Zablude raskolnika tzv."starokalendaraca"-Episkop Atanasije umirovljeni Zahumsko-Herc

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/Zablude/zablude.htm
i jos neka pitanja i odgovori koje sam nasao na tu temu na listi "Svetosavlje".. pa ko ima mudrost neka shvati sta je sta
http://www.svetosavlje.org/pastir/index.php?did=22&qa=545
http://www.svetosavlje.org/pastir/index.php?did=17&qa=438
http://www.svetosavlje.org/pastir/index.php?did=17&qa=434

Malo me vec smorilo konstantno pljuvanje po SPC-u...

О коаквом расколу са званичном црквом новокалендарском хоћеш да ставиш акценат?
 
Зашто су они неискрени? Зато што терају "мак на конац", и нису могли да остану у послушању и према организованим старокалендарским епископатима да плодно и истинито сведоче о старом календару. Ту су пали. Разводњили су се до те мере да су сасвим изгубили појам дисциплине а покушавају да говоре о повреди дисциплине патријарха Мелетија. Касније им је и проблем екуменизма дошао на руку тако да више и не помишљају да дају било коју шансу новокалендарцима. Не желе ништа да имају ни са старокалендарском умереном групом митрополита Кипријана, који су се прилично добро организовали уз јаку подржку од још убедљивије организованог епископата румуниских старокалендараца, под омофором врло честитиог митрополита Власија. Ови тзв. зилоти нису могли да остану у послушању ни Синодалној цркви заграничних руских архијереја него су "лукаво византијски" обмањивали и отишли.

О каквом умереном митрополиту Кипријану се у овом тексту говори?Он има неправославан и неканонски став о ''болесном ткиву цркве''.Које нетреба сматрати као отпале.
a) Cyprianism. With regard to Cyprianism, Lourié notes that while ROCOR in 1994 officially accepted the Cyprianite ecclesiology, and while there is still some sympathy for it in RTOC and ROCOR (A), “in the True Orthodox Churches of the Russian tradition Cyprianism has not found firm and consistent supporters”.



So that’s alright then… Or is it? Certainly, the general rejection of Cyprianism in this group of Churches is to be welcomed. But it is worth noting that the assumption that Cyprianism is a heresy in the full sense of the word creates problems for Lourié’s approach to unity. For if ROCOR officially accepted a heresy that is called Cyprianism in 1994, then according to the strict, anti-Cyprianite ecclesiology, all those Churches that consider ROCOR to have remained Orthodox after 1994 and to have derived their own existence from the post-1994 ROCOR trunk – that is, all of the Churches under consideration except ROAC - fell away into heresy with ROCOR at that time!



In fact, the further consequence follows that if one considers a Church which officially accepts the heresy of Cyprianism to be still Orthodox, one is oneself – a Cyprianite! For then one is forced to accept that there can be heretics who are still members of the True Church. They may be “sick” in the faith through their acceptance of heresy, but they are still in communion with the “healthy” members, and therefore still in the Church – which is precisely the doctrine of Cyprianism!

http://www.romanitas.ru/eng/THE UNITY OF THE TRUE ORTHODOX CHURCH.htm
 
Да видимо сада како се то секташко зло раскола тзв. "Сшарокалендараца" појавило код нас Срба. Најпре да поновимо: да је раскол и секта тзв. "Сшарокалендараца" у Србији и Српској Цркви ствар заиста беспредметна и бесмислена, јер је Српска Црква била и остала по Старом календару, дакле је Старокалендарска Црква, и она тај свој статус нема намеру да мења. Затим треба да кажемо да ова групица "зилота", окупљених или предвођених од Акакија Станковића (с боравком у викендици на Фрушкој Гори), уствари манипулише с именом "истинитих православних хришћана", дословни превод грчког Г.О.Х: Гνήσιοι όρθόδοξοι χριστιανοί. Јер y Грчкој ГОХ означава само одвојене од Цркве групице Сшарокалендарце, а који год Србин је био у Грчкој могао је видети и схватити да су браћа Грци и Грчка Црква истинити Православци,[1] те наши "зилоти" манипулишу тим називима код, засад малобројног, али необавештеног света по Србији: да су у Грчкој "прави хришћани" само ГОХ=Сшарокалендарци, којих у Грчкој наводно има "један милион"! - а ми смо видели да их је свега 50-70.000. Или када бесавесно лажу да је "цела Света Гора уз њих", мислећи притом на екстремне "зилоте" само једног Светогорског манастира - Есфигмена (који никакав углед ни утицај нема у Светој Гори), и на још десетину монаха-"зилота" расејаних по неким скитовима и келијама Атоса (где опет, у Скитовима и Келијама, има далеко бројнијих и Духовнијих Светогораца подвижника, који нису у расколу са Црквом).



