Titov kalauz sva vrata otvara!

Titov kalauz sva vrata otvara
Srđan Škoro, 10.10.2009 20:51:16
Ocena: 4.32 (Glasova: 19) Komentara: 1



Kralj Aleksandar
PRIČA o bogatstvu koje je kralj Aleksandar Karađorđević pod šifrom ostavio u švajcarskim bankama aktuelna je i 75 godina posle njegovog ubistva. Pogotovu što rupe u sadašnjem budžetu nije lako zakrpiti.
Sumnja se da je zauvek u depoima švajcarskih banaka ostala i kruna cara Stefana Dušana, za kojom se dugi niz godina tragalo, i koja nikada nije pronađena. Misli se, takođe, da su i kompletne reparacije koje je Austrija na račun ratne štete, učinjene Srbiji u Prvom svetskom ratu, ostale zauvek tu. Isto tako, obveznice i akcije koje je kralj Aleksandar imao kod zapadnih petrolejskih kompanija i od Sueckog kanala. Ono što je posebno kopkalo mnoge koji su tragali za Aleksandrovim blagom je podatak da je pod šifrom ostavio 300 kilograma zlata i dva miliona švajcarskih franaka.
Basnoslovno bogatstvo jugoslovenskog monarha bilo je čak i predmet vica. Navodno, svi sefovi su bili prazni osim jednog u kome je bila kratka poruka "hvala ti Aco", a u potpisu je stajalo "Joža".
Ono što nije bilo sporno to je da je Aleksandar bio izuzetno skroman čovek, da se toj i takvoj štedljivosti naučio za vreme dugogodišnjeg izgnanstva njegove porodice i siromaštva sa kojim je bila stalno suočena. Ipak, niko ne poriče da je Aleksandar bio istovremeno veoma poslovan čovek i da je na svom imenu ostavio u zemlji i inostranstvu veliku imovinu u raznim oblicima. Ogromnu imovinu ostavio je i svom narodu na večno korišćenje. Kako je iza sebe ostavio ženu, kraljicu Mariju i troje maloletne dece, kraljevića Petra, Tomislava i Andreju, 27. oktobra 1938. godine u nadležnom Sreskom sudu u Beogradu, izvršena je zatvorena sudska ostavinska rasprava, koja ima 40 kucanih strana. Rešenjem Ministarskog saveta od 4. marta 1939. godine ova celokupna zaostavština oslobođena je plaćanja obavezne takse.
Kako je Uprava Dvora Karađorđevića sve revnosno beležila, o čemu i danas postoje pisana svedočanstva, osnovano se sumnja da je Aleksandar iznosio novac i zlato u inostranstvo, izdvajan iz prihoda koji nisu bili poznati nikome, osim njegovim najbližim saradnicima.
Na primer, zlatnim rudnicima u Neresnici upravljali su njegovi prijatelji, advokati Jovan Todorović i Miodrag Dunjić. Oni su se i vodili kao formalno pravni vlasnici ovih rudnika, ali je stvarni valasnik bio Aleksandar. Zlato koje se pominje, pretpostavlja se da je dobijeno iz ovih rudnika. Međutim, mnogo godina kasnije sam Miodrag Dunjić tvrdiće da Aleksandar nije video ni gram zlata iz Neresnice, jer je prvi kalup od 700 grama izliven kad je on bio na putu za Marselj, odakle se nije vratio. Dunjić za nestanak zlata tereti kneza Pavla, sa kojim je posle Aleksandrove smrti vodio i sudski spor koji je izgubio.
Hroničari beleže da je Aleksandar svoj prvi veći novac dobio od miraza, prilikom ženidbe sa kraljicom Marijom. Rumunski kralj je pošteno odrešio kesu, pa se pominje cifra od 600 miliona ondašnjih dinara, što je iznosilo oko 12 miliona dolara koji su uz mladu pristigli na Aleksandrov konto. U narodu se tada govorilo da smo mi dobili najlepši rumunski cvet, a zauzvrat izgubili Temišvar. Sledeći veliki finansijski posao napravio je u dogovoru sa Milanom Stojadinovićem, kad je raspisao ratne obveznice zajma. Obrnut je veliki novac, a zajam je izazvao mnogobrojne skandale i sudske postupke.
Ti, i mnogi drugi poslovi u koje je bio uključen i upućen kralj Aleksandar, samo su, s vremenom pojačavali sumnju da negde postoji veliko blago koje niko još nije video, ni otkrio. Pogotovu što su strane obaveštajne službe, kao i neki lokalni listovi, beležili kraljeve nezvanične posete Švajcarskoj, u kojoj je inače završio osnovnu školu. Dolazio je u pratnji svog ađutanta ili nekog od ljudi u koje je imao posebno poverenje. Odsedao je u veoma skromnim, gotovo neuglednim hotelima, jeo vrlo malo i - retko. Priroda ovih kraljevih tajnih poseta često je objašnjavana njegovim članstvom u jednoj od evropskih masonskih loža, ali i poslovnim transakcijama. Ima indicija da je Aleksandar preko Švajcarske kupovao oružje za vojsku, spremajući se za rat protiv Hitlera i Nemačke, čija je prva žrtva i bio.
Poseban interes za bogatstvom kralja Aleksandra iskazivao je njegovov najstariji sin, kralj Petar, kao i novonastala komunistička Jugoslavija. Petar se sećao jedne od poslednjih šetnji s ocem po Topčideru, kada mu je Aleksandar rekao da u jednoj zemlji, u jednoj banci, postoji mnogo novca i ako se njemu nešto desi da će on moći da ga podigne. Petar se, takođe, sećao da mu je otac čak tada rekao i tajnu šifru, ali pošto je bio dete, to mu onda nije bilo važno. Jedino što je upamtio, to je da je šifra predstavljala nekakav geografski pojam. Uz pomoć svojih prijatelja, emigranata, Petar je pedesetih godina krenuo u sasvim ozbiljno traganje za šifrom koja otvara sef, a u tom poslu najviše mu je pomogao svojim vezama izvesni gospodin Miler, inače direktor švajcarskih "Marvin" satova u Trstu. Međutim, mnogobrojni kontakti koje je ostvario Miler, nisu pomogli da se dođe do nekih opipljivijih rezultata.
Petrove pokrete i sva putovanja u mnoge evropske države, pomno je pratila večito budna Udba. Tako su i jugoslovenske komunističke vlasti, na svoj način počele da tragaju za šifrom kraljevog sefa u Švajcarskoj. Iz kontakta sa određenim ljudima bliskim švajcarskim vlastima i bankarskim službama, saznalo se da Petar, i kad bi imao šifru, ne bi mogao da podigne ulog, jer bi morala da se povede sudska rasprava čiji je to novac. U tome je Titova administracija videla svoju šansu.
Otežavajuću stvar za kralja Petra i jugoslovensku državu, činilo je i to što su Švajcarci insistirali na imenu banke gde se sef nalazi, preciznom navođenju šta sve ima u njemu i pod kojom je šifrom. Nijedan od ovih podataka niko nije znao i sve su bila samo puka nagađanja. Tražila se, u stvari, osoba u koju bi obe strane, i Petar i Tito, imale poverenja, kako bi se izbegla direktna komunikacija. Za ovu vrlo komplikovanu pravnu stvar javio se advokat Robert First, koji se ponudio jugoslovenskim vlastima, navodeći da on raspolaže pravim podacima i da je reč o ogromnoj zaostavštini koja iznosi 32 miliona švajcarskih franaka, plus zlato. Posle izvesnih provera, jugoslovenska strana je pristala, pa je First stupio u kontakt sa Petrom tražeći da on, u pismenoj formi, predloži moguće oblike saradnje.

