DOSTA ZLOČINA... Dragan J. Vučićević
Državni komunizam
Ne znam da li ste primetili, ali u Srbiji je, u povodu ovonedeljne „istorijske posete" ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva, sprovedena široka medijsko-politička kampanja rehabilitacije državnog komunizma
Dragan J. Vučićević
Politika koja je 2000. na vlast došla na opštenarodnom talasu antislobizma, stranački potomci posleratnih demokrata koje su „crveni oslobodioci" streljali bez suda i presude, država koja je vratila grb, himnu i zastavu domaćinske, antikomunističke Srbije, ta i takva vlast, ta i takva država, ti i takvi političari su, dakle, tokom proslave 65. godine „oslobođenja Beograda" otvoreno promovisali komunizam!?!
Pri tom je potpuno zanemarena činjenica da je komunistička ideologija Srbiji i srpskoj naciji nanela najveća zla u modernoj istoriji. Tokom svih onih silnih euforičnih televizijskih priloga, specijalnih emisija i repriza partizanskih propagandnih žurnala na Javnom servisu, niko nijednom rečju nije spomenuo činjenicu da je u ime komunizma, u ime partizanskih „oslobodilaca" ovde u Srbiji za samo dve godine, od 1944. do 1946. godine, po zvaničnim podacima, streljano čak 80.000 ljudi!
Ne može to, ljudi moji, ne biva to tako. Ne može „Bože pravde" sa „Po šumama i gorama", ne ide „Marš na Drinu" u kombinaciji sa ratnim, partizanskim zastavama. Ne može to, taman kao što ne može da se tvrdi da je Beograd oslobođen 20. oktobra 1944. godine. Beograd, da budem jasan, tog dana jeste oslobođen od nacista, ali Beograd je istog tog dana porobljen od strane krvožednih boljševika koji su odmah, iste noći, streljanjima i silovanjima počeli da sprovode politiku „slamanja kičme srpskom hegemonizmu".
Pa, bivši načelnik zloglasne Ozne, general Jovo Kapičić, i sam danas priznaje da su komunisti posle „oslobođenja" morali da očiste Srbiju i Beograd od đubreta! On sam priznaje da je u jesen i zimu te 1944. većinskoj domaćinskoj, monarhističkoj Srbiji komunistički poredak morao da bude nametnut zločinom, onako po kratkom postupku - metkom u potiljak! I šta je sad tu za slavlje?
Da se razumemo, partizani i njihovi potomci, oni koji već generacijama profitiraju od komunizma u Srbiji, imaju razlog da slave 20. oktobar. Oni na to imaju pravo. Ali, oni nemaju pravo da teraju žrtve komunizma da slave zločin koji je nad njima počinjen. Niko nema pravo da slavi komunizam u zemlji u kojoj desetine hiljada nevinih ljudi i dalje leži neotkopano po masovnim grobnicama! Samo to, ljudi moji, samo to i ništa više!
Konačno, zašto se svi koji se u javnosti usude da pomenu komunističke zločine, zašto se svi koji zatraže pravdu za nevine žrtve boljševičkog terora stavljaju na crnu listu ekstremista i antievropejaca?! Ko je, kada i kako proglasio komunističke zločine za društveno korisno delo?!/press 24.10.2009
Državni komunizam
Ne znam da li ste primetili, ali u Srbiji je, u povodu ovonedeljne „istorijske posete" ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva, sprovedena široka medijsko-politička kampanja rehabilitacije državnog komunizma
Dragan J. Vučićević
Politika koja je 2000. na vlast došla na opštenarodnom talasu antislobizma, stranački potomci posleratnih demokrata koje su „crveni oslobodioci" streljali bez suda i presude, država koja je vratila grb, himnu i zastavu domaćinske, antikomunističke Srbije, ta i takva vlast, ta i takva država, ti i takvi političari su, dakle, tokom proslave 65. godine „oslobođenja Beograda" otvoreno promovisali komunizam!?!
Pri tom je potpuno zanemarena činjenica da je komunistička ideologija Srbiji i srpskoj naciji nanela najveća zla u modernoj istoriji. Tokom svih onih silnih euforičnih televizijskih priloga, specijalnih emisija i repriza partizanskih propagandnih žurnala na Javnom servisu, niko nijednom rečju nije spomenuo činjenicu da je u ime komunizma, u ime partizanskih „oslobodilaca" ovde u Srbiji za samo dve godine, od 1944. do 1946. godine, po zvaničnim podacima, streljano čak 80.000 ljudi!
Ne može to, ljudi moji, ne biva to tako. Ne može „Bože pravde" sa „Po šumama i gorama", ne ide „Marš na Drinu" u kombinaciji sa ratnim, partizanskim zastavama. Ne može to, taman kao što ne može da se tvrdi da je Beograd oslobođen 20. oktobra 1944. godine. Beograd, da budem jasan, tog dana jeste oslobođen od nacista, ali Beograd je istog tog dana porobljen od strane krvožednih boljševika koji su odmah, iste noći, streljanjima i silovanjima počeli da sprovode politiku „slamanja kičme srpskom hegemonizmu".
Pa, bivši načelnik zloglasne Ozne, general Jovo Kapičić, i sam danas priznaje da su komunisti posle „oslobođenja" morali da očiste Srbiju i Beograd od đubreta! On sam priznaje da je u jesen i zimu te 1944. većinskoj domaćinskoj, monarhističkoj Srbiji komunistički poredak morao da bude nametnut zločinom, onako po kratkom postupku - metkom u potiljak! I šta je sad tu za slavlje?
Da se razumemo, partizani i njihovi potomci, oni koji već generacijama profitiraju od komunizma u Srbiji, imaju razlog da slave 20. oktobar. Oni na to imaju pravo. Ali, oni nemaju pravo da teraju žrtve komunizma da slave zločin koji je nad njima počinjen. Niko nema pravo da slavi komunizam u zemlji u kojoj desetine hiljada nevinih ljudi i dalje leži neotkopano po masovnim grobnicama! Samo to, ljudi moji, samo to i ništa više!
Konačno, zašto se svi koji se u javnosti usude da pomenu komunističke zločine, zašto se svi koji zatraže pravdu za nevine žrtve boljševičkog terora stavljaju na crnu listu ekstremista i antievropejaca?! Ko je, kada i kako proglasio komunističke zločine za društveno korisno delo?!/press 24.10.2009