А што се тиче манастира Есфигмена, одакле се или преко кога се углавном инфилтрирају, боље рећи лиферују "зилоти" за Србију, TO je суседни манастир нашег Светосавског Хиландара, који га је дуго и трпељиво помагао, и покривао пред другима, и велику љубав им показивао, а они су му за узврат за то само пакостили и отимали понеке непостојане и незреле искушенике, па их онда прекрштавали, као напр. недавно неког откаченог јерођакона, Бугарина из Ниша (који "неће више да буде Бугарин"), а још пар њему сличних (о којима мало ниже).

Какви су то "истинити хришћани" у Есфигмену, може свако од поклоника Свете Горе и Св. Хиландара да види кад наиђе покрај Есфигмена и каже тим "зилотима" једно људско: Кали мёра! - а они вас погледају "као крме секиру". To je жалосно, али je нажалост, тако![2] Али, ако је Есфигменцима "ревност за Православље" таква да нападно истакну изнад свог манастира на врху куле црну заставу са мртвачком главом! - и још са натписом на њој "Ορθοδοξία ή θάνατος" = "Православље или смрш" - онда шта да на то кажемо?[3] Шта друго осим: Боже, опрости им, јер не знају шта раде! Да кажемо о Есфигмену још и то како примају бројне Албанаце (којих je у Грчкој однедавно, као тобоже "избеглица", скоро милион), па их крштавају (или прекрштавају), и тако зилотски добро "наоружавају" ревношћу, да су неки од њих недавно, на путу између Есфигмена и Хиландара, написали на Крсту цара Душана познато нам са трагичног Косова и Метохије терористичко UСK! Додајмо овоме и врло индикативну чињеницу: да Есфигменци стално наглашавају како их Грчка Црква "прогања",[4] а притом не кажу да их, у њиховом "отпору" према Светој Гори и Православној Цркви, подржава Амерички конгрес и Европски парламент (који хоће да укине τό άβατον у Св. Гори)! За нас Србе ове чињенице довољно говоре саме по себи.



Оволико укратко рекосмо за одметнути од Православне Цркве и Свете Горе Есфигмен, зато што је отуда углавном потекло, и усмерено, ово неколико "зилота" у Србији, које ћемо сада побројати и кратко описати (колико смо о њима дознали).



1. Поједини српски "зилоти
" шзв. Старокалендарци

Пре но што кажемо нешто о четири-пет, колико до сад знамо, "зилотских вођа" псевдозилотског раскола[5] - секте "Сшарокалдендараца" у Србији, да изнесемо неколико података о једном ранијем, и пар садашњих Срба "зилота" у Светој Гори.



Један од првих таквих које смо срели, пре неколико деценија, Светој Гори био је монах Наум (Миљковић, родом из Браничевске Впархије, где има сроднице монахиње), који је у Светој Гори примио велику схиму као схимонах Сшефан и живео дуго на Каруљи као "зилот" (међутим је причао и многоглагољао непрестано, као да је дао завет не великосхимничког ћушања, него не-ћушања). Кад смо га посећивали на Каруљи, прво смо морали издржати "канонаду" о свим могућим, и неколико немогућих, "завера против Православља" које Православље, ето, само он и још пар њему сличних "зилота на Каруљи" чувају и одржавају! Имао је под тремом своје каруљске кућице, крај једне пећине, карту "Велике Србије" (попут оне Шешељеве)... И да не причам даље тужну причу... Благодарећи нашем Патријарху Свјатјејшем Павлу, завршио је недавно свој намучени земни живот у постељи манастира Сланци крај Београда, у Мајци Србији, за коју је говорио да је сва у "апостазији", па чак и отац Јустин Ћелијски! Памтимо га, и чашу хладне воде коју нам је из своје пећине давао, и такође његово скромно али срдачно монашко гостопримство - у заиста пустињи Каруљској, на јулској жези испод Атоса.



