Хрватски злочини у Другом светском рату

Пацовски канали

Пацовски канали је уопштен назив за мрежу бекства нациста, усташа и других фашиста из Европе по завршетку Другог светског рата. Највећи број нацистичких и усташких злочинаца из Другог светског рата побегао је у Јужну Америку, укључијући Аргентину, Парагвај, Бразил и Чиле. Остале дестинације бекства су Сједињене Америчке Државе, Канада и Блиски Исток. Пацовска линија, назив је за лестве од конопаца које се пружају до врха јарбола, последњег безбедоносног места у ситуацији када једрењак тоне. Тако је пацовска линија, односно пацовски канал, постао назив за мрежу евакуације тј. бекства. На десетине хиљада нациста и усташа емигрирало је захваљујући ватиканским пацовскима каналима, међу њима и на стотине ратних злочинаца. Иначе, овај назив за мрежу бекства дао им је амерички Уред за стратегијске услуге ОСС.

Пацовски канал Свети Јеронимо

Католички свештеник Крунослав Драгановић сматра се кључним актером у успостављању пацовске линије. Драгановић је наименован испред НДХ за саветника хрватске делегације при Светој столици. Папа Пије XII је прихватио његово именовање и августа 1943. године Драгановић се сели у Рим. Било је то у трентку када је Мусолини пао. а Италија потписала капитулацију. Остварио је конатакте с Пијом XII, као и са високим чиновницима Државног секретаријата Ватикана и италијанске обавештајне службе. Такође, успоставио је комуникацију с Ђованијом Батистом Монтијем (који је касније постао папа Павле VI), државним подсекретаром за редовне послове и човеком одговорним за папин "милосрдан рад" за рачун "избеглица". Драгановић је правио погодбе у Ватикану радећи уједно за Црвени крст тзв. Независне Државе Хрватске. Први посао Драгановића је био да спаси 500 kg усташког злата, које је украдено од масе српских жртава у НДХ. Злато је преко Аустрије допремио у Ватикан, па је због тога добио надимак - Златни Поп.

По завршетку Другог светског рата Британци и Американци отворили су северне границе Југославије за слободан излазак 80.000 усташа. За њих у Италији отворени су избеглички логори. Драгановић је од првог дана кренуо у обилазак избеглих хрватских нациста. Посао Крунослава Драгановића је био да у маси пребеглих усташа пронађе високе официре и функционере, да за њих у Заводу Свети Јеронимо изради нова документа и да их потом из Италије и Аустрије пребаци у Јужну Америку. После рата захваљујући утицају Ватикана и усташко - хрватског Завода Свети Јеронимо у Риму, који је још пре рата био главни центар усташке емиграције у Италији, а чији је шеф био усташки велечасник Драгановић, у Јужну Америку је побегло на десетине хиљада усташа и нациста. У Јужну Америку дошли су са пасошима издатим у Заводу Свети Јеронимо, под лажним именима. Драгановић је пребацио и групу од седамдесет нацистичких сарадника из СССР-а, а и неке припаднике Власовљеве армије. Поуздано се зна да је организовао бекство хрватским ратним злочинцима Анти Павелићу и Андрији Артуковићу.

Масакр у Дракулићу је масовно погубљење недужног српског становништва које су починиле усташе 7. фебруара 1942. у околини Бање Луке, тачније у насељима Дракулић, Шарговац, Мотике и у руднику Раковац.

Припадници „Поглавниковог тјелесног сдруга“ (Павелићеве гарде) и VIII усташке „бојне“ (батаљона), хладним оружјем су убили око 2.300 Срба, већином стараца, жена и дјеце, јер су војно способни мушкарци углавном били у заробљеништву. Починиоце овог покоља предводио је „надпоручник“ (капетан) Јосип Мислов у пратњи петрићевачког жупника, фратра Мирослава Филиповића, а све је испланирао ранији усташки „стожерник“ др Виктор Гутић. Извршиоци су били усташе из Загреба и Бање Луке, потпомогнути дијелом домаћег хрватског становништва. Поклани су, с ријетким изузецима, сви Срби који су се тог јутра затекли код својих кућа.

КЊИГА О ЛОГОРУ У СЛАВОНСКОЈ ПОЖЕГИ

Београдски Музеј жртава геноцида објавио је недавно књигу Миодрага Бијелића Сабирни усташки логор у Славонској Пожеги 1941. године.

На 126 страница, ова књига је не само прва монографска публикација о овом мање познатом логору где је само у два дана августа 1941. убијено више од четири стотине заточеника, него и снажна оптужница против бившег полицијског шефа у Пожеги Миливоја Ашнера који се тренутно крије у аустријском граду Клагенфурту (Целовцу). У књизи се налази и делимичан списак држава и велики број докумената.




Миливој Ашнер

Миливој Ашнер (рођен 21. априла 1913. године, Дарувар, Аустро-Угарска) је хрватски усташа и ратни злочинац из Другог светског рата. Током рата је био Шеф хрватске усташке полиције у Славонској Пожеги 1941. и 1942. године, када је учествовао у прогону и депортацији Срба, Јевреја и Рома. Почетком октобра 2008. године Тужилаштво за ратне злочине Републике Србије поднело је захтев за спровођење истраге потив четвртог најтраженијег нацисте на свету Миливоја Ашнера који је осумњичен да је починио геноцид и злочине против човечности над Србима и Јеврејима током Другог светског рата. Данас Ашнер живи као слободан грађанин у Републици Аустрији.

По оснивању Независне Државе Хрватске 1941. године Ашнер је био међу повереницима нове власти у Славонској Пожеги и постављен је за Шефа хратске усташке полиције. Миливој Ашнер је 26. августа 1941. године учествовао у планирању и прихвату 438 ухапшених Срба из Дервенте и Босанског Брода и њиховог смештања у Сабирни исељенички и усељенички логор у Славонској Пожеги. Током транспорта Срби су били мучени, а посебно од железничке станице до логора у Славонској Пожеги, хрватске усташе и полиција су тукле српске цивиле, ударали их кундацима, чупали им косе и браде и терали их да певају хрватске песме. У логору депротовани Срби су били смештени у мале ћелије. У тако мале ћелије затварано је и и по тридесет Срба. Ашнер је наредио чуварима да затворене Србе муче, а и лично је спроводио тортуру над њима, тако што их тукао мокрим конопцем. У то време било је заустављено исељавање Срба из Независне Државе Хрватске на немачко окупационо подручје Србија, хрватске усташе и полиција су се договорили да се исценира побуна логораша и да се сви стрељају. Масовно стрељање Срба изведено је 26. и 27. августа 1941. године, хрватске усташе стрељале су 438 српских цивила. Миливој Ашнер је од јуна до краја децембра 1941. године наређивао да се пожешки Јевреји депортоју у хрватске логоре смрти. Ашнер је наредио још крајем јула да се три особе јеврејске националности депортоју у логор у Госпићу, које су затим ликвидиране. Током октобра Ашнер је наредио да се из својих домова у Славонској Пожеги протера 28 јеврејских породица. Њихова имовина је затим конфискована, а они су ликвидирани у логорима Јасеновац и Ђаково. Ашнер је касније наредио да се сви преостали Јевреји из Пожеге транспортују вагонима за стоку у логор Јасеновац. Током пута ликвидиран је један део мушкараца, а остали 2. јануара 1942. године када су стигли у логор. Ашнер је био део снага које су учествовале у доношењу и спровођењу одлуке да Срби буду обележени посебном траком са натписом „православац“, док су Јевреји морали да носе жуте траке са Давидовом звездом на којој је писало „Жидов –Јуда“, да могу да буду ван својих домова само до 18 часова, да све јеврејске трговине буду обележене црвеним хрватско-немачким натписом и да у њима буду усташки повереници. Ашнер је наредио да се изврши попис целокупне покретне и непокретне имовине Јевреја, затим да се заплене сва новчана средства јеврејске богословске општине и наредио да се не спречавају напади хрватских грађана на јеврејске верске објекте. Ашнер је после рата побегао у Аустрију, где се и настанио.

На позив председника Хрватске Фрање Туђмана 1990. године Ашнер долази у Славонску Пожегу, у којој живи краће време, а затим одлази у Клагенфурт. Млади истраживач Центра „Симон Визентал“, Ален Будај, је током акције „Последња шанса“ открио Ашнеров идентитет. Хрватска затечена пред овим сазнањем, формално је затражила његово изручење од Аустрије 2005. године како би му судили за почињени ратни злочин. Али, Аустрија је одбила да га изручи јер је наводно неспособан за суђење. Британски лист „Сан“ објавио је фотографије Ашнера и његове супруге Еделтраут како спокојно шетају по граду и седе на тераси једног кафеа. Исти лист, најпре је објавио фотографије на којој се види како, заједно са другим Хрватима, навијају за хрватску репрезентацију на утакмицама Евра 2008. Подстакнут тим открићем, „Сан“ је затим направио са Ашнером интервју, после којег је новинар констаовао да је „он луцидан и снажан“. Британски лист је потом пронашао Душана Јаковљевића (88), из Славонске Пожеге, једну од Ашнерових жртава, којег је овај усташа свакоднево до крви тукао мокрим конопцем. Јаковљевић је ипричао да је ухапшен 1941. године као кројачки шегрт, зато што је Србин и затворен у малу ћелију са још тридесет људи. После чланка у британском „Сану“ о Ашнеру и његовим „физичким активностима“, аустријско тужилаштво у Клагенфурту затражило је лекарску експертизу. Лекарском еспетризом, поново је утврђено да хрватски држављанин Миливој Ашнер (95), који се сумњичи за ратне злочине у Другом светском рату, због здравствевеног стања не може да буде изручен Хрватској. По мишљењу аустријских лекара, Ашнер, који последње две године живи у Клагенфурт и има аустријски пасош не може да се суди због лошег здравственог стања. Он је, по њиховом извештају „услед Алцхајмерове болести слаб и тешко покретан“. Израелски Центар „Симон Визентал“ апеловао је на аустријске власти да хитно изруче Ашнера који се сумњичи за ратне злочине почињене у Другом светском рату над Србима, Јеврејима и Ромима. Ашнер се на потерници Интерпола налази као четврт најтраженији нациста на свету.

