http://3.***************/_TILsCBYL3VY/SNqjEayFBGI/AAAAAAAAAds/cwMIop3HWIw/s400/zastava+-+sajt.jpg Када је недавно Вук Драшковић, лидер прозападне опозиције из периода Милошевићевог режима, изјавио да у скорије време има у плану формирање блока политичких партија под идеолошком етикетом "прозападне деснице", јавност у Србији се природно и није значајније обазирала на такве најаве, сходно маргиналности, неозбиљности, свеопштој компромитованости и политичкој импотентности поменуте персоне коју су србске патриоте још давно препознале као лакрдијаша и обичног пиона западних центара моћи.
Ипак, наведено питање се неочекивано актуелизовало услед новонастале ситуације око Српске радикалне странке, тачније напуштања исте од стране њеног досадашњег потпредседника Томислава Николића и његових следбеника. Званичне најаве, као и сам повод недавног сукоба у врху СРС-а, недвосмислено наговештавају идеолошки заокрет групације око Томислава Николића, која ће по својој прилици настојати да на идеолошком спектру овдашње политичке сцене, заузме упражњено место такозване "прозападне деснице", које је донедавно неприкосновено припадало странци бившег премијера Војислава Коштунице.
Наведена збивања су повод да се упустимо у анализу самог појма "прозападне деснице", и уопште анализу смислености овакве идеолошке конструкције, као и њене (не)утемељености у србској политичкој традицији.
Додатни подстицај за такву анализу, свакако је и став поменутог некадашњег предводника прозападне опозиције у Србији, који је при изношењу својих планова о будућем политичком организовању, изјавио како је "србска десница" наводно увек била прозападна, и да је сходно томе "антизападна десница", сасвим противна србској традицији.
Пре него што се упустимо у доказивање бесмислености наведеног става, ваљало би најпре указати на конфузност и непрецизност самог појма "деснице" и уопште бесмисленост идеолошке класификације на "левицу" и "десницу" којом се заправо идеја национализма вештачки супротставља идеји тежње ка успостављању социјалне правде у датом друштву.
Уосталом, подела на "левицу" и "десницу", везана је за конкретне просторно-временске прилике постреволуционарне Француске са краја осамнаестог века, и стога је потпуно неприкладно пресликавати такве туђинске и суштински неактуелне идеолошке формулације на овдашњу политичку сцену, јер реч је о глобализационом феномену свеопште политичке унификације, укалупљивања и свеизједначавања политичких околности у различитим друштвима.
Међутим, како је већ устаљен обичај да се свако политичко, друштвено и културно деловање са националистичког становишта, подводи под појам "деснице", тако ћемо и појам "србска десница" у овој анализи третирати као појам идеје србског национализма, уз настојање да укажемо на чињенице које сведоче о њеном природном и аутентичном геополитичком и цивилизацијском усмерењу.
Међу свим бившим и актуелним политичарима и групацијама на српској политичкој сцени који своје декларативно идеолошко становиште означавају појмом "деснице", неспорна је кључна историјска улога личности Светог Саве као најзнаменитијег и најзначајнјег Србина у нашој повести. Реч је о улози његове личности при формирању србског националног бића па самим тим и улози у одређивању карактера србске националне идеје. Шта више, уобичајено је да се појам Светосавље третира као синоним за србску националну идеју односно србски национализам, и управо ту долазимо до кључног чиниоца за одређивање цивилизацијске и геополитичке природе србске "десничарске" односно националистичке идеологије. Свакао, реч је о делима и идеалима Светога Саве, којима су постављене кординате и трасиран пут поменутог идеолошког правца код Срба.
Као што је превођењем и посрбљивањем византијских закона и установљењем србске националне Цркве уздигао начело тежње ка националној самобитности и оригиналности, тако је овај највећи и најзнаменитији Србин, својом чувеном Жичком беседом о правој вери у којој разобличава латинску јерес, осветлио до тада недовољно видљиву провалију која је делила србско служење Христу у Цркви Православној од поменуте латинске јереси (римокатолицизма) која је у оно време свакако била цивилизацијска срж европског Запада.
Дакле, још је Свети Сава утабао Србској идеји такав пут који се кроз историју од западног пута удаљавао све више, сразмерно константном смањивању елемената хришћанског духа и хришћанске побожности а све већој доминацији начела репаганизације, идолатрије и хуманизма на европском Западу.
Дакле, Светосавље као срж и орјентир србске националистичке идеологије, недвосмислено опредељује њену цивилизацијску и геополитичку позицију, и стога је свако касније позивање на србску традицију уз занемаривање светосавског идејног и цивилизацијског оријентира, сасвим противречно.
Запажајући и анализирајући зачетке штетних туђинских уплива који су се појавили у србском народу у другој половини деветнаестог века, Свети владика Николај је писао: "Синови србских сељака окренули су се Западу да траже сунце тамо где се сунце гаси а не рађа се, да траже прво истину, коју је Запад изгубио па је и сам тражи ево већ неколико векова жишцима философског мудровања, и није је нашао него се поцепао у погледу истине и интелектуалне партије. Синови србских сељака отишли су на Запад, да питају шта је праведно а шта неправедно, шта поштено а шта непоштено, и вратили су се завађени и поцепани у таборе око тог питања. Јер тамо где се није могла наћи истина, није се наравно могла наћи ни правда ни поштење, него партизанска свађа и препирка око тога. Синови србских сељака хаџијали на Запад да проуче како треба државу и друштво уредити, и вратили су се завађени и поцепани у партије онако како су и западни народи, без теодулије, завађени и поцепани".
Дакле, почевши од тог периода (друге половине деветнестог века), долази до настојања да се сазда србска "национална" идеја која ће бити устројена по западњачком политичком и културолошком образцу и са прозападном спољнополитичком оријентацијом. Међутим, у огледалу Светосавља као јединог веродостојног извора србске националне идеје, види се свеукупна противречност таквог псеудонародњаштва у коме су освештани светосавски корени идеологије србског национализма сведени на фолклорни привезак а западна цивилизација постављена као мерило прогреса. Управо такво ванзаветно и противречно псеудонародњаштво, представља претечу савремене «модерне» односно прозападне деснице на србској политичкој сцени.
Природу таквог псеудонационализма прикладно је описао руски философ, племић и емигрант Николај Трубецкој који у свом спису "О истинском и лажном национализму" каже:"Најчешће се могу срести такви националисти за које је самобитност националне културе њиховог народа сасвим неважна. Они стреме само ка томе да њихов народ по сваку цену буде признат од стране «великих» народа, «великих» држава као пуноправни члан «породице државотворних народа» и да у своме стремљењу у свему личи управо на ове «велике народе». Овај тип се среће код разних народа, али се веома често јавља код оних «малих», при том нероманогерманских, код којих добија нарочито наказне скоро карикатуралне облике. У таквом национализму самопознање не игра никакву улогу, јер његови приврженици уопште не желе да буду «сами своји», већ, напротив, желе управо да буду «као други», «као велики», «као господа», а да нису и не постају у суштини ни нарочито велики, нити господа".
Ваља напоменути да супротстављеност идеологије србског национализма западном духу, није последица негаторног карактера србског национализма, јер он није заснован на негацији било чега или мржњи ма према коме, као што је на пример, хрватска "национална" идеја заснована на примитивној србофобији.
Проблем је у вековној одлици западне цивилизације да осталим деловима човечанства намеће своје политичке, економске и културне образце, а србски народ се кроз историју показао као тврд орах а понекад и као камен спотицања за такве хегемонистичке планове. Због константих неправди и праксе (а не само теорије) антисрбске завере кроз историју, природна је била изградња заштитног механизма у виду чврстог антизападног става који је постао одлика србског национализма. Кроз србску традицију снажно провејавају вредности које су сушта супротност многим наопаким идејама које се у савременом свету намећу као догма па отуда и посебна омраза на србски народ, који је до скора заједно са великим и братским руским народом представљао брану идеји ликвидације сопствене нације зарад прављења сиве апстрактне скупине индивидуа. Скупине која није заснована на вери, крвној вези, нити било каквим колективно наслеђеним претпоставкама, већ на безличном моделу људских права и слободног тржишта.
Доследан србски националиста свакако не може бити привезак непријатељских сила нити
бити вичан убризгавању штетних туђинских уплива у сопствени народни организам. Истински србски национализам, заснован је на стваралаштву и он мора гледати на будућност, али исто тако неизоставно мора имати мост ка најдубљим силама и вредностима традиције уколико настоји да опстане на путу данашњице, и постане поново доминирајућа идеологија у србском роду.
Ипак, наведено питање се неочекивано актуелизовало услед новонастале ситуације око Српске радикалне странке, тачније напуштања исте од стране њеног досадашњег потпредседника Томислава Николића и његових следбеника. Званичне најаве, као и сам повод недавног сукоба у врху СРС-а, недвосмислено наговештавају идеолошки заокрет групације око Томислава Николића, која ће по својој прилици настојати да на идеолошком спектру овдашње политичке сцене, заузме упражњено место такозване "прозападне деснице", које је донедавно неприкосновено припадало странци бившег премијера Војислава Коштунице.
Наведена збивања су повод да се упустимо у анализу самог појма "прозападне деснице", и уопште анализу смислености овакве идеолошке конструкције, као и њене (не)утемељености у србској политичкој традицији.
Додатни подстицај за такву анализу, свакако је и став поменутог некадашњег предводника прозападне опозиције у Србији, који је при изношењу својих планова о будућем политичком организовању, изјавио како је "србска десница" наводно увек била прозападна, и да је сходно томе "антизападна десница", сасвим противна србској традицији.
Пре него што се упустимо у доказивање бесмислености наведеног става, ваљало би најпре указати на конфузност и непрецизност самог појма "деснице" и уопште бесмисленост идеолошке класификације на "левицу" и "десницу" којом се заправо идеја национализма вештачки супротставља идеји тежње ка успостављању социјалне правде у датом друштву.
Уосталом, подела на "левицу" и "десницу", везана је за конкретне просторно-временске прилике постреволуционарне Француске са краја осамнаестог века, и стога је потпуно неприкладно пресликавати такве туђинске и суштински неактуелне идеолошке формулације на овдашњу политичку сцену, јер реч је о глобализационом феномену свеопште политичке унификације, укалупљивања и свеизједначавања политичких околности у различитим друштвима.
Међутим, како је већ устаљен обичај да се свако политичко, друштвено и културно деловање са националистичког становишта, подводи под појам "деснице", тако ћемо и појам "србска десница" у овој анализи третирати као појам идеје србског национализма, уз настојање да укажемо на чињенице које сведоче о њеном природном и аутентичном геополитичком и цивилизацијском усмерењу.
Међу свим бившим и актуелним политичарима и групацијама на српској политичкој сцени који своје декларативно идеолошко становиште означавају појмом "деснице", неспорна је кључна историјска улога личности Светог Саве као најзнаменитијег и најзначајнјег Србина у нашој повести. Реч је о улози његове личности при формирању србског националног бића па самим тим и улози у одређивању карактера србске националне идеје. Шта више, уобичајено је да се појам Светосавље третира као синоним за србску националну идеју односно србски национализам, и управо ту долазимо до кључног чиниоца за одређивање цивилизацијске и геополитичке природе србске "десничарске" односно националистичке идеологије. Свакао, реч је о делима и идеалима Светога Саве, којима су постављене кординате и трасиран пут поменутог идеолошког правца код Срба.
Као што је превођењем и посрбљивањем византијских закона и установљењем србске националне Цркве уздигао начело тежње ка националној самобитности и оригиналности, тако је овај највећи и најзнаменитији Србин, својом чувеном Жичком беседом о правој вери у којој разобличава латинску јерес, осветлио до тада недовољно видљиву провалију која је делила србско служење Христу у Цркви Православној од поменуте латинске јереси (римокатолицизма) која је у оно време свакако била цивилизацијска срж европског Запада.
Дакле, још је Свети Сава утабао Србској идеји такав пут који се кроз историју од западног пута удаљавао све више, сразмерно константном смањивању елемената хришћанског духа и хришћанске побожности а све већој доминацији начела репаганизације, идолатрије и хуманизма на европском Западу.
