Ukupno veoma zanimljivo pitanje, i mnogi su već rekli veći deo stvari koje vredi reći. Ja ću samo da pomenem usputno još jednu mogućnost, i da dam jednu perspektivu sa stanovišta biologije koja je pomalo nezgodna za pitanje vanzemaljskog života.
Prvo, moguće je da postoje oblici komunikacije koje još uopšte nismo otkrili, a koji su daleko bolji nego elektromagnetni talasi. Moguće je da sve civilizacije pređu na tu vrstu komunikacije veoma brzo - u roku od par vekova - nakon radija. Otud, mi bi smo morali da nekako detektujemo radio signale koje je neka civilizacija oslobodila (dakle, tehnički nivo radijacije, ne astronomski, tj. neuporedivo manja snaga signala) u veoma, veoma kratkom vremenskom prozoru.
Drugo, šta je problem sa kompleksnim životom. Sve ovo što sledi je velikim delom veoma spekulativno, ali takva je tema.
Većina naučnika danas veruje da je nastanak života verovatno jedan deo ukupnog razvoja određene vrste planeta. Znam, znam, mi još nismo pokazali abiogenezu u laboratoriji; ali broj uslova pod kojima život teorijski može nastati, i broj procesa koji proizvode organske materije potrebne za život je neverovatno veliki. Prosto, astrobiolozima izgleda veoma verovatno (nema podataka, ovo je nagađanje) da ćemo naći mnogo svetova na kojima se razvio jednoćelijski život sličan našim prokariotama.
Ono što je problem je šta sledi kasnije? Prokariote imaju nekoliko velikih fizičkih ograničenja; konkretno, njihova sposobnost unosa hrane i metabolizma raste sa površinom membrane (dakle, kvadratno sa rastom veličine), dok njihova potreba za energijom raste sa zapreminom (dakle, kubno sa rastom veličine). Ovo ograničava veličinu ćelije, i proizvodi prvi razlog zbog koga su bakterije i nakon četiri milijarde godina evolucije i dalje jednoćelijski organizmi ograničene (male) veličine.
Dodatni problem ograničene veličine je što se u nju može smestiti samo ograničena zapremina DNK - dakle, ograničen repertoar gena. Otud, kompleksnost pojedinačne prokariote je relativno mala.
Kao šlag na tortu, evolucija uvek bira ono što
trenutno pomaže u ostavljanju potomstva. Pošto prokariote ne mogu da reaguju značajnim povećanjem kompleksnosti, niti mogu da koriste ekonomiju veličine, one su primorane da koriste brzinu replikacije kao osnovnu evolutivnu strategiju. U toj brzini replikacije, kopiranje DNK je ograničavajući faktor (zbog čega bakterije često istovremeno kopiraju nekoliko kopija DNK, eda bi imali jednu spremnu za sledeću deobu ćelije; na ovaj način, iako je za kopiranje
E. coli DNK potrebno sat i po vremena, ona može da se deli svakih dvadeset minuta).
Što znači da organizmi koji mogu da izbace neki deo DNK mogu da dobiju u brzini, i otud bakterije šutiraju gene iz genoma kad god stignu.
Rezultat svega ovoga je da danas imamo strahovitu raznovrsnost među bakterijama, koje ukupno imaju neuporedivo veće biohemijske sposobnost nego sve eukariote skupljene zajedno. Ako skupimo deset vrsta bakterija, njihovi ukupni genomi će biti daleko manji nego ljudski genom, ali će njihove biohemijske sposobnosti biti veće nego kombinovane sposobnosti svih ljudskih ćelija.
No, kao pojedinačni organizmi, prokariote ostaju ograničene. Mada mogu da kooperišu, i mada mogu čak i da proizvedu proto-tkiva (u kojima pojedine ćelije imaju specijalizovane svrhe), ovo nikada ne može da dođe do nivoa na kome se nalaze eukariote.
Eukariote izbegavaju ovaj problem tako što metabolizam prenose na unutrašnje strukture, mitohondrije. Ovo omogućava da se veličina ćelije odvoji od metaboličkih zahteva, što omogućava rast genoma, rast pojedinačne kompleksnosti, i ekonomiju veličine. Eukariota može da sebi priušti da zadrži gene koji joj ne trebaju sada odmah.
Zašto je ovo bitno za život van Zemlje? Iz raznih veoma kompleksnih razloga, organele tipa mitohondrija ne mogu biti kontrolisane spolja; mora postojati unutrašnji genom. Otud, organizmi tipa eukariota mogu nastati samo onako kao što su nastale eukariote - fuzijom više jednoćelijskih organizama u jedan.
Međutim, sve eukariote dele jednog pretka. Dakle, sav kompleksan život na Zemlji potiče iz jednog događaja, jedne fuzije. Iako se fuzije događaju svakodnevno (postoji jako mnogo primera), evolutivno takmičenje između "partnera" dovodi do raspada; potrebni su veoma specifični i retki uslovi eda bi "partnerstvo" uspelo da se održi.
Dakle, imamo situaciju u kojoj su se uspešne fuzije desile samo nekoliko desetina puta u četiri milijarde godina, a ona kritična se desila samo jednom. Ovo nam govori da su ovakvi događaji retki, ali da su verovatno neophodni za razvoj organizama dovoljno kompleksnih za tehnologiju.
Što nam govori da u svemiru može biti mnogo planeta sa životom, ali da je sasvim moguće (ako ista energetska ograničenja važe svuda) da je broj planeta sa kompleksnim životom samo jedan mali delić ovog ukupnog broja.
(Ovo ima i pozitivne posledice. Čak i sa ograničenjem brzine svetlosti, civilizacija kao što je ljudska bi mogla da zauzme galaksiju u geološki veoma kratkom periodu vremena - nekoliko miliona, ili max desetina miliona godina. Ovo bi sprečilo razvoj života svuda drugde. Drugim rečima, da postoje veoma stare civilizacije u okviru naše galaksije, šanse su da mi ne bi smo postojali.)
) na osnovu čega se pretpostavlja da postoji konačan broj jedinki koji civilizacija/vrsta može da "podnese" pre nego što se ugasi. Takođe mi se (kao društvenjaku) ne sviđa što se predviđanje daje na osnovu samo jednog parametra, tj. ne mislim da je moguće do te mere uprostiti stvari.