Други "зилот" Србин на Светој Гори је Монах Данило (Мирковић, рођен 1959. на Дорћолу у Београду, дете оца Србина и мајке Хрватице, звао се Дубравко, на крштењу од Владике Амфилохија Радовића добио име Павле); био је једно време у секти загрижених Адвентиста, и у некој секти ОТО у Америци (где је провео 2-3 године; сам је говорио да је "променио више секти"), а онда се обратио Православљу (благодарећи данашњем цетињском игуману Луки и о. Амфилохију Радовићу). Покушавао је да нешто студира, чак и Богословски факултет. Као студент оженио се и долазио је често, некад сам, некад са супругом Миланком и ћерчицом Софијом код Владике Амфилохија у Патријаршију (где смо изблиза приметили његову неуравнотеженост, и често гледали сузе јадне супруге, која се на њега жалила), a онда је изненада оставио супругу и дете и отишао у Хиландар 1991.Г. Тамо је својим "подвизима" брзо "превазишао" Хиландар и његове Светиње, па је, услед ствараних смутњи у Хиландару, напустио га и стигао - чак до Есфигмена, одакле буде упућен у Коринт код зилотског ГОХ вође српских "зилота" - "Митрополита Калиникоса Пелопонеског" (Сарантбпулос, раније Машејевац, па је променио табор и пришао Флоринијанцима, али "зилотски" екстремизам није изменио), где је поново "крштен у бурету", како сам каже (22.2.І996.Г.), и ваљда поново замонашен. Данило данас живи у некој келији ваљда код скита Свете Ане (келију у Каруљи је дао другу сродном "зилоту"), али је Данило више ван Свете Горе, него у њој, јер често одлази у Коринт код поменутог Калиника (где вероватно добија и новац, који Калиник има "довољно за зилотско мисионарење међу Православнима!"), и онда излази на "мисионарска путовања' по земљи Србији, бестидно говорећи несувисле глупости, лажи и клевете на Српску Цркву, Патријарха, свог некадашњег духовника Митрополита Амфилохија ("он треба код мене да дође да се учи; ја њега да благосиљам, а не он мене" - говори снобурни, некадашњи секшаш, a сада приучени "зилот" Данило, са истим менталитетом и унутрашњим немиром). Тако је, после завођења и одвођења у "зилоте" неколико сестара из манастира Стјеника код Чачка, дошао и он хитно у Чачак да пренесе "поруку целе Свете Горе", како је "сва Света Гора уз вас", и како "сва Света Гора бруји због избацивања монахиња из манастира"! На када му је у очи речено, пред бројним народом у Дому културе у Чачку, да безочно лаже (јер је писац ових редова после његовог одласка за Србију био у Светој Гори), он није ни трепнуо, него је одатле отишао за Београд да "просвећује" неуке Србе: "шта се то њима данас догађа", тј. да им "открива Америку", јер он "долази са Свете Горе", па је тако у некој "Месној заједници" на Бановом брду, збуњујући недужни и необавештени народ, говорио "о свему и свачему, и још о понечему" (октобра 2003).[6]


OSTATAK TEKSTA NA PRVOM LINKU KOJI JE POSTAVLJEN.....
 
