1) Код усредсређујуће медитације [4] одабире се неки објекат на који се усмерава неподељена пажња (која је задуго, обично, подељена). Пракса се састоји у сталном враћању пажње на објект. Објект може бити спољашњи (предмет, елеменат, мандала) или унутрашњи (мантра, дисање, идеја, визуализовани предмет). Примера ради, систем од осам jhana у будизму, или zazen у зену, Патанђалијева јогамедитација ( dharanadhyanasamadhi ) и таоистички „пост духа” ( tso wang ) спадају у овај тип медитације, као и неки типови тантричке медитације.
2) Рецептивна медитација се састоји у култивисању истрајне неселективне свесности и пажње. Ова „сведокујућа” свест није испражњена као у поодмаклим ступњевима усредсређујуће медитације, али она нити захвата у предмет свести нити је њиме захваћена (тј. нити га „прерађује” аутоматски, нити се идентификује са њим или емоционално везује), чак и кад се овај заодева у најличније садржаје и ликове (из тог контекста је и чувена зеновска максима: „Ако сретнеш Буду, убиј га!”). [5] Отуда (у таозиму и зену) метафора свести као огледала које остаје неизмењено, ма шта се у њему огледало. Ту спадају будистичка satipatthana и vipassana , став viveka у јоги, праћење таоца у таозиму, šikantaza у зену, mahamudra из тантричког будизма и šambhavopaya у кашмирском шаивизму. Ту спада и култивисање рецептивног става типа „нека буде воља твоја”, у различитим врстама теистичке медитације, где је претходна фаза повлачења, или поништавање егоичких и персоналних структура.
Да би нам постао јасан смисао рецептивне медитације, треба имати у виду следеће. У традицијама се на основу искуства дошло до увида да медитација и њен плод, сврха или циљ, не стоје у односу узрока и последице, без обзира на то да ли је у питању атеистички или теистички систем и без обзира на то како се циљ или сврха одређују: као просветљење, пробуђење, обожење, океански s amadhi, утрнуће, сједињење са богом или апсолутом, ослобођење итд. Разлика је (једино) у томе што се у теистичким системима сматра да осим претпоставки на страни медитанта треба још да буде покренута добра воља, благонаклоност, милост или љубав божанства. У атеистичким системима сматра се да је искуство или „стање” о коме је реч на неки начин стално, „од почетка” ту и да медитација само треба да отклони сметње (тј. оно што не допушта да се искуство јави) и доведе човека у рецептивно стање. То се каткад пореди са месечином и облацима, или водом заузданом браном. Кад је месец на небу, да би засијао потребно је да се облаци разиђу. У том смислу, медитација не изазива месечину него разгони облаке; тада се месец појави сам од себе. Исто тако, медитација не гомила воду иза бране, него уклања греде, једну по једну, све док вода не груне сама од себе. [6] У будизму постоји чувена метафора „плода који дозрева” (и пада сам од себе, кад је зрео).
3) Тиме долазимо до прочишћујуће медитације коју не треба схватити као неки виши, трећи тип медитације; она спада у садржинску медитацију, заједно са следећим (2д) типом преурамљујуће медитације.
Она је садржинска у том смислу што се допушта артикулација релевантних садржаја и бављење њима, за разлику од пређашње две. Наиме, у првој (1) сваки се садржај (осим оног који је предмет усредсређивања) одбацује, а у другој (2) сваком се садржају допушта да уђе „у огледало свести”, али без захватања.
У прочишћујућем типу медитације човек се често бави оним најтежим: суочавањем са својим најтамнијим странама, као и са најтамнијим странама људског и подљудског. Ту спада оно што Јунг назива суочавање са сенком, а овај тип медитације и јесте сличан Јунговој активној имагинацији. [7] Из тог типа медитације је савремена психотерапија црпла вредне подстицаје.
