ИНТЕРВЈУ: САША МИЛИВОЈЕВ, песник у (с)мутном времену

Извор: ПРАВДА (објављено 31. октобра 2009)


Поезија на раскрсници
КОД ЖУТЕ КУЋЕ




.................................................. .................................................. .............................

Не могу да се помирим са чињеницом да, гледајући, на нашу блиску историју, наилазимо, нажалост, на неколико стотина хиљада невиних жртава, које су заслужиле да им се посвети литература, а није им посвећена
.................................................. .................................................. .............................




Студент књижевности и песник, Саша Миливојев, колумниста Политике и Правде, аутор две збирке песама - „ТАЈНА ИЗА УЗДАХА“ (Народна књига, 2006) и „ПРВИ ПУТ“ (Културно-просветна заједница, Крушевац, 2008), добитник је бројних награда и уврштен у неколико значајних песничких антологија.

Као деветнаестогодишњак, промовишући своју прву књигу у Етнографском музеју, привукао је пажњу и уметника као што су Злата Нуманагић, Ева Рас, Јован Ћирилов, Рад Саратлић, Радивоје Микић, Жижа Стојановић и Даница Аћимац. Затим, његово стваралаштво издвојили су и Оља Ивањицки, Здравко Шотра, Светлана Бојковић, Ружица Сокић... На другој страни, било је и оних којима је засметао и који су поставили питање: "Да ли Саша Миливојев шири говор мржње?"

Како год, наш млади колумниста открива о чему говоре његов роман и нова збирка песама "Кад свитац одлети", која је у припреми за објављивање на српском, енглеском и арапском језику, у Београду и Каиру.

Исповест дечака
из Жуте куће

.................................................. .................................................. .............................
Необично је да после две песничке збирке пишеш роман о ратним злочинима. Како се то догодило?
- Нико ми не може одузети право да будем „Србин“, иако сам у неколико наврата био на ивици да узмем египатко држављанство и да се одрекнем нашег, због неправде, лажи, обмана, због гнева, лажне историје које нам пишу и приписују као народу, због лудила које живимо у овом (с)мутном времену. Не могу да се помирим са чињеницом да, гледајући на нашу блиску историју, наилазимо, нажалост, на неколико стотина хиљада невиних жртава, које су заслужиле да им се посвети литература, а није им посвећена. Сходно томе, одлучио сам, иако сам у својој бити песник, да напишем роман са насловом „Дечак из Жуте куће“, исповест дечака, који сада, са двадесет и две године, прича о свом заточеништву на северу Албаније, када је имао дванаест.

Године дечака се поклапају са Вашим, да ли је то пука случајност?

- Ради о тематици која има потенцијал да уздрма читалачку публику и ван наших граница. Пошто данас имамо проблем недостатка идеја, мада ми је рукопис већ заштићен, о томе ћу причати када роман буде објављен. Дечак прича језива сећања на затвор и Жуту кућу, у којој су, на крају уклетог села, спроведени ратни злочини, вађење и кријумчарење органа српских цивила који су киднаповани на подручју Космета 1999. године. Надам се да ће књига још више подстакнути тужиоце за ратне злочине да трагају за истином.

Размишљаш ли о евентуалним негативним последицама те вресте уметничког ангажовања, са политичким импликацијама?

- Добро сам научио занат о приповедању, и сматрам да читалачка публика има довољно разлога да ме подржи и не осуђује да ширим говор мржње, јер сам убећени противник тога. Тај мој наводни „говор мржње“ пласирали су политички неистомишљеници које је дирнуло што на свој начин трагам за историјском истином и кривцима.

Да ли је такав став уочљив у твом роману који ће се наћи у продаји?
- У роману мирим две нације, тако што уводим позитивног албанског јунака, старца Ибрахима, који је дечаку спасао живот и вратио га у Приштину. Љубав ће победити на крају, на необичан начин, и тако ћу ослободити приповедача, јунаке и читаоце од свих траума, страхова, лажи и мржње, а у томе је и васпитна улога писца.

ОЧИ


У очима што се види
Невиност да те покрије
Жицом да те обвеже
Љуштећи љуске душу да сажње
Од сламчица везак да завезе
О очи што закују речи
Чивије
О срца опну свилену
Сјају Очи казују
Колико самују
Колико сањају
Додир
Један кратак додир





КАД СВИТАЦ ОДЛЕТИ


Плима се стиди песка
Испод мрачних облака
Неко чека
Лира свира и дозива
Да слети и засветли

Ужарене жице
Плету нежне реченице
Вода је стала
У уље се претворила
Светла тачка се удаљила
Лира је занемела
Остала је пуста обала
Заувек


Кад свитац одлети

.................................................. .................................................. ..............................
Ипак, твоја основна вокација је поезија. Шта су твоје песничке преокупације?
- Од како је човечанства постоји поезија и она је вечна. Студирам историју књижевности и сматрам да није све речено, или је много тога остало недоречено. Платон нас учи да би идеје требало да проналазимо око нас самих и да је „уметност вечито одушевљавање природом“. Природа је неукротива и због тога недокучива, ми је заправо и даље упознајемо. Она почива на исектима који су програмирани у природи да одржавају нашу планету. У ретким студијама које говоре о изумирању диносaуруса, можемо прочитати тврдње да су њихов нестанак проузроковали инсекти, који су им полако преносили разне болести као што су маларија, филаријаза, арбовируси, и тако све док нису победили размножавањем. Чак и у костима које се данас ископавају постоји такав траг. Њиховом нестанку су сигурно претходиле и ерупције вулкана, померање плоча, глобално загревање... Простор кроз који је путовао Сунчев систем није увек био једнаке температуре.

Природа се несумњиво мења, али се увек изнова обнавља...
- Инсекти су преживели готово све катасрофе на Земљи и имају утицај на цео екосистем. Живимо у трећем миленијуму глобалног загревања, топљења полова, поплава и када се инсекти ненормално размножавају. Далеко иза нас, историјски гледано, тонуће континент по континент, после чега ће следити хлађење планете и стварање ледене плоче, када неће бити свитаца. Поред таквог „пророчанства“ о појави петог леденог доба, имамо много импресионистичких детаља, тих природних лампица. Видимо тумарање лирског субјекта по мраку, у ком му свитац осветљава пут. Сви ми имамо ту светлу тачку која нас води и која за час нестане, зато збирка и носи наслов „Кад свитац одлети“.

Одакле идеја за превод на арапски језик?
- Српски, енглески и арапски су три маркантна језика која заједнички снажно делују. Када сам пре три године почео да пишем ту збирку, замислио сам да леве странице буду на српском, десне на енглеском, а у сенци енглеске верзије, арапски превод. Њихово писмо је нешто најлепше са чим сам се сусремо. Арапи ће моју поезију читати с десна на лево, а на српском и енглеском с лева на десно. Која асиметрија! У међувремену сам путовао по арапским земљама, где сам људе одушевљавао као песник. Обожавам да читам Куран, са којим је моја поезија тесно повезана, као и са Талмудом, апокрифима и Библијом уопште. Најлепши су мотиви из старе арапске књижевности. Збирка одише том топлином, мада у њој има и паганског, грчко-римског, келтског, илирског, дакле, нека енергија која је ближа нашим културама. Желео бих да читалачка публика доживи универзално стихове које пишем. Једна душа пева, небитно да ли ваша, моја или њихова, она пева са нескривеним емоцијама које спајају нације и народе различитих географских религија и окружења.

Е.П.