http://www.svetosavlje.org/bibliotek...de/zablude.htm

Коментар на овај линк је следећи
Архиепископ Теофан Полтавски и Переславски

КРАТКА КАНОНСКА РАСУЂИВАЊА О КАЛЕНДАРУ

Питање: Шта су то стари и нови календар?
Одговор: Стари календар је исконски, првобитни и старо-хришћански. Он је наслеђен из апостолског доба према свештеном предању најстарије Цркве и од стране Првог Васељенског сабора (325. године) положен је у темељ како Хришћанског календара тако и одредбе о празновању Свете Пасхе са свим празницима и постовима који од ње зависе. Покушај Римо-католичке цркве у 16-ом веку, у време папе Григорије, да уведе нови, “научни” календар довео је до стварања само псевдонаучног и противканонског календара. Јер питање календара је научно нерешиво. Дакле, стари календар је символ јединства хришћана у читавом свету, а нови календар је символ бунта, револуције и разједињености хришћана.
Докази: “Предања су за нас установљена у писаном или неписаном облику; тако и предати догмати имају једнаку снагу писаним” (Књига правила. Алфавит).
“Мислим да је апостолско и ово: да се држимо неписаних предања” (Василије Велики, пр. 91 и 92; 1. Кор. 11,2; 2. Сол. 2,15; 3,6).
Тако и свештени канони одлучно објављују за себе да су “тврди и неразрушиви” (Шести Вас. сабор, пр. 2), “несаломиви и непоколебиви” (Седми Вас. сабор, пр. 1).
Нереди у Цркви не могу бити отклоњени насртањем на каноне. Чувени Митрополит Петар Могила је изјавио да не само Патријарх, него и Анђео да сиђе са неба, неће га натерати да поступи супротно црквеним канонима.
“Црква, према захтеву темељних начела њеног постанка и изворних принципа њених главних норми нема право да меша своје одлуке, ако остаје Црква. Ако Црква према свом изворном принципу није дело људских руку, него установа Више Воље, онда нам није остављено право да мењамо основне норме њеног живота и устројства, како је то јасно изражено у другом правилу Шестог Васеqенског сабора” (Журнал заседања Руске Предсаборске комисије из 1906. године. Цер. Ведом. бр. 21).
http://serbiantrueorthodox.blogspot.com/search/label/нови календар
 
Питање: Како се односити према једном и другом календару по црквеним правилима?
Одговор: Први треба на сваки начин чувати, а другога се тврдо клонити.
Докази: “Ако будемо одбацивали неписане обичаје, чак и ако немају велику силу, сигурно ћемо повредити и Јеванђеље у главним предметима” (Василије Велики, пр. 91).
“Не треба да се уводе новине противне писаноме и црквеним предањима” (Књига Правила Алфавит).
“Нека у Цркви буде примљено све од Божанских Писама и Апостолских Предања” (Гангр. сабор, пр. 21 и Први Васељ. сабор, пр. 2).
Питање: Да ли увођење новог календара има мали или велик значај?
Одговор: Веома велик, нарочито у вези са Пасхалијом, и представља крајње насиље и црквени раскол који одваја од општења и јединства са читавом Црквом Христовом, који лишава благодати Духа Светога, који напада догмат о јединству Цркве и попут Арија цепа нешивени хитон Христов, тј. раздваја православне лишавајући их једномислија. То је раскид везе са свештеним црквеним предањем који доводи до пада под саборску осуду због презирања Предања, према горе поменутој догматској одредби Седмог Васељенског сабора.
Докази: “Стари су јеретицима називали оне који су се отргли и одвојили у самој вери; расколницима су називали оне који су се одвојили због мишљења о неким црквеним предметима; иако је почетак одступања дошао кроз раскол, они који су одступили од Цркве више нису имали на себи благодат Духа Светога, и пошто су постали мирјани нису имали власт ни да крштавају, ни да рукополажу, нити су другима могли да предају благодат Духа Светога од које су сами отпали” (Василије Велики, пр. 1).
http://serbiantrueorthodox.blogspot.com/search/label/нови календар
 
Питање: Како Православни, сходно правилима, треба да се односе према новокалендарцима-расколницима?
Одговор: Са њима не треба да имају никакво молитвено општење и пре њихове црквене осуде.
Докази: “Не треба се молити са јеретиком или отпадником” (Лаодик. сабор, пр. 39). Тумачење у грчкој крмчији (стр. 252): “Ово правило одређује да не теба да се молимо са јеретицима који греше у вери, нити са расколницима, који су православни у вери али су се одвојили од Католичанске Цркве због неких предања” (упореди: 45. и 46. правило Св. Апостола; 6, 9, 32 и 37. правило Лаодик. сабора и 9. правило Тимотеја, Еп. Александријског).
Питање: Каква казна по црквеним правилима следи онима који се моле са новокалендарцима-расколницима?
Одговор: Једнака осуда са њима.
Докази: “Ако се неко помоли са одлученим од црквеног општења, макар и у кући, нека буде одлучен” (Апост. пр. 10).
“За молитву са одлученима подвргавају се или одлучењу, или свргавању, или анатеми како сами они који се моле, тако и они са којима се моле” (Тум. 9. пр. Картагинског сабора у грчкој Крмчији, стр. 252).
Питање: Има ли силу епитимија пастира-новокалендарца над Православнима који им се не потчињавају и одвојили су се од њих у молитвама?
Одговор: Нема никакву силу.
Докази: Друга половина 15. правила Двократног сабора: оно што је тамо речено о јеретицима-пастирима односи се и на новокалендарце-расколнике. Тумачење 29 (98) пр. Карт. саб., Синтагма Матеја Властара у руском преводу под словом А, гл. 17, стр. 56. гласи: “епитимија се може пренебрегнути без опасности”.
Тумачење 31. Апостолског правила у Грчкој крмчији, стр. 19 гласи: “они који се одвајају од епископа пре саборске истраге због тога што он свенародно проповеда неко злословље или јерес, не само да не подлежу поменутој епитимији 31. Апостолског правила и 15. правила Двократног сабора, него су достојни части која доликује Православнима”.
Питање: Да ли су пастири Православне Цркве на основу горе поменутих црквених правила доносили посебне судове о календару?
Одговор: Јесу, много пута - поводом увођеwа новог римског календара - и појединачно и саборски.
Доказ за ово је следеће: пре свега савременик римске календарске реформе, Васељенски патријарх Јеремија Други одмах је 1582. године са својим Синодом осудио нови римски календар као несагласан са Предањем Цркве, да би следеће године (1583) сазвао црквени Сабор уз учешће патријараха Александријског Силвестра и Јерусалимског Софронија шестог. Овај Сабор је григоријански календар прогласио несагласним са правилима Васељенске Цркве и уредбама Првог Васељенског сабора о начину израчунавања дана свете Пасхе.
Дела овог Сабора представљају: Саборски томос који изоближава погрешност и неприхватљивост римског календара за Православну Цркву, и Канонска саборска одлука – Сигилион, од 20. новембра 1853. године. У том Сигилиону сва три поменута Патријарха са својим Синодима позивају православне да се тврдо и непоколебиво, чак до проливања крви, држе православног јалендара и Јулијанске Пасхалије, претећи анатемом и одлучењем од Цркве Христове и сабрања верних онима који ово наруше.
О таквој одлуци Константинопоqског сабора било је саопштено васељенском посланицом свим Источним Црквама, Митрополиту Московском Дионисију, Цркви Јонских острва, познатом поборнику Православља у Западној Европи кнезу Константину Острошком, Венецијанском Н. Доконти и папи Григорију Тринаестом – главном виновнику црквене смутње и саблазни.
У то време Александријски Патријарх Силвестар (1566-1590) у окружној посланици Православним Хришћанима Западне Европе каже: “Следујући Оцима и Вођама нашим источним и западним по праведности староме дајемо предност у односу на ново, јер је одлучено једном у Православној Цркви да се никаква новина не прима нити да се ма од чега древног одступа”.
Током последња три века (XVII, XVIII и XIX) читав низ Васељенских Патријараха одлучно се изражавао против григоријанског календара и оцењујући га у духу саборске одлуке патријарха Јеремије Другог саветовали су православнима да га избегавају.
Следећи патријарси порицали су римски календар као непријатељски Православном Истоку и оцењивали ту новину у духу Патријарха Јеремије Другог: Кирил Први, који је на всељенски престол долазио шест пута и 1639. мученички пострадао од језуита; Патреније Први, 1639-1644; Калиник Други, 1688-1693, 1694-1702; Пајсије Други, 1726-1733; Кирил Пети, 1748-1757; Агатангел, 1826-1830; Григорије шести 1835-1840, 1867-1871; и Антим шести, 1845-1848 и 1855.
http://serbiantrueorthodox.blogspot.com/search/label/нови календар
 
Тако је на пример Патријарх Калиник Други заједно са Антиохијским Патријархом Атанасијем (1686-1728) објашњавао антиохијској пастви да празновање Пасхе истовремено са латинима представља одрицање од одредаба Православне Цркве о постовима и прихватање правила Римске цркве – а то је издаја Православља и одступање од светоотачких завета које је погибељно за чеда Православне Цркве. Зато сваки истински хришћанин треба тврдо да брани одредбе Православне Цркве и обавезан је да Пасху и празничне дане који су за њу везани празнује у складу са праксом Православног Истока, а не инославног Запада, који нам је туђ по вери.
Ставови слични овоме, али много оштрији, изнесени су и у Окружној посланици Патријарха Кирила Петог из 1756. године, у којој се каже да по речима неботајника Павла, који у својој посланици Галатима, глава прва стих осми, вели: “ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље другачије него што вам проповедасмо, анатема да буде!”, такав, тј. онај који уводи новине у области календара, било да је у питању “јереј, или мирјанин, треба да буде одлучен од Бога, проклет, и по смрти да се не распадне него да пребива у вечним мукама… Такви нека наследе губу Гијесијину или вешаwе Јудино, нека пребивају на земљи као Каин, стењући и дрхтећи, и гнев Божији нека буде на глави њиховој, а удео њихов нека буде са издајником Јудом и богоборцима Јудејцима… Анђео Божији нека их прогони са мачем у све дане живота њиховог и нека их погоде сва проклетства Патријараха и Сабора, под вечним одлучењем и у мукама вечног огња. Амин. Нека буде!”
Године 1827. Патријарх Агатангел је одбио предлог руских научника о реформи црквеног календара.
Године 1848. Патријарх Антим шести заједно са осталим Источним Патријарсима: Александријским Јеротејем, Антиохијским Методијем и Јерусалимским Кирилом у Окружној посланици Једине Католичанске Цркве обраћајући се свим Православним Хришћанима сведочи:
“Код нас ни Патријарси, ни Сабори никада нису могли да уведу нешто ново јер је чувар побожности код нас само Тело Цркве, то јест сам народ, који увек жели да сачува своју веру неизмењену и сагласну вери својих отаца… Држимо се исповедања које смо примили од таквих мужева, Светих Отаца, да бисмо се одвратили од сваке новине као од ђавољег наговора… на шта ако би се неко дрзнуо било делом, било саветом, било помишљу – такав се већ одрекао вере Христове и већ се добровољно подвргао вечној анатеми за хулу на Духа Светога, као да Он није савршено говорио кроз Свето Писмо и Васељенске Саборе”.
Дакле, све који уводе новине – јеретике, расколнике, оне који су се “добровољно обукли у клетву као ризу” (Пс. 108,18), макар били Папе, макар били Патријарси, макар били клирици, макар били мирјани, макар био и анђео са неба – АНАТЕМА!”

У складу са тим током минула три века од времена римске календарске реформе многе главе Цркве, на пример Патријарси, одбацили су реформу календара (у Палестини, Сирији, Египту, Кипарској Архиепископији итд) чувајући своју паству путем посланица и писама, објашњавајући им истински значај Григоријанског календара и повезујући га са читавим низом папских новаторских измишљотина.
http://serbiantrueorthodox.blogspot.com/search/label/нови календар
 
1902-1904. године представници Аутокефалних Православних Цркава Константинопољске, Јерусалимске, Грчке, Руске, Србске, Бугарске, Румунске и Црногорске званично су се изјаснили по питању реформе црквеног календара. Резултат проучавања тог питања био је у корист обацивања календарске реформе како због вероисповедних разлога, тако из због опасности од немира у цркви који би могли да поколебају њен ауторитет.
Сверуски Црквени Сабор 1917-1918. године разматрао је питање прилагођавања новог календара црквеном животу и о новом, можда најбољем православном календару. Након брижљивог разматрања и истраживања овог питања са црквено-канонског, научно-астрономског и техничког гледишта, Сабор је категорички закључио да би свако зближавање са Григоријанским календаром било погубно, одајући високо уважавање јулијанском календару. Као резултат, Сабор је одлучио да задржи стари црквени календар. 1923 године Руска Православна Црква је поново потврдила одлуку свог Сабора из 1917-1918. Године и одбила да у црквено-богослужбену праксу прими григоријански календар, без обзира на притисак завојевача - богоборачких бољшевичких власти. На то ју је подстакла не само одлука Патријарха Тихона и његовог Свештеног Синода, него и воља читавог православног руског народа који је категорички одбацио нови календар у чему се и огледало деловање целокупне Цркве, у свој пуноћи њеног састава, управо онако како о томе сведоче јерарси Истока у поменутој посланици из 1848. године.
Дакле, Руска православна Црква, најмногобројнија од свих Православних Цркава, којој припада готово 90% свих Православних Хришћана у свету, одлучно је одбацила нови календар.
На крају, земаљско наслеђе Царице Небеске, Света Гора Атос, као тврди бедем и истински светионик Православља, без обзира на вишеструке покушаје црквених и грађанских власти да је придобије за прелазак на Григоријански календар, у лицу својих најбољих представника одбацила је то противцрквено новачење и непоколебиво чува поредак празновања свете Пасхе и календар који су увели Богоносни Оци.
1926. година.


http://serbiantrueorthodox.blogspot.com/search/label/нови календар
 
Да видимо сада како се то секташко зло раскола тзв. "Сшарокалендараца" појавило код нас Срба. Најпре да поновимо: да је раскол и секта тзв. "Сшарокалендараца" у Србији и Српској Цркви ствар заиста беспредметна и бесмислена, јер је Српска Црква била и остала по Старом календару, дакле је Старокалендарска Црква, и она тај свој статус нема намеру да мења. Затим треба да кажемо да ова групица "зилота", окупљених или предвођених од Акакија Станковића (с боравком у викендици на Фрушкој Гори), уствари манипулише с именом "истинитих православних хришћана", дословни превод грчког Г.О.Х: Гνήσιοι όρθόδοξοι χριστιανοί. Јер y Грчкој ГОХ означава само одвојене од Цркве групице Сшарокалендарце, а који год Србин је био у Грчкој могао је видети и схватити да су браћа Грци и Грчка Црква истинити Православци,[1] те наши "зилоти" манипулишу тим називима код, засад малобројног, али необавештеног света по Србији: да су у Грчкој "прави хришћани" само ГОХ=Сшарокалендарци, којих у Грчкој наводно има "један милион"! - а ми смо видели да их је свега 50-70.000. Или када бесавесно лажу да је "цела Света Гора уз њих", мислећи притом на екстремне "зилоте" само једног Светогорског манастира - Есфигмена (који никакав углед ни утицај нема у Светој Гори), и на још десетину монаха-"зилота" расејаних по неким скитовима и келијама Атоса (где опет, у Скитовима и Келијама, има далеко бројнијих и Духовнијих Светогораца подвижника, који нису у расколу са Црквом).



N.....