Дакле, Светосавље као срж и орјентир србске националистичке идеологије, недвосмислено опредељује њену цивилизацијску и геополитичку позицију, и стога је свако касније позивање на србску традицију уз занемаривање светосавског идејног и цивилизацијског оријентира, сасвим противречно.
Запажајући и анализирајући зачетке штетних туђинских уплива који су се појавили у србском народу у другој половини деветнаестог века, Свети владика Николај је писао: "Синови србских сељака окренули су се Западу да траже сунце тамо где се сунце гаси а не рађа се, да траже прво истину, коју је Запад изгубио па је и сам тражи ево већ неколико векова жишцима философског мудровања, и није је нашао него се поцепао у погледу истине и интелектуалне партије. Синови србских сељака отишли су на Запад, да питају шта је праведно а шта неправедно, шта поштено а шта непоштено, и вратили су се завађени и поцепани у таборе око тог питања. Јер тамо где се није могла наћи истина, није се наравно могла наћи ни правда ни поштење, него партизанска свађа и препирка око тога. Синови србских сељака хаџијали на Запад да проуче како треба државу и друштво уредити, и вратили су се завађени и поцепани у партије онако како су и западни народи, без теодулије, завађени и поцепани".
Дакле, почевши од тог периода (друге половине деветнестог века), долази до настојања да се сазда србска "национална" идеја која ће бити устројена по западњачком политичком и културолошком образцу и са прозападном спољнополитичком оријентацијом. Међутим, у огледалу Светосавља као јединог веродостојног извора србске националне идеје, види се свеукупна противречност таквог псеудонародњаштва у коме су освештани светосавски корени идеологије србског национализма сведени на фолклорни привезак а западна цивилизација постављена као мерило прогреса. Управо такво ванзаветно и противречно псеудонародњаштво, представља претечу савремене «модерне» односно прозападне деснице на србској политичкој сцени.
Природу таквог псеудонационализма прикладно је описао руски философ, племић и емигрант Николај Трубецкој који у свом спису "О истинском и лажном национализму" каже:"Најчешће се могу срести такви националисти за које је самобитност националне културе њиховог народа сасвим неважна. Они стреме само ка томе да њихов народ по сваку цену буде признат од стране «великих» народа, «великих» држава као пуноправни члан «породице државотворних народа» и да у своме стремљењу у свему личи управо на ове «велике народе». Овај тип се среће код разних народа, али се веома често јавља код оних «малих», при том нероманогерманских, код којих добија нарочито наказне скоро карикатуралне облике. У таквом национализму самопознање не игра никакву улогу, јер његови приврженици уопште не желе да буду «сами своји», већ, напротив, желе управо да буду «као други», «као велики», «као господа», а да нису и не постају у суштини ни нарочито велики, нити господа".
Ваља напоменути да супротстављеност идеологије србског национализма западном духу, није последица негаторног карактера србског национализма, јер он није заснован на негацији било чега или мржњи ма према коме, као што је на пример, хрватска "национална" идеја заснована на примитивној србофобији.
Проблем је у вековној одлици западне цивилизације да осталим деловима човечанства намеће своје политичке, економске и културне образце, а србски народ се кроз историју показао као тврд орах а понекад и као камен спотицања за такве хегемонистичке планове. Због константих неправди и праксе (а не само теорије) антисрбске завере кроз историју, природна је била изградња заштитног механизма у виду чврстог антизападног става који је постао одлика србског национализма. Кроз србску традицију снажно провејавају вредности које су сушта супротност многим наопаким идејама које се у савременом свету намећу као догма па отуда и посебна омраза на србски народ, који је до скора заједно са великим и братским руским народом представљао брану идеји ликвидације сопствене нације зарад прављења сиве апстрактне скупине индивидуа. Скупине која није заснована на вери, крвној вези, нити било каквим колективно наслеђеним претпоставкама, већ на безличном моделу људских права и слободног тржишта.
Доследан србски националиста свакако не може бити привезак непријатељских сила нити
бити вичан убризгавању штетних туђинских уплива у сопствени народни организам. Истински србски национализам, заснован је на стваралаштву и он мора гледати на будућност, али исто тако неизоставно мора имати мост ка најдубљим силама и вредностима традиције уколико настоји да опстане на путу данашњице, и постане поново доминирајућа идеологија у србском роду.