КОНТРОВЕРЗНА КЊИГА ХРВАТСКОГ ЈЕЗУИТЕ О ЈАСЕНОВЦУ

Језуита, иначе Хрват, Владимир Хорват објавио је са Владимиром Мркоцијем недавно књигу Oгољела лаж логора Јасеновац, која је одмах по свом изласку изазвала нове контроверзе.


http://www.oecumene.radiovaticana.org/cro/Articolo.asp?c=226514

http://www.jasenovac-info.com/cd/index_l.html

http://www.jasenovac-info.com/
Јасеновац

Промоција књига Ђуре Затезало 1. ЈАДОВНО: Комплекс усташких логора 1941. 2. ЈАДОВНО: Зборник докумената
Промоција ће бити одржана 18.11.2008. године (уторак) у 19,00 часова у сали 29 Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске.

Логор Јасеновац

Јасеновац је био логор у истоименом градићу у Хрватској за време Другог светског рата, формиран у августу 1941. године, а ликвидиран априла 1945. године.

Систем концентрационих логора Јасеновац је у егзилу дизајнирао Вјекослав Макс Лубурић, који је био и његов први командант. Први управник логора био је бивши свештеник Мирослав Мајсторовић, а касније Динко Шакић.

Логор је грађен од августа 1941. до фебруара 1942. године. Већи део логора се налазио у месту Јасеновац, око 100 километара југоисточно од Загреба. Логори 1 и 2 били су у селима Брочици и Крапју, али су брзо расформирани због честих поплава. Затвореници су пребачени у логор Циглана (Јасеновац 3), који је био највећи логор и укључивао је крематоријум. У Доњој Градини са друге стране реке Саве вршена су погубљења. Логор за децу био је у Сиску, а женски логор у Старој Градишки на југоистоку од Јасеновца, мада је жена и деце било и у Јасеновцу.

Број жртава никада није тачно утврђен. Логорска архива је два пута уништавана (почетком 1943. и априла 1945. године). Земаљска комисија Хрватске констатовала је у извештају Међународном војном суду у Нирнбергу, да је број жртава између 500.000 и 600.000. О усташким злочинима постоји велика документација. Међутим власти у бившој СФРЈ нису никада дозволиле да се она истражи, па чак ни у најтајнијој форм

Логор Јастребарско

Логор Јастребарско радио је два месеца. Иначе, Јастребарско је познато и као једини логор у свијету за дјецу. У њему су била смјештена дјеца старости од једног мјесеца до четрнаест година.

Око 1.300 логораша пребачено је у Јасеновац. Али кроз дечји логор Јастребарско, у периоду 12. јул 1942 – 26. август 1942. прошло је 3.336 деце, од тога више од 2.000 са Козаре. Логор је био под управом часних сестара конгрегације св. Винка Паулског. За непуних месец и по дана умрло је 768 деце (по изјави гробара Фрање Иловара, који је био плаћен "по комаду"!).

Логор Јадовно

Јадовно, логор у који су усташе 1941. одводиле жртве свог терора да би их тамо побиле. Налазио се у једној долини на Велебиту на простору од 1250 m, ограђен бодљикавом жицом високом 4 m; око жице била је постављена стража у дубину од 1 km.

Заточеници, већином Срби, најприје би стизали у госпићку казнионицу гдје се вршио распоред за логоре. У логор Јадовно се ишло од Госпића преко села Трновца.

Нераван терен у логору морали су заточеници изравнати и на њему направити заклоне од грања. Заточеници су радили по цијели дан до изнемоглости, уз готово никакву храну. На 5 km од логора налазила се јама у коју су усташе повремено бацале заточенике, преклане над самом јамом. Последњу групу од 1500 људи усташе су побиле митраљезима у августу 1941; нове су жртве возиле на Оштарије, велебитско село на цести Госпић - Карлобаг, и бацили их у јаму у заселку Ступачиново.

У мјесецу мају, јуну и јулу 1941. у Госпић је стизало дневно по хиљаду људи, жена и дјеце. Рачуна се да је крашка јама поред логора Јадовно прогутала око 35.000 жртава.

Према налазу спелеолога дубина Шаранове јаме је око 42,5 метара, и то само до првих костију, којих даље у дубину треба да има око 40 кубних метара (осим ако јама има и галерију или подземне воде). Слична је дубина и јаме на Гргином бријегу, а у околини, постоји и још неколико јама које су усташама служиле за затирање трагове својих покоља и човекоубистава.

Постоје сведочења, и Срба и Хрвата, да су усташе, напунивши неке од јама људским телима, затрпавале их и забетонирале, па их покривале земљом и лишћем да би тако затуриле траг својих злочина.

Очигледно је, према томе, да је Јадовно било први усташки логор смрти и да је њему била додељена та првенствена улога: масовно уништавање Срба.

У "Енциклопедији Југославије" и у другим објављеним књигама о усташама и логорима НДХ обично се наводи да је логор у Јадовну отворен у мају 1941. године. Међутим, судећи по много чему, логор и губилиште на Јадовном отворено је још пре тога, то јест одмах по успостављању усташке власти у Госпићу и Лици, а то је било, видели смо, већ 10. априла по подне. О хапшењима Срба у Госпићку казнионицу већ 10. и 11. априла 41. постоје бројна сведочанства, и живи људи који то још памте, а такође и сведочанства о томе да су хапшеници одмах затим одвођени пут Велебита, на Јадовно.

Срби, који су тих априлских дана хтели да својим ухапшеним сродницима однесу храну у Госпићки затвор, били су поверљиво обавештени од пријатеља да су сви ухапшени већ одведени на Јадовно. A логор Јадовно је, као што се зна, већ од првих дана био само привремено прихватилиште жртава одређених за ликвидирање у јамама.

Лика, и нарочито Госпић и околина, раније су од других крајева Ендехазије, постала стравични вртлог затирања Срба. Павелић је, у ту сврху, дао да се и сви Хрвати цивили у Госпићу и околини наоружају пушкама. Наравно, главни злочинци у Госпићу и Јадовну били су још до рата познате усташе Јуцо Рукавина, Јурица Фрковић, Стјепан Рубинић, Томљеновићи и други. Они су и били главни творци и заповедници Јадовинског пакла, чија се страва почела ширити по тим крајевима још од првих дана стравичне и крваве Ендехазије.

О начину ликвидирања жртава у Јадовном постоје сведочења о разноразном убијању, па чак и о томе да су логораше, често и полуживе, а некад и сасвим живе, стрмоглавце бацали у јаме. Најчешће су их везивали жицом за руке, по двадесетак или и више у групи, а онда су само прве убијали кундаком, маљем или чиме крвник стигне, па их онда гурали у јаму, а они су за собом неминовно повлачили остале. Отуда се по Лици и до данас прича да су се из јаме могли чути људски крици и вапаји током неколико дана или ноћи.

Логор на острву Паг

Логор на острву Паг је један од првих и најзлогласнијих усташких логора и састојао се из два дела: логора Слано и логора Метајна. Формиран је 25. јуна 1941, а распуштен августа исте године кад је Паг предат Италијанима. Прве жртве били су Јевреји из Загреба, а потом су довођени Срби и Јевреји из разних крајева. Усташе су их убијале клањем или бацањем у јаму у пределу Фурнаже. Као један од првих усташких логора, логор на Пагу био је у правом смислу речи кољачка школа у којој су професори били монструозни зликовци.

За непуна три месеца постојања (25. јун 1941 – крај августа 1941) кроз логор Слана је прошло око 16.000 затвореника. Највећи број је побијен (само у Јадовно на погубљење послано је 3.000 Срба), а мањи део упућен у Јасеновац.

Логор Метајни на Пагу је био искључиво за жене и децу, и неутврђен је тачан број жртава.

На острво Паг, у логоре смрти логораши су допремани у великом броју из сабирног логора у Госпићу преко Карлобага, кроз такозвана Велебитска врата.