ISTRAŽIVAO I GESTAPO
SAMO što su Nemci ušli u Beograd, stigao je specijalni telegram u nemačku komandu, u kome se insistira da se što pre sazna šifra pod kojom je Aleksandar Karađorđević ostavio basnoslovno blago. Gestapo je počeo sa hapšenjima, mučenjima i streljanjima. Mnogi ljudi, za koje se sumnjalo da bilo šta znaju bili su do smrti mučeni. Tako je Gestapo u Zagrebu, najpre mučio, a potom i streljao Miodraga Đorđevića, bivšeg viceguvernera Narodne banke Jugoslavije, za kojeg se mislilo da je najupućeniji u sve kraljeve poslove.
Smatralo se da ga je on čak savetovao kako i pod koju šifru da stavi svoj novac. Aleksandar je u njega imao neograničeno poverenje, i to su Nemci vrlo dobro znali. Sam Đorđević nije želeo da napusti zemlju sa Vladom i kraljem Petrom, iako je imao mesto u avionu. Da li je bivši viceguverner "propevao" ili ne, da li je zaista uopšte nešto znao, možda će se nekad i pronaći u nekim sačuvanim nemačkim policijskim izveštajima.

NAJBOGATIJI ČOVEK EVROPE
ENGLESKI "Dejli mejl" od 12. novembra 1934. godine, nešto više od mesec dana posle marseljskog atentata, opisuje kralja Aleksandra Karađorđevića kao najbogatijeg čoveka Evrope. List navodi da je iza sebe ostavio gotovine u vrednosti šest miliona funti sterlinga, da je bio vlasnik dva zlatonosna rudnika, i da je sa Francuzima delio prihode od borskog rudnika bakra. List naglašava da su Francuzi samo do 1935. godine iz Bora uzeli 16 tona zlata i 32 tone srebra. Slično su pisali i drugi evropski listovi posle Aleksandrove pogibije. Šta je od svega toga tačno, danas je teško utvrditi. Međutim, poznato je da je Milan Stojadinović, u nekoliko navrata ministar finansija i predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije, po nalogu kneza namesnika Pavla Karađođevića, putovao više puta inkognito u Švajcarsku ne bi li otkrio šifre pod kojima je Aleksandar ostavio zlato i ostala bogatstva. Da li je u tome uspeo ovaj uspešni i sposobni ekonomista i finansijer nije poznato, ali se potraga za blagom kralja ujedinitelja - nastavila.
SUTRA:
GRAČANICA - ČAROBNA ŠIFRA

http://www.novosti.rs/code/navigate...z sva vrata otvara&kword_add=kralj aleksandar

Gračanica ključna reč



S. ŠKORO, 11.10.2009 21:00:14
Ocena: 5.00 (Glasova: 1)
Komentara: 0


KOLIKO god da je bio veliki i nepremostiv jaz za bilo kakve kontakte između Titove vlasti i bivšeg jugoslovenskog kralja Petra Drugog Karađorđevića, to pravilo nije važilo kad je bilo u pitanju blago deponovano pod tajnom šifrom u Švajcarskoj. Reč je o pozamašnom bogatstvu koje je u švajcarskim bankama držao kralj Aleksandar Karađorđević Ujedinitelj, i o šifri koju je kao tajnu odneo u grob, posle atentata u Marseju 1934. godine. Švajcarci su ponudili “dobre usluge” sinu ubijenog kralja, takođe kralju, ali u izbeglištvu i bez domovine, jer su znali da je u besparici, a ni Titu nije bilo na odmet da popuni državnu kasu.
Čovek za kontakt Tita i Petra Drugog bio je advokat - Švajcarac Robert First. Zadobio je brzo poverenje obe strane i predložio da se angažuje stručni tragač za Aleksandrovom zaostavštinom, dr Karl Eter, direktor “Švajcarskog društva poverljive ruke”, koje se, između ostalog, uz bogatu proviziju bavilo “pronalaženjem” zagubljenog blaga. Posle dosta nagađanja i predloga da se angažuje i jedan bankar iz Lozane, koji, navodno, zna gde su pare, i jugoslovenska strana i kralj Petar složili su se oko angažmana dr Etera. Sam dr Eter postavio je određene finansijske uslove. Tražio je 400 švajcarskih franaka dnevno plus pokrivanje materijalnih troškova. Za uspeh u pronalaženju novca tražio je učešće u materijalnoj podeli i deobi, i to za milion pa naviše tri odsto, za pet miliona i naviše dva odsto, i jedan i po odsto za iznos od deset miliona pa naviše.
Jugoslovenska strana prihvatila je ove uslove posle određenih konsultacija, i potpisala.
Sledeći problem je predstavljala deoba sa kraljem Petrom, odnosno kako bi i pod kojim uslovima ona bila izvršena. Nacrt sporazuma izradio je dr Vladislav Serb. Prema tom nacrtu, tražilo se valjano ovlašćenje i Petrovo punomoćje, s obzirom na to da on ima rođenu braću koja bi se mogla kasnije pojaviti sa nasledničkim zahtevima. Petar je uspeo ipak da nabavi valjano i važeće sudsko punomoćje, kao jedini i pravi naslednik Aleksandrov. Vođena savetima Švajcaraca, jugoslovenska strana i Petar prihvatili su podelu fifti-fifti.
Paralelno sa ovim pregovorima jugoslovenska strana je vodila i sopstvenu istragu za šifrom koja otvara sef, angažujući mnoge stručnjake koji se razumeju u anagrame. Neki su čak i doktorirali na problemima švajcarskih banaka, s prevashodnim zadatkom da saznaju neki značajan podatak o Aleksandrovom blagu.
Ispisane su tone papira i potrošeno je dosta državnog novca, o čemu, naravno, nema evidencije. Istraživači i odgonetači su polazili od toga da se u navodnim poslednjim rečima kralja Aleksandra “čuvajte mi Jugoslaviju” krije ključ za otvaranje sefa. Kasnije se od toga odstupilo i kao najozbiljnija šifra pominje se “Gračanica”. Pošto je bilo poznato da je kralj Aleksandar bio mason i da među masonima vlada poseban jezik simbola, došlo se do “Gračanice” celom serijom varijacija motiva. Najpre, kralj Aleksandar je podigao crkvu sv. Marka u Beogradu, koja predstavlja kopiju Gračanice. Gračanicu je sagradio Milutin, jedan od najbogatijih Nemanjića. Ime crkve sv. Marka asocira na bogatstvo Venecije i na Kraljevića Marka. A on na Bitoljsku operaciju, kojom je lično, kao komandant Prve armije, rukovodio kralj Aleksandar. Gračanica je na Kosovu, a Aleksandar je tamo često i nalazio “vladarsko nadahnuće i inspiraciju”.
