песама Volkslieder der Wenden in der Oben und nieder Lausitz - Pjesnicki hornych a delnych Luzicich Serbow, Grima 1841, 1843, затим Хандриј Зејлер (1804-1872), највећи песник лужичког романтизма, председник друге дружине Sorabija у Лајпцигу, где се упознао са Симом Милутиновићем кад је овај боравио у Лајпцигу 1826. због штампања своје књиге. Вероватно му је Сима помогао да преведе прву нашу народну песму Девојка момка избира и истовремено га упознао са нашим народним стварањем. Нешто касније дружина је добила на поклон Вукову Пјеснарицу, песме Качића и Мушицког.
Друштво Serbowka у Прагу почело се интересовати за остале Словене када су код њих у Лужичко семениште долазили истакнути чешки слависти и песници Јозеф Добровски, Вацлав Ханка, преводилац наших песама на чешки, и Карел Ербен - који су их подстицали да негују свој матерњи језик и да буду свесни своје припадности великом словенском племену. Зато треба да упознају и остале Словене, да уче њихове језике. Тако су неки међу њима учили и наш језик и вежбали се преводећи наше народне песме.[6] Своје преводе читали су на састанцима те тако и остале упознавали с нашом историјом и борбом за слободу. Те су песме уписивали као у неки рукописни лист, назван Kwetky; неке су изишле у тадашњим њиховим часописима, а највећи број преписивали су ученици у своје збирке песама, које су махом сачуване и, с обзиром на број наших песама у њима, сведоче о живом интересовању и дивљењу за нашу народну поезију. Несумњиво је да су ове песме имале јак утицај да и они истрају у борби за свој народ. Највише песама превео је касније познати и пожртвовани борац, писац и сликар Јуриј Вјелан (1817-1892), који је посетио Београд и о томе одушевљено писао у њиховим новинама. Михал Хорњик (1833-1894) до краја живота остаје веран нашим песмама и неуморно их преводи. Преводили су још и Дучман, који је оставио за собом рукописну антологију словенских народних песама, међу којима су наше најбројније, Кригар, Циж, Пјех, Хаша и Рола.
Четврти школски центар Лужичких Срба био је у Вроцлаву, где је дуже време живео Франтишек Челаковски, творац тротомне збирке превода словенских народних песама, међу њима и наших, на чешки језик. Он је својим студентима давао задатке да преводе и наше песме, па су тако оне својом националном вером и борбеношћу вршиле утицај на будуће будитеље српског народа. Но, борбу Лужичких Срба помагали су свесрдно и представници свих Словена, посећивали дружине, бодрили их, учили, саветовали. Ваља поменути Људевита Штура, Срезњевског, Бођанског, Григоровича, Кухарског, Шафарика, Колара, Палацког и друге, међу којима највише има Пољака и Чеха. Наша Матица и Друштво српске словесности одржавали су везе с њима, вршили размену књига. Macica serbska основана је 1846. да би се у њој ујединио рад на буђењу националне свести, неговању језика и књижевности, издавању, између осталог, на првом месту, часописа Letopis, који и данас излази, већ у четири реда, а то све без икакве државне или друштвене помоћи, само добровољним прилозима и понеким даровима.
Вести о нама јављају се код Лужичких Срба спорадично, а највише у време ратовања с Турцима 1876. Један непознати песник посветио нам је чак и песму, у којој каже: "Преко гора, преко долина/ у даљину, све моје мисли иду к вама,/ браћо мог народа". Друга песма из истог времена носи наслов који све казује: Ура Словенима!
За време распуста студенти су организовали састанке на којима су читали своје радове, говорили о народној будућности, о другим Словенима, рецитовали ватрене Зејлерове песме, који је неуморно радио, уређивао часописе, сакупљао прилоге за подизање тзв. Српског дома. Помоћу добровољних прилога у земљи и међу пријатељима у иностранству успели су да подигну велики дом који је служио као центар свег културног живота; ту је било седиште Матице, затим музеј, библиотека и архив. Нажалост, дом су хитлеровци при повлачењу пред руским и пољским трупама порушили.
(лого "Домовине")
Централна лужичкосрпска организација Домовина основана је 1912. године као скуп свих постојећих Друштава. И поред свих забрана и притисака све до доласка Хитлера на власт, друштва под овим окриљем су вредно радила. Везе са свим Словенима одржавали су већ поменути Смолер, затим Јан Пјетр Јордан (1818-1891), познавалац словенских језика, уредник више листова, међу којима је познати Jahrbucher fur slawische Literatur, који је био на врло високом нивоу.[7] Пошто је учествовао на Словенском конгресу у Прагу, по доласку кући Јордан је био отпуштен са Лајпцишког универзитета, где је био лектор за словенске језике. Јакуб Барт Чишински (1856-1909), песник, вођа младосрпског покрета, иако свештеник, неговао је савремене лирске жанрове, преводио Шекспира, Љермонтова, Мицкјевича. Имао је симпатија за ослободилачке борбе на Балкану и превео неке песме из црногорске херојске епике. Написао је прву лужичкосрпску драму На градишту, која се и данас изводи.[8] Вреди поменути значајну личност овога доба Арношта Муку (1854-1932), филолога и сорабисту светскога гласа, организатора народног културног живота. Поред свеколиког рада, он је био и приређивач Етнографске изложбе у Дрездену 1896, баш у време антисрпске кампање, којом је доказао способност, вољу и право Лужичких Срба на живот. У то време је то био подвиг вредан дивљења. Написао је безброј чланака, Статистику Лужичких Срба, збирку имена места, личних имена, граматику, био је члан више иностраних академија.[9] Још једну велику личност представља композитор Корла Август Коцор (1822-1904), који је организовао певачке хорове, компоновао на Зејлерове стихове многе песме, које су ушле у народ, као и химну Красна Лужица. Његов ораторијум Пролеће компонован на Зејлерову поему Годишња доба и данас се изводи, а свира га берлинска филхармонија. Од њега је и прва лужичка опера, из 1871. године, Јакуб и Ката.[10]
Тако су Лужички Срби дочекали I светски рат, у којем их је много изгинуло по разним бојним пољима и опет су спаљена њихова села, али се, после рата и револуције у Немачкој, појавила нада у боље прилике у Вајмарској републици. Основан је Српски народни одбор и на мировној конференцији у Паризу тражили су сједињење обе Лужице, право на употребу народног језика и аутономију. Да брани српска права на конференцију је послат Арношт Барт, национални радник, који се сам образовао и који је знао више језика. Међутим, нико га није подржао, а Немци су цинично тврдили да ће се они понашати према Србима коректно, онако како се према Немцима буду понашали у другим државама. По повратку из Париза власти су то одмах доказале, јер су Барта затвориле и тек на интервенцију чехословачког премијера Бенеша пустиле. Па ипак, све до доласка Хитлера на власт Срби нису малаксавали. Радили су у Матици, Домовини, Соколу (били су на слету у Београду) и уопште развили плодне везе са свим Словенима. У нашим новинама између два рата излазиле су бројне вести о њима; њихов сликар и публициста Мјерчин Новак-Њехорнски после пута кроз нашу земљу написао је књигу утисака У царству Душана Силног, а после Другог светског рата Између Вардара и Јадрана. Знао је наш језик. Умро је 2004. у деведесетој години.
I to bi bilo to.
Istina... 