Исказ чувара Орешковића

Један од ухваћених логорских чувара Орешковић дао је о логору следећи исказ

Још као ђак госпићке гимназије ступио сам 1939 у вјерску организацију "крижаре". Ту су нас под фирмом вјере одгајали у усташком духу. На наше састанке су долазили Јурица Фрковић и Јуцо Рукавина и држали нам предавања против Срба и комуниста. Наша парола је била -у име Криста убиј антикриста. Антикристи су били Срби, Жидови и комунисти. Организовали смо своју ударну јединицу која је ноћу нападала љевичаре. Кад је дошло до рата и расула југословенске војске ми смо је разоружавали. Одмах смо ступили у усташе јер смо то сматрали својом националном дужношћу. Мене су са још неким Госпићанима одредили у логор Слано на отоку Пагу. Ту су се налазили највише Жидови и Срби, а било је и неких Хрвата љевичара. Кад сам дошао тамо запањио сам се кад сам видио како муче оне људе. Спавали су под ведрим небом у жици. За храну су им нису давали ништа осим сланих риба, али им воде нису давали тако да су многи полудјели од жеђи. У то је дошла нова скупина заточеника. Старјешине су нам дале наређење да одвојимо 200 заточеника из прве партије, да их одведемо на море и побијемо. Ја и неки моји другови нисмо могли. Онда су нас грдили и пребацивали нам какви смо ми то Хрвати и усташе. Говорили су нам да није усташа онај који не може с весељем убити Србина, Жидова и комунисту. Да нас придобију на убијање давали су нама млађима вина и ликера. Доводили су пред нас заточене дјевојке, свлачили их до гола и говорили да можемо узети било коју, али да их послије акта морамо убити. Неки младићи опијени вином и занесени страшћу почели су тако убијати. Ја нисам могао. Гадило ми се и то сам јавно рекао. Након пар дана дошао је у логор неки виши функционер из Загреба Лубурић. Дошао је да погледа рад логора. Тек тада је почело право клање. Море око Пага било је црвено од крви. Лубурићу су реферирали да ја и још неки нећемо да убијамо. На то је Лубурић сазвао све усташе, постројио нас и одржао говор у којем је рекао да су издајице усташтва они који не могу да убијају Србе, Жидове и комунисте. На то је упитао ко је тај "усраша" који не може да убија. Јавио сам се ја и још неколико. Како сам био први по реду од тих који су се јавили, Лубурић ме је позвао пред строј и упитао ме какав сам ја то усташа кад не могу убити Србина и Жидова. Рекао сам да сам спреман у свако доба дати живот за Поглавника, да мислим да бих могао убијати у борби али да не могу убијати овако голоруке људе, а особито жене и дјецу. Он се на то насмијао и рекао је да је наша дужност да очистимо Хрватску од те куге, а тко то неће је непријатељ Поглавника и Хрватске као и они. На то је позвао једног из своје пратње и нешто му шапнуо. Овај је отишао и донио двоје мале двогодишње жидовске дјеце. Лубурић ми је предао једно дијете и рекао да га закољем. Одговорио сам да не могу.На то су сви око мене праснули у смијех, ругали ми се и викали- "усраша", а не усташа. Онда је Лубурић извадио нож и заклао преда мном дијете говорећи: "Ево како се ради". Кад је дијете вриснуло и праснула крв, све око мене се завртјело. Скоро сам пао. Један ме усташа прихватио. Кад сам се мало прибрао рекао ми је Лубурић да дигнем десну ногу. Дигао сам, а он ми је под ногу ставио оно друго дијете. Онда је заповједио: "удри". Ударио сам ногом и згњечио главу дјетету. Лубурић ми је пришао, потапшао по рамену и рекао: "Браво, бит ћеш ти још добар усташа".
Тако сам убио прво дијете. Након тога сам се опијао до смрти. У пијанству сам заједно са друговима силовао неке жидовске дјевојке, а онда смо их поубијали. Послије се нисам морао ни опијати. Касније, кад је Слано ликвидирано и сви његови заточеници убијени, послан сам у котар Кореницу на чишћење. Шта сам тамо радио знате…

Kliknite za proširenje...

Клеро-усташки НДХ дух у Хрватској

Резултати истраживања загребачког „Јутарњег листа“ у коме је учествовало 2.416 испитаника показали су да преко 40 одсто Хрвата данас оправдава монструозни усташки геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима у Другом светском рату!

Дајући подршку усташком рецепту за коначно решење „српског питања“, 20 посто испитаника овог дневника сматра да су усташе убијале Србе зато што су се побунили против хрватске државе, а 15,81 одсто тврди да су побијени зато што су били „страни елемент“ у Хрватској. Да су усташе масовним покољима Срба настојале да спрече Вуковар 1991. године верује преко пет посто испитаника ове анкете чија су истраживања управо објављена.У овој реалној слици односа хрватског друштва према злочинима над Србима, сваки четврти образовани Хрват тврди да су усташе „борци за слободу“, а њих 12,46 мисли да су усташе Независне државе Хрватске „добри домољуби и католици“ који су се залагали за добробит своје земље. Фашистички, нацистички и усташки симболи и изјаве с којима је хрватски народ ушао у НДХ Анте Павелића, а које је покренуо неоусташки режим Фрање Туђмана оживљавајући традицију претходне НДХ да би фанатизовао масе и припремио их за поновно стварање независне Хрватске, и данас су актуелни и показују застрашујућу чињеницу да скоро половина Хрвата прихвата усташку, нацистичку идеологију. Цивилизован свет је згрожен над монструозним начином на који су уморене жртве у Јасеновцу, Градишци и осталим усташким логорима, а Хрватска ће остати запамћена и као једина земља у којој су током Другог светског рата постојали посебни логори за децу. Решење „српског питања“ НДХ је планирала да заврши тако што ће трећину Срба да убије, трећину да покрсти а трећину да протера.

http://www.pravoslavlje.rs/broj/993-994/tekst/klero-ustaski-ndh-duh-u-hrvatskoj/

Усташки логор "Даница" 1941. године

(Из необјављеног рукописа преживелог логораша из "Данице", проте Димитрија Јоке)



- У селу Дрње код Копривнице, основан је логор, и зграде напуштене фабрике "Даница" биће употребљене у логорске сврхе. Из наше зграде, 600 затвореника одмах је отпремљено тамо. Нас је сада овде било непуних 400 људи. Говорило се да ћемо и ми за њима... тако је и било са нашом собом.

На железничкој станици било је доста путника, али одједном се око нас нагомила силни народ, непријатељски према нама расположен, и сви се устремише на нас. Бију нас каменицама, покидаше плот, па нас оним летвама сабише у један ћошак, пљују, вичу, песниче, хоће да нас линчују... Золић (натпоручник спроводник) је морао да пуца поврх те разјарене масе разног узраста. Једва је успео да нас утрпа у један теретни вагон, који су одмах железничари запломбирали... Сав вагон био је исписан и исцртан: "Роба за клање", "Опасни четници", "Крвници хрватског народа", "Бандити, крвопије", "Побијте скотове!" итд. Те етикете писали су још у Бјеловару...

Стигли смо у саму зору. Изван станице су нас истоварили и преко њива упутисмо се у Копривницу... Од Копривнице до села Дрње, где је формиран логор "Даница", има преко 3 километра.

У логор смо просто утрчали под батинама од стране пратиоца. Када смо ушли - били смо пописани: име, презиме, година рођења, занимање и место становања. Ваљда у оскудици писаћег папира, били смо пописани на два омота савског дувана, са оне унутарње стране. На сваки омот по 21 име са другим подацима. Сваки је био добро померен од двојице "жутих" усташа, који су стајали до писара. Земљорадник је морао да покаже длане. За то занимање, као уосталом и за карактер човека, руке су најбоља легитимација. Рекли смо сви да смо сељаци. Свима су гледали дланове. Срећом сам пре хапшења изриљао сву моју башту па су ми руке биле пуне жуљева. Када сам рекао да сам сељак, један од усташа завртео је главом и мало детаљније погледао у моје дланове, онда је поверовао и тако сам, на моју срећу, уписан као сељак. Сви осим сељака били су "господа" (тако су их звали), а према њима је био сасвим други режим; сваки дан два пута су их тукли и, чим се покаже прилика за стрељање, одводе их стрељају појединачно, ноћу, или их прве гурају у транспорт за стрељање. Нестајало их је тако, и никад се нису вратили.

После пописа ушли смо међу бараке и одједном се пред нама створише неке усташке главешине, а међу њима тројица "жутих" (то су усташе емигранти, који свуда воде главну реч). Један ће кад нас спази:

- Основали смо логор, дај да га крвљу одмах прекрстимо, - те нареди нашим пратиоцима да нас поредају уза зид зграде, која је била врло дугачка. Стајао сам на самом ћошку те зградетине и мој заштитник из наше пратње дограби ме за руку и увуче иза ћошка, а онда повуче на простор где су, до саме латрине, клечали људи изнакажени и крвави од батина. Било их је више од стотину и сви су изгледали јадни и понижени. Њих су малопре претукли ови исти "жути" усташе и, када су хтели да их побију, заштитио их је Павел Гажи, командант логора. Тако исто је заштитио и моје сапатнике, због Славка Ратковића, са којим је друговао, није дао ни да их туку. Тако смо се нашли помешани са онима који су клечали над латрином. Дуго се Павел Гажи борио са "жутима", јер су они заиста хтели да се врате и ликвидирају једне и друге.

- Зар сте логор основали за мртве или живе? - питао их је.

- За живе, рекли су, што их је мало поколебало, али, одлазећи, изјавили су да ће се можда некада навратити. Увели су нас у најлепшу бараку код малог улаза, управо, то је једна стамбена зграда на овоме крају, а све остале служиле су као оставе за материјал, прерађену робу и ко зна што још. Осим оних које су биле у рушевном стању, било је на овоме крају шеснаест зграда, а удругом делу, с оне стране водоводне куле, било је још и више зграда, које су служиле усташама као војничке собе, канцеларије и др. Тамо су постојали огромни магацини, међу које је улазио воз да одвезе робу, а сада из тих магацина одвозе људе и они обично сада служе за преноћишта онима који се одмах отпремају даље, неки транспорт, тако су рекли, за Лоњско Поље, али, вероватније да је то све ишло у Јасеновац, а неки су заиста отишли у Госпић, (на Јадовно), или незнано куда. Били смо сведоци честих одабирања, прозивки по ноћи и одвођења мањих и већих група у један од тих магацина, у који може да стане и хиљаду људи, и из њега су обично товарили затворенике у теретне вагоне и одвозили на ликвидацију.

По инстинкту осећали смо сваки пут када ће неки транспорт да се формира; друкчија је атмосфера, посебан режим у логору.

У нашој згради, у приземљу, били су Бјеловарчани, да набројим неколицину: Никола Бан, катихета; Ђорђе Милојевић, свештеник из Нових Пављана; Јово Бакиш, професор; Милан Бакић-Баја и брат му Аца Бакић; судија Вукобратовић; Митар Томић, трговац; лугар Добричић итд., ко све да их поброји поименце.

Они су пре нас били затворени у Старој војној болници, а прави су, као логораши, у овоме логору. За њима су дотерани сељаци и околине Грубишног Поља. Када смо ми стигли, број логораша у "Даници" већ је одавно премашио цифру од хиљаду људи.

Сада смо са Бјеловарчанима у истој згради, која је по изгледу најлепша, то је уствари и била станбена зграда. Лежишта су пуна вашки, бува и стеница. Оно мало струшене сламе на којој лежимо, разиђе се по бетону, онда ова гамад почне да "ради. По читаву ноћ се вртимо, чешемо, премештамо, али - беспомоћно. Дању се гамад скрије или по нашем вешу, или у прашину од сламе у којој лежимо, више без сна. Временом огугламо, свеједно нам је, гризу ли, сишу ли крв - ништа не осећамо. Понеко постане имун, једноставно, неће их нека од ових досадних животињица, којих има свуда, само миле, миле... Ујутро гледаш нечија леђа, сва ишарана траговима стеница, слично влажној њиви када их прошарају трактори обесних или пијаних тракториста. Једно јутро скуписмо се око две вашке потпуно беле, а свака је на леђима имала црвени крст. Биле су крупне, изузетно велике, па је неко приметио, да би свака могла да понесе на леђима по десетодинарку... Буве, гледали смо, могле су да скоче невероватно далеко и тако брзо и вешто да заварају траг. Ти наши мали крвници јуришали су на нас само ноћу, уједали нас, будили, нервирали, а ми их ловили и међу прстима гњечили, убијали... Но, није све зло било у овим крвожедним животињицама, зло је долазило и дању и ноћу од стражара из логора, од усташа из усташког стана у логору. Ми смо били изван закона, а они пуни мржње, жеље да се освете просто видиш - мирише му крв, пио би је, као хијена. Са свих страна вреба смрт. Чекаш је, не знаш откуда ће доћи, када ће доћи и каква ће бити. Ове животиње у људском облику кују и планове како пре смрти да намуче и срце и мозак, да психички човека припреме, обезвоље, униште, па да тако намучен, сам затражи смрт, сам пожели да га убију. Логор је зато ваљда и створен, да се крвници и мучитељи оваквим језуитизмом "откупљују": човек је лепо молио да га убијем!" Можда и тиме ови монструми умирују неку своју савест.

На крају: има ли савести ко убија људски живот?

О, како је те године било лепо расцветало пролеће. Завиди човек цвету, листу, завиди лептиру, мраву и гуштеру... све је у бољем положају, а логораш, црни логораш...?

Млади смо, просечно ту око 30 година, хтели бисмо да живимо, да стварамо, да смо међу својима. Неко спомиње родитеље, неко жену, неко децу, неко браћу и сестре: уздише се, а сећања су са сузама. Све животне радости сведене су овде на огромну жалост, на тугу, које полагано сише из нас чак и саму вољу да живимо, сваки елан, и тако ставља на пробу наше стрпљење: хтели бисмо да живимо а не дају нам...

Нечије лудости, искривљене идеје никле у болесноме мозгу, профит као мржња, организовали су и наоружали људе против људи: да се кољу, да се убијају, да се пале и овако, натенане, уништавају, а да ни сами не могу дати одговор: зашто? Слика убијања стално нас прати, убијање гледамо, о њему причамо, догађаје препричавамо сваки из свога места.

Неки Деспинић из Клокочевца код Бјеловара прича нам о стрељању Срба у Гудовцу:

Било је ту око две стотине људи из села: Гудовца, Пргомеља, Рајића, Клокочевца, Станичића, Болча, Великог Коренова, Бостона и др. Дотерали су нас усташе из ових села, а највише их је било из Гудовца, са засеока Рашћа, где су насељени сами Загорци. Коловођа је био неки Мартин Вусић са Рашћа. Људе су дизали са посла, из поља, па чак и неке старије и болесне истерали су из кревета.

- Заповед је стигла: да сви Срби иду "на преслушање", тако су свакоме рекли. Дуго смо чекали у општинском дворишту у Гудовцу, али "преслушања" није ни било, него су нас повели према Пргомељу и зауставили на једној ливади. Мало подаље тече речица Плавница. Имали смо ту шта да видимо: реке су биле ископане, знали смо шта нас чека. Опколили су нас и притерали рововима. Било је ту и деце, дечака испод 15 година. Људи су се ускомешали. Када је почело стрељање - први је побегао један Босанац, слуга, из Рајића, и за њим Милан Јарић, лугар из Великог Коренова, сваки на своју страну, према реци, а ја сам лакше рањен пао и преко мене падала су мртва телеса. Пуцали су за овом двојицом и трчали низводно, мислећи, што је логично, да ће они да беже низ воду. Али, они су побацали зимске капуте да их носи вода, а сами су узводно бежали до шуме, и онда је било лако. Помогло им је и то што су ови пуцали у њихове капуте, па се ту забавили, да они даље одмакну. Када се пуцњава смирила, чуо сам где рекоше: "Она нам двојица побегоше". Кад су донели креч да нас поспу, а после затрпају земљом, чуо сам једног тешко рањеног гимназијалца, који је био близу мене, где моли свога колегу-усташу, да га не закопавају живога, него да га пре убију, нашто је овај потегао пиштољ и убио га.

Било је негде пред мрак, још нас нису дошли затрпавати. Видео сам одједном над реком Немца, извукли су овога гимназијалца, био је то дечак од око 14-15 година, и опет су га вратили. Са Немцима била је Марта Омчикус из Бјеловара, као тумач. Познао сам је и позвао упомоћ. Рекла је нешто Немцима. Усташе, који су ту били, склонили су мртве са мене и извукли ме на траву, која је била сва црвена од крви. Комад лобање са мозгом био је тик до моје рањене ноге. Усташа је ногом шутнуо у раку. Немци су ме пребацили у бјеловарску болницу. Водили су о мени рачуна, јер, када сам оздравио, допремили су ме овде. Све оне, (усташе), који су Србе стрељали, похапсили су Немци, али, већ сутрадан пустили су их кућама. "Врана врани очи не копа!" И данас су сва та села у црно завијена. Та екипа усташа ишла би и даље да стреља и по другим селима, али им Немци забранише. Био је рат. И они, који су стрељали, тиме оправдавају своју прљаву савест, да у рату и као цивили могли да убијају.

Нисмо још навикли на овај логорски живот. Склупчавамо се на лежиштима, збијени као сардине, а по дану лешкаримо, скривамо се, да смо "даље од очију" стражарима и шпијунима, који се намножише, свуда их има, осећамо их али не знамо који су. До нас у другој соби, као и на тавану, има доста Бјеловарчана, који су "мање криви". На тавану су сељаци из околине Бјеловара. До наше зграде налазе се три бараке у које су смештени сељаци из околине Грубишног поља. Има их нешто преко шест стотина. Ишли су сваки дан на рад формирани по групама. Као и наша група, и они су затрпавали противтенковске ровове, које су пре пар година копали резервисти југословенске војске. До њихових барака су Срби железничари, а до њих Јевреји у две ниске бараке, уз кухињу, која је накнадно формирана. Десно, у огромној кућерини, налазе се људи дотерани махом из Словеније, има их из Осијека, Борова, Вуковара, па чак и из Срема, Митровице и Руме. На средини читавог круга барака и кућа налази се узвишени водоводни торањ са базеном на врху у који се пумпа вода за водовод. У равници са торњем идући, према њивама, налази се дугачка барака пуна Босанаца, Банијаца, Кордунаша и Загрепчана. Затим, на истој страни, у истој равници, две исто таког дугачке бараке, где су измештени људи, али обично они који су класифицирани као "господа". Два велика магацина до којих долази пруга испуњени су Босанцима из Тузле, Олова и Сарајева. Испред самог водовода, код средње главне капије, била је барака бр. ИХ, коју су звали "Барака смрти". Док је ту радила фабрика, то је била коњушница. Над шталама био је сењак, у који су згурали стотину затвореника, а у бившим шталама вршено је батинање. Из ове бараке попуњавали су транспорте за стрељање, али су посебно ноћу изводили на стрељања, а увече и ујутро тукли. Прозову, питају за занимање и онда - удри! Зграда је са дворишне стране била ограђена по ширини дворишта, уз пут дрвеном оградом, а по дужини дворишта стајао је зид срушене бараке и тај део дворишта био је обрастао у коров. Испод те бараке био је висок зид и, тамо где је стајао са зидом срушене бараке, из њега је изникла једна разграната зова, те у њему начинила рупу тако велику да се може човек провући. Иза тога зида били су смештени железничари и унутарњи њихов стражар "бараке смрти" њеним двориштем до излаза код главне капије, где се обично задржавао у разговору са стражарем на капији.

Железничари и мајстори, по усташком разврстању, били су нешто између господе и сељака. Ја ту бараку посебно описујем, јер сам већи део логоровања у њој провео. Од главне капије лево водила је путања до канцеларија и просторија где су биле усташке просторије, управа логора, и тако је та барака била увек на удару.

У прву бараку, где смо по доласку смештени, у њу се ишло уз басамаке, које су биле врло стрме и истрошене, тако да је сваки корак правио велику буку и нико није могао да сиђе а да га стражари не чују. Стражари нису волели да се мешамо са људима из других барака, што је разумљиво, јер у логорима договор је за њих врло опасан, може да дође до побуне.