Боње обрат пажњу на текст Светог Теофана полтавског.Осим ,ако он по теби није свет.Па да видимш ко је у расколу.А ко не.:bye:
 
@ Samson
Sjajan je izbor ovog teksta sv. Teofana poltavskog. Na žalost, mnogo je onih koji ne mogu da razluče svetootačko učenje i predanje Crkve od ne istina i laži koje se danas poturaju pod maskom mira i ljubavi i to kao dovoljan razlog da bi neko sebe smatrao pravoslavnim. I tu nisu krivi ljudi mirjani, koji crkvenim autoritetima veruju na reč, ne uzevši sami da pročitaju i saznaju šta je pravoslavno-dogmatičko i kanonsko učenje Crkve. Međutim, sve ovo za Srbiju i ne buni toliko, jer je mnogo postradala i pod Turcima i pod komunistima, i ostala je bez prevoda ogromnog korpusa svetootačkih dela i učenja vrlo bitnih za Crkveno ustrojstvo, tako da su ova dela bila dostupna samo bogoslovima i pojedincima, koji ih danas lukavo skrivaju od naroda, jer mnogima ide na ruku da narod i vernike drže u ne znanju. Da bi iole shvatili šta je to Crkva i kako se u Crkvi čuvaju i kanoni i predanje, savetovala bih svakoga da pre svega uzme i pročita Krmčiju, ili Zakonopravilo Svetoga Save, (ako naravno uspe do prevoda da dođe, s obzirom da je Petirjar Pavle i Sinod zabranio njegovo štampanje, a kasnije odštampane knjige reciklirali), gde on iznosi postupno sav korpus znanja koji se čuva u Pravoslavnoj Crkvi, a čijom povredom i narušavanjem Crkva prestaje biti Crkvom na zemlji.
Za knjigu vladike Atanasija Jeftića, o Zabludi starokalendaraca, je opšte poznato, da je vladika iznosio i tačne podatke, međutim da je u knjizi navodio i gro dezinformacija, počevši od svoga blaćenja i pljuvanja po Esfigmenu (recimo da u Evropskom parlamentu imaju zaleđinu, kad je taj isti Evropski parlament takođe uslovio Vladu Grčke da donese odluku o izbacivanju Esfigmenaca), i mnogih ne tačnih tvrdnji da su esfigmenci krali iskušenike Hilandaru( što je suludo čak i pomisliti, kao da su to robovi koje bi mogli strpati u vreću i pobeći, a ne razložne i žive osobe koje imaju slobodu volje da sami odluče gde i kako žele da žive), zatim o tome da su esfigmenci ne zahvalni i da u manastir primaju Albance, što je poluistina, jer u Esfigmenu postoji dvojica ili trojica monaha Albanaca, ali to one koji znaju da je u Albaniji jednako zastupljena katolička kao i pravoslavna crkva, ništa ne čudi, a pri tom je baš otac Albanac, o. Nikodim, bio prvi koji je u Hilandaru gasio požar 2004., pentrajući se po gredama i sprečavajući da se vatra krovnom konstrukcijom raširi do starog dela manastriskog kompleksa, i time rizikujući i sopstveni život, kao i ostala bratija koja su prva ( i jedina) dojurila kad su videli dim kako kulja iz Hilandara, i zvali vatrogasce. Iz ostalih manastira niko nije došao, a Hilandarci su zahvalnost za pomoć i ukazanu hrišćansku ljubav uzvratili time što su tri dana nakon požara, na sastanku u Kareji potpisali da esfigmence treba isterati iz manastira. Nakon ovog potpisa, opet je udario grom u Pirg Svetoga Save i razbuktao manji požar koji su ovaj put sanirali jer su na licu mesta bili i vatrogasci i mnogi dobrovoljci.
Onaj ko ne zna kakav je vladika Atanasije i čime se sve služi da bi postigao svojevrsne ciljeve, neka za to priupita baš Hilandarske oce, kao što su o. Nikanor, o. Grigorije,o. Jovan, brat Vlada sa kakova, i još mnogobrojni, koji evo i ovoga leta, kada je vladika A. bio u Hilandaru, svi se razbežaše i izmisliše koje-kakve poslove, samo da se ne bi sreli sa njim. Verovatno im je jako "ugodno" u njegovom prisustvu.(Kao što je to bilo i mnogim monasima i monahinjama u Žičkoj dok je vladika tamo boravio, pa su sve "zelenile" očekujući ga.) :roll:
 
Poslednja izmena:

Back
Top