"Lenji za samostalan život
Blic - Pre 7 sati
Umoran ulazi u kuću, bahato skida cipele i odlazi u svoju sobu. Uključuje televizor, baca se na trosed i razmišlja gde bi mogao da provede veče. Iz kuhinje dopiru mirisi kuvane hrane, a mama je već sve postavila i čeka svoje čedo da se presvuče i sedne za sto. Ovo dete nije došlo iz škole, već s posla, i nije tinejdžer, već čovek u zrelom dobu, a to znači da ima više od 25 godina. Kao i većina njegovih vršnjaka, pa i mnogo starijih, on živi u takozvanom produženom detinjstvu, zaštićen i nezainteresovan za samostalan život.
Prema istraživanju agencije "Medium Gallup", u Srbiji čak 57 odsto stanovništva od 25. do 34. godine starosti živi sa roditeljima, od 35. do 44. godine takvih je 32 odsto, a i u populaciji od 45. do 54. godine čak 27 odsto ostaje u roditeljskom domu. Neki iz nužde, jer nemaju kuda i od čega, a neki jer im tako odgovara - zašto da sebi uskrate navike, novac koji bi odlazio na dažbine koje podrazumeva samostalnost, da sami kuvaju, peru, čiste, plaćaju … Ukratko, zašto da se muče kada su kod roditelja sve te "usluge" besprekorne i besplatne? A i više vremena, energije i novca ostaje za provod.
Mediteranski sindrom
Sociolog i kriminolog s Instituta za kriminološka istraživanja dr Zlatko Nikolić slaže se da su ovo veoma visoki procenti, ali dodaje da je fenomen produženog detinjstva nije naša tvorevina i da ga ima i u drugim državama.
- Produženo detinjstvo često se sreće u mediteranskim zemljama gde je jako patrijarhalno nasleđe, a naročito je uobičajena pojava u Italiji - kaže dr Nikolić.
Prema njegovim rečima, finansijski momenat je ključna okolnost zbog koje mnogi dugo, često i zauvek ostaju u roditeljskom domu. Jedni to čine zato što su sami, drugi jer se školuju, a studiranje nije nimalo jeftino, ili imaju male plate koje im ne dozvoljavaju da se osamostale, ali ima i onih koji svoje nove porodice zasnivanju upravo pod istim krovom s roditeljima.
Okidač za agresiju
Iako to može da ima svojih prednosti, kao što je recimo to da baka i deka preuzmu čuvanje dece umesto skupog obdaništa, uglavnom je više negativnih efekata predugog zajedničkog života.
- Čovek ima civilizacijske potrebe - da bude ostvaren, samostalan, poštovan. Kada ne može da "skući svoju kuću", a ima 35 i više godina i nije se ostvario i osamostalio, već živi sa roditeljima, taštom i tastom… on nije ispunjen i zadovoljan. To stalno nezadovoljstvo i sputavanje svojih potreba i potiskivanje osećanja veoma je frustrirajuće i dovodi do nekontrolisane reakcije. U takvim situacijama vrlo često dolazi do agresivnih razvoda brakova, nasilja u porodici, čak i do velikih porodičnih tragedija ili potpune suprotnosti - depresije - objašnjava dr Nikolić.
Kada se na opšte nezadovoljstvo doda još i nemaština, pucanje po svim šavovima je neminovno. Tako smo svedoci učestalih porodičnih svađa i netrpeljivosti koje su trajale godinama, a završile se tragično - ubistvom najbližih, potom često i samoubistvom nakon izvršenog zločina.
Vaspitani za nesposobnost
Prema rečima doktorke Bubera, psihoterapeuta, bitan je i kulturološki momenat, a ne samo finansijski. Tako, recimo, objašnjava ona, ni u takozvana najbolja vremena, osamdesetih godina prošlog veka, kod nas nije preovladao individualizam koji je počeo da se budi na Zapadu tridesetih i četrdesetih godina 20. veka. Kod nas je i dalje bilo teško izvodljivo da osoba u isto vreme ozbiljno studira i radi, tako da sebi može da priušti iznajmljivanje stana i samostalan život. Drugo, prema rečima naše sagovornice, mi nismo vaspitavani da se odvajamo, pa se to "detinjstvo" produžava do maksimuma.
- Naša porodica nam ne dozvoljava da odrastemo. Tretirani smo kao princeze i prinčevi. U našim porodicama često može da se čuje "mama će", "tata će", ili "nemoj ti da se mučiš". Na neki način, mi smo vaspitavani tako da budemo nesposobni - smatra Aleksandra Bubera.
[+] Uvećajte grafiku ovde
Razmaženi i egocentrični
Tako dolazimo do ključne posledice produženog detinjstva - nesposobnost za samostalan život i hvatanje u koštac sa svim onim što život nosi. Sve duže smo kod roditelja. Ni oni, a ni mi, nismo svesni da odrastamo i starimo, odugovlačimo studije, sve kasnije stupamo u brak iz koga sve ranije izlazimo razočarani zbog toga što naša, pri tom nerealna, očekivanja nisu ispunjena. Ukratko - razmaženi! To je na kraju logično jer, kako kaže doktorka Bubera, teško da će takva osoba sutra umeti da se snađe sama, a kamoli tek u nekoj novoj zajednici.
S tim se slaže i dr Zlatko Nikolić, i dodaje da je u uslovima produženog detinjstva osobi veoma teško da zbog svojih ukorenjenih navika kasnije u novoj zajednici nađe zajednički jezik s partnerom i, eventualno, s ostalim ukućanima.
- Osoba postaje egocentrična - "ne bih se ja udala, pa da mu kuvam, perem…", povlači se u sebe, ima otpor prema drugima i neki večiti gard. Takva osoba bi trebalo da uloži ogroman napor kako bi ostvarila zajednički život - objašnjava Nikolić.
Uz sve pomenuto, on dodaje i generalnu društvenu nesigurnost kao jedan od razloga ostajanja kod roditelja:
- Za vreme socijalizma bilo je normalno da vas posle završenog fakulteta čeka posao, a u nekom trenutku dobićete i stan od države. Toga više nema i ljudi generalno danas žive u velikom strahu i neizvesnosti. A kada nema oslonca u društvu, najsigurnije je kod mame i tate.
Simbioza
A ostaje se uglavnom zbog mame, jer je uglavnom ona ta koja povlađuje i brine. I to posebno o svojim sinovima. Da li tako većina mama stvara armiju edipovaca koji i u braku teško mogu da se odvoje od nje i onoga što im mamino utočište daje ili, pak, očekuju isto od supruga?
- Pre bih rekla da se tu radi o simbiozi, a ne o Edipovom kompleksu, iako govorimo u prenosnom smislu. To, da dva organizma, u ovom slučaju osobe, funkcionišu kao jedna - isključivo kada su zajedno, odnosno ne mogu jedna bez druge, takođe je jedan od razloga zašto kod nas produženo detinjstvo toliko traje - smatra Bubera.
Kako ističe, dobar roditelj trebalo bi da vaspitava svoje dete tako da ono bude sposobno za samostalan život, a ne da bude naizgled srećno tako što mu se ulaguje, čini, povlađuje u svakoj situaciji… - poručuje Bubera.
U prilog produženom detinjstvu ide naruku i promovisanje ideala večite mladosti - bitno je da dobro izgledam, putujem, provodim se. Naročito je popularna predrasuda da "kada čovek odraste, više nema zezanja" ili da "život prestaje kada čovek stupi u brak". Sve to nesvesno utiče na nas da kreiramo mišljenje, pa samim tim i ponašanje, koje će nas uvek održavati tinejdžerima. Od trideset i četrdeset godina.
Niko se ne udružuje
Oni malobrojni koji, pak, žude za tom vrstom slobode uglavnom to sebi ne mogu da priušte jer nemaju novca za visoke stanarine ili ogromne rate za stambeni kredit. Ono što našim mladim ljudima retko pada na pamet jeste - udruživanje. Jer, mesečni troškovi za stan od 200 do 300 evra, plus za ostale troškove infostana, struje, telefona… podnošljivi su kada se udruži troje, četvoro prijatelja s istim ciljem. Za razliku od Amerike ili zapadnoevropskih zemalja gde je ovakav proces osamostaljivanja odavno prihvaćen, kod nas je čak i ideja o tome još nezamisliva. Devojke će radije sačekati udaju kako bi otišle od kuće i započele svoj život, što je i za većinu roditelja jedina prihvatljiva opcija. "
Sta mislite o ovakvim podacima i situacijama(ili kako to vec da nazovem)?.......da li mislite da je to tacno,odnosno da li odgovara postojecem stanju u Srbiji i zasto?
da dopunim ovaj moj pocetni post....a mislim da je to i kljucno pitanje....dakle,sta mislite da li je moguce da se nekako pormeni to porazavajuce stanje sa tom nesposobnoscu za sasmostalan zivot?......odnosno,sta bi mnogi ljudi trebalo da urade da bi bili sposobni za samostalni zivot?
npr,sta bi trebalo da se uradi,desi,dogodi i na globalnom planu i na licnom planu tih ljudi,pa da ne postoji situacija da 60% ili koliko vec, ljudi od 25 do 35 godina zive kao tinejdzeri kod svojih roditelja?
Blic - Pre 7 sati
Umoran ulazi u kuću, bahato skida cipele i odlazi u svoju sobu. Uključuje televizor, baca se na trosed i razmišlja gde bi mogao da provede veče. Iz kuhinje dopiru mirisi kuvane hrane, a mama je već sve postavila i čeka svoje čedo da se presvuče i sedne za sto. Ovo dete nije došlo iz škole, već s posla, i nije tinejdžer, već čovek u zrelom dobu, a to znači da ima više od 25 godina. Kao i većina njegovih vršnjaka, pa i mnogo starijih, on živi u takozvanom produženom detinjstvu, zaštićen i nezainteresovan za samostalan život.
Prema istraživanju agencije "Medium Gallup", u Srbiji čak 57 odsto stanovništva od 25. do 34. godine starosti živi sa roditeljima, od 35. do 44. godine takvih je 32 odsto, a i u populaciji od 45. do 54. godine čak 27 odsto ostaje u roditeljskom domu. Neki iz nužde, jer nemaju kuda i od čega, a neki jer im tako odgovara - zašto da sebi uskrate navike, novac koji bi odlazio na dažbine koje podrazumeva samostalnost, da sami kuvaju, peru, čiste, plaćaju … Ukratko, zašto da se muče kada su kod roditelja sve te "usluge" besprekorne i besplatne? A i više vremena, energije i novca ostaje za provod.
Mediteranski sindrom
Sociolog i kriminolog s Instituta za kriminološka istraživanja dr Zlatko Nikolić slaže se da su ovo veoma visoki procenti, ali dodaje da je fenomen produženog detinjstva nije naša tvorevina i da ga ima i u drugim državama.
- Produženo detinjstvo često se sreće u mediteranskim zemljama gde je jako patrijarhalno nasleđe, a naročito je uobičajena pojava u Italiji - kaže dr Nikolić.
Prema njegovim rečima, finansijski momenat je ključna okolnost zbog koje mnogi dugo, često i zauvek ostaju u roditeljskom domu. Jedni to čine zato što su sami, drugi jer se školuju, a studiranje nije nimalo jeftino, ili imaju male plate koje im ne dozvoljavaju da se osamostale, ali ima i onih koji svoje nove porodice zasnivanju upravo pod istim krovom s roditeljima.
Okidač za agresiju
Iako to može da ima svojih prednosti, kao što je recimo to da baka i deka preuzmu čuvanje dece umesto skupog obdaništa, uglavnom je više negativnih efekata predugog zajedničkog života.
- Čovek ima civilizacijske potrebe - da bude ostvaren, samostalan, poštovan. Kada ne može da "skući svoju kuću", a ima 35 i više godina i nije se ostvario i osamostalio, već živi sa roditeljima, taštom i tastom… on nije ispunjen i zadovoljan. To stalno nezadovoljstvo i sputavanje svojih potreba i potiskivanje osećanja veoma je frustrirajuće i dovodi do nekontrolisane reakcije. U takvim situacijama vrlo često dolazi do agresivnih razvoda brakova, nasilja u porodici, čak i do velikih porodičnih tragedija ili potpune suprotnosti - depresije - objašnjava dr Nikolić.
Kada se na opšte nezadovoljstvo doda još i nemaština, pucanje po svim šavovima je neminovno. Tako smo svedoci učestalih porodičnih svađa i netrpeljivosti koje su trajale godinama, a završile se tragično - ubistvom najbližih, potom često i samoubistvom nakon izvršenog zločina.
Vaspitani za nesposobnost
Prema rečima doktorke Bubera, psihoterapeuta, bitan je i kulturološki momenat, a ne samo finansijski. Tako, recimo, objašnjava ona, ni u takozvana najbolja vremena, osamdesetih godina prošlog veka, kod nas nije preovladao individualizam koji je počeo da se budi na Zapadu tridesetih i četrdesetih godina 20. veka. Kod nas je i dalje bilo teško izvodljivo da osoba u isto vreme ozbiljno studira i radi, tako da sebi može da priušti iznajmljivanje stana i samostalan život. Drugo, prema rečima naše sagovornice, mi nismo vaspitavani da se odvajamo, pa se to "detinjstvo" produžava do maksimuma.
- Naša porodica nam ne dozvoljava da odrastemo. Tretirani smo kao princeze i prinčevi. U našim porodicama često može da se čuje "mama će", "tata će", ili "nemoj ti da se mučiš". Na neki način, mi smo vaspitavani tako da budemo nesposobni - smatra Aleksandra Bubera.