Били смо врло гладни. Неколико дана ништа не добијамо, нема кухиње, није формирана. О нама нико не води бригу. Када су основали кухињу, док има намирница она ради, а кад нестане намирница не кува се. Једном смо били шест дана без кувања. Сељаци из Грубишног Поља добијали су пакете, па смо од њих понекада добили хлеба. Тешко се преживело то време гладовања. Неки су чупали траву и јели. После су тај простор, где је расла детелина, дали да се прериља. Мислили смо: помориће нас глађу. Једноставно, кад усташе не иду да пљачкају српска села, нема јела, не ради кухиња. По логици усташа - српска села треба да нас хране...

Били смо свесни да треба бежати од сваке пропаганде, бар то је закон логора: причај само са оним у кога имаш вере, са испробаним пријатељем...

Више се ту код нас не зна ко за кога пропагира. Овде су први затвореници били под оптужбом да су четници, и већ је преко хиљаду отерано и побијено. Сада догоне и четнике и комунисте. За стрељање се не прави разлика, изгледа битно је да си Србин, Јеврејин или Циганин, без обзира на политичко определење. Усташе су генералисали у погледу политичког определења, за њих су: сви Хрвати - фашисти, сви Срби - четници, а сви Јевреји - комунисти. После су ту вршили неке исправке у погледу Срба - одједном су и они комунисти.

У овоме логору, могло би се рећи да је 90% Срба било оптужено да припадају четничкој организацији, а уистину, један незнатан постотак био је оних, који су припадали тој организацији, чак ни 5%, а други су били скоро аполитички расположени, неутрални, док би се тај постотак могао доста повећати за Србе националисте, без неког специјалног политичког определења, као што су били комунисти, којих је било мање али су били организованији. Без обзира на опредељење, први транспорти за стрељање отерани су под четничком фирмом, иако је међу њима било и комуниста, и то виђених, као што су браћа Бркићи из Бјеловара. Сви су они били "четници", док Немачка није заратила са Русијом; онда смо били: "четничко-комунистичка банда". Тај назив остао је и даље и исти је третман био према свима. У Источној Босни усташе су ратовали са четницима, а у Банији, западној Босни и Кордуну са комунистима (партизанима), па је првенствено за њих тај назив био адекватан. За њих је то била нека спрега. Говорили су како Срби кољу Хрвате и Муслимане, али ће они очистити Хрватску од тога "корова" и Хрватска ће бити "чиста", без икакве примесе и страног наноса. Исте епитете и претеће пароле давали су свуда српском народу, и онда - није то било произвољно и по неким локалитетима, него је то био званични курс против кога нико није протествовао, ни осуђивао га.

У задњи час сам стигао. Још је било 10 минута до поласка нашег, избегличког транспорта, а у транспорт (осталих логораша) са "Данице", по возном реду, треба одмах иза тога да крене... Прати нас градска полиција у врло лепим, плавим униформама! Наша композиција ишла је напред, а за нама дугачак теретњак са око 30 вагона, који су били натоварени Србима, Јеврејима и Циганима. Ту је Срба око 90%. И сам сам био под редним бројем 3.200, као последњи, па зато могу да тврдим, да је толико људи у томе транспорту.

У разговору са нашом пратњом дознали смо да их гоне у село Јадовно (Брушане), на Велебиту. Најпре ће сићи у Госпићу, а онда ће их гонити у Брушане (Јадовно) "на рад". Ту је био подигнут усташки устанак, који је у крви угушен пред слом Југославије. На гробовима погинулих усташа - сви до једнога биће побијени, то му дође као права освета.

- Ко ће толиким људима да ископа гробнице, неко логички закључује, а стражар лаконски одговара:

- Сам Бог је ту ископао раке. Пуна је Лика шкрапа и вртача, има их дубоких и преко три стотине метара; ето им гробова на све стране.

- Ипак је то љага за читав народ - закључујем ја "дебату" јер смо ионако стигли на станицу РК, пред Загребом. Пребачени смо (ми из избегличког транспорта) на споредни колосек, а транспорт за Лику таман је стао до нас. Изишао сам на ходник не били кога видео кроз мале решетке теретних вагона. Чуло се жаморење у вагонима и вика усташа, који су били у кућицама за кочничаре. Видео сам кроз решетке много преплашених очију и збијених глава. Хтели су да сазнају за своју судбину. Били су баш до мене Јевреји.

- Идете сигурно на стрељање! Спасавајте се! Идете на стрељање! Стрељаће вас на Велебиту! Спасавајте се, стрељаће вас на Велебиту!

Сваки је вагон чуо моју тужну поруку, али, људи су били немоћни. Прстима нису могли да раскопају вагоне и да се ослободе.

У Госпићу, када су сишли са воза, чекао их је врло дугачак ланац. За ланац су жицом везали два и два, те их отерали у Јадовно где су их ликвидирали над провалијом дубоком преко 200 метара, а кроз њено дно протиче река понорница у море код Св. Јурија ближе Сења. Морнари су после налазили у мору доста костура везаних жицом, који су се ваљда откачили од ланца, па их река донела у море. Први део те колоне привезане за ланац побили су, па су ови оне друге, живе, повукли у ту страшну, дубоку гробницу. Да ли је шта страшније људски мозак могао да измисли - од Јадовна?

(Објављено у књизи епископа Атанасија Јевтића, "ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА")

Логор Госпић
1941

Другим по реду настанка усташким логором сматра се да је био сабирни логор у Госпићу, са своја два "истурена одељења" смрти : логор Јадовно на Велебиту и логор Слано на острву Пагу.

Госпић и његова стратишта била су у првим месецима усташке власти главна места егзекуција (Јасеновац је основан тек августа 1941).То место је одабрано јер се у близини налази више јама у које су бацане жртве. Госпићки логор је затворен кад је та територија предата Италијанима. Радио је од 1.маја 1941 до 20.августа 1941. После затварања улогу места које ће касније постати симбол усташких покоља преузеће Јасеновац.

О броју жртава госпићких логора и стратишта постоји више процена, али оне не варирају толико као кад се ради о броју жртава у Јасеновцу. Процене су базиране на изјавама логораша и самим усташким изворима. Према изјавама заточеника који су побегли, сваки дан је одвођено на Велебит неколико стотина људи па се процене страдалих крећу око 35 000 , а иду и до 60 000. Хрват Мирко Першен, писац књиге "Усташки логори", написане с циљем благог ублажавања усташких злочина, процењује да се укупне жртве госпићких логора и стратишта могу кретати од "15 до 25 тисућа".

Жртве су довођене сточним или теретним вагонима на госпићку железничку станицу и то из свих крајева усташке државе. Према исказима заточеника који су успели да побегну сваки дан су из госпићке казнионе по два пута одвођени транспорти заточеника према Велебиту. У транспортима је било по неколико стотина људи. Према тим изјавама може се закључити да је у велебитске јаме бачено око 30 000-40 000 људи. Сам логор Госпић-Јадовно био је такођер место масовних покоља.У неким публикацијама се за госпићки логор дају одвојене процене , а одвојено за остала стратишта у околини Госпића и јаме на Велебиту где су бацани и убијани заточеници.

------

Изјаве преживелих

Изјаве неколико десетака преживелих заточеника дате пред послератним комисијама за ратне злочине или још у току рата пред Комесеријатом за избеглице и пресељенике који је прикупљао изјаве. Изјаве се чувају у Архиву војно историјског института. Неки искази објављени су у књигама и зборницима докумената и сведочанства о усташким логорима.

Делови исказа Ђуре Медића из Славонског Брода ,заточеника логора у Госпићу (извор-Антун Милетић ,књ.1,документ 85,страна 231):

"Ми смо остали у Госпићу у казниони свега 17 дана то јест до 20.августа.
За то време долазили су сваки дан нови транспорти Срба из свих крајева. Дневно их је пристизало од 700 до 1000,а исто толико је сваки дан транспортима из казнионе отпремљено у Велебит. Казниона у Госпићу била је само сабиралиште и пролазна станица за све Србе који су одређени за Велебит и Паг.Већина Срба који су транспортима долазили у казниону били су крвави,поломљених руку и ногу, разбијених глава, а многи са убодима и другим видљивим повредама по лицу и осталом телу.Тако се сећам да је једног дана стигао у казниону у Госпић транспорт Срба из срезова Зеница и Вишеград -око 80 до 100 људи који су били скоро сви испретучени и крвави и са разним озледама. Сваки дан су ишла из казнионице за Велебит два до три транспорта Срба. У сваком транспорту 200 до 300 људи тако да их је дневно одлазило у Велебит од 700 до 1000 људи. Србе одређене за Велебит свако пут су постројили за руке жицом два по два, а затим све са једним дугим спољним ланцем или жицом и тако их везане пешке гонили за Велебит. Нити један од ових Срба није се вратио , а нити се коме јавио.

Делови исказа Милана Стаменковића из Осијека, (извор.Антун Милетић-књ.1.документ 42,страна 109-113):

"У Госпићу смо затекли у казнионици окружног суда око 1500 ухапшених Срба који су били смештени што по собама затвора, што у дворишту казнионе на земљи. Из Госпића су распоређивани транспорти за Паг, за Велебит и за Јадовно на Велебиту.Транспорти су ишли готово сваки дан и то у групама од 300 до 400 људи , па и више према томе колико би ухапшеника доводили у Госпић. Колико ја знам стизало је у Госпић сваки дан 400-500 Срба и након задржавања од једног до два дана чим би скупили 1000 људи вршило би се транспортовање на већ поменута места то јест Паг, Велебит и Јадовно."

