Владан ИПХ
Veoma poznat
- Poruka
- 13.429
Комунистичка пошаст безбожништва и богомржње, је после ДСР своје клице, полако почела да сеје, најбезочнијим и бестиднијим уништавањем и скрнављењем свега што је носило у себи дух - СВЕТОСАВЉА и живота по јеванђељу (дух Правоживља). Светосавска Црква је вековима одржавала тај дух, чувајући Свето Предање и законе Цркве, поштовањем истих и својим животом по њима. Наша Српска Православна Црква, као колевка, ризница и учитељица овог човекољубивог и богоугодног живота, је постала непријатељ број један онима, који су највише мрзели и хулили на Творца свега видљивог и невидљивог и чији је циљ био не само да систематски и физички затру богобојажљиве синове цркве и светосавски идентитет Срба замене незнабожачком и демоноликом идеологијом, већ и затре и саму срж Православног духа, сурогатом квазиправославља.
Помен и сведочанства свог бешчашћа, као и сви безаконици и злочинци, покушали су да сакрију од Српског народа цензуром и фалсификатима, али ИСТИНА СЕ НЕ МОЖЕ ПРИКРИТИ НИ СА ЧИМ. У наставку теме, изнећемо сведочанства о броју злодела перфидних мајстора лажи и обмана - Титових идеолошких послушника и обожавалаца - српских комуниста!
http://serbiantrueorthodox.blogspot.com/search/label/СПЦ и комунисти
Неки епископи Српске Православне Цркве, предвођени митрополитом Јосифом Скопљанским, по завршетку рата, већ и онако десетковани и измучени ратