Тријумф неповерења
На адресу академика Живка Павловића, 20. августа 1937, поводом смрти његове жене, стигао је меморандум из Министарства иностраних послова.*29
„Београд, 20. ‘37. г.
Поштовани господине ђенерале,
Молим Вас да у жалости која вас је задесила изволите примити моје осећаје
искреног и топлог саучешћа.
Ваш одани Иво Андрић”*30
Нешто касније, 20. септембра, Живку Павловићу пише и Јован Дучић.
„Legation Royale de Yougoslavie en Italie
Рим, 20. 9. 1937.
Поштовани и драги пријатељу,
Вративши се из талијанских брда у којима сам провео лето, неупућен о догађајима код нас друкче него по новинама које се читају овлашно и у дијагонали сазнадох, од мог сарадника, изасланика Тројановића, мајора, за тешку жалост која вас је погодила смрћу Ваше племените супруге. Одмах журим да вас замолим, као старог и свагдашњег доброг пријатеља да овом тужном приликом примите, иако мало доцније, изразе мог најдубљег учешћа у вашем неизмерном болу за благородном драгом, и најбољим пријатељем и најзаслужнијим учесником у Вашој војничкој слави и вашој научничкој величини. Са топлим и срдачним свесрдним поздравима од вашег оданог пријатеља Јована Дучића.”
У очима академикâ и интелектуалне елите лик Живка Павловића као стручњака и академика никада није избледео. Када се академик Павловић разболео 1938 године, непуних шест месеци после женине смрти, жеље за брзо оздрављење су стигле од бивших сарадника у војсци, бројних пријатеља међу интелектуалцима и омладине која је поштовала његово дело. О томе сведочи писмо Уједињене студентске омладине и Културног одбора студентских удружења.
„Студенти Београдског Универзитета, Уједињена студентска омладина цени и поштује доследне поборнике правде и слободе.
Вама, који сте се заједно са нашим очевима борили у првим редовима за слободу и независност ове земље, Вама који сте до краја остали верни идеалима за које су погинули наши мили и драги, Вашим идеалима који су и наши идеали, Вама, ми, Ваша омладина из свих крајева наше домовине, желимо скоро оздрављење, јер Ви сте још увек, нарочито данас, тако потребни народу и његовој омладини.
За уједињену студентску омладину:
Милинко Кушић ст. пр., Павле Мијовић, Принцип Слободан, Миодраг Митровић, Ратомир Радовановић, Радојица Перовић, Боривоје Ножић, Бошко Гутовић, Бранко Крашковић, Петар Мишић, Попара Мирослав, Радомир Бошковић, Никола Дарчевић, Пуниша Перовић, ст. права, Добривоје Протић, Милинко Маројевић, Милош Илић, Осман Карабеговић, Милован Челебић, Јосиф Алихоџић”
„Културни одбор студентских удружења жели скоро оздрављење борцу за народну
слободу, поборнику културе и напретка; човеку који зна да цени напоре и
настојања омладине да културу приближи народу.
За Културни одбор:
Саво Драгојевић, ст. фил., Авдо Хумо, ст. фил., Вукосава Аврамовић, ст. фил., Иванка Ђуковић, ст. фил., Ђуро Рибар, ст. пр.”
Међутим, са Двора или од званичних представника власти писма нису стизала. Живко Павловић умире 25. априла 1938. године. Његов син Александар је забележио:
„25. априла 1938. год. у 12.50 час, издахнуо је на мојим рукама и руци Dr Љубише П. Илића. Тешко је гледати како отац умире. А.”
Сахрањен је 27. априла. Посмртни говор је одржао начелник Главног ђенералштаба, ђенерал Милутин Недић. Следили су говори др Владимира Ћоровића, у име Српске краљевске академије наука и др Мирослава Ибровца, у име Удружења за подизање Његошевог споменика.*31 То је био први и последњи пут да се представник званичне власти обратио ђенералу после његовог пензионисања.
На идеју која је водила ђенерала Павловића – деполитизацију војске, краљ је гледао као на опасну. Узрок Александровог неповерења се може пронаћи у династичким променама раног двадесетог века. Ипак, страх према војним ауторитетима није био оправдан у случају Живка Павловића јер он никада није имао политичке амбиције. Дух неповерења краља Александра је преовладао, чиме је највише изгубила сама држава.
*29 Писма објављена у овом раду су из приватне колекције породице Павловић.
*30 Иво Андрић је тада био на положају начелника Политичког одељења Министарства иностраних дела.
*31 Садржај некролога на сахрани Живка Павловића је објављен у часопису Ратник, свеска IV, Београд 1938.
Извори
1. Јован Цвијић, Аутобиографија и други списи, Београд 1965.
2. Годишњак Српске краљевске академије XXIX, Београд 1921.
3. Станимир Божанић, „Дуго чекање на звездице”, УНО, 25.7.1998.
4. Балкански рат у слици и речи, I-II, Београд 1990.
5. Младен Ј. Жујовић, О Живку Павловићу, предавање у рукопису одржано у
Српском културном клубу у Београду 30. априла 1938.
6. Писмо Ива Андрића
7. Писмо Јована Дучића
8. Писмо студената Београдског Универзитета и Уједињене студентске омладине
9. Писмо Културног одбора студентских удружења
10. Белешка Александра Павловића поводом смрти његовог оца
11. Некролог са сахране Живка Павловића
Литература
1. Група аутора, Официри у високом школству Србије 1804-1918, Београд 2000.
2. Божидар, Јововић, „Генерал Живко Павловић, војник и академик”, Војно дело,
2/98, (1998).
3. Димитрије, Ђорђевић, Портрети из новије српске историје, Београд 1997,
http://www.suc.org/culture/library/Portreti/index.html, (1. 05. 2003).
4. Коста, Димитријевић, Иво Андрић, Дечје новине, Горњи Милановац 1981.