[+] Uvećajte grafiku ovde
Razmaženi i egocentrični
Tako dolazimo do ključne posledice produženog detinjstva - nesposobnost za samostalan život i hvatanje u koštac sa svim onim što život nosi. Sve duže smo kod roditelja. Ni oni, a ni mi, nismo svesni da odrastamo i starimo, odugovlačimo studije, sve kasnije stupamo u brak iz koga sve ranije izlazimo razočarani zbog toga što naša, pri tom nerealna, očekivanja nisu ispunjena. Ukratko - razmaženi! To je na kraju logično jer, kako kaže doktorka Bubera, teško da će takva osoba sutra umeti da se snađe sama, a kamoli tek u nekoj novoj zajednici.
S tim se slaže i dr Zlatko Nikolić, i dodaje da je u uslovima produženog detinjstva osobi veoma teško da zbog svojih ukorenjenih navika kasnije u novoj zajednici nađe zajednički jezik s partnerom i, eventualno, s ostalim ukućanima.
- Osoba postaje egocentrična - "ne bih se ja udala, pa da mu kuvam, perem…", povlači se u sebe, ima otpor prema drugima i neki večiti gard. Takva osoba bi trebalo da uloži ogroman napor kako bi ostvarila zajednički život - objašnjava Nikolić.
Uz sve pomenuto, on dodaje i generalnu društvenu nesigurnost kao jedan od razloga ostajanja kod roditelja:
- Za vreme socijalizma bilo je normalno da vas posle završenog fakulteta čeka posao, a u nekom trenutku dobićete i stan od države. Toga više nema i ljudi generalno danas žive u velikom strahu i neizvesnosti. A kada nema oslonca u društvu, najsigurnije je kod mame i tate.
Simbioza
A ostaje se uglavnom zbog mame, jer je uglavnom ona ta koja povlađuje i brine. I to posebno o svojim sinovima. Da li tako većina mama stvara armiju edipovaca koji i u braku teško mogu da se odvoje od nje i onoga što im mamino utočište daje ili, pak, očekuju isto od supruga?
- Pre bih rekla da se tu radi o simbiozi, a ne o Edipovom kompleksu, iako govorimo u prenosnom smislu. To, da dva organizma, u ovom slučaju osobe, funkcionišu kao jedna - isključivo kada su zajedno, odnosno ne mogu jedna bez druge, takođe je jedan od razloga zašto kod nas produženo detinjstvo toliko traje - smatra Bubera.
Kako ističe, dobar roditelj trebalo bi da vaspitava svoje dete tako da ono bude sposobno za samostalan život, a ne da bude naizgled srećno tako što mu se ulaguje, čini, povlađuje u svakoj situaciji… - poručuje Bubera.
U prilog produženom detinjstvu ide naruku i promovisanje ideala večite mladosti - bitno je da dobro izgledam, putujem, provodim se. Naročito je popularna predrasuda da "kada čovek odraste, više nema zezanja" ili da "život prestaje kada čovek stupi u brak". Sve to nesvesno utiče na nas da kreiramo mišljenje, pa samim tim i ponašanje, koje će nas uvek održavati tinejdžerima. Od trideset i četrdeset godina.
Niko se ne udružuje
Oni malobrojni koji, pak, žude za tom vrstom slobode uglavnom to sebi ne mogu da priušte jer nemaju novca za visoke stanarine ili ogromne rate za stambeni kredit. Ono što našim mladim ljudima retko pada na pamet jeste - udruživanje. Jer, mesečni troškovi za stan od 200 do 300 evra, plus za ostale troškove infostana, struje, telefona… podnošljivi su kada se udruži troje, četvoro prijatelja s istim ciljem. Za razliku od Amerike ili zapadnoevropskih zemalja gde je ovakav proces osamostaljivanja odavno prihvaćen, kod nas je čak i ideja o tome još nezamisliva. Devojke će radije sačekati udaju kako bi otišle od kuće i započele svoj život, što je i za većinu roditelja jedina prihvatljiva opcija. "
Sta mislite o ovakvim podacima i situacijama(ili kako to vec da nazovem)?.......da li mislite da je to tacno,odnosno da li odgovara postojecem stanju u Srbiji i zasto?
da dopunim ovaj moj pocetni post....a mislim da je to i kljucno pitanje....dakle,sta mislite da li je moguce da se nekako pormeni to porazavajuce stanje sa tom nesposobnoscu za sasmostalan zivot?......odnosno,sta bi mnogi ljudi trebalo da urade da bi bili sposobni za samostalni zivot?
npr,sta bi trebalo da se uradi,desi,dogodi i na globalnom planu i na licnom planu tih ljudi,pa da ne postoji situacija da 60% ili koliko vec, ljudi od 25 do 35 godina zive kao tinejdzeri kod svojih roditelja?
Poslednja izmena:
