Правда за Лужичке Србе
Strana 1 od 11 12345 ... PoslednjaPoslednja
Prikazujem rezultate 1 do 25 od 262

Tema: Правда за Лужичке Србе

  1. #1
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano Правда за Лужичке Србе

    Зашто држава Србија не жели да помогне својој Лужичкој Браћи и Сестрама.
    Скоро сам сазнао да су слали писма преседнику Србије, али никада нису добили одговор...

    Шта мислите дал треба Србија да покуша да помогне својој Браћи и Сестрама из Лужице?















    http://www.serbske-nowiny.de/

    Gde je Srbima rodni zavičaj?

    Gde je Srbima rodni zavičaj?
    Je li to Saksonija ili Pruska možda,
    gde Laba tiho teče
    i sa Šprevom se sastaje?
    Ah ne, ah ne,
    Naš rodni kraj mora biti još prostraniji!

    Gde je Srbima rodni zavičaj?
    Da nije to Pomorje ili Litva možda,
    gde još žive uspomene polabske
    i ;gde je potonula Vineta?
    Ah, ne, ah ne,
    Naš rodni kraj mora biti još prostraniji!

    Gde je Srbima rodni zavičaj?
    da nisu to moravska ili češka zemlja?
    Ah, snaga Češke i njena sloboda
    pretvorene su u prah...
    Ah, ne, ah ne,
    Naš rodni kraj mora biti još prostraniji!

    Gde je Srbima rodni zavičaj?
    Da nije, možda, riterska Poljska,
    koja je slobodu izgubila .isto tako
    i koju rastržu nesloge?
    Ah, ne, ah ne,
    Naš rodni kraj mora biti još prostraniji!

    Gde je Srbima rodni zavičaj?
    Da nije u Iliriji ili Dalmaciji?
    Tamo gde je - Raguza* prastara
    kraljica mora?
    Ah, ne, ah ne,
    Naš rodni kraj mora biti još prostraniji!

    Gde je Srbima rodni zavičaj?
    Nije li to Slovenija, ili možda Srbija,
    čija nam je reč bliska
    i gde Miloš kraljevski presto ima**?
    Ah, ne, ah ne,
    Naš rodni kraj mora biti još prostraniji!

    Gde je Srbima rodni zavičaj?
    Da nije to Rusija beskrajna,
    trećina sveta,
    u kojoj sunce ne zalazi nikad?
    Ah, ne, ah ne,
    Naš rodni kraj mora biti još prostraniji!

    Reci mi onda gde je taj prostrani kraj!?
    Od Labe počinje on, pa ide do Dunava,
    od Crnog Mora čak do Kamčatke,
    eto, to je taj prostrani kraj,
    nas Srba rodni zavičaj...!

    Handrij Zejler, Lužički Srbin 1842.
    “Mors tua, vita mea”



  2. #2
    Zainteresovan član Marko80 (avatar)
    Učlanjen
    22.07.2005.
    Pol
    muški
    Poruke
    255
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Re: Правда за Лужичке Србе

    Држава Србија не може да помогне Србима у сред Србије а камоли Лужичким Србима
    Тому Винковића за председника!

  3. #3
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano Re: Правда за Лужичке Србе

    Лужички Срби (горњолужичкосрпски: Luzisky Serbja, доњолужичкосрпски: Luzysky Serby), познати и као Северни Срби или Лужичани, су стари западнословенски народ, који живи у источном делу Немачке, у немачким покрајинама Саксонија и Бранденбург, у крају који је познат као Лужица или Сорбенланд (земља Срба).

    Говоре два слична језика: горњолужичкосрпски (под утицајем чешког језика) и доњолужичкосрпски (под утицајем пољског језика). Оба језика спадају у словенску групу индоевропске породице језика. Лужичких Срба укупно има око 105.000, а по вероисповести су већином протестанти, а мањим делом католици.
    “Mors tua, vita mea”

  4. #4
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    27.10.2009.
    Pol
    ženski
    Poruke
    223
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Правда за Лужичке Србе

    Citat Original postavio Marko80 Pogledaj poruku
    Држава Србија не може да помогне Србима у сред Србије а камоли Лужичким Србима
    Bas tako. A kakva to njima pomoc treba, kad su spali od nas da traze.

  5. #5
    Buduća legenda jomini (avatar)
    Učlanjen
    18.04.2004.
    Pol
    muški
    Poruke
    33.537
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Правда за Лужичке Србе

    Citat Original postavio Marty Misterija Pogledaj poruku
    Зашто држава Србија не жели да помогне својој Лужичкој Браћи и Сестрама.
    Скоро сам сазнао да су слали писма преседнику Србије, али никада нису добили одговор...

    Шта мислите дал треба Србија да покуша да помогне својој Браћи и Сестрама из Лужице?
    Ajoj patetike...
    Pa kako Srbija može ikome da pomogne? Jedino pevanjem junačkih pesama... Ono kao, podizanje morala... I to bi bilo to.

  6. #6
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano Re: Правда за Лужичке Србе

    Препород, који је захватио многе народе Европе у XIX веку, одјекнуо је и овде, мада само међу танким слојем школованих, али зато није био ништа мање плодан. Нарочито је био успешан у школама, међу онима који ће после постати учитељи и вође целокупног националног и културног живота Лужичких Срба. Доба препорода овде се може рачунати од 1840. У ђачким и студентским дружинама, које су осниване по угледу на сличне немачке, радило се у четири школска центра за Лужичке Србе - први је био у Будишину, где су се образовали будући свештеници и проповедници, дружина Societas slavica Budissinensis, основана 1832. у гимназији а у богословији 1839, са циљем да негује матерњи језик и подстиче развој уметничке књижевности, скупљања народних умотворина и др. Из овог круга су изашли махом свештеници обе вере, учитељи и песници, национални радници: Јан Смолер (1816-1884), састављач прве збирке народних песама Volkslieder der Wenden in der Oben und nieder Lausitz - Pjesnicki hornych a delnych Luzicich Serbow, Grima 1841, 1843, затим Хандриј Зејлер (1804-1872), највећи песник лужичког романтизма, председник друге дружине Sorabija у Лајпцигу, где се упознао са Симом Милутиновићем кад је овај боравио у Лајпцигу 1826. због штампања своје књиге. Вероватно му је Сима помогао да преведе прву нашу народну песму Девојка момка избира и истовремено га упознао са нашим народним стварањем. Нешто касније дружина је добила на поклон Вукову Пјеснарицу, песме Качића и Мушицког.



    Друштво Serbowka у Прагу почело се интересовати за остале Словене када су код њих у Лужичко семениште долазили истакнути чешки слависти и песници Јозеф Добровски, Вацлав Ханка, преводилац наших песама на чешки, и Карел Ербен - који су их подстицали да негују свој матерњи језик и да буду свесни своје припадности великом словенском племену. Зато треба да упознају и остале Словене, да уче њихове језике. Тако су неки међу њима учили и наш језик и вежбали се преводећи наше народне песме.[6] Своје преводе читали су на састанцима те тако и остале упознавали с нашом историјом и борбом за слободу. Те су песме уписивали као у неки рукописни лист, назван Kwetky; неке су изишле у тадашњим њиховим часописима, а највећи број преписивали су ученици у своје збирке песама, које су махом сачуване и, с обзиром на број наших песама у њима, сведоче о живом интересовању и дивљењу за нашу народну поезију. Несумњиво је да су ове песме имале јак утицај да и они истрају у борби за свој народ. Највише песама превео је касније познати и пожртвовани борац, писац и сликар Јуриј Вјелан (1817-1892), који је посетио Београд и о томе одушевљено писао у њиховим новинама. Михал Хорњик (1833-1894) до краја живота остаје веран нашим песмама и неуморно их преводи. Преводили су још и Дучман, који је оставио за собом рукописну антологију словенских народних песама, међу којима су наше најбројније, Кригар, Циж, Пјех, Хаша и Рола.

