Колико је још времена могуће да Србија остане пацификована и да мирно посматра како јој се границе земље сужавају, док у региону поједине државе показују све веће аспирације за ширењем свог утицаја. Заправо, желим да вас питам: да ли је наша земља на прагу социјалног или националног бунта?
Зато што је ирански народ био револтиран због националног и верског понижавања од стране вестернизоване елите, и притиснут социјалним недаћама, режим шаха Резе Пахлавија оборен је 1979. године. Још годину дана раније многима је деловало недирљиво. Тешко је уочити када је нека земља доспела до прага бунта. То важи и за савремену Србију. Међутим, оно што можемо да констатујемо, то је, да је социјално и национално незадовољство многих грађана ове земље попримило драматичне размере. То што се оно још тихо изражава, то што људи делују апатично, треба да подсети властодршце на речи кнеза Милоша да није опасно када народ негодује, већ када ћути. Апатија не траје дуго. После ње наступа фаза бурног изражавања незадовољства. Зато, ако је власт паметна, размислиће куда дугорочно води оно што сада ради. Никакве претње репресијом то не могу да спрече народи бунт. Како је рекао Наполеон: „Ништа не боли као неправда пропраћена цинизмом“. А већина нас добро зна да је баш српском народу у региону учињена највећа неправда, а сада се цинично присиљава да прихвати је њу он углавном чинио другима. И при томе нам се, да ствари буду горе, нуди чемеран живот. Ко то неће да види, и не буде радио на томе да ствари преокрене, а бар је у прилици да то покуша, сносиће одговорност што ћемо наставити да идемо путем за пакао. То важи као за оне на влати, тако и оне у опозицији. За прве, или бар део њих који се није заглибио у живом блату србофобије, моја порука је да још није касно да се тргну из вазалне летаргије и опијености користољубљем. За друге, да немају право да причају празне приче, и суштински пуштају власт да ради шта јој је по вољи. Систем мора да се мења, а не да се калкулише ко ће кога да замени у влади, а да све остане по старом. Сви наши политичари треба да знају, ако упловимо у олујне воде, и многи који су убеђени да ће благовремено напустити брод, поделиће судбину са већином која на њему плови. Мања је за њих штета да хитно почну да секу грану на којој за сада још удобно седе. На земљу лако могу да се спусте, а ако и падну то неће бити са већим последицама, али из немирне воде ће тешко испливати