Osim “Gračanice” kao rešenje za šifru pominjani su i “Prizren”, “Kajmakčalan”, Mišar”, “Deligrad”, “Ivankovac”, “Kalemegdan”, “Kragujevac”, “Jugoslavija”... U vreme najopsežnijih trganja za šifrom koja otvara put do neslućenog bogatstva, pojavila se - kako to često biva - izvesna Javorka Stojković, sa stanom u Ulici 27. marta 111 u Beogradu, koja je 1969. godine tvrdila da zna tajnu reč pod kojom je blago sakriveno. Navela je da joj je šifru rekla dr Kaja Marković, iz Ulice maršala Tita 10, u Beogradu, koja je nekad bila lekar na dvoru. Javorka Stojković je pristala da da službenu izjavu, pred svojim advokatom Milovanom Vukovićem, u Narodnoj banci Jugoslavije. Procedura je bila klasična i posle ozvaničene tvrdnje da je spremna da otkrije šifru, svi zvanično prisutni zamoljeni su da napuste prostorije Narodne banke Jugoslavije, a Javorka Stojković je napisala naziv šifre i zapečatila koverat.
Sličnu stvar je uradio i kralj Petar, u prisustvu svog advokata. Navodno i jedna i druga koverta sa tajnim rečima, trebalo je da omoguće dr Eteru brže otvaranje sefa i deobu koja će potom uslediti. Jugoslovenska strana i sam kralj Petar uzdali su se u još jednu stvar koja im je mirisala na siguran uspeh. Naime, krajem pedesetih godina bio je izuzetno veliki pritisak jevrejskog lobija na Švajcarce da se javno objave zaostavštine svih koji su stradali u logorima ili su u bilo kojoj drugoj prilici stradali od fašističke ruke. Ovakav zahtev činio se opravdanim, a kralj Aleksandar Karađorđević mogao se smatrati prvom žrtvom fašizma, s obzirom na okolnosti i motive i naknadne dokaze o tome ko su bili naredbodavci atentatora.
Švajcarci ne bi bili Švajcarci da se nisu dosetili kako za njih ovaj vrlo nelagodan zahtev da izbegnu. Jednostavno su 1960. godine raspisali referendum, na kome je taj i takav predloženi zakon odbijen.
Kad se i bez obzira na rezultat švajcarskog referenduma taman učinilo da je otvaranje Aleksandrovog sefa blizu, usledio je, za sve učesnike, neočekivani obrt. Kralju Petru je neko iz njegove najbliže okoline savetovao da odustane od aranžmana sa Titom, jer bi obelodanjivanje čitave stvari značilo da on priznaje komunističku vlast u Jugoslaviji. I Petar se - povukao. Nekako u isto vreme i sam Tito je naredio da se čitav projekat obustavi, o čemu postoji jedna interna zabeleška. Zašto, može se zasad samo pretpostaviti. Bile su to, ipak, delikatne igre. Čitav trud, takoreći decenijski, iz nikad shvatljivih ideoloških razloga je propao.
To nikako nisu mogli da shvate i da se s tim pomire gospoda First i dr Eter, pa su vodili sudski spor protiv Jugoslavije i kralja Petra, smatrajući se oštećenim po ugovoru. Čak su poverovali da je mimo njih podignut ulog iz banke. Jesu li Firstove i Eterove sumnje bar delimično opravdane, teško da će se ikad saznati.
Bilo kako bilo, odjednom su sve priče koje su se ispredale oko basnoslovnog Aleksandrovog blaga prestale kao da nikad i nisu postojale. Oživele su ponovo tek sa smrću kralja Petra Drugog Karađorđevića, 1970. godine.
O Aleksandrovom blagu u Švajcarskoj više niko ne govori, jer su istekli svi zakonski rokovi za njegov povraćaj. Možda je nekome tako jednostavno i odgovaralo, pa nije ni čudo što je čitava igra tako i vođena. A može biti i da je neko odavno ispraznio kese i potrošio ogromno bogatstvo. Oni najskeptičniji imaju svoju varijantu - da možda i nije bilo nekog ogromnog blaga. Da li je, onda, ključ za Aleksandrov sef upravo reč “možda”?!