    Четврти школски центар Лужичких Срба био је у Вроцлаву, где је дуже време живео Франтишек Челаковски, творац тротомне збирке превода словенских народних песама, међу њима и наших, на чешки језик. Он је својим студентима давао задатке да преводе и наше песме, па су тако оне својом националном вером и борбеношћу вршиле утицај на будуће будитеље српског народа. Но, борбу Лужичких Срба помагали су свесрдно и представници свих Словена, посећивали дружине, бодрили их, учили, саветовали. Ваља поменути Људевита Штура, Срезњевског, Бођанског, Григоровича, Кухарског, Шафарика, Колара, Палацког и друге, међу којима највише има Пољака и Чеха. Наша Матица и Друштво српске словесности одржавали су везе с њима, вршили размену књига. Macica serbska основана је 1846. да би се у њој ујединио рад на буђењу националне свести, неговању језика и књижевности, издавању, између осталог, на првом месту, часописа Letopis, који и данас излази, већ у четири реда, а то све без икакве државне или друштвене помоћи, само добровољним прилозима и понеким даровима.

    Вести о нама јављају се код Лужичких Срба спорадично, а највише у време ратовања с Турцима 1876. Један непознати песник посветио нам је чак и песму, у којој каже: "Преко гора, преко долина/ у даљину, све моје мисли иду к вама,/ браћо мог народа". Друга песма из истог времена носи наслов који све казује: Ура Словенима!

    За време распуста студенти су организовали састанке на којима су читали своје радове, говорили о народној будућности, о другим Словенима, рецитовали ватрене Зејлерове песме, који је неуморно радио, уређивао часописе, сакупљао прилоге за подизање тзв. Српског дома. Помоћу добровољних прилога у земљи и међу пријатељима у иностранству успели су да подигну велики дом који је служио као центар свег културног живота; ту је било седиште Матице, затим музеј, библиотека и архив. Нажалост, дом су хитлеровци при повлачењу пред руским и пољским трупама порушили.



    (лого "Домовине")

    Централна лужичкосрпска организација Домовина основана је 1912. године као скуп свих постојећих Друштава. И поред свих забрана и притисака све до доласка Хитлера на власт, друштва под овим окриљем су вредно радила. Везе са свим Словенима одржавали су већ поменути Смолер, затим Јан Пјетр Јордан (1818-1891), познавалац словенских језика, уредник више листова, међу којима је познати Jahrbucher fur slawische Literatur, који је био на врло високом нивоу.[7] Пошто је учествовао на Словенском конгресу у Прагу, по доласку кући Јордан је био отпуштен са Лајпцишког универзитета, где је био лектор за словенске језике. Јакуб Барт Чишински (1856-1909), песник, вођа младосрпског покрета, иако свештеник, неговао је савремене лирске жанрове, преводио Шекспира, Љермонтова, Мицкјевича. Имао је симпатија за ослободилачке борбе на Балкану и превео неке песме из црногорске херојске епике. Написао је прву лужичкосрпску драму На градишту, која се и данас изводи.[8] Вреди поменути значајну личност овога доба Арношта Муку (1854-1932), филолога и сорабисту светскога гласа, организатора народног културног живота. Поред свеколиког рада, он је био и приређивач Етнографске изложбе у Дрездену 1896, баш у време антисрпске кампање, којом је доказао способност, вољу и право Лужичких Срба на живот. У то време је то био подвиг вредан дивљења. Написао је безброј чланака, Статистику Лужичких Срба, збирку имена места, личних имена, граматику, био је члан више иностраних академија.[9] Још једну велику личност представља композитор Корла Август Коцор (1822-1904), који је организовао певачке хорове, компоновао на Зејлерове стихове многе песме, које су ушле у народ, као и химну Красна Лужица. Његов ораторијум Пролеће компонован на Зејлерову поему Годишња доба и данас се изводи, а свира га берлинска филхармонија. Од њега је и прва лужичка опера, из 1871. године, Јакуб и Ката.[10]

    Тако су Лужички Срби дочекали I светски рат, у којем их је много изгинуло по разним бојним пољима и опет су спаљена њихова села, али се, после рата и револуције у Немачкој, појавила нада у боље прилике у Вајмарској републици. Основан је Српски народни одбор и на мировној конференцији у Паризу тражили су сједињење обе Лужице, право на употребу народног језика и аутономију. Да брани српска права на конференцију је послат Арношт Барт, национални радник, који се сам образовао и који је знао више језика. Међутим, нико га није подржао, а Немци су цинично тврдили да ће се они понашати према Србима коректно, онако како се према Немцима буду понашали у другим државама. По повратку из Париза власти су то одмах доказале, јер су Барта затвориле и тек на интервенцију чехословачког премијера Бенеша пустиле. Па ипак, све до доласка Хитлера на власт Срби нису малаксавали. Радили су у Матици, Домовини, Соколу (били су на слету у Београду) и уопште развили плодне везе са свим Словенима. У нашим новинама између два рата излазиле су бројне вести о њима; њихов сликар и публициста Мјерчин Новак-Њехорнски после пута кроз нашу земљу написао је књигу утисака У царству Душана Силног, а после Другог светског рата Између Вардара и Јадрана. Знао је наш језик. Умро је 2004. у деведесетој години.
    “Mors tua, vita mea”

  7. #7
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano Re: Правда за Лужичке Србе

    Најтеже време за Лужичке Србе било је време нацизма. Хитлер је веома лукаво измишљао начине како да их онемогући, па је одредио и дан и сат кад ће нестати последњег Србина са немачке земље и остати чиста раса Ubermensch-a. Прво је расејао по целој Немачкој националне раднике и интелигенцију, обезглавио народ, хапсио, слао у логоре, забранио рад свим организацијама, а пред зградом Домовине спалио оно што је у њој нашао. Ипак је пре тога њен председник 24-годишњи др Павол Недо, заједно са др Јаном Цижом, склонио све што је било значајно и што се дало слонити. Изгледало је да је све било узалудно.

    Иако је народ био измучен, а земља разорена од бомбардовања и спаљена, Лужица је, ипак, сачекала ослободиоце и дала се на посао. Отпочео је нов живот. У бившој Немачкој Демократској Републици Лужички Срби су први пут у својој тешкој историји добили сва права, која им је гарантовао Закон о заштити културе Лужичких Срба, изгласан 1948. и 1950. Добили су школе на матерњем језику, ниже и средње, учитељску школу и школу страних језика. Поново је Домовина наставила рад. Отворен је Институт за изучавање фолклора, језика и историје у Будишину, који је касније припојен Берлинској академији наука, затим Српски институт за језик и књижевност Универзитета Карла Маркса у Лајпцигу, подигнута је нова зграда Српског дома уз помоћ државе и омладине. Године 1952. основан је Државни ансамбл српске народне културе, који броји 180 чланова - оркестра, ,хора и балета. Ансамбл је гостовао у 52 земље света, али у нашу земљу није позван. Немачко-српско позориште основано је 1963. и способно је да изводи и опере. Радио Кочебуз емитује емисије на оба лужичка језика. У Будишину је постојало издавачко предузеће које је задовољавало све потребе Лужичких Срба: штампало је новине, часописе, уџбенике, календаре, научну и лепу литературу.

