O altruizmu i pomoći

nije teško definisati altruizam kao dobročinstvo, čovekoljublje, spremnost i dela kojima ljudi pružaju pomoć ljudima u nevolji ne očekujući pritom nikakvu korist za sebe lično.
ali od ane frojd sve su češća pitanja samih psihologa i psihijatara da li nešto kao čist altruizam uopšte postoji. neki idu toliko daleko da se pitaju da li bi nešto kao čist altruizam i bio neka tako dobra stvar da je postojao. teško je zamisliti jedno ljudsko biće kao sasvim pročišćeno od samointeresa ( a da se pritom ne smatra bogom).. pa, opet, naša sposobnost da se primi i, pre svega pruži pomoć, može biti najbolja alernativa u definisanju ljudskog roda...

altruizam može da bude herojski čin, jedan izolovani herojski čin .- npr. prilikom spasavanja davljenika ili spašavanja ljudi iz požara, pri čemu je onaj koji spašava izložen opasnosti, baš kao onaj kome je pomoć potrebna... ali altruizam je i život majke tereze, jedna kontinuirana posvećenost pomaganju drugima.

činjenica je da zlo, nasilje, nesreće i crne hronike izazivaju daleko veću pažnju od humanih ponašanja, pred kojima "skidamo kapu" ali jače i duže sežu priče o javnim pogubljenjima, masakriranju ljudi itd..giljotina nije bila popularna jer se sve odvijalo brzo, okupljena svetina nije mogla da "uživa" i da vidi puno toga..padala je sekira, glava u korpu, slabo se videlo, pa je kao metod pogubljenja zamenjen vešalima, što je tražio narod na početku novog veka i francuske revolucije..izašlo se u susret narodu i uvedena su (opet) javna vešanja......... sijaset je primera o zločinima, malo ih je o dobru, ili smo ih zakopali u dečjim plemenitim pričama..ali, možda ja i grešim... jer...pomoć je primarni povik, pesma bitlsa, molitva bogovima, poslednja reč na tulbaru kompjuterskog ekrana... ( : ali opet, ljudi ne prijavljuju zlostavljanja iako su očevici i mogli bi da pomognu. čitao sam nekad neke primere i knjige o pomoći. u jednoj od njih, neko se priseća slučaja iz mirnih 60tih godina kada je neku ženu pratio maskirani muškarac dok se u zoru vraćala sa posla kući. tačno se zna da je 38 njenih komšija izašlo na prozor kad ih je probudio njen krik. i to je bio prvi ubod nožem. pola sata se taj kriminalac iživljavao pred očima komšija. niko nije sišao da pomogne. niko nije ni pozvao policiju. i žena je ostala da leži mrtva...

*šta se podrazumeva pod pomoći? kada se naša pomoć izjednačava sa preprekom? kada pomažemo, zašto i kome pomažemo? kad ste rekli ili pomislili: zašto mi to radiš, kada sam ti onda pomogao? da li je ista pomoć koju pružaju muškarci i žene..i sve na temu altruizma i pomoći....razmišljanja i iskustva

Očekivala sam da će se na ovoj temi do sada već nagomilati postovi.
Izgleda da je vrlo teško definisati dobro/altruizam ... Čini se da je i za diskusiju zlo atraktivnije ("zlo, nasilje, nesreće i crne hronike izazivaju daleko veću pažnju od humanih ponašanja").

Imam utisak da se o dobroti mnogo priča bez njenog suštinskog razumevanja, pa tako postoje teorije po kojima je dobrota=naivnost (čak i glupost), ili slabost kojom se može manipulisati. Naravno, svi će uvek za sebe reći da su dobri ("u granicama normale", jer je "prevelika dobrota ravna idiotizmu" ... ili da svakodnevno čine dobra dela, pri čemu ta dobra dela često spadaju u domen lepog vaspitanja (ustati invalidu ili staroj osobi u javnom prevozu, pridržati nekom vrata i sl.). Naravno, lepo vaspitanje je poželjno i korisno, ali nije i manifestacija altruizma. Ili grešim?

Ima jedna stara kineska izreka koja glasi: "Gde se ništa ne može pomoći, lepo je osmehnuti se" ... što u današnje vreme trenda okretanja glava od tuđih problema zvuči prilično bajkovito. Lako je osmehnuti se, možda prethodno ubedivši sebe da se ne može dati ništa osim osmeha. Pitanje je želimo li da pomognemo, zašto i kome ... i da li reagujemo momentalno, ili se premišljamo analizirajući u fazonu "pomoć nije isplativa" ... "Šta dobijam time što pomažem?" ... "A ko je meni pomogao kad sam bio/la u nevolji" ... pa sve do onog - "Nek se sam/a snađe".

Letos je moja rođaka prisustvovala sledećoj situaciji: starija žena pala je na ulici. Pozvana je hitna pomoć. U međuvremenu su se oko nesrećne starice okupili prolaznici, od kojih su neki diskutovali o prosutom sadržaju njenog pijačnog cegera, neki o tome da bi joj trebalo spustiti suknju (koja se u padu podigla iznad kolena) ... a našao se izvesni lik koji je glasno obrazlagao kako bi mu se - i da poznaje prvu pomoć - gadilo ne samo da je pruži već i da priđe staroj, nepoznatoj i možda nekom bolešću zaraženoj osobi koja leži na trotoaru.
Na sreću, ima i svetlih primera.

Nikad altruizam nisam povezivala sa klasičnim lepim vaspitanjem u smislu da neko ustaje nekom
u autobusu i ustupa mesto..po meni je altruizam početna osnova, potka svačijeg karaktera...
Kad god mi se ukazala prilika spominjala sam prvobitnu dobru nameru (altruističnu u samoj svojoj
osnovi)...niko i ništa ne radi a da nije dobra namera u pitanju (naravno da izostavljam ekstreme i u
pozitivnom i u negativnom smeru). Spletom okolnosti, iskustva, situacije, vetra, kiše ta se dobra namera ponekad pretvori čak i u strah,
pa tako dolazimo u situaciju nereagovanja u odredjenim ekscesnim situacijama..ipak, to ne umanjuje našu uvek dobru nameru...

Naravno.Podize je na transcedentalni nivo....

Borac za prava zivotinja:

Očekivala sam da će se na ovoj temi do sada već nagomilati postovi.
Izgleda da je vrlo teško definisati dobro/altruizam ... Čini se da je i za diskusiju zlo atraktivnije ("zlo, nasilje, nesreće i crne hronike izazivaju daleko veću pažnju od humanih ponašanja").

Imam utisak da se o dobroti mnogo priča bez njenog suštinskog razumevanja, pa tako postoje teorije po kojima je dobrota=naivnost (čak i glupost), ili slabost kojom se može manipulisati. Naravno, svi će uvek za sebe reći da su dobri ("u granicama normale", jer je "prevelika dobrota ravna idiotizmu" ... ili da svakodnevno čine dobra dela, pri čemu ta dobra dela često spadaju u domen lepog vaspitanja (ustati invalidu ili staroj osobi u javnom prevozu, pridržati nekom vrata i sl.). Naravno, lepo vaspitanje je poželjno i korisno, ali nije i manifestacija altruizma. Ili grešim?

Ima jedna stara kineska izreka koja glasi: "Gde se ništa ne može pomoći, lepo je osmehnuti se" ... što u današnje vreme trenda okretanja glava od tuđih problema zvuči prilično bajkovito. Lako je osmehnuti se, možda prethodno ubedivši sebe da se ne može dati ništa osim osmeha. Pitanje je želimo li da pomognemo, zašto i kome ... i da li reagujemo momentalno, ili se premišljamo analizirajući u fazonu "pomoć nije isplativa" ... "Šta dobijam time što pomažem?" ... "A ko je meni pomogao kad sam bio/la u nevolji" ... pa sve do onog - "Nek se sam/a snađe".

Letos je moja rođaka prisustvovala sledećoj situaciji: starija žena pala je na ulici. Pozvana je hitna pomoć. U međuvremenu su se oko nesrećne starice okupili prolaznici, od kojih su neki diskutovali o prosutom sadržaju njenog pijačnog cegera, neki o tome da bi joj trebalo spustiti suknju (koja se u padu podigla iznad kolena) ... a našao se izvesni lik koji je glasno obrazlagao kako bi mu se - i da poznaje prvu pomoć - gadilo ne samo da je pruži već i da priđe staroj, nepoznatoj i možda nekom bolešću zaraženoj osobi koja leži na trotoaru.
Na sreću, ima i svetlih primera.

Kliknite za proširenje...

LBarbara:

ikad altruizam nisam povezivala sa klasičnim lepim vaspitanjem u smislu da neko ustaje nekom
u autobusu i ustupa mesto..po meni je altruizam početna osnova, potka svačijeg karaktera...
Kad god mi se ukazala prilika spominjala sam prvobitnu dobru nameru (altruističnu u samoj svojoj
osnovi)...niko i ništa ne radi a da nije dobra namera u pitanju (naravno da izostavljam ekstreme i u
pozitivnom i u negativnom smeru). Spletom okolnosti, iskustva, situacije, vetra, kiše ta se dobra namera ponekad pretvori čak i u strah,
pa tako dolazimo u situaciju nereagovanja u odredjenim ekscesnim situacijama..ipak, to ne umanjuje našu uvek dobru nameru...

Kliknite za proširenje...

ćutanje kao reakcija i izostanak bilo kakve reakcije kada pomenemo pružanje pomoći je samo pokazatelj koliko smo emotivno anestezitani....ovim ne želim da govorim o nekoj "građanskoj savesti", niti da na to pozivam...
postoji i doza opreza, kao izgovor za nepružanje pomoći - da će nas neko osuditi da se mešamo u tuđa posla i da ne gledamo svoja. a to pada vrlo lako u vodu kao argument ako se radi o tome da je neko kome smo mogli da pomognemo u životnoj opasnosti, da je ugrožen i da smo mogli da pomognemo...
pomoć ima nekoliko faza
donošenje odluke. pre toga sagledavanje situacije i potrebe da se nekome pomogne. najčešće imamo slučajeve kad više ljudi ne reaguje. kolektivna anestezija. što više ljudi si svedoci okolnosti u kojoj je moguće pružiti pomoć, što više svedoka - manja verovatnoća da će pomoć biti pružena.."ne moram ja, neko će drugi " to je socijalni afekt.
još nešto...ukoliko je vaganje dobiti i štete za pomagača u korist ovog drugog, manje će ljudi biti spremno da pomognu. na primer: ukoliko neko padne, prtirčaće mu ljudi, ali ukoliko je neko ranjen iz vatrenog oružja i ide ulicom, onda će mu retko ko prići da pomogne..a tom čoveku je pomoć potrebnija...kalkulisanje...bio sam svedok, neko će me možda ispitivati, isprljaću se, potrebno je da "izgubim" sate sa ovim čovekom koga ne poznajem je pokazatelj da možemo da uopšte dovedemo u pitanje postojanje altruizma.. ako nekome bude ponuđena nagrada za neki akt humanosti - samo je pokazatelj nepostojanja altruizma i to je hranjenje egoističkih motiva...ništa više....

kome pomažemo??
najčešće su to bližnji ili bliski. istraživanja su pokazala da najčešće pomažemo onima koji su nam bliski po socijalnim uverenjima a tu ubrajamo i boju kože, godište, pa čak i nacionalnu pripadnost..... istraživanja su pokazala da je bitan momenat i taj kako je onaj kome pomažemo obučen....

Ima jedna stara kineska izreka koja glasi: "Gde se ništa ne može pomoći, lepo je osmehnuti se" ... što u današnje vreme trenda okretanja glava od tuđih problema zvuči prilično bajkovito. Lako je osmehnuti se, možda prethodno ubedivši sebe da se ne može dati ništa osim osmeha. Pitanje je želimo li da pomognemo, zašto i kome ...

Kliknite za proširenje...

ćutanje kao reakcija i izostanak bilo kakve reakcije kada pomenemo pružanje pomoći je samo pokazatelj koliko smo emotivno anestezitani....
kome pomažemo??
najčešće su to bližnji ili bliski. istraživanja su pokazala da najčešće pomažemo onima koji su nam bliski po socijalnim uverenjima a tu ubrajamo i boju kože, godište, pa čak i nacionalnu pripadnost..... istraživanja su pokazala da je bitan momenat i taj kako je onaj kome pomažemo obučen....

Kliknite za proširenje...

Evo, postaviću i ovde mejl koji sad pre nekoliko dana dobio od jednog prijatelja:


Kada je stomak dao signal da treba da se večera,
otišao sam do frižidera, bacio pogled u njega,
i nervozno progunđao: "Opet nema ničega za jelo..."

To je čula moja majka, i dodala:
"Stvarno nema ničega, moraš sutra do pijace u nabavku..."

A onda sam pomislio: "Čoveče, šta ti to govoriš?"

Evo spiska NIČEGA koje se večeras zateklo u mom frižideru:

1. Proja (sa susamom)
2. Čorba od krompira (ostatak od ručka. "Ne mogu ponovo to!")
3. Ajvar (domaći)
4. Jaja (domaća)
5. Namaz od malteksa i susamovog tana
6. Soja u prahu (doda se voda i eto paštete)
7. Puter od golice
8. Musli
9. Džem od šljiva (domaći)
10. Krastavac
11. Jogurt
12. Sir
13. Šargarepa
14. Paprika
15. Praziluk
16. Suve smokve
17. Urme
18. Orasi
19. Bademi
20. Maslinovo ulje
21. Ulje od golice (odlično za salate)

U prilogu ti šaljem fotografiju
mog brata čiji pogled mi sudi, i pre nego što se budem našao na Božijem sudu.

Samo bih da dodam nešto...Dobro delo prestaje da bude dobro kad se o njemu govori
To je neko pametan rekao, a ja sam usvojila...
Dakle, činim dobro zato što HOĆU da sam dobra. I ne samo dobra, nego svaki dan-bolja!

šnenokla:

Samo bih da dodam nešto...Dobro delo prestaje da bude dobro kad se o njemu govori
To je neko pametan rekao, a ja sam usvojila...
Dakle, činim dobro zato što HOĆU da sam dobra. I ne samo dobra, nego svaki dan-bolja!

Kliknite za proširenje...

Ali je osećanja zadovoljstva prisutno svaki put kada učiniš dobro delo...pa kako onda da budemo sigurni da ti, kao ni svi ostali ljudi na svetu, ne činimo dobra dela samo zato da bi osetili to zadovoljstvo, zadovoljstvo zvano ,,Drago mi je da sam se poneo kao čovek'', a ne zato što je tako moralno i zato što ,,tako treba''? Kolberg je rekao da je poslednji stadijum u moralnom razvoju upravo taj, činiti nešto zato što je moralno, ne zato da bi se osećali zadovoljno, moje skromno razmišljanje često dovodi u pitanje postojanje ovog poslednjeg stadijuma...a ponekad i ne...

Psycho_86:

Ali je osećanja zadovoljstva prisutno svaki put kada učiniš dobro delo...pa kako onda da budemo sigurni da ti, kao ni svi ostali ljudi na svetu, ne činimo dobra dela samo zato da bi osetili to zadovoljstvo, zadovoljstvo zvano ,,Drago mi je da sam se poneo kao čovek'', a ne zato što je tako moralno i zato što ,,tako treba''? Kolberg je rekao da je poslednji stadijum u moralnom razvoju upravo taj, činiti nešto zato što je moralno, ne zato da bi se osećali zadovoljno, moje skromno razmišljanje često dovodi u pitanje postojanje ovog poslednjeg stadijuma...a ponekad i ne...

Kliknite za proširenje...

Daaaaaaaaa!!!
Osetim veelliikooo zadovoljstvo!
Ne poznajem gospodina Kolberga...ne znam možda on mene poznaje , ali moje skromno mišljenje je da ću biti moralnija ukoliko se dobro osećam, a osećaću se dobro ako sam dobra...tako da je to nekako zaokruženo, zar ne?

Borac za prava zivotinja:

Očekivala sam da će se na ovoj temi do sada već nagomilati postovi.
Izgleda da je vrlo teško definisati dobro/altruizam ... Čini se da je i za diskusiju zlo atraktivnije ("zlo, nasilje, nesreće i crne hronike izazivaju daleko veću pažnju od humanih ponašanja").

Imam utisak da se o dobroti mnogo priča bez njenog suštinskog razumevanja, pa tako postoje teorije po kojima je dobrota=naivnost (čak i glupost), ili slabost kojom se može manipulisati. Naravno, svi će uvek za sebe reći da su dobri ("u granicama normale", jer je "prevelika dobrota ravna idiotizmu" ... ili da svakodnevno čine dobra dela, pri čemu ta dobra dela često spadaju u domen lepog vaspitanja (ustati invalidu ili staroj osobi u javnom prevozu, pridržati nekom vrata i sl.). Naravno, lepo vaspitanje je poželjno i korisno, ali nije i manifestacija altruizma. Ili grešim?

Ima jedna stara kineska izreka koja glasi: "Gde se ništa ne može pomoći, lepo je osmehnuti se" ... što u današnje vreme trenda okretanja glava od tuđih problema zvuči prilično bajkovito. Lako je osmehnuti se, možda prethodno ubedivši sebe da se ne može dati ništa osim osmeha. Pitanje je želimo li da pomognemo, zašto i kome ... i da li reagujemo momentalno, ili se premišljamo analizirajući u fazonu "pomoć nije isplativa" ... "Šta dobijam time što pomažem?" ... "A ko je meni pomogao kad sam bio/la u nevolji" ... pa sve do onog - "Nek se sam/a snađe".

Letos je moja rođaka prisustvovala sledećoj situaciji: starija žena pala je na ulici. Pozvana je hitna pomoć. U međuvremenu su se oko nesrećne starice okupili prolaznici, od kojih su neki diskutovali o prosutom sadržaju njenog pijačnog cegera, neki o tome da bi joj trebalo spustiti suknju (koja se u padu podigla iznad kolena) ... a našao se izvesni lik koji je glasno obrazlagao kako bi mu se - i da poznaje prvu pomoć - gadilo ne samo da je pruži već i da priđe staroj, nepoznatoj i možda nekom bolešću zaraženoj osobi koja leži na trotoaru.
Na sreću, ima i svetlih primera.

Kliknite za proširenje...

Ovo je interesantno. Tacno, u odredjenim okolnostima postoji vise polaznih tacaka u procesu racionalizovanja pre nego sto, i ako se uopste pristupi pomoci, ako je vec rec i o ekstremnim situacijama pri kojim postoji ocigledna mogucnost izlaganja direktnoj opasnosti. Mislim da se tada prevazilazi altruizam i doticemo se herojstva. Drugo svakako podrazumeva prvo, ali ja bih ih ipak razdvojila jer, kao sto pise u uvodnom postu, samointeres, u ovom slucaju odrzavanje zivota, prezivljavanje, od prvog daha, urodjeno nam je, instinktivno. To je jednostavno poduhvat za koji svako od nas nije spreman, bar ne u svakom momentu. Sto niposto nije za osudu, ali jeste kategorija 'altruizma' sama za sebe. Sto navodi na to da puki altruizam ne podrazumeva, ili pak podrazumeva veoma malo zrtvovanja.

Ali pitanja stoje, kada i pod kojim, bavim se 'uobicajenim' uslovima, smo voljni, da ne kazem spremni, na altruisticki cin? Kada zelimo, prosto hocemo, ili imamo hrabrost? Da li se samo pod odredjenim, i kojim uslovima altruizam smatra kao pravim, cistim? Pitanje reciprociteta, uzvracanja, mislim da ne trebalo uvoditi jer tada vec nije to o cemu je rec, vec se svodi na blatantnu pozajmicu, sa interesom.

Nemam nesto odgovore na ova pitanja, i kapiram nisam doprinela odgovorima, vec prezvakala pitanja. Pisem naglas.

Омдах ћу прећи на ствар - морам да нахраним то изгладнело кученце, узмем беспомоћну малену мацу и однесем је кући (сада живи код мене), помогнем макар и кратком причом девојци с којом нико не прича итд, живим искључиво тако..

идаље мислим да су људи, па и они са алтруистичним осећањима само проклети хедонисти, комформисти чак. ја волим што сам оваква.. не бих ништа мењала.
не очекујем никакву захвалност.. стварно верујем да то радим звог њих, само посредно.

Dobro ne postoji ili ja gresim? Postoji, ali nije tako dobro kao sto na prvi pogled izgleda.
Svako ko ucini dobro coveku ocekuje da mu se dobrim vrati ili se oseca bolje zbog toga sto cini dobro. Znaci da dobro cini zbog sebe, a ne iskljucivo zbog drugoga.
Alturizam u svom cistom obliku je vrlo diskutabilan.

U ovo ne mesam pomoc zivotinjama.

edit hocu reci dobro je koristoljubivo, a koristoljubivost uopste nije lepa osobina prema drustvenim parametrima.

Ala ga ubode

Zozonce:):

Dobro ne postoji ili ja gresim? Postoji, ali nije tako dobro kao sto na prvi pogled izgleda.
Svako ko ucini dobro coveku ocekuje da mu se dobrim vrati ili se oseca bolje zbog toga sto cini dobro. Znaci da dobro cini zbog sebe, a ne iskljucivo zbog drugoga.
Alturizam u svom cistom obliku je vrlo diskutabilan.

U ovo ne mesam pomoc zivotinjama.

edit hocu reci dobro je koristoljubivo, a koristoljubivost uopste nije lepa osobina prema drustvenim parametrima.

Kliknite za proširenje...

Ne bih se složila. Postoje ljudi koji impulsivno skaču u pomoć drugim ljudima... Dakle, bez vremena za promišljanje i razmišljanje o tome isplati li se učiniti dobro, tj. hoće li se ono vratiti, ili napumpati naš ego.

Moje mišljenje s jedne stare teme:

Šta imamo od toga da budemo dobri? U svakom slučaju ne korist, barem ne u onom obliku u kome se reč “korist” tumači (okoristiti se, uvajditi, ućariti). Ukoliko je “biti dobar prema nekom” naša duševna hrana a primaocu dobrote uteha i zadovoljstvo, odnosno uzročno-posledična veza u kojoj nema nikakve štete već samo “koristi”, onda nema nikakve potrebe razmišljati o njenim motivima. Dobrota, kao i ljubav (s kojom se prožima, jer jedno bez drugo ne postoje; biti dobar = voleti) ne očekuje ništa za uzvrat, ne očekuje da bude cenjenja ili odmeravana … sama je sebi cilj.
................................................

Na prvu loptu: nemaju svi ljudi dobrotu u svom sistemu vrednosti, ne samo kao prioritet nego uopšte.
No, istina je negde tamo … Čovek nikada nije toliko zao koliko je u osnovi dobar. Da se ne ponavljam, ali, ukratko, moje mišljenje glasi: svaki čovek je školjka u kojoj se krije biser, negde tek u začetku, negde malen, a negde veliki i blistav; samo je pitanje kako tu školjku otvoriti .

Ako se ne rađamo dobri, kakvi se onda rađamo? Zli? Neutralni? Prazni?

Kliknite za proširenje...

http://forum.krstarica.com/threads/235397&highlight=dobro

I zašto u ovo ne bismo mešali pomoć životinjama? Zar činjenje dobrog životinjama nije - dobro? Ili misliš da je to jedini oblik dobročinstva koji je lišen interesa?

Borac za prava zivotinja:

Ne bih se složila. Postoje ljudi koji impulsivno skaču u pomoć drugim ljudima... Dakle, bez vremena za promišljanje i razmišljanje o tome isplati li se učiniti dobro, tj. hoće li se ono vratiti, ili napumpati naš ego.

Kliknite za proširenje...

U tome je poenta, nije bilo vremena da se razmisli. A sta da jeste? Da li bi osoba recimo spasila nekoga iz zgrade koja gori da je bilo vremena da razmisli da li ce ili nece da rizikuje svoj zivot?
U odgovoru sam podrazumevala da osoba ima vremena da razmisli, a gde se upetlja razum tu pocinju kalkulacije. A zaista su retke situacije da se razum ne petlja u ono sto radimo. Mislim na pomoc ljudima.

Bila su neka ispitivanja na temu reakcija i dosli su do zakljucka da ce cak i majka vozac u momentu kada joj kola udaraju o zid ili bilo sta drugo instinktivno u cilju spasavanja sebe okrenuti volan levo, sto znaci da ce kola udariti vise desnom stranom tj. tamo gde je dete.
To nisam gledala, samo sam cula, pa ako neko nesto vise zna o tome.....

Borac za prava zivotinja:

Moje mišljenje s jedne stare teme:

http://forum.krstarica.com/threads/235397&highlight=dobro

I zašto u ovo ne bismo mešali pomoć životinjama? Zar činjenje dobrog životinjama nije - dobro? Ili misliš da je to jedini oblik dobročinstva koji je lišen interesa?

Kliknite za proširenje...

Ne nije lisen interesa, ali ga izdvajam iz ove teme, jer cineci dobro zivotinjama i ja se osecam dobro. Korist zar ne? Ali zivotinje u meni izazivaju pozitivne emocije, toplinu, raspilavim se na njih, a za one na koje se ne raspilavim (zabe npr.) osecam sazaljenje. Znaci ljubav ili sazaljenje postoje i pre ucinjenog dobrog dela i to samo zato sto su zivotinje. Sa ljudima je drugacije..........mozda zato sto imaju tu svest kojom se toliko ponose i zbog koje je za mnoge uvreda da im se kaze da je i covek zivotinja. Ako imaju razum neka ga koriste i pri tome je mocniji od bilo koje druge zivotinje (ne racunam susrete ljudi sa ajkulama u moru bez oruzja, koji se obicno dese slucajno, da ne bi bilo zabune). Ali cak i tada covek, ako se pribere moze da se odbrani od velike bele ajkule, jer zna ili moze da sazna (pre toga naravno) da je ajkulu dovoljno udariti u nos i ona automatski otvara oci i prekida napad (velika inervisanost nosa na to utice), a ajkula ne moze da sazna kako da se suprotstavi coveku koji postavi mrezu za lov.
Ali da ne skrecem sa teme, valjda sam dovoljno dobro objasnila zasto iskljucujem zivotinje iz teme.


U svakom slucaju zivotinji ljudi cine dobro uglavnom zbog boljih osecanja (psi i macke lutalice, odgajanje kucnih ljubimaca), ali i zbog koristi na neki nacin (lovacki psi, sportski konji, psi u policiji i vojsci).
Coveku se dobro cini da bi se postigla bolja osecanja ili da bi zadrzala ili ostvarila nesto (ljubav, prijateljstvo) ili da bi joj se jednom vratilo to sto je dala.

I nema neke velike razlike, ali sta sa onima koji spasavaju ajkule ili kitove ili razlicite zivuljke koje ne mogu biti kucni ljubimci i nisu bas tako lepe? Tu su onda pretpostavljam u pitanju samo bolja osecanja i misli o tome da se radi nesto ispravno i naravno malo ljubavi.

edit Sad se setih necega sto je rekao jedan moji trener jahanja: "Moram da naucim coveka da jase dobro ne zato sto sam altruista, nego zato sto volim konje"

šnenokla:

Ala ga ubode

Kliknite za proširenje...

Ne postoji ucinjeno dobro delo u kome ne postoji izvesna korist. Da li je ta korist emotivne ili materijalne prirode to je druga stvar. Razmisli malo o sopstvenom odgovoru, ako odgovor nije bio ironija.

šnenokla:

Daaaaaaaaa!!!
Osetim veelliikooo zadovoljstvo!
Ne poznajem gospodina Kolberga...ne znam možda on mene poznaje , ali moje skromno mišljenje je da ću biti moralnija ukoliko se dobro osećam, a osećaću se dobro ako sam dobra...tako da je to nekako zaokruženo, zar ne?

Kliknite za proširenje...

Cinis dobro da bi bila moralnija i osecala se dobro, a to ces postici ako si dobra

Meni ceo post izgleda prilicno ironicno.

U čemu je problem?
Maallkoo si se, verovatno nenamerno , poigrala mojim rečima.
A vrlo je jednostavno - BIRAM da budem dobra. I tačka.

A kad bih bila ironična, pitala bih te zašto voliš konje? Da bi ih jahala? Ili?

šnenokla:

U čemu je problem?
Maallkoo si se, verovatno nenamerno , poigrala mojim rečima.
A vrlo je jednostavno - BIRAM da budem dobra. I tačka.

A kad bih bila ironična, pitala bih te zašto voliš konje? Da bi ih jahala? Ili?

Kliknite za proširenje...

Ne postoji problem, samo kazem da bih ja tako nesto napisala ironicno onome ko kaze za sebe da je dobar, jer je dobar.
Ja biram da budem JA i dobra i losa zavisi ko je u pitanju

Da li si nekada dodirnula konja, mazila ga, poljubila? Da li ti je nekada konj naslonio glavu na rame, dok ga drzis? Ako nisi nemas pojma koliko tako nesto moze da raznezi. A jahanje je prakticni deo, mada lep je osecaj kada te konj upozna. Sa druge strane uteha je da sam ja mnogo laksa od konja, kod nekih moja tezina ne prelazi 10% tezine konja, a to sto ih volim me je nateralo da brze ucim da jasem ("ne oslanjam" se na dizgine, ne vucem dizgine, vec sam se trudila da vise delujem kretanjem svog tela, nisam ukocena u sedlu i ne odskacem kao lopta kada se udara o zemlju..........).

Nekako mi se cini da je osnovna razlika izmedju biti dobar prema coveku i biti dobar prema zivotinjama to sto u slucaju zivotinja uvek u pozadini stoji pozitivna emocija.


edit nisam se poigrala recima. Da sam ja tebe pitala zasto si dobra, ti bi mi odgovorila zato sto se tada osecam dobro, a kada se osecam dobro mislim da sam moralnija. Iz toga izlazi da si dobra zbog sebe i da bi sebi ugodila, da bi tebi bilo lepse.

ali moje skromno mišljenje je da ću biti moralnija ukoliko se dobro osećam, a osećaću se dobro ako sam dobra...tako da je to nekako zaokruženo, zar ne?

Kliknite za proširenje...

onisfor:

1. Proja (sa susamom)
2. Čorba od krompira (ostatak od ručka. "Ne mogu ponovo to!")
3. Ajvar (domaći)
4. Jaja (domaća)
5. Namaz od malteksa i susamovog tana
6. Soja u prahu (doda se voda i eto paštete)
7. Puter od golice
8. Musli
9. Džem od šljiva (domaći)
10. Krastavac
11. Jogurt
12. Sir
13. Šargarepa
14. Paprika
15. Praziluk
16. Suve smokve
17. Urme
18. Orasi
19. Bademi
20. Maslinovo ulje
21. Ulje od golice (odlično za salate)

Kliknite za proširenje...

Pa jeste nije bilo niceg zanimljivog za veceru, ali si mogao da budes dobar i da ili jedes to sto ima ili ne jedes nista.

I jos nesto kakvo je to dobro, ako bi osoba cineci dobro jednoj osobi ucinilo lose drugoj?
Primercic

Neko je Sef negde, raspisan je konkurs i na njega su se prijavile dve osobe. Osoba1 je nepoznata, ali realno vise odgovara za to radno mesto iz vise razloga, a Osoba2 je sin brata ili sestre ili bliskog prijatelja, rodjak muza/zene, poznata u svakom slucaju.
Da li bi Sef izabrao nepoznatu ili poznatu osobu? U svakom slucaju ovde je situacija da ce nekome biti ucinjeno dobro, a nekome lose.

Zozonce:):

U tome je poenta, nije bilo vremena da se razmisli. A sta da jeste? Da li bi osoba recimo spasila nekoga iz zgrade koja gori da je bilo vremena da razmisli da li ce ili nece da rizikuje svoj zivot?
U odgovoru sam podrazumevala da osoba ima vremena da razmisli, a gde se upetlja razum tu pocinju kalkulacije. A zaista su retke situacije da se razum ne petlja u ono sto radimo. Mislim na pomoc ljudima.

Bila su neka ispitivanja na temu reakcija i dosli su do zakljucka da ce cak i majka vozac u momentu kada joj kola udaraju o zid ili bilo sta drugo instinktivno u cilju spasavanja sebe okrenuti volan levo, sto znaci da ce kola udariti vise desnom stranom tj. tamo gde je dete.
To nisam gledala, samo sam cula, pa ako neko nesto vise zna o tome.....




Ne nije lisen interesa, ali ga izdvajam iz ove teme, jer cineci dobro zivotinjama i ja se osecam dobro. Korist zar ne? Ali zivotinje u meni izazivaju pozitivne emocije, toplinu, raspilavim se na njih, a za one na koje se ne raspilavim (zabe npr.) osecam sazaljenje. Znaci ljubav ili sazaljenje postoje i pre ucinjenog dobrog dela i to samo zato sto su zivotinje. Sa ljudima je drugacije..........mozda zato sto imaju tu svest kojom se toliko ponose i zbog koje je za mnoge uvreda da im se kaze da je i covek zivotinja. Ako imaju razum neka ga koriste i pri tome je mocniji od bilo koje druge zivotinje (ne racunam susrete ljudi sa ajkulama u moru bez oruzja, koji se obicno dese slucajno, da ne bi bilo zabune). Ali cak i tada covek, ako se pribere moze da se odbrani od velike bele ajkule, jer zna ili moze da sazna (pre toga naravno) da je ajkulu dovoljno udariti u nos i ona automatski otvara oci i prekida napad (velika inervisanost nosa na to utice), a ajkula ne moze da sazna kako da se suprotstavi coveku koji postavi mrezu za lov.
Ali da ne skrecem sa teme, valjda sam dovoljno dobro objasnila zasto iskljucujem zivotinje iz teme.


U svakom slucaju zivotinji ljudi cine dobro uglavnom zbog boljih osecanja (psi i macke lutalice, odgajanje kucnih ljubimaca), ali i zbog koristi na neki nacin (lovacki psi, sportski konji, psi u policiji i vojsci).
Coveku se dobro cini da bi se postigla bolja osecanja ili da bi zadrzala ili ostvarila nesto (ljubav, prijateljstvo) ili da bi joj se jednom vratilo to sto je dala.

I nema neke velike razlike, ali sta sa onima koji spasavaju ajkule ili kitove ili razlicite zivuljke koje ne mogu biti kucni ljubimci i nisu bas tako lepe? Tu su onda pretpostavljam u pitanju samo bolja osecanja i misli o tome da se radi nesto ispravno i naravno malo ljubavi.

edit Sad se setih necega sto je rekao jedan moji trener jahanja: "Moram da naucim coveka da jase dobro ne zato sto sam altruista, nego zato sto volim konje"

Kliknite za proširenje...

Ne znam za taj eksperiment sa majkom vozačem, ali znam za onaj po kome se ispostavilo da žene načelno imaju lošiju prostornu orijentaciju nego muškarci. Pa ukoliko je taj zaključak naučno dokazan, a ne puko seksitičko blebetanje, može biti da ima veze sa primerom koji si navela: možda u panici još više dođe do izražaja loša orijentacija, pa stoga majka vozač okreće volan u pogrešnom pravcu.
Ali, odnos majka-dete je specifičan; čak i osobe koje nisu altruisti mogu biti predani roditelji (naravno, ne mislim na sociopate). Taj odnos rezultat je dodavanja neokorteksa i njegovih veza sa limbičkim sistemima (inače zaduženih za osećanje zadovoljstva i seksualne strasti).
Neki vid altruizma, tj. njegov primitivni oblik je, kao što rekoh na onoj tvojoj temi o zlu, ugrađen u svako zdravo novorođeno biće. Psiholozi koji se bave razvojem deteta otkrili su da bebe saosećaju pre nego što i same shvate da su zasebna bića. Do prve godine počinju da shvataju da tuđi bol nije i njihov, ali i dalje fizički imitiraju tuđi bol. Psiholozi to zovu "motorna mimikrija", jer još nije reč o pravoj empatiji (pošto empatija podrazumeva suštinsku spoznaju šta neko drugi oseća a deca su isuviše mala za takvo iskustvo saosećanja).
No, da bi se motorna mimikrija, odnosno kasnije empatija razvila u altruizam, potreban je još jedan deo slagalice – etika. Saosećati sa drugim znači brinuti ... "Tuđ bol je i moj". Biti u tuđoj koži navodi ljude da slede određene moralne principe. Dete će se, tek uz vaspitanje koje uključuje i etičke imperative, razviti u altruistu; u protivnom motorna mimikrija ne znači ništa, i kržlja ne stigavši da se preobrazi u emapatiju.

Široko je rasprostanjena zabluda, oličena u floskuli "Ko voli životinje, voli i ljude". Netačno. Postoje mnogi mizantropi koji su se okružili kućnim ljubimcima kako bi kompenzovali nesposobnost komunikacije sa drugim ljudima. Za njih su životinje preuzele ulogu ljudskih prijatelja, ili, čak, dece, pa otud oni silni usamljenici i čudaci koji žive sa po više desetina mačaka ili pasa s kojima razgovaraju, oblače ih, spavaju sa njima u krevetu ili jedu iz iste posude. I onda osvane bizarna vest u novinama: takvom ljubitelju je komšija pozvonio na vrata da zatraži, npr, šoljicu šećera, i umesto šećera dobio čekić u glavu ili metak u čelo jer je ljubitelj odavno skontao suštinu međuljudskih odnosa – a to je da je čovek čoveku vuk. Da bi ova izreka bila iole blizu istini, potrebno je da barem jedan čovek u drugome vidi vuka; ukoliko ga, međutim, tako ne vidi, cela konstrukcija pada u vodu.
Takođe, i oni koji selektivno vole životinje (tipa volim pse ali ne i mačke) ne mogu se nazvati ljubiteljima životinja. Poenta nije voleti životinju zato što možemo da je uzjašemo pa se zbog toga lepo osećamo (moćnoooo, jer smo malo ukrotili prirodu ), pomilujemo ili dresiramo (pa se opet osećamo moćno) ... Poenta je voleti životinju zato što je ona to što JESTE: nefrizirana, bez cipelica za kišu, prkosna ili pitoma, divlja ili domaća, umiljata ili iskežena ... uvek lepa ... čak i onda kada nema tipične atribute zbog kojih bi je ljudi smatrali lepom. Poenta je videti bubu i ne zgaziti je, pronaći žutokljunca koga je kiša izbacila iz gnezda i vratiti ga u gnezdo ili barem skloniti na sigurno, i konačno - pustiti Belu Grivu da trči.

p.s. Tačno je da mnogi ljudi čine dobro životinjama, ali i obrnuto:
dokazano je da mnoge životinjske vrste – da se zadržim na psu - pozitivno utiču na psihičko zdravlje čoveka, pre svega na njegovu socijalizaciju. Preporučuje se kao terapeut za lečenje usamljenosti i otuđenosti (u zatvorima i prihvatilištima za zlostavljane žene i decu); pomaže pri lečenju poremećaja koncentracije kod ljudi obolelih od kliničke depresije, i vraćanju govorne sposobnosti kod osoba koje su doživele šlog; pospešuje komunikaciju kod nekih psihijatrijskih bolesnika i autističara.

p.p.s. Lepa je i ajklula - ako je ne posmatraš kroz prizmu nekog ko je gledao isuviše senzacionalističkih diskaveri/šušumiga dokumentaraca o ljudožderima iz plavih dubina. Bez ajkula morski svet nikada ne bi bio potpun. U tome je lepota njenog postojanja.

Za nasmejano Zozonce jedan osmeh iz čistog koristoljublja!

Zozonce:):

Pa jeste nije bilo niceg zanimljivog za veceru, ali si mogao da budes dobar i da ili jedes to sto ima ili ne jedes nista.

Kliknite za proširenje...

Zapravo, nije se radilo o mojoj večeri, već o večeri mog prijatelja od kog sam dobio taj mejl, kao što sam na početku posta i naglasio.
A, čini mi se da je poenta u tome da smo često nezahvalni za ono što imamo, dok vrlo malo pažnje poklanjamo potrebama ljudi oko nas.

Altruizam je način življenja. Istinski altruisti upravo radi toga nisu ni svesni svog altruizma. I kada se govori o altruizmu po mom mišljenju radi se o čovekoljublju uopšte, kako u pojedinačnom tako i u najopštijem smislu ljubavi prema čoveku i čovečanstvu u najširem smislu reči. Nisam pristalica shvatanja da je altruizam samo pomoć nemoćnima ili čak spašavanje nečijeg života. To je po meni humanost koja je doista , najčešće isprepletana sa altruizmom. S tim što humanost u odredjenom smislu može biti i širi pojam od altruizma, jer se humanost može odnositi i na životinje i prirodu uopšte. A kada se posmatra u okviru altruizma, onda je uži pojam, jer se odnosi samo na pomoć, ali nemora nužno biti i ljubav, prema nemoćnima i životno ugroženim.
Primer Majke Tereze koji je neko spomenuo na temi, je najbolji primer humanizma, ali to automatski po meni nepodrazumeva i altruizam.
Po mom shvatanju altruizma, najbolji primer je bio Mahatma Gandi i u religijskom smislu Isus Hristos.

Meni, kada se god prica o takvim stvarima, u glavi slika iz jedne knjige od Hemingveja, al se ne secam koje:
Lekar pomaze nekom bolesniku i par likova ga komentarise. Jedan govori kako je taj covek godinama uvecavao svoju ljubav za covecanstvo i coveka uopste, a u isto vreme gubio ljubav za coveka pojedinacno. Poceo je prema coveku da oseca izvesno gnusanje, coveku koji obavlja sve one fizioloske procese, cak gadjenje; a prema covecanstvu veliku ljubav.

nema dileme, niti je može biti u samom pojmu altruizma jer a. niko nikad nije definisao drukčije od svog tvorca - konta...kao pojam koji označava usmerenost ka interesu drugih i posvećenost tim interesima (interesima drugog), čak i po cenu žrtvovanja sopstvenih.. ovo poslednje boldovano... ( : .i šta će nam uopšte taj pojam...zbog toga što je altruizam humanost na delu, pomoć lišena egoističkih motiva... a pomoć jedna od osnovnih ljudskih dilema. i, kad malo zastanemo kod samog značenja pojma, da je alter, odnos -ka drugome i vođenje brige o tom drugome, što može da znači kao osnova svih vrlina, postoji opasnost da se taj drugi shvati kao manje vredan. al, dobro, da ne širimo previše priču...
na pitanje koje sam postavio: da li postoji nešto kao altruizam, imamo brojne primere od dobrog samarićanina do modernih filantropa...ali, da li nešto kao čist altruizam postoji
važan je motiv. ukoliko neko pruža pomoć da bi se otarasio lošeg osećanja, samo zbog toga što ne želi da gleda tuđu patnju, ako nije u mogućnosti da se "izvuče" sa lica mesta, pa pružite pomoć, ovakvo ponašanje je u osnovi sebično i nije pravi primer altruizma. ako neko saoseća sa tim drugim čovekom u nevolji, ako je njegova iskrena želja da pomogne tom drugome... pomagač se ne bavi sopstvenim osećanjima, nego je njegovo ponašanje motivisano željom da se pomogne čoveku zbog čoveka, onda je to altruizam.. mi, ljudi, se upravo razlikujemo po empatičkom reagovanju i po vrlinama koje imamo ili nemamo i koje su kod nas razvili vaspitači, roditelji...
ako iza humanog čina stoji i poboljšanje sopstvenog raspoloženja, to je , takođe, egoistički motiv i tu isto nema altruizma. al totalno bi bilo neumesno da kritikujemo zbog tog, njihovog ličnog samozadovoljstva ljude koji pružaju pomoć....
odlično su pomenute i druge vrste, koje nisu naša, ljudska vrsta ( : ..između nas i životinja postoji uzajamna zavisnost i imamo brojne primere pomoći i ne može se tačno nekad ni potpuno objasniti ko je u tom odnosu nadređen, a ko potčinjen