Успостављањем Независне Државе Хрватске је, по аутору, Клерикализам у Хрватској ступио у својеврстан брак са Усташким покретом, и тако створио Клерофашизам. Павелићева Независна Држава Хрватска је, од стране тадашњег вођства Католичке Цркве у Хрватској, проглашена за Civitas Dei ("Божију Државу"). Аутор показује кроз стотине страница сачуваних докумената да је у складу са овим ставом Католичка Црква у Хрватској не само отворено подржавала усташки режим и његове методе решавања 'српског питања', већ и активно учествовала у њиховом спровођењу.

из књиге:

"Magnum Crimen: Pola Vijeka Klerikalizma u Hrvatskoj" (Magnum Crimen на латинском значи "Велика Оптужба") је књига оригинално издата у Загребу 1948. године. Аутор књиге је био хрватски католички свештеник, а касније и професор Универзитета у Београду, Др. Виктор Новак (1889-1977). Др. Новак је на 1119 страница (у 18 поглавља) представио развој Клерикализма у Хрватској од почетка 20 века (то јест од одржавања "Свехрватског Католичког Конгреса" у Загребу 1900. године) до краја Другог светског рата.

Покољ у српској цркви у селу Драксенићу

Да о томе наведемо најпре сведочење Крњајић Растка (32), Србина из Босанске Дубице, које је као избеглица у Београду дао 13. јуна 1942, пошто је спашен из логора Јасеновац. „Од слома Југославије прошле (1941) године, па све до 18. априла 1942. г. живео сам у Босанској Дубици. Дана 18. августа ове (1942) године ухапшен сам по налогу усташких власти и стављен у затвор среског начелства у Б. Дубици, а тада су мене, као и још 12 других Срба и једног Муслимана, спровели у затвор у Нову Градишку... У првим месецима после слома Југославије у прошлој (1941) години... стварањем усташке организације по варошима и селима почиње усташки терор. Свет је већ тада морао да бежи и да се склања од усташа... О жетви године 1941. терор усташки по селима среза Бос. Дубица достигао је врхунац. Усташе су о вршидби упадале у села (српска) и одузимала храну, што је коначно изазвало револт, тако да су сељаци у селу Мирковцу пружили усташама отпор, тројицу усташа разоружали и убили их. Настао је тада по селима општи метеж и побуна.... Усташе се тада почињу формирати и као војне јединице упадати изненада у поједина села ради „чишћења терена“. Ово прво „чишћење“ од стране усташа свршило се тиме што су усташе попалиле многе куће и зграде (српске), као и жито садевено у камаре по селима уз цесту која води од Б. Дубице према селу Мирковцу... Тим поводом настала су нова хапшења (Срба), па сам и ја, као и многи други Срби из Б. Дубице, да би се склонио пред хапшењем, избегао из Дубице у село Хрваћане (срез Приједор). У то време један део угледних Срба из Б. Дубице избегао је у Србију, док су знатан број Срба Дубичана усташе похапсили и отпремили у Нову Градишку у затвор, а употребили су их у раду на рушењу тамошње српске православне цркве. Од тада ухапшених Срба у Б. Дубици усташе су убиле у затвору у Дубици њих 15 (набраја њихова имена). ...Овако стање потрајало је до месеца октобра и тада је опет почело „чишћење Срба“. Прије „чишћења“ скупљено је у Бос. Градишки, Б. Дубици, Приједору и Бос. Новом око 20.000 усташа и домобрана и из ових места упутили су се усташе и домобрани у планину Козару да је „очисте“ од Срба. Српско сеоско становништво уклањало се пред усташама и војском, јер су усташе кога су ухватили или затекли заклали одмах. Страдало је том приликом доста жена и деце, док је мушкарцима успело да се сакрију у великој планини Козари. Поред убијања жена и деце, усташе су вршиле и силовања над младим девојкама, као и над неодраслом женском децом. Приликом овог „чишћења“ највише су страдала српска села Маглајци и Бјелајци, среза босанскодубичког, у којима је поклано око 500 жена и деце. У овим селима усташе су децу набадале на нож, женама секли дојке и одсечене дојке стављали деци у уста. Ужас је био такав, да је много жена и деце излудило... Приликом нових хапшења Срба (децембра 1941) у Босанској Дубици је ухапшено, покрај Срба, и доста Хрвата и Муслимана, већином угледнијих грађана, који су стајали по страни и нису пришли усташама... У то {63} време (јануара 1942) догодио се и овај случај. Једна група усташа из Јасеновачког логора изненадно је прешла реку Саву и упала у село Градину и одатле у село Драксенић, у којем су попалили неколико кућа, а око 70 жена и деце одвели су у српску цркву у том селу и ту их све поклали.“ (Цео овај документ, из Архива Св. Синода, објављујемо у додатку).

Други преживели сведоци овако описују монструозни злочин јасеновачких усташа у поткозарском српском селу Драксенићу. Око 800 усташа из Јасеновца, предвођени злогласним Максом Лубурићем, командантом Јасеновачког логора, уз помоћ и домобранске војске, упали су у Босанску Градину, Чуклинић и Драксенић. У овом селу усташе су убиле и поклале око 360 Срба — људа, жена и деце, у току 13-15. јануара 1942. Највећи злочин, масовни масакр Срба, усташе су извршиле у српској цркви села Драксенић, где је тада убијено 208 особа, међу којима највише жена и деце. Наводи се да је у цркви заклано 47 деце, док их је у целом селу убијено 85, јер многа су деца убијена и изгорела у попаљеним кућама у селу, јер је читаво село потпуно опљачкано и спаљено. Други сведоци кажу да је српски народ овога села био од усташа позван у цркву да их покатоличе, али су људи то одбили. Онда усташе крећу по кућама и пале их, а жене и гола и боса деца беже по снегу, па их усташе хватају и силом одводе у цркву. У олтар су издвојили девојке ради силовања и мучења посебним методама. Једна жена, која је у ранама остала жива у хрпи лешева Драксенићке цркве, прича о том бестијалном усташком клању: „Усташе су нам рекле: Идите у Цркву. Тамо ће вам наш командант Лубурић држати говор. Ми смо пошли у цркву да чујемо шта ће командант говорити. Нисмо дуго чекали. Кад је командант ушао у цркву, почео је он и усташе све редом клати ножевима и сјекирама. Послије свега тога клања, усташе су на хрпи лешева, на црквеном олтару силовали дјевојке, па су их послије тога готово луде искасапили“.

Друга три преживела сведока — Анка Павковић, Анка Лукач и Мара Благојевић овако су описале усташки злочин у православном храму у Драксенићу: „Црква је била пуна лешева, а крв је достизала до врха ципела. На самом олтару била је наслоњена, као да спава, убијена жена Николе Драчине. Пред црквом, наслоњена на тарабе лежала је Марта Врнић са двоје деце. Обе дојке биле су јој прорезане и кроз њих провучене ручице њене дјеце. Дјечје руке биле су везане жицом. Мало даље од Марте лежала је Деса Лончар, а поред ње, набијено на колац, Десино дијете. У првој кући до цркве крмци су почели развлачити лешеве Михајла Врепца и Буре Маринковића. На запаљеној комуши у дворишту Марјана Торомана лежала је убијена Нада Жабић, кћи Митрова. Имала је 16 година и била најљепша дјевојка у селу. У гапи лежао је заклан Томо Угреновић. У кући Николе Грбавца, на запаљеној комуши, убијено је 24 чељади међу којима је било 7 дјеце Јефте Петровића, Јове и Николе Грбавца. Од Јефтине породице избјегла је само мала Косана. У кући Раде Грбавца страдало је њих 15 са дјецом. Иза Радине куће заклан је омладинац Рајко Влајнић из Чуклинца. Глава му је одсјечена. У кући Лазе Маринковића изгинула је цијела фамилија са петоро дјеце. Породица Стане Петраковић потпуно је затрта, нема више породице Милована Влајнића. Угашена је породица Драгића Влајнића са троје дјеце, а избјегла је само мала Савка која је отишла у партизане. У Стеве Вујчића затрта је цијела породица са петоро дјеце. Више никог нема од породице Пере Мећаве и Николе {64} Шпица. Од једанаесторо дјеце Јована и Анке Котур остало је само двоје — Гојко и Вукосава. Мили Бабићу, одборнику, уништена је сва породица, сем једне кћери која је била удата на цести. Потпуно је пусто и огњиште Николе Влајнића“.

Покољ дјеце

Кроз читаву годину 1942. врвио је логор III-C од дјеце која су доведена у Јасеновац заједно са својим родитељима.

Пригодом ликвидације залутало је много дијете и изгубило своје родитеље, па би заточеници пригрлили ту дјецу.
Многи је тако логораш сакрио код себе у бараки сироче без оца и мајке, хранећи га с оним, што је си откидао од уста.
Они заточеници, који су примали пошиљке с храном од куће, дијелили су тој дјеци све што су добили.

Концем љета 1942. опазио је Лубурић да се много дјеце налази на таванима радионица и по заточеничким баракама, те је наложио усташама, да прегледају цијели логор и покупе ову дјецу.

Тако се открило да се у логору налази преко 400 дјеце мушке и женске у доби од 4-14 година. Лубурић се посавјетовао са својим "официрима" те је - на велико чудо свих заточеника - дао сву ту дјецу регистрирати и смјестити у посебне просторије. Нашао је међу заточеницима неколико учитеља и учитељица, па их је задужио, да уче дјецу читању, писању и пјевању.

Тако је тај мали "дјечји дом" постао једина радост свих заточеника. Њихово весеље није дуго трајало.
Матковић Ивица, Капетановић и Слишковић Иван нису били задовољни резултатима у одгоју дјеце; чинило им се, да одгој не напредује довољно у усташком духу, а осим тога установили су, да су та дјеца већином српска.