    Да додамо још да Лужички Срби имају богату научну литературу, да са својим радовима учествују на међународним састанцима; написали су своју историју у више томова. Имају високо образоване музикологе и композиторе, као др Јана Равпа, имају више запажених сликара - Шибара, Брука, Шлосара, Ланзину и друге. Негују филмску уметност и чланови су немачке филмске организације Дефа. Њихови писци су организовани у удружење Коло, које је члан Удружења немачких писаца. Пошто су одмалена двојезични, писци су често приморани да сами преводе своја дела на немачки, јер је врло важно да своје суграђане упознају са својим стварањем и на тај начин исправе оно мишљење које су о њима ширили бивши господари и шовинисти. Нарочито вредно негују поезију. Песме често пишу и обични људи и оне се певају у народу. Најеминентнији живи песник је Кито Лоренц (1938), високо образован, песник свих европских родова у поезији, који може да стане у ред са савременим песницима Европе. Поред њега је још низ других, као Бенедикт Дирлих, Бено Будар, Томаш Навка, Марја Кравцец. Међу познатим писцима треба истаћи Јурја Брезана (1916), неко време и потпредседника удружења писаца НДР, који је превођен скоро на све европске језике. Као омладинац писао је песме за омладину. Био је командант бригаде Лужичких Срба на изградњи пруге Брчко-Бановићи. Касније се посветио само прози. Дела су му разноликих тема, од сликања живота и тегоба за време нацизма до митске личности у роману Крабат, који се сматра његовим врхунским делом, или до старог мотива борбе сиротиње са влашћу у роману Како је стара Јанчова ратовала с властима. Ово дело је драматизовано, прихваћено с одушевљењем, преведено и извођено у чешким, словачким, пољским и немачким позориштима. Говори се да је Брехт одушевљен њиме почео да ради на драматизацији и хтео да га назове Српска мајка храброст, али га је смрт у томе спречила. Написао је и трилогију Феликс Хануш, која захвата раздобље од Првог до после Другог светског рата. Дело је добрим делом аутобиографско. Поред Брезанових постоји и низ других веома добрих дела: Дани у даљини, рано преминуле књижевнице Марје Млинкове, које је на свом крају везано за ратне дане у нас. У почетку успешан песник, а касније искључиво прозни писац, Јуриј Кох има низ занимљивих романа везаних за живот, промене и прилике у Лужици:

    Између седам мостова, Вишњино дрво. Усамљени Непомук, Повратак снова. Ту је, затим, приповедач Јуриј Кравжа, па Марја Кубашец, по струци историчар, која је написала неколико дела са догађајима из старије историје, веома значајних за читаоце који нису раније имали прилике да упознају своју историју. Она им је пружа на близак начин, кроз романе Boscij Serbin, Пролећни ветрови, Године пожара, у стилу чешког писца с краја прошлог века Алојза Јирасека. Написала је и збирку приповедака, као и низ дела за децу.[11] За омладину и децу пишу Јуриј Кравжа (Бајци је крај), Ангела Страхова (У суботу увече код куће, Хало, Казек и др.), Ингрид Наглова, Јан Хемпл као и одличан дечији писац Јан Ворнар (Чапла и шапка, Гвоздени прстен и др.). Сва ова дела дубоко су везана за прилике и проблеме српске Лужице. Поред путописа негује се мемоарска књижевност, као у делима Јана Цижа (Облаци на путу ка слободи, У чељустима сатане) и Антона Навке (Под супротном лопатом, Под супротном пушком). Пишу се и драме које су за њихову публику веома корисне и тражене. Рано преминули Пјетр Малинк написао је Дела Ноћни пацијент, Бунтовник Јан Чушка и Опроштај. Занимљиво је дело Бена Будара, иначе писца дечје поезије и младалачке прозе, Ускршње јахање. Драма је састављена од приповедака - његових, каo и других писаца, веома различитих средина и људи, али све чврсто на лужичкој земљи. Публика ју је одлично примила, а дело је играно у Чешкој и више пута у Пољској. У Лајпцигу је штампана 1981. Serbska citanka, дело које пружа историјски пресек кроз четири века српске писмености, од првог превода Библије и молитвеника до савремених дела. Приређивач и преводилац текстова на немачки је песник Кито Лоренц. Према овој Читанци наш приповедач Радослав Братић саставио је један број крагујевачког часописа Кораци за 1984. избором превода са латинског, немачког и српског. То је први пут да је код нас у оваквом обиму приказана писменост Лужичких Срба, али је прошла неопажено. Да поменемо и усамљени број часописа Руковет из Суботице, који је исто тако дао нешто места лужичкосрпској савременој књижевности у истој години.
    “Mors tua, vita mea”

  8. #8
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano Re: Правда за Лужичке Србе

    Ми као народ истога имена не можемо се похвалити ничим што би сведочило о интересовању за културу овог маленог народа, који је нашао разумевање и код много већих литература него што је наша. У време препорода наше новине, а нарочито часописи, као нпр. Летопис МС, Отаџбина и други, редовно су доносили вести о свим културним догађајима у Лужици и на тај начин Лужичким Србима пружали помоћ и подршку да истрају у свом раду. Између два рата у нашој земљи је постојало Друштво пријатеља Лужичких Срба у Љубљани, где и данас постоји, а сарадња је јача са Словенцима у Штајерској. У Словенији је изишла књига Тоне Главана Лужички Срби, веома инструктивна, о историји тог народа, друштвеним приликама и савременим збивањима, као и збирка народних бајки Липа која свира. Недавно је у Загребу, где бар по имену постоји предратно друштво пријатеља, изишла књига Јоже Хорвата, новинара, с репортажом под насловом Из Југославије у Лужицу. Македонци су по обостраном уговору издали избор савремених приповедака лужичких писаца Бадник, а заузврат у Будишину је издат избор из дела македонских писаца. Таква сарадња постоји и са Бугарима, а да и не помињемо врло богату и разноврсну помоћ Пољске, Чешке и Словачке, и њихову сарадњу са Лужичким Србима. Само код нас, који бисмо, пре свих осталих, имали разлога за разумевање и сарадњу, нема скоро ништа, ако не убројимо збирку бајки коју је пре више година издала Народна књига у својој серији Бајке света и Нолитову књигу мање познатог Брезановог дела Криста, и то у преводу с немачког. Нешто је предвиђала Матица у Новом Саду, али од разговора се није отишло даље. Нешто упорно покушава управник Етнографског музеја и биће штета ако ненаклоњене прилике и време онемогуће ово залагање. Наши покушаји да заинтересујемо више издавачких предузећа у Београду остали су без успеха, јер је то "мала" књижевност, а, свакако, није ни егзотична као кад се ради о некој афричкој земљи.[12]

    Шта још рећи о приликама у Лужици данас, после уједињења Немачке? Тешко је ишта прогнозирати, јер у јеку тржишних закона наћи разумевање за малени, туђ народ није лако. Прва неповољна ствар јесте поновно одвајање Лужица. Државни буџет засад не обећава помоћ, без којег рад на култури и већих народа није могућ. Па ипак, као и некад, Срби раде, труде се колико је то могуће без потпоре. У Кочебузу, средишту Доње Лужице, најзад су добили свој Српски дом. У Саксонском парламенту Горња Лужица има три српска посланика, док, нажалост, Доња Лужица нема ниједног. Прошле године једна делегација од осам представника посетила је у Бону министарку за унутрашње односе госпођу др Вилимс. Делегација јој је изложила потребу потпоре државе ради даљег рада, нарочито у вези с културним институцијама. Министарка је показала пуно разумевања, дала одмах извесну помоћ, али за даље их је упутила да се обрате одговарајућим установама у Дрездену и Поступиму. То, ипак, даје неке наде, а на другој страни Срби ће и даље тражити могућност за свој даљи опстанак. Треба се надати да ће се ствари одвијати онако како треба да се одвијају у једној земљи са високом културом.