Треба имати у виду да се о медитацији у целини може говорити као о прочишћујућој. На пример, најопсежније будистичко дело, а можда и најопсежније дело о медитацији уопште, носи наслов: Пут прочишћења , (Vissuddhimagga , B. Buddhaghose). Међутим, овде имамо у виду специфичну медитацију прочишћујућег типа, а не то што се медитација глобално може сматрати прочишћујућом (као што су у старој Грчкој питагорејци и Емпедокле сматрали да музика, математика и филозофија имају прочишћујући – катарзички – учинак на душу). Конкретно, у оквиру курса тхеравадинске будистичке медитације који се излаже у Путу прочишћења, прочишћујуће је у овом ужем смислу прочишћење сазнањем и сагледавањем пута. Међутим, прочишћење у смислу у коме овде говоримо боље је уобличено у тантричкој медитацији, како хиндуистичкој, тако и будистичкој. Ту се заузима много активнији став у односу на енергије, укључујући ту и енергије негативних страсти, патње, бола итд. Оно што је откривено тада јесте да се са демонским може изаћи на крај не само игнорисањем, изоловањем и дистанцирањем, него и активним суочавањем, преобраћањем и преурамљивањем.
4) Преурамљивање ( reframing ) или замена контекста је термин из савремене психотерапије, али поступак је познат одавно. Медитација усмерена на преурамљивање је она у којој се или неки садржаји смештају у нови контекст или се евоцира неки сасвим нови садржај. У теистичким системима обично је у питању сакрализација већ постојећег, или зазивање сакралних садржаја. Примере за то налазимо у тантризму (укључујући ту и кундалини јогу), код св. Јована Лествичника, Сан Хуан де ла Круса, или у новијој хришћанској медитацији (евоцирање љубави у срцу). У старијим типовима медитације као што је bhavana у theravadi или „кружење светла” у таоизму сакрализација није (нужно) укључена.
Уопште узев, у ширем смислу медитација је прочишћење, а и преурамљивање.
Истина, преурамљивање налазимо и у филозофији или мистичким учењима на пример Чуангцеови таоистички текстови, зеновске као и суфијске приче дају сјајне примере преурамљивања без сакрализације.
Преурамљивање је премештање из једног контекста (рама) у други, при чему се ништа не мења у полазним чињеницама или околностима, него у њиховој постави (гешталту) или значењу. То је, отприлике, као разлика између тога како човек сам види свој живот и како га други виде.
Специфичан вид преурамљивања је стављање у контекст у коме се оно што је било разумљиво појављује као парадоксално, или оно што је било неразумљиво (јединство супротности coincidentia oppositorum ) као прихватљиво и могуће.
5) Контекст парадокса је највише коришћен у суфизму и зену, а има значајно место и у јеврејској традицији. Најпознатија медитација парадоксалног типа јесте рад са коаном у зену. Иначе, медитацију било које врсте тешко је упражњавати без помоћи са стране, или ослонца и подршке друге особе, а овај тип је немогуће упражњавати изван односа ученик учитељ (шегрт мајстор), због тога што је потребна интеракција двеју особа. Али могућа је и индивидуална медитација у којој се један број тзв. ситуација двоструке спутаности (doublebind) преурамљује у медитативне парадоксе, који у тој постави постају предмет медитације, уместо да делују деструктивно на особу која им је подвргнута.
6) Хришћанска традиција неговала је медитацију у виду молитве. Наиме, молитва је у великом броју случајева везана уз неку конкретну невољу, подухват или жељу. Ређе су молитве које се упућују због неке опште егзистенцијалне недоумице, када се тражи етичко разрешење, а не испуњење жеље. Још је ређа молитва медитативног типа која није везана уз неки одређени циљ или жељу (дакле, да се увећају властита добра, моћ или срећа), него је усмерена на то да се постигне једна дубља партиципација у сакралним вредностима (која развезује чворове срца и отвара човека за духовна добра). У том погледу слично стоји са коришћењем мантре, која се такође чешће користила за одређене жеље, а ређе као средство које призива божанске енергије, повезује човека са сакралним и сакрализује дату радњу, или простор. Међутим, хришћански посвећеници оставили су разрађену праксу медитативне молитве и пратеће медитативне праксе, како у православној, тако и у католичкој традицији. У православној традицији највише су се тиме бавили исихасти, а у католичкој тиме су се бавили фрањевци, кармелићани, језуити, као и многи појединци независно од припадности.