Кад је Лубурић стигао у Јасеновац, пријавили су му ствар, па је одредио, да се сва та дјеца, која су и онако била на терет опскрбног буџета, побију.

Усташе су ту дјецу одвели у групама од 60-80 у Градину, гдје су их заклали и закопали.

Ова је Земаљска комисија утврдила ово злочинство на невиној дјеци на темељу исказа, које је дало више заточеника. нарочито Стазић Јосип из Загреба и Јовановић Светозар из Осијека.

Herman Nojbaher:

Рецепт за православне, који је примио усташки вођа и поглавник, председник Независне Државе Хрватске, Анте Павелић, подсећа на најкрвавије религиозне ратове: 'Једна трећина мора да постане католичка, једна трећина мора да напусти земљу, а једна трећина мора да умре. Последња тачка програма била је и спроведена у дело. Када усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба - укључујући бебе, децу, жене и старце то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750 000. Када сам, по ко зна који пут, у Главном штабу ставио на дневни ред извештаје о истински ужасним стварима које се одвијају у Хрватској, Хитлер ми је овако одговорио: 'И ја сам поглавнику казао да није могуће само тако искоренити ту мањину, јер је она, једноставно, превелика. - Да, када би човек тачно знао где је граница уништавања једног народа"!

Писмо генерала Александра Лузана Мусолинију

"Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао. Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 км северно од Дубровника) - сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, кад се то прочује, околни Срби поново да се узнемире. Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч - то је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И, таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији. Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом, убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре! На вечну срамоту наше, римске цркве - и један божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили, брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд: нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истога дана (то смо открили касније) кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца: једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе, они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку, и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација. Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!"

Дела латинска


Обавезно погледати. Документовани злочини усташа над Србским Православним, Јеврејским и Циганским становништвом.

Дучићева песма...

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно,
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ' му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала расо,
Чек'о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас'о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у недрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку објесит о 'раме,
Ко најбоље уме да ти командује.

МАСАКР НАД СРБИМА У ВЕЛЕБИТУ (Лика) 1993. год.

О масакру на Велебиту 1993. још није покренута истрага

Исјечене главе Срба бацали на гомилу

Некадашњи командир вода Војске Републике Српске Крајине Стеван Веселиновић прије годину и по дана дао је изјаву и видео-запис Тужилаштву за ратне злочине Републике Србије о масакру припадника Војске Републике Хрватске 1993. године над 22 заробљена српска војника и медицинара Војске Републике Српске Крајине на Велебиту, који је тада био заштићена зона УН, али Тужилаштво о томе још ћути. Веселиновић је ишао и у Канцеларију Хашког суда у Београду и нудио им исти запис на којем се виде унакажене жртве, али они уопште нису били заинтересовани за овај случај.

Веселиновић, који је из Голубића код Грачаца, наводи да се масакр догодио на планини Велебит 22. јануара 1993. године, када су хрватски војници мучили, заклали и побили 22 особе српске националности, од којих и једну медицинску сестру. Веселиновић је те 1993. године био командир вода у српској Војсци Републике Српске Крајине на Велебиту и преко земљаног телефона слушао је како злочинци муче његове саборце.

- Хрвати су им препрјечили једини пут којим би тај дио српске војске могао да напусти регион. Посље тога су заузели и везе комуникација и преко њих јавили нашим војницима да има рањеника којима је неопходна помоћ. Не знајући шта им се спрема група од око 30 војника, међу којима је била и медицинска екипа, са два камиона кренула је као испомоћ и упала у замку ујутро око 9.30 - свједочи Стеван.

Српски камиони су упали у замку између двије базе Унпрофора, базе на Матрасу-Свети Рок и Малог Алана. Осам војника је успјело да побегне и преживи, а њих 22 су заробљена и масакрирана.

- Чим нам је јављено да су нападнуте јединице на Велебиту кренули смо у њихово ослобађање и стигли на 100 до 200 метара од њих, али даље нисмо могли због јаких хрватских снага. Хрвати су отворили пољске телефонске везе и ми смо могли да слушамо крике наших сабораца које су звјерски мучили.

- Можемо само да замислимо какве су болове, муке и понижење у том тренутку преживљавали. Касније, када смо преузели њихова тела, видели смо шта су им све радили - прича Стеван. Посље 10-15 дана хрватска војска се вратила на своје првобитне положаје и вод Стевана Веселиновића је успјео да стигне до мјеста масакра.


- Затекли смо људе исјечених глава набацане на гомилу, а лица су им била толико измасакрирана да нисмо могли да их препознамо. Међу њима су била два моја брата од стрица и нећак. Неки су имали само прострелну рану кроз ногу или руку, а неки су имали поврједе главе и тијела од сјекире. Поред тијела нашли смо и крваве крампове и лопате којима су их мучили - наводи Стеван.

Веселиновић је инсистирао да агенција Сина на свом сајту (њњњ.сина.орг.yу) објави снимак измасакрираних и убијених Срба, који је направила некадашња српска Телевизија из Книна да би свјетска јавност могла то да види и да се заложи да се злочинци пронађу и казне пред судом.

- Имате моју дозволу да пустите видео-запис у потпуности. Породице жртава, међу њима и ја, желимо да свјетска јавност види како је хрватска војска поступала са српским заробљеницима и заложи се да злочинци одговарају пред лицем правде. Док они не одговарају породице и ја нећемо стати, а жртве неће наћи мир - каже Веселиновић, који је овај видео-запис умножио и дијели пријатељима да се овај злочин никада не заборави.

-------------------------

МАРКАЧЕВ ПОТПИС НА ЖРТВАМА

Директор документационо-информационог центра "Веритас" Саво Штрбац каже да је Тужилаштво Србије за ратне злочине у договору са хрватском страном преузело овај случај и да су већ разговарали са неким свједоцима. "Када Тужилаштво из Србије изгради случај требало би да га преда Хрватима, међутим, ако они ништа не учине Тужилаштво у Србији има право да поново преузме случај на себе. Проблем је и у томе што се више пажње посвећује случајевима у којима су убијани цивили", рекао је Штрбац и додао да је овај масакр препознатљив стил хрватске специјалне полиције којом је у то време командовао Младен Маркач. Маркач се тренутно налази у Хагу и оптужен је за злочине у операцији "Олуја".

ГРАЧАЦ ЗАВИЈЕН У ЦРНО

Припаднци Хрватске војске на звјерски начин су убили и измасакрирали 22 жртве, међу којима је најмлађи имао 20 година, а најстарији 52 године:

Душан (Раде) Јованчевић (20),
Никола (Тодора) Јелача (40),
Ђорђе (Светка) Колунџић (22),
Ђуро (Јове) Јалача (48 ),
Ђорђе (Илије) Ђурић (39),
Милан (Тодора) Веселиновић (52),
Душан (Јове) Будимир (40),
Ђоко (Николе) Јелача (37),
Радован (Јове) Седлан (33),
Богдан (Стевана) Грозданић (34),
Бошко (Миле) Станисављевић (41),
Миодраг (Марка) Драгичевић (21),
Младен (Драгана) Марјановић (23),
Жељко (Ивана) Јокић (30),
Дарко (Љубана) Веселиновић (27),
Дане (Лазе) Бркљач (46),
Станко (Тоде) Своња (18 ),
Миленко (Петра) Мандић (23),
Милан (Јована) Драгичевић (28 ),
Драган (Неђе) Трифковић (19),
Душанка (Милоша) Гаћеша (26),
Бошко (Љубана) Веселиновић (37).

Дејан Баић

РИМО-KATOLIČKI svećenik Vjekoslav Lasić, u zagrebačkoj crkvi Srca Isusova u nedjelju je koncelebrirao u svetoj misi zadušnici održanoj povodom 49. godišnjice smrti ustaškog poglavnika Ante Pavelića.

Misu je predvodio zagrebački svećenik i član isusovačkog reda Marijan Steiner, a u misi je sudjelovalo oko stotinjak vjernika te nekolicina fotoreportera.

Svećenik Lasić je prijašnjih nekoliko godina 28. prosinca održavao mise zadušnice za Antu Pavelića, a poznat je po svojim radikalnim stavovima kojima je veličao Nezavisnu Državu Hrvatsku (NDH), a njeno postojanje ocijenio temeljem moderne hrvatske države.

Poznata je i njegova skandalozna poruka koju je uputio za oltarom na jednoj od misi zadušnica: "uvjeren sam da je poglavnik Ante Pavelić sada u raju i da zajedno s nevinom dječicom gleda Bogu u lice."

Ante Pavelić je bio jedan od osnivača ustaškog pokreta i lider NDH, marionetske države osnovane pod političkim pokroviteljstvom fašističke Njemačke, u čijim je koncentracijskim logorima skončao na desetke tisuća pripadnika svih nacionalnosti pa i Hrvata. Umro je 28. prosinca 1959. godine u njemačkoj bolnicu u Madridu.

Spomenimo i to da se tadašnji kardinal Alojzije Stepinac distancirao od ustaških zločina, ali uloga katoličke crkve u Hrvatskoj za vrijeme NDH i ratnih godina još uvijek ostaje nedovoljno rasvijetljena i kontroverzna.

О злочинима у првом светском рату!------------------------

Помен за жртве стравичног злочина у аустроугарском логору
Datum: 26.12.2008 19:43
Autor: Слободан Пухало

ДОБОЈ - Његово преосвештенство владика зворничко-тузлански Василије служио је у петак у цркви Светих апостола Петра и Павла у Добоју парастос за 45.791 настрадалог Србина, колико их је убијено у аустроугарском логору током Првог свјетског рата у Добоју.