    Данас је етнички најбоље очувана Горња Лужица, јер су за њу у оквиру Саксоније постојали нешто бољи друштвени услови. Центар политичког и културног живота Горње Лужице је град Будишин (Bautzen). У свим крајевима Лужице Лужички Срби данас живе са бројно надмоћним Немцима, који су током векова били овамо систематски колонизовани. После Другог светског рата међу Лужичке Србе су насељени Немци протерани из пограничних чешких области Судета. Још један разлог што више готово нема етнички чистих лужичкосрпских насеља јесте експлоатација површинских наслага мрког угља, који се налази испод вековних лужичкосрпских насеља. Села су због тога уништена, а њихови становници расељени у градове међу Немце, где се налазе у мањини, а на њиховим баштама, воћњацима и њивама никао је џиновски комбинат Црна пумпа.


    Литература и напомене везане за литературу
    Литература: Vladimнr Zmeљkal, Luzicti Srbove, Praha, 1962; Tone Glavan, Luziski Srbi, Ljubljana 1966; Jan Petr, Nastin politickych a kulturnich dejin Luzickych Srbu, Praha 1972.
    Главан, 35.
    Rudolf Jenc, Stavizny serbkeho pismowstwa, Budisin, 1954, 10.
    Нав. дело.
    Главан, 56.
    Н. Ђорђевић, Први преводи српских народних песама на лужичкосрпски језик, Прилози за књижевност... књ. XLII, 1976, св. 1-4, 193.
    Nowy biografiski slownik k stawiznam a kulturje Serbow, Budysin 1983, 237.
    Нав. дело, 39.
    Нав. дело, 400.
    Нав. дело, 259.
    Hubert Zur, Komuz muza wodzi, Budysin 1977, 149.
    Чланак др Мића Цвијетића (који је одбранио докторску дисертацију у Београду о нашим узајамним везама) Вук Караџић у очима лужичкосрпских савременика, Задужбина, Београд, IV, 1991, 7, 14.
    Мићо Цвијетић, Лужички Срби и Југословени, Нови Сад, 1995.
    Сава С. Вујић - Богдан М. Басарић, Северни Срби (не)заборављени народ, Београд, 1998.
    “Mors tua, vita mea”

  9. #9
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    27.10.2009.
    Pol
    ženski
    Poruke
    223
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Правда за Лужичке Србе

    Gde je Srbima rodni zavičaj?

    Gde je Srbima rodni zavičaj?
    Je li to Saksonija ili Pruska možda,
    gde Laba tiho teče
    i sa Šprevom se sastaje?
    Ah ne, ah ne,
    Naš rodni kraj mora biti još prostraniji!

    Gde je Srbima rodni zavičaj?
    Da nije to Pomorje ili Litva možda,
    gde još žive uspomene polabske
    i ;gde je potonula Vineta?
    Ah, ne, ah ne,
    Naš rodni kraj mora biti još prostraniji!

    Gde je Srbima rodni zavičaj?
    da nisu to moravska ili češka zemlja?
    Ah, snaga Češke i njena sloboda
    pretvorene su u prah...
    Ah, ne, ah ne,
    Naš rodni kraj mora biti još prostraniji!

    Gde je Srbima rodni zavičaj?
    Da nije, možda, riterska Poljska,
    koja je slobodu izgubila .isto tako
    i koju rastržu nesloge?
    Ah, ne, ah ne,
    Naš rodni kraj mora biti još prostraniji!

    Gde je Srbima rodni zavičaj?
    Da nije u Iliriji ili Dalmaciji?
    Tamo gde je - Raguza* prastara
    kraljica mora?
    Ah, ne, ah ne,
    Naš rodni kraj mora biti još prostraniji!

    Gde je Srbima rodni zavičaj?
    Nije li to Slovenija, ili možda Srbija,
    čija nam je reč bliska
    i gde Miloš kraljevski presto ima**?
    Ah, ne, ah ne,
    Naš rodni kraj mora biti još prostraniji!

    Gde je Srbima rodni zavičaj?
    Da nije to Rusija beskrajna,
    trećina sveta,
    u kojoj sunce ne zalazi nikad?
    Ah, ne, ah ne,
    Naš rodni kraj mora biti još prostraniji!

    Reci mi onda gde je taj prostrani kraj!?
    Od Labe počinje on, pa ide do Dunava,
    od Crnog Mora čak do Kamčatke,
    eto, to je taj prostrani kraj,
    nas Srba rodni zavičaj...!

    Handrij Zejler, Lužički Srbin 1842.
    I gde je nasao taj zavicaj? Mislim da misli na Rumuniju ili tadasnju Ugarsku.

  10. #10
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano Re: Правда за Лужичке Србе

    Citat Original postavio Marko80 Pogledaj poruku
    Држава Србија не може да помогне Србима у сред Србије а камоли Лужичким Србима
    Па можемо бар да им штампамо књиге и уџбенике и да помогнемо њихове школе..
    Баз БоТе..то можемо и ми сами....

    Citat Original postavio jomini Pogledaj poruku
    Ajoj patetike...
    Pa kako Srbija može ikome da pomogne? Jedino pevanjem junačkih pesama... Ono kao, podizanje morala... I to bi bilo to.
    Е....па може народ...
    “Mors tua, vita mea”

  11. #11
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano Re: Правда за Лужичке Србе

    Citat Original postavio MPdrugarica Pogledaj poruku
    I gde je nasao taj zavicaj? Mislim da misli na Rumuniju ili tadasnju Ugarsku.
    Reci mi onda gde je taj prostrani kraj!?
    Od Labe počinje on, pa ide do Dunava,
    od Crnog Mora čak do Kamčatke,
    eto, to je taj prostrani kraj,
    nas Srba rodni zavičaj
    ...!


    “Mors tua, vita mea”

  12. #12
    Početnik
    Učlanjen
    09.11.2009.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beogradski PAŠALUK
    Poruke
    29
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Правда за Лужичке Србе

    Evo još jedan velokosrBin koji nema veze sa realnošću i prosipa se glupim temama.

    Hajde ovako, Lužičkih Srba (kako ih mi zovemo, inače je njihovo ime Sorbi, i poseban su narod) ima ukupno 60000 (više ima Slovaka u Srbiji).
    Kakva pravda za njih? Ti aludiraš na neku lužičkosrpsu republiku? Pa oni nigde nisu većina, osim u dva sela. A i u Baucenu (gde ih ima najviše) čine 8% stanovništva.

  13. #13
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano Re: Правда за Лужичке Србе

    Citat Original postavio LJIGAvi Pogledaj poruku
    Evo još jedan velokosrBin koji nema veze sa realnošću i prosipa se glupim temama.

    Hajde ovako, Lužićkh Srba (kako ih mi zovemo, inače je njihovo ime Sorbi, i poseban su narod) ima ukupno 60000 (više ima Slovaka u Srbiji).
    Kakva pravda za njih? Ti aludiraš na neku lužičkosrpsu republiku? Pa oni nigde nisu većina, osim u dva sela. A i u Baucenu (gde ih ima najviše) čine 8% stanovništva.
    Љигави(каква истина) па таманили су их германи...од када је створена прва германска држава па до данас...и сама је Божија промисао да их има колико их и има...поред таквих као ти добро је да има Срба у Србији!!!
    “Mors tua, vita mea”

  14. #14
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano Re: Правда за Лужичке Србе

    Стајао сам пре једном барокном палатом у граду Котбусу, стотинак километара јужно од Берлина, готово не верујући својим очима. Поред елегантног улаза, златним словима било је написано: СЕРБСКИ МУЗЕЈ.

    Пространи дворац на два боја, открио сам одмах затим, био је један од најлепших и најзанимљивијих музеја у Немачкој:
    ”Да, ми смо Срби”, рекао ми је кустос музеја Вернер Мешканк.
    ”Са свим јужним Србима делимо име и заједничко порекло. Али ми смо чисти Срби. Док сте се ви мешали са старобалканским становништвом и другим народима ми смо углавном остали онакви какви смо били пре 1400 година. ”
    И то све на језику који сам разумео, српском. Чудном, архаичном, али схватљивом и блиском по сазвучју.