PRETNjE HAGOM
NapuŠten od svih, kralj Petar Drugi Karađorđević, umro je u Americi pri pokušaju da mu se presadi jetra. Za sobom je ostavio testament, a njegovi advokati - gospoda Koleman i Silverstejn - obraćaju se jugoslovenskim vlastima 5. avgusta 1971. tražeći saradnju i pomoć oko nasledstva. Navode i konkretne dokaze da u švajcarskim bankama zaista postoji ogromno bogatstvo do kojeg Petar za života nije mogao da dođe i da nije “isparilo” kako su verovali First i dr Eter. Pozivajući jugoslovenske vlasti na saradnju, advokat pokojnog kralja Petra je zapretio i pokretanjem postupka pred Međunarodnim sudom u Hagu.

TRKA S VREMENOM
ĆUTANjE je trajalo sve do aprila 1984. godine. Tada je ondašnji savezni javni pravobranilac SFRJ dr Krste Čalovski upozorio na činjenicu da se 9. oktobra 1984. godine navršava pedeset godina od smrti kralja Aleksandra, i da prema važećim švajcarskim zakonima sef koji nije otvaran toliko postaje ničiji, odnosno ostaje u vlasništvu Švajcarske.
- Počela je trka s vremenom, sa ubrzanim stručnim pripremanjem za postupak - priseća se dr Ljubomir Jovanović, u ono vreme samostalni savetnik za međunarodno-privatno pravo pri Sekretarijatu inostranih poslova. - Od mene je traženo da pronađem što bolju i pravno valjaniju konstrukciju kako nas Švajcarci ne bi olako mogli odbiti. I uspeli smo u tome. Put koji sam predložio prihvaćen je i od strane SIV. Tražio sam da nam Švajcarci pošalju informaciju da li je bilo koji od sudova raspravljao o imovini i donosio odluke o Aleksandru Karađorđeviću rođenom tada i tada. Dakle, bez titula, bez primesa politike. Čisto pravno, jer sama banka mora da prijavi sudu imovinu koja postoji, a po koju niko ne dolazi. Dogovorili smo se da ovaj zvanični deo o pravnoj saradnji ide diplomatskim putem, kao nota njihovom ministarstvu, dok ovo drugo obraćanje bude sud - sudu. Dakle, da naš sud na osnovu izvršene imovinske rasprave traži podatke od švajcarskog suda.
Posle svih ovih preduzetih pravnih radnji, činilo se ponovo da je Aleksandrovo blago bliže nego ikada. Pisani su članci, pravile su se specijalne TV i radio emisije, i onda je opet, po ko zna koji put, sve ponovo palo u vodu.