Обиљежавајући 93 године од интернације Срба у добојски логор истакнуто је да је на овом стратишту извршен први геноцид над Србима у 20. вијеку, који је починила једна западноевропска држава.

Савјетник министра рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Милојко Грујичић, који је жртвама положио цвијеће на споменик, рекао је да је овај догађај веома важан за српски народ у БиХ зато што је послије албанске голготе ово био најстравичнији злочин на подручју БиХ.

- Одбор за његовање традиција ослободилачких ратова Владе Републике овај датум је означио као значајан и ми га редовно обиљежавамо. Aустроугарске власти су 1915. године формирале у Добоју логор са циљем расељавања Срба из Горњег Подриња и источне Херцеговине, како би се створила тампон зона између Србије и БиХ за насељавање неправославног живља. О томе свједочи масовна гробница у којој је око 12.000 убијених Срба - рекао је Милојко Грујичић.

Предсједник Савеза логораша Републике Српске Бранислав Дукић подсјетио је да је на овом стратишту направљен први геноцид у прошлом вијеку над Србима, који је учинила једна западноевропска држава.

- Ни данас, нажалост, нема оних који би требало да су овдје - власти Републике Српске. Aко данас нисмо овдје, онда се питамо гдје би требало да будемо - нагласио је Дукић.

Овдје су страдале многе српске породице из Билеће, Вишеграда, Рогатице, Фоче, Гацка, Требиња, Сарајева...

- Моје су одвели из Требиња, двије жене са једанаесторо дјеце. Шесторо дјеце и једна мајка нестала је за сва времена. Долазим у Добој, поклоним се жртвама, иако не знам да ли су ту и моји сахрањени - рекао је Петар Радановић из Зубаца код Требиња.
Књига

Књигу под називом "Добојски логор", у којој су предочени бројни подаци о жртвама, нека њихова свједочења, објавио је добојски новинар и публициста Душан Паравац. Описане су муке Срба који су боравили у бившим коњушницама, као и имена многих породица које су у њима оставиле своје кости.

Хрвати су вршили геноцид и 1941. и 1991.године

Аутор: Славица Лазић, Број 1001, Рубрика Разговор

Да ли су тужба Хрватске против Србије за геноцид и контратужба Србије за питање геноцида над Србима, шанса да Србија најзад, после два светска рата и последњег, деведесетих година, на организован, институционализован и научан начин аргументује светској, али и домаћој јавности стравичне последице усташких злочина Павелићеве и Туђманове Хрватске над српским становништвом?

Српска држава, али и српска историографија готово да се нису бавиле питањем истраживања геноцида. Србија ће пред Међународним судом правде морати да предочи релевантне чињенице. Ради се о процесу на коме држава мора много више да се ангажује него што то сада чини, процесу који захтева одређено време и усмеравање историчара на истраживање, отварање војних и архива државне безбедности.У Хрватској се то много систематичније ради, у Србији је све то кратког даха, од данас до сутра. Досадашњи истраживачи хрватских логора смрти у којима је на најмонструознији начин уморено преко пола милион Срба, чинили су тај напор из личне иницијативе, понекад и из ентузијазма. Хоће ли српска држава најзад у дугорочном пројекту на коме би се ангажовао већи број истраживача, пребројати српске жртве и стратишта? Држава ставља на располагање архиве Међународном суду правде у Хагу, зашто то не чиниј и када треба изаћи у сусрет историчарима? Наш саговорник се бавио логорима у Другом светском рату и написао је књигу „Логор на Београдском Сајмишту”.

Зашто српска историографија нема ваљаних истраживања геноцида који су почињени над српским становништвом?

– Нажалост, ова тема није добила одговарајућу историографску обраду и пажњу све до 1980. године. Тек тада су почела озбиљнија истраживања историјских извора. Практично после Титове смрти створен је југословенски пројекат који је требао да се бави проучавањем страдања становништва Југославије у Другом светском рату. Координатор тог пројекта је био Институт за савремену историју, а рад је био организован свуда, сем на Косову, где су и тада опструирали рад на таквим темама. Питање злочина НДХ и онога што се догађало на њеним просторима, великим делом је остало неистражено, и поред значајних напора Фикрете Јелић-Бутић, која је погинула после проглашења хрватске независности под веома чудним околностима (у нашој јавности се о томе мало говорило). То је, по свему судећи, била освета оних о којима је она на један објективан начин, колико је то тада било могуће, писала. Ту треба поменути и Богдана Крижмана, и на томе су се завршила истраживања.



Масовна страдања српског становништва нису систематски обрађивана, што је велики грех према српским жртвама и страдалном нашем народу. Пуковник Антун Милетић је књигом „Концентрациони логор Јасеновац” створио предуслов за озбиљно истраживање геноцида у НДХ, који је до тада био препуштен искључиво публицистици, мањим новинским чланцима и сећањима преживелих. После стварања НДХ, главна мета репресивног система који је створен у тој нацистичко-фашистичко-тоталитарној држави су Срби, делимично Јевреји и Роми.

Специфичност ове злочиначке државе је било уништење сопственог становништва, то није био циљ ни нацистичке Немачке?

– Ниједна држава новог поретка под доминацијом Трећег Рајха није себи ставила у задатак да уништи трећину становништва сопствене државе. Нацистичка Немачка је уништавала своје политичке противнике и Јевреје као расно непожељне на осталим територијама. НДХ је поставила себи страшан циљ – да уништи све Србе на својој територији, којих је било највише у Славонији, Далмацији, хрватском Приморју и БиХ. Створен је гигантски систем масовног уништења. Он се спроводио у систему логора смрти, најпре у Госпићу у Лици, а после распуштања овог логора крајем августа 1941. године, у највећем логору смрти Јасеновац. Радило се о систему логора на реци Сави – логор у старом Јасеновцу, у Старој Градишки и неколико мањих логора.

Логор у Госпићу је створен чак и пре нацистичких логора смрти?

– У монографији о овом логору, коју је недавно објавио др Ђорђе Затезало из Карловца после више деценија истраживања, изнети су подаци да је у Госпићу, који се састојао од низа логора – стратишта на Велебиту, острво Паг – за 4 месеца, колико је логор постојао, убијено 40.123 Срба. За 10.502 жртава утврдио је поименце идентитет. Хрватске власти су биле принуђене да логор распусте лета 1941. због српског устанка и италијанске реокупације те Друге окупационе зоне на територији НДХ. За место новог логора смрти је одређен Јасеновац, који је постојао од краја августа 1941. до краја априла 1945. год.

Хрвати цинично тврде да је то био радни логор?

– То не може да издржи било какву озбиљнију критику. Овде је рад био средство масовног убијања људи – сви они који су радили у радионицама, убијени су, пре или касније. На тој лажној тези заснива се садашња стална поставка на спомен-подручју Јасеновца, то је тобож био радни логор и ништа више! То је доживело веома озбиљне критике од компетентних људи, тако да данашња стална поставка не може да пружи праву слику онога што се догодило у том логору за време Другог светског рата. А то је један од највећих логора на тлу Европе и једини логор смрти ван контроле нацистичке Немачке. Драгоје Лукић је утврдио да је у самом логору Јасеновац страдало око 20.000 српске деце, именом и презименом. И послератна историја подручја логора Јасеновац говори о великој небризи власти за материјалне остатке тог логора, али и дуг према жртвама јер никада није направљен попис не само жртава овог логора, него и свих других жртава у Другом светском рату у Југославији.

Једини разлог је то што је рат у Југославији имао неколико нивоа: није се радило само о НОР-у против окупатора, него и о грађанском геноцидном рату уништења Срба у НДХ, па затим и о масовном страдању на крају рата оних који су били на другој страни, тако да је све то допринело чињеници да никада не буде извршен поименични попис жртава рата.

Нагађања око процене геноцида над Србима у Павелићевој НДХ иду од бројке од преко милион жртава, коју је изнео истраживач Радомир Булајић, па до минимизиране бројке коју је за Хрватски Сабор урадила Комисија која је требало да утврди број страдалих у Јасеновцу, а која је дошла до 2.300 побијених Срба. Да ли је касно да коначно сазнамо тачне податке о геноциду који је НДХ починила над Србима?



– Још није касно да се обаве обимна форензичка истраживања простора око Јасеновца – и са Хрватске и са стране РС, а и осталих стратишта. Највеће стратиште Јасеновца је простор села Доња Градина – ту су била српска села која су потпуно уништена, где су вршене масовне егзекуције логораша из самог Јасеновца који су превожени скелом преко Саве и ту убијани у масовним гробницама. Истраживање не би могло да да потпуну слику, јер је усташка команда, напуштајући Јасеновац 1945. године, вршила велике есхумације и спаљивања жртава, маса стрељаних је бацана у Саву, тела су спаљивана у циглани како би уклонили трагове злочина. Постоје, дакле, поуздани методи којима могу да се изврше процене, али ми их до сада нисмо радили.

Подсетићу да је извршен попис жртава рата 1964. год. на савезном нивоу, који је био изузетно лоше организован. По том попису, у Јасеновцу је страдало 47.000 људи, што је број који је далеко од стварности. То говори о небризи, цивилизацијском дугу и срамоти нове власти установљене 1945. год. које нису урадиле оно што је задатак сваке цивилизоване државе – да попише жртве, па макар подаци не били одмах доступни јавности. Данашња историографска истраживања би морала да буду ослоњена на емпиријску основу државних органа.

Дане Ластавица је набројао 328 јама у које су бацани Срби током Другог светског рата, и тај попис није коначан. Неке од тих јама служиле су за егзекуције и после проглашења хрватске независности и босанско-херцеговачке независности деведесетих година прошлог века, тако да у неким од јама леже заједно жртве из Другог рата и најновијег рата.