BĚLO OKRUGLO:
Hvala za ohrabrujući početak poruke.
E sad. Znam da je bilo neophodno da se uvede red u književni jezik, ali nisam potpuno uverena da je srpskoslovenski baš toliko bio nerazumljiv narodu. Ipak, nije prošlo nekoliko vekova pa da kažemo da je morao bitno da se promeni tako da postane zatvoren samo za upotrebu crkve. Moramo ipak da obratimo pažnju i na to da je te redakcija staroslovenskog ipak bila srpska, što znači da su u nju unošene odlike narodnog. Dovoljno je uporediti Dušanov zakonik, pisan mešavinom ta dva jezika i, na primer, Žitije Svetog Simeona... Oba u današnje vreme moramo da prevodimo. Prirodno je da se jezik menja, ali mi je čudno da za samo nekoliko godina postane toliko drugačiji od narodnog.
Slavenosrpski je optužen za najhaotičniji jezik. Kažu, bio je prepun ruskoslovenskih i ruskih reči. Čak i Njegošu zameraju zbog toliko rusizama. A ne uzima se u obzir da su iste te reči postojale i u srpskoslovenskom, čak se često prave zabune, i srpskoslovenska reč se proglasi ruskoslovenskom. Time se ne umanjuje značaj činjenice da narod nije razume slavenosrpski. Ali tada nismo imali državu, manastiri su bili zapušteni (jedina središta obrazovanja u srednjovekovnih Srba, u kojima se nisu učili samo budući sveštenici), i svako je unosio neke sitnice koje su doprinele da se to stanje pogorša. Ali, često se za sve krivi crkva, i pokušava se da se njen uticaj smanji (a zaboravljamo da nam je ona i sačuvala narodnost i jezik). Zna se da je Vuk pogrdno govorio o monasima, i da srpska inteligencija tog doba nije bila saglasna sa njegovom reformom. Na kraju je morala biti prihvaćena jer su se pojavili mladi naraštaji poneseni Vukovom idejom.
Uopšteno govoreći, bili smo nepismen narod, ali ne toliko da srpskoslovenski smatramo stranim. A što se tiče siromaštva njegovog, mislim da se o tome ne može govoriti. Uglavnom korišćen u crkvi i državi, dok se bogoslovlje razvijalo i u verskom i filozofskom smislu, tako je i jezik upotpunjavan misaonim imenicama koje su mogle mnogo toga da izraze. Poznato je da se narodni jezik Vuka i narodni jezik Njegoša dosta razlikuju, i da je Njegoš isto bio protiv reforme, naročito pisma (njegov ,,Gorski vijenac" je štampan po starom pravopisu čuvene 1847. koja se smatra Vukovom pobedničkom, čijoj je pobedi i doprinelo ovo delo, a ne uzima se u obzir da to nije taj ,,narodni jezik" kojim je pisao i govorio Vuk).
U svoj Rječnik je sabrao prvo 26000 reči, u drugom izdanju oko 47000, a tada je u srpskoslovenskom postojalo nekoliko stotina hiljada (koliko se sećam). ,,Čišćenjem" srpskoslovenskih reči iz narodnog, učinjena mu je neprocenjiva šteta. Tako su na mesto nekadašnjih srpskih, došle strane reči. Danas ih prihvatamo uvereni da upotpunjujemo, obogaćujemo svoj rečnik.
Jako mi je čudno to stanje razdvojenosti jezika. Ali, čini mi se, i ti si rekao, današnji književni jezik moramo da učimo i razlikuje se od onog kojim govorimo. Šta ako su ova dva naša starija bila u istom odnosu? Kako je moglo da dođe do tolikog nerazumevanja? Isto tako je zbunjujuće da se narodni jezik u srednjem veku toliko menjao, udaljio se od srpskoslovenskog, a nama nakon toliko vekova ostao razumljiv nama. Nadam se da razumeš šta hoću da kažem - narodni jezik pre Vuka isti je kao njegov, ali se ipak toliko promenio još pre toga, a mi ga razumemo. Kako možemo da znamo kako je izgledao kad na njemu nema nikakvih pisanih izvora?
Verovatno je sve ovo moje pisanije prepuno protivrečnosti, pisala sam ne osvrćući se na prethodno napisano. Zato, oprostite ako bude zabune.