http://www.novosti.rs/code/navigate...čanica ključna reč&kword_add=kralj aleksandar

pa ovaj gori od one crnogorcine djukanovica

Dakle dok su se klali partiuzani i četnici- peca i Joža su podelili lovu?

I danas kad čujem da traže Dražin grob....
Za koga je taj Draža poginuo?

Svi su monarhisti isti, vlasnici drzava kojima vladaju.

"Za kralja i otadzbinu!"

ha ha

Kako naivno...

gore u tekstu ne pise nidje da su podigli i podelili pare i ostalo blago.

Dragan_srbcg:

gore u tekstu ne pise nidje da su podigli i podelili pare i ostalo blago.

Kliknite za proširenje...

Feljton.
U današnjim novostima je bio baš naslov "Podelili"

KOLIKO god da je bio veliki i nepremostiv jaz za bilo kakve kontakte između Titove vlasti i bivšeg jugoslovenskog kralja Petra Drugog Karađorđevića, to pravilo nije važilo kad je bilo u pitanju blago deponovano pod tajnom šifrom u Švajcarskoj. Reč je o pozamašnom bogatstvu koje je u švajcarskim bankama držao kralj Aleksandar Karađorđević Ujedinitelj, i o šifri koju je kao tajnu odneo u grob, posle atentata u Marseju 1934. godine. Švajcarci su ponudili “dobre usluge” sinu ubijenog kralja, takođe kralju, ali u izbeglištvu i bez domovine, jer su znali da je u besparici, a ni Titu nije bilo na odmet da popuni državnu kasu.
Čovek za kontakt Tita i Petra Drugog bio je advokat - Švajcarac Robert First. Zadobio je brzo poverenje obe strane i predložio da se angažuje stručni tragač za Aleksandrovom zaostavštinom, dr Karl Eter, direktor “Švajcarskog društva poverljive ruke”, koje se, između ostalog, uz bogatu proviziju bavilo “pronalaženjem” zagubljenog blaga. Posle dosta nagađanja i predloga da se angažuje i jedan bankar iz Lozane, koji, navodno, zna gde su pare, i jugoslovenska strana i kralj Petar složili su se oko angažmana dr Etera. Sam dr Eter postavio je određene finansijske uslove. Tražio je 400 švajcarskih franaka dnevno plus pokrivanje materijalnih troškova. Za uspeh u pronalaženju novca tražio je učešće u materijalnoj podeli i deobi, i to za milion pa naviše tri odsto, za pet miliona i naviše dva odsto, i jedan i po odsto za iznos od deset miliona pa naviše.
Jugoslovenska strana prihvatila je ove uslove posle određenih konsultacija, i potpisala.
Sledeći problem je predstavljala deoba sa kraljem Petrom, odnosno kako bi i pod kojim uslovima ona bila izvršena. Nacrt sporazuma izradio je dr Vladislav Serb. Prema tom nacrtu, tražilo se valjano ovlašćenje i Petrovo punomoćje, s obzirom na to da on ima rođenu braću koja bi se mogla kasnije pojaviti sa nasledničkim zahtevima. Petar je uspeo ipak da nabavi valjano i važeće sudsko punomoćje, kao jedini i pravi naslednik Aleksandrov. Vođena savetima Švajcaraca, jugoslovenska strana i Petar prihvatili su podelu fifti-fifti.

"Za kralja i otadžbinu"

koliko je naivnih izgubilo živote....