    Одакле су Срби?

    Упркос чињеници да су тек острвце у германском мору, са свих страна окружени Немцима и често излошени асимилацији, Лужички Срби успели су да очувају језик, обичаје, фолклор, књнижевност и самобитност, једном речју етнички идентитет најмањег, али веома поносног, словенског народа.
    Као припадници веће групе Полапских Словена настањивали су некада цео простор Источне Немачке – простране територије источно од реке Лабе, па све до Одре и Висле у Полјској, подељени у бројна српска племена: Бодриће, Љутиће, Лужане, Милчане, Поморане, Гломаче – Далеминце, Рујане, Суселце, Нелетиће ….
    И данас деведест одсто свих географских назива река, поља, језера и насељених места у покрајинама Маколенбургу, Саксонији, Брандербургу, Померанији и другим, носе српска имена (Каменица, Бела Гора, Бела Вода, Ратибор, Дубравка, Рогозно, Стрела, Дреново, Трново, итд.) иако тамо више нема Срба, осим у Лужици, поменутом остатку некада моћне српске државе, која је цветала између V и X века наше ере. И ево праве енигме за Северне Србе. Одакле овај народ на простору данашње Немачке, хиљаду и више километара далеко од нас?
    Постоје међу научницима најмање две теорије. Једна каже да су се они тамо доселили у раном средњем веку из заједничке постојбине свих Срба, негде из данашње јужне Русије или још даље, са Кавказа; да су били моћан ратнички народ, који је овладао германским просторима када су се одатле одселила германска племена Свеви, Хермундури и Вандали и становништво остало разређено.
    Сасвим супротно овој, друга терија тврди да су Срби овде шивели одувек и да је баш ова област прапостојбина Срба. Прва терија је прихваћена од западних, нарочито немачких научника. Друга теорија, коју заступају нараштаји историчара (мећу којима опет највише немачких) нимало не уступа и данас добија све већи број присталица. Друга тероја позива се на византијског цара и писца Константина Порфирогенита (X век) који у свом делу „О управљању државом” пише да су балкански Срби дошли из земље Бојке, која се на западу граничи са Франачком, а на истоку са данашњом Пољском и да су ту Срби „пребивали од пожетка”. А то је управо тамо где их налазимо и данас, у Источној Немачкој. Ове наводе потврћује бар пет историјских извора старијих од Порфирогенита, из пера римских (Вибијус, Секвестар), германских (Баварски Географ, Јордан и Алфред I) и византијских (Теофилакт, Симоката) хроничара. Мочни савез Венда (Срба, Словена), суверено је владао овим просторима и држао мноштво својих утврћених градова: Старграда (данас Олденбург близу границе са Данском), преко Лупека (данас Либек на Балтику) све до њихове престонице и највеће луке на Балтичком мору, Винете, величанственог града коме данас нема ни трага.

    Тајна Винете

    Друга у низу енигми гласи, шта се догодило са Винетом и њеном славом?
    Немачки хроничар Хелмонд из XII века пише: „Овај град био је највећи од свих који окружују Европу и који су настањивали Словени заједно са другим народима, Грцима и Варварима, а када су наишли Саксонци и они су добили дозволу да станују у њему.” Јасно је дакле, ко је овде био старинац, а ко досељеник. Савремена наука помера Винету на сам почетак наше ере, можда и раније.
    Рушевине Винете, измећу ушћа Одре и града Камења у данашњој Померанији (од По-мерана, српског племена које је настањивало обалу) могле су се видети у Балтику још у XVI веку, а онда су биле препуштене ћудима хладног мора.
    Тек савремена археологија успела је да на ова питања пружи неке одговоре. По типовима керамике, оруђа и станишта сматра се да је праисторијска Лужичка култура, настала на територије данашње Лужице 600 година пре Христа, веома сродна другим прото-словенским културама на Истоку и да је стога претпортавка о прапостојбини сасвим вероватна.
    Негдашњи моћни српски градови Велики Радом (Шверин у Макленбургу), Љубичин или Торнов који су откопани и рестаурирани сведоче о моћи древног српског краљевства ба северу Европе.
    Новија истрживања померају прве историјске знакове живота Срба на овом простору далеко у прошлост. У сливу Лабе и Сале 101. године био је жесток сукоб Германа са Вендима (Србима), на месту где је седам векова потом, на рушевинама српских градова Ђевина, Солаве, Јароброда и Резна, Карло Велики успоставио франачко-српску границу и „српску марку” и установио пограничне тврђаве Магдебург, Хале, Ерфурт и Рагенсбург и почео немачку експанзију на Исток. Срби су се одупирали седам векова, а потом разједињено, једно по једно племе германизовано падало под добро организовану франачку власт.

    Српска Круна

    Коначно 806. године одиграла се једна од великих битака између Срба и Франака код места Горе (данас Гера), где је погинуо српски краљ Милдух. Не зна се где је Милдух сахрањен, али о томе постоји једна дирљива легенда: он није погинуо, него са свим српским краљевима спава у једној пећини код Горјелца (данас Герлиц) и пробудиће се кад дође време да поново ускрсне српско краљевство.

    Коначно 806. год
    80;не одиграла се једна од великих битака између Срба и Франака код места Горе (данас Гера), где је погинуо српски краљ Милдух. Не зна се где је Милдух сахрањен, али о томе постоји једна дирљива легендаА затим је дошао одучан ударац. Пише академик Виктор Новак: „Најстрашнија је била битка код Ломчина на Лаби, где је готово цела српска пешадија изгинула”.
    Четвртог септембра 922. године одиграла се та силна трагедија. Срби, одасвуд опкољени, још су се борили у Ломчину. У преговорима обећају Немци да ће народу у граду оставити живот, ако се град преда. Немци нису држали реч, поклали су све војнике, а жене и децу одвели у ропство. Хронике Немачке из тог времена кажу да је у бици под Ломчином пало 120.000 Срба. Битка под Ломчином је Косово Лужичких Срба. Јер оно што следи, говори само о етапама које воде у потпуну пропаст, у ропство целог народа. Познато је како је маркгроф Геро (939) позвао тридесет полапских и српских кнезова на вечеру, да се с њима измири.
    Али место мира и љубави дао је свима отрова и све их поубијао.
    Народ оставши без својих вођа, брзо је подлегао. Око 990. године и последње српско племе, Милчани у горњој Лужици, изгубило је независност.
    Али, успомена на српску круну наставила је да живи. Много од српских кнежева прекрстили су се и били су примљени у немачко племство. Они и њиховопотомство одржали су предање о српској круни још пуних хиљаду година.
    Тако је херцог Фридрих-Франц од Мекленбурга (1823-1882), српски бодрички кнез 21. генерације, потомак војвода Никлоте, Прибислава и Јанка, установио 1864. „Оред српске круне” од пет степени. Његова раскошна инсигнија са мотом „Пет аспера ад астра” (Преко трња до звезда), може и данас да се види у музеју у Котбусу.

    Почело деобом браће

    Под сталним франачким притиском, Срби су почели да се исељавају према Југу. Овде почиње нова историјска енигма. Када су, како и којим путем преци данашњих Срба стигли на Балкан? Угледни научник др Реља Новаковић уложио је готово цео свој научни век и објавио неколико књига и научних радова да би доказао да су наши преци управо ови северни, Полапски, Лужички Срби. И не само он. Велики део научне јавности Лужичких Срба, па и Немаца, данас то не спори.
    И данас ће вам Лужани са тугом испричати прастару легенду о деоби двојице синова моћног бодричког кнеза Дервана. Одлуче дакле браћа да се оделе. Један са народом остане у Полабљу, а други се са половином народа одсели далеко на Југ.
    Легенду од речи потврђује Порифирогенит. Он балканске Србе сматра потомцима другог брата, а народ се, према цару и писцу, населио на великом простору Неретве, Захумља, Требиња, али нарочито Зетске долине и данашњих црногорских Брда. Бејаше то некад плодна земља, са богатим римским градовима попут Дукље. Тако су Лужани, у ствари, населили језгро будуће српске државе.
    Све то потврђују начази српске етнологије, нарочито Јован Ердељановић и Петар Шобајић. У својим монографијама о племенима Пиперима, Бретоножићима, Бјелопавлићима, и Пјешивцима, обојица износе мноштво података да је прво српско становништво овог појаса било велико досељеничко племе Лужана.
    Досељени овде у тако давно доба одржали су се као компактно становништво (Стари свијет) све до доласка Турака. Друга српска племена населила су Јужни Банат и Браничево (Бодрићи), одатле Лужницу у истичној Србији и коначно Косово, Лужане код Самодреже цркве и реку Лаб, којој су дали име према својој незаборавној Лаби, мада се њихов ход у сеоби може пратити и даље на Југ.
    “Mors tua, vita mea”

  15. #15
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano Re: Правда за Лужичке Србе

    Млин Старог Свијета

    Имена места, река и брда у долини Ѕете и Брдима ѕапањујуце одговара данашњој топонимији Горње и Доње Лужице у Немачкој: Лужичка средишта у Пиперима – Црнци (у Лужици Черниц и Черневалд), Стијена (Штајнсдорф), Гробовље (Грабендорф), Ступа (Столп), Студено (Студениц), где је становао бан лужански, Радовче (Радавич), Врба (Вербен), Тријебач (Трјебин-Трабендорф), град Девич (Дјевин-Грос Дубен), Пискава (Бисков), Букови До (Буквиц), Луково (Лукау), Дубрава (Дубрау), Дубравица (Дубравка-Фрауендорф), Брањевина (Браниц), и др.


    У Братоножићима: Лутово (Лутол-Лојтен), Дријење (Дрјејце-Древиц), Црквице (Керквиц-Керкојце), Корјен (Корјениц) и др.
    У Бјелопавлићима: Јеленак (Гелау), Рошци (Рузиц), Горица (Гориц), Глизица (Глајзиц), Бањкове Луке (Панков-Лукау), као и лужичка престоница, Гостиље (Грос Гастрозе-Гастераз), итд.
    У Пјешивцима: Стубица (Стоплипц), Копетињ (Копац), Будошка Градина (Будишин), Острог (Острау- Остриц), и Борков До ( Боркови), као и стара братства Бембреци (Бамберг) и Кукаљи (Кукау)!
    Чак су и географски положаји и растојања измеџу ових места и епонима подударни. Сумње нема: населивши углавном долину Зете и Брда, Лужани су из прапостојбине донели и двоја имена. Још у Херцеговини и Црној Гори (али и у Лужици) живе потомци лужичких Миловића, Дучића, Луковића, Минића, Мировића, Поповића, Бабића, Рашовића…

    Али један од дирљивих доказа да се ради о нашим древним прецима су и ветрењаче, давнашњи симбол балтичке низије, којих на Балкану није било до досељавања Северних Срба. Описујући утврђени град Банска Глава у Пиперима „где је стајао бан лужански и велико лужанско гробље” Ердељановић бележи да је ту некада био и млин „старог свијета који је мљео на вјетар”. Гусле са севераМузеј у Котбусу крије и одговоре на многе енигме. Ношње, обичаји и уопште фолклор Лужичких Срба указују на бројне паралеле са народном традицијом балканских Срба. На ово су упозоравали још Натко Нодило и нарочито највећи српски етнолог Веселин Чајкановић, који је своју тежишну тезу о српском врховном Богу извео из из упоредног проучавања лужичког и балканског духовног наслеђа. Тако је главни бог северних Срба био Свантовит, чије се велико светилиште налазило на острву Рујан у Балтичком мору, са примањем хришћанства постао је Свети Вид или један од највећих српских празника Видовдан.
    У Лужици се и данас изводи ритуално убијање петла („забијање кокота”), као и код нас, на Св, Мару. О Божићу иду по селима “коледе” (“цампровање” и ”запуст”). О Васкрсу се шарају јаја у фантастичним бојама и правим уметничким радовима сличним чипки , каквих нема нигде осим у нас: музејска збирка у Котбусу чува више стотина оваквих униката. Култ коња и јахања, као траг славних времена и култног значења ове животиње изводи се на сваком Васкрсу и Ивандану, кад Срби, свечано обучени поново јашу Лужицом. После тога играју своје старо српско коло („сербска реја”) уз пратњу гајди („мехова”), и гусала („хусле”). Стари инструменти и арахична српска музика незаобилазни су на сваком прелу , где се и данас окупља омладина. Историја им, дакле није била наклоњена, ап су се од милионског народа свела на око 70.000 мањинаца на острву између река Шпреве и Одре, које поносно називају Србија. Данас су призбнати у покрајинама Саксонија и Браденбург., помаже их и поштује Савезна влада у Бону, иамју своје установе, банке, школе, музеје, позоришта, радио и телевизију. У свакој прилици гордо истичу Србија и српство и то им се данас уважава. Улице у Котбусу у Будишину, сада носе, поред немачких и српске називе. Чувају своју хиљадугодишњу културу и националну посебност не само у односу на Немце, него на њима суседне Пољаке и Чехе.
    Али оно што највише плени је национална свест данашњих Лужана. „Ми смо бољи Срби од вас” рекао ми је на растанку један стари Србин са Шпреве, реке која протиче кроз Берлин. „Одржали смо се упркос свему две хиљаде година без ичије помоћи”. У суштини, хтео је да каже шти и први стихови лужичке народне химне:
    ”Српску славу, српски језик, насиље неће угушити
    Јер српство се поново по Лужици шири….”

    Музеј у Котбусу крије и одговоре на многе енигме. Ношње, обичаји и уопште фолклор Лужичких Срба указују на бројне паралеле са народном традицијом балканских Срба. На ово су упозоравали још Натко Нодило и нарочито највећи српски етнолог Веселин Чајкановић, који је своју тежишну тезу о српском врховном Богу извео из из упоредног проучавања лужичког и балканског духовног наслеђа. Тако је главни бог северних Срба био Свантовит, чије се велико светилиште налазило на острву Рујан у Балтичком мору, са примањем хришћанства постао је Свети Вид или један од највећих српских празника Видовдан.У Лужици се и данас изводи ритуално убијање петла („забијање кокота”)
    “Mors tua, vita mea”

  16. #16
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano Re: Правда за Лужичке Србе

    Представљање Лужичких Срба Русима на српска.ру

    Недавно је у Немачкој широко прослављена 155. годишњица оснивања научно-културног друштва Лужичана “Матица Сербска” и хиљадугодишњица древне лужичке престонице Будишина (Баутцена). На жалост, житељи Русије малтене ништа не знају о својој словенској браћи у Немачкој.
    Анализа језика 300 повеља на брезовој кори пронађених у близини Великог Новгорода омогућила је научницима извлачење закључка да Словени нису Северну Русију насељавали из Доњег Поднепровља већ са територије Западних Словена... Јужне обале Балтичког мора. Те су земље насељавали Словени  Бодрићи, Поморјани и Полабски Срби. На примеру Поморјана видимо њихову културну сродност са Новгородским  Иљменским Словенцима. Као и Новгорођани, и Поморјани су имали демократске градове-републике  Шћећин и друге, где је све одређивало Народно Веће. Од тих Словена се до данас сачувао, као најмалобројнији словенски народ, само део Полабских Срба познат као Лужички Срби или Лужичани.
    Они живе на територији бивше ДРН дуж реке Шпреје (Спрева). Лужичани сами себе зову “сербски људ”  Сербја  Срби, док их Немци, погрешно изговарајући словенске речи, зову “Сорби”. У школи су нас учили да су се сви Полабски Срби у потпуности понемчили, али није тако. Опстали су као етнос на територији прелепе словенске покрајине Лужице, у Дрездену и Лајпцигу (Липску).
    Русе и Лужичане спаја тесна историјска веза. Истакнуту улогу у историји Русије одиграла је девојчица рођена у Полабској Србији  руска Царица Катарина Друга која се пре преласка у православље звала Софија Анхалт-Цербстска, то јест Српска. Изгледа да је Катарина знала за своје словенске корене, а могуће и локални словенски језик, тим пре што је међу немачком аристократијом било популарно узимати за дадиље и дојиље локалне српсколужичке жене (као што су и у Петербургу узимали за дојиље жене финског говорног подручја). Локално становништво је говорило словенским језиком не само на територији Полабске Србије, већ и Доње Саксоније око Хамбурга  у Вендланду и Линебуршкој пустоши, где је локално становништво говорило језиком Бодрића све до краја XVIII века. Сасвим је могуће да је управо словенско порекло омогућило Катарини да се тако лако и успешно уклопи у словенску средину руске аристократије и донесе поприличну корист Русији.
    А.И. Тургењев је, путујући по словенским земљама Полабља у Немачкој, у писму родитељима 29. маја 1804. г. писао: “За руског Словена Лужица мора бити занимљивија од Италије: зато што је у Италији живео нама сасвим стран народ, док овде у Лужици све одише словенизмом, овде наилазимо на трагове древних предака наших и у њиховим потомцима, Лужичанима, још увек видимо неке остатке древних словенских обичаја”.
    У бици код Лајпцига је октобра 1813. године коначно потучена Наполеонова армија. Управо се тада лужички живаљ први пут упознао с обичним Русима  војницима и козацима. Лужички Срби су руске војнике дочекивали као ослободиоце. Ови су се само чудили сличности наших језика. Руске козаке су радовали и сродни по звучању називи српсколужичких градова и селапаланки: Сљубице, Милорk2;з, Јемељница, Мост, Вербно, Буков, Русица, Каменица, Бела Вода, Горка, Пњов, Псовје, Прилук, Церквице, Зли Комаров... Презимена словенског порекла значајно учествују у савременим источнонемачким презименима. То су, између осталог, сва презимена са завршетком “itz” (Штирлиц*), ”etz”, ”chke” и ”schke” или ”ow” (као на пример бивши председник владе Источне Немачке Ханс Модров). Те чињенице одражавају значајан допринос Полабских Словена формирању немачке нације током процеса етногенезе.

    Велики слависта И.И. Срезњевски је у писму мајци 27. септембра 1840. г. из Будишина писао: “Лужички Срби су паметан и добар народ, нису сиромашни, прилично су образовани  барем сви умеју да читају, а међутим сачували су много старих обичаја, обреда па чак и сујеверја. Језик Лужичана, негде између пољског и руског, врло је пријатан...”
    У Русији су се увек братски односили према Лужичанима. “Матицу Сербску” је 1847. г. основао Јан Смољар. Дуги низ година био је уредник часописа “Матице Сербске”. Русију је трипут посетио  1859. г., 1881. г. и 1867. године као делегат Конгреса Словена у Москви. Смољару је пошло за руком да добије новчану помоћ од богатих словенофила Москве и Петербурга за изградњу куће у којој ће се сместити “Матица Сербска” и организовање сопственог издавачког предузећа 1873. године. Сем тога, руски словенофили су послали неколико стотина руских књига на поклон “Матици Сербској”.
    Садашња судбина српсколужичког етноса је жалосна. Бројност Лужичких Срба је у званичној статистици Немачке вештачки смањивана. Као Лужичани су уписивани само они који су знали српсколужички језик. Тако је 1886. године забележено да њихова бројност износи 177 хиљада, а 1939. г. су као Лужичани уписани свега њих 425. У тај списак су доспели само они који су говорили српсколужички и нису знали немачки. Сви који су знали немачки и српсколужички уписивани су као Немци. Лига Нација је у периоду од 1929. до 1936. г. добила 852 жалбе од Лужичана. Истина, у разматрање Савета Лиге Нација узето је само пет жалби, а и оне су сахрањене у процедуралним спорењима.
    Нацистичка диктатура је покушавала да уништи српсколужички народ. Са територије Лужице протерани су лужички учитељи и свештенство, забрањени сви облици друштвеног лужичког живота. Хитлер је Лужичане прогласио “Немцима српског говорног подручја”. И поред прогањања, маја 1945. године, када су могли некажњено да се назову Лужичанима, око пола милиона људи је изјавило да припада том народу. Ипак се касније за свега пола века бројност Лужичана десетороструко смањила. Данас их је свега 60 хиљада, од чега мање од половине зна матерњи словенски језик.
    Лужичани су као и други словенски народи тежили националном самоопределењу, обнављању Лужичке марке  своје древне државе. На скупу Лужичких Срба у селу Кроствиц је 20. новембра 1918. г. изабран “Сербски Савез” и донета одлука о захтеву за самоопределење Лужице.
    Пошто је Црвена Армија 1945. г. ослободила Лужицу, Народни Савет Лужичких Срба обратио се Јосифу Стаљину и међународним организацијама упутивши четири меморандума са захтевом за самоопределење Лужичана. Лужички Срби су тражили припајање Чехословачкој под заштитом СССР, предлажући обнову не више Лужичке марке већ “Целовите административне области Лужица” величине око 10 хиљада квадратних километара са 900 хиљада становника, од којих су пола милиона били Лужичани. У мартовском меморандуму из 1946. г. Срби су тражили да се Лужица одвоји од Немачке у политичком погледу и прогласи за неутралну територију на којој би се одобрио боравак оружаних снага једне или више словенских држава, а такође да се Немачка обавеже на надокнаду штете причињене лужичком народу у политичком, економском и културном погледу. Међутим, тада су захтеви Лужичана остали без одговора. Њихова судбина је решена без узимања у обзир њиховог мишљења.

    Недавно су, августа 2001. године, сећајући се да је лужичко село Кроствиц представљало средиште у коме су Лужичани први пут изјавили о свом праву на самоопределење, немачке власти започеле акцију постепеног брисања словенске суштине тог села. Шеф Министарства култова Саксонске земље Матијас Рослер спречио је даље предавање матерњег језика Лужичанима у петом разреду школе села Кроствиц, мотивишући своју одлуку малим бројем уписаних ученика.
    Одговор на то био је штрајк у свих шест српсколужичких школа Горње Лужице. У њему је учествовало преко хиљаду ученика и њихових родитеља. Лужичани сматрају да је предавање њиховог језика у Кроствицу од великог значаја за тамошњу словенску мањину независно од тога што је у поменутом разреду збиља остало само 17 ученика. Паланка Кроствиц је средиште горњолужичких насеља у којима већина њих сматра да припада лужичкој националности и у свакодневном животу широко користи матерњи језик  сербстину. Како је изјавила представница удружења родитеља Јана Маркова, школа у Кроствицу је “камен темељац опстанка српсколужичког језика и културе”.
    Житељи села Кроствиц сами су организовали предавање матерњег језика у петом разреду уз помоћ бивших наставника-пензионера. Међутим, немачке власти су запретиле да неће признати оцене ученицима тог разреда и забраниле приступ лужичким ђацима и њиховим добровољним наставницима у кроствицку школу. М. Рослер је упозорио да ће родитељи који одбију да децу пребаце у друге школе морати да плате казну. Изговарајући се смањењем броја ученика и штедњом, немачке власти планирају затварање низа других школа у којима се предаје на српсколужичком. Лужичком селу Рогов-Хорно прети рушење због површинског копа мрког угља, као што су пре тога срушене стотине лужицких села у центру Лужице.
    Лужички Срби настављају борбу за могућnост школовања на матерњем језику, јер је то један од основних начина да опстану као нација. А зашто немачке власти ипак не би могле староседелачком словенском народу Немачке Лужичанима признати статус федералне земље Лужице? Та немачким је етносима Баварцима, Швабима, Саксонцима доње Саксоније дато право на сопствену државност аутономију у виду федералне земље или статус слободне државе. Па и у Русији Немци имају аутономију у Омској области, а у Алтајској покрајини су немачки национални рејони по територији већи од Лужице. Наравно да Лужичани могу опстати као словенски етнос, али само у једном случају ако им у томе помогну остали словенски народи.
    “Mors tua, vita mea”

  17. #17
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    01.11.2009.
    Pol
    muški
    Poruke
    158
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Правда за Лужичке Србе

    Luzicki srbi vas svesrdno mole da ih ne pominjete, ne branite, i ne pruzate im podrsku..............

    Zive do yaya, sasvim lepo u Nemackoj.......i mole Vas da ih zaobidjete sa trazenjem nove zrtve koju cete da "branite"

    koga su srBske patriOte branile, taj je nayebo ko jez.......pustite , bre , ljude da zive na miru.....

  18. #18
    Buduća legenda jomini (avatar)
    Učlanjen
    18.04.2004.
    Pol
    muški
    Poruke
    33.537
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Правда за Лужичке Србе

    Citat Original postavio plisken Pogledaj poruku
    Luzicki srbi vas svesrdno mole da ih ne pominjete, ne branite, i ne pruzate im podrsku..............

    Zive do yaya, sasvim lepo u Nemackoj.......i mole Vas da ih zaobidjete sa trazenjem nove zrtve koju cete da "branite"

    koga su srBske patriOte branile, taj je nayebo ko jez.......pustite , bre , ljude da zive na miru.....
    Istina...

  19. #19
    Veoma poznat dragosh (avatar)
    Učlanjen
    13.02.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    SEUrbia+
    Poruke
    11.788
    Reputaciona moć
    162

    Podrazumevano Re: Правда за Лужичке Србе

    U pravu je covek,
    mislim da bi trebalo pripretiti nemcima ako ne budu hteli da daju ljudska i ostala prava Luzickim srbijancima,
    da ce Srbija povuci svoju kandidaturu za EU, pa nek onda vide kako ce bez nas tamo?!

  20. #20
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    01.11.2009.
    Pol
    muški
    Poruke
    158
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Правда за Лужичке Србе

    Citat Original postavio dragosh Pogledaj poruku
    U pravu je covek,
    mislim da bi trebalo pripretiti nemcima ako ne budu hteli da daju ljudska i ostala prava Luzickim srbijancima,
    da ce Srbija povuci svoju kandidaturu za EU, pa nek onda vide kako ce bez nas tamo?!
    ma najjace je , sto luzicki srbi sa srbima iz srbije imaju zajednicko samo ime.......a patriOtama je to dovoljno da se okome na novu zrtvu koju ce da brane.......

    vise zajednickog imaju luzicki srbi sa eskimima nego sa srbima iz srbije......ali, sta zna jedan dobar patriOta......on bi , cim procita , "srbi" da nekoga brani.......

  21. #21
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano Re: Правда за Лужичке Србе

    Поред вас ме искрено чуди..да постоји Србија још увек..овакав дефетизам и ненормално психичко стање...нисам одавно видео...

    Само немој да се чујете када вам немци буду тражили земљу по Србији...поред чињенице да су насељавани за време аустроугарске окупације делова Србије...
    “Mors tua, vita mea”

  22. #22
    Početnik
    Učlanjen
    09.11.2009.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beogradski PAŠALUK
    Poruke
    29
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Правда за Лужичке Србе

    Citat Original postavio Marty Misterija Pogledaj poruku
    Љигави(каква истина) па таманили су их германи...
    Pa i mi smo tamanili i asimilovali ovdašnje Romane (Vlahe, Cincare, ostatke Ilira i Tračana, itd...), pa i Avare. Izađi na ulicu i pogledaj da li prosečan Srbin ima dinarski tip face ili slovensko-baltički. Srbi Stefana Nemanje i mi danas genetski gledano i nismo isti narod. Turci su ovde seksali 500 godina, seksali smo se sa Vlasima, Mongolima, Pečenjezima, Cincarima, Albancima, Bugarima, Mađarima...
    Prosečan Srbin (ako je ovo slovenska faca, ja sam onda došao iz galaksije Andromeda):

    Tipičan pripadnih slovenskog naroda, jedan Slovak (ovakvi su bili i protosrbi):


    од када је створена прва германска држава па до данас...и сама је Божија промисао да их има колико их и има...поред таквих као ти добро је да има Срба у Србији!!!
    Ti nisi normalan, heloooooooouuuuuuuuuuuuuu!!! Kakve veze ima germanska država i germanska tamanjenja negermanskih naroda sa ovom tvojom nebuloznom temom?!?!?! Ti bi od 60000 Lužičkih Srba (koji nigde nisu većina) da praviš državu?

  23. #23
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    01.11.2009.
    Pol
    muški
    Poruke
    158
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Правда за Лужичке Србе

    Citat Original postavio Marty Misterija Pogledaj poruku
    Поред вас ме искрено чуди..да постоји Србија још увек..овакав дефетизам и ненормално психичко стање...нисам одавно видео...

    Само немој да се чујете када вам немци буду тражили земљу по Србији...поред чињенице да су насељавани за време аустроугарске окупације делова Србије...
    pa kakve veze , roDZace imaju luzicki srbi sa srbima iz srbije???

    nemaju isti jezik, nemaju isto pismo, nemaju istu veru......nemaju nista zajednicko, sem tog imena........a vi se nasli da ih branite.......

    od koga , bre??.......od 3500 evra plate u nemackoj??...

    pa kada bi neki luzicki srbin mogao da procita da im krstine patriOte organizuju odbranu, mislim da bi se kolektivno samopoubijali od ocaja.......

  24. #24
    Zainteresovan član Marko80 (avatar)
    Učlanjen
    22.07.2005.
    Pol
    muški
    Poruke
    255
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Re: Правда за Лужичке Србе

    Банаћанине, хебо те протоСрбин из галаксије Андромеда!
    Тому Винковића за председника!

  25. #25
    Početnik
    Učlanjen
    09.11.2009.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beogradski PAŠALUK
    Poruke
    29
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Правда за Лужичке Србе

    Citat Original postavio plisken Pogledaj poruku
    ma najjace je , sto luzicki srbi sa srbima iz srbije imaju zajednicko samo ime.......a patriOtama je to dovoljno da se okome na novu zrtvu koju ce da brane.......

    vise zajednickog imaju luzicki srbi sa eskimima nego sa srbima iz srbije......ali, sta zna jedan dobar patriOta......on bi , cim procita , "srbi" da nekoga brani.......
    Idi Dado, kao i uvek - odličan si, pogodiš tačno u metu

    Budimo realni, Lužički Srbi nisu ludi da napuste lagodan život u Nemačkoj, zarad nekih nacionalnih gluposti.

Slične teme

  1. Правда: Убијте Легију
    Autor Parsifal u forumu Politika
    Odgovora: 172
    Poslednja poruka: 10.04.2009., 15:43
  2. Аутономија за Лужичке Србе?
    Autor Zmaj Ognjeni Vuk u forumu Politika
    Odgovora: 129
    Poslednja poruka: 17.12.2008., 10:24
  3. Odgovora: 16
    Poslednja poruka: 24.07.2008., 22:30
  4. Odgovora: 52
    Poslednja poruka: 25.01.2007., 14:39
  5. Odgovora: 3
    Poslednja poruka: 01.12.2006., 23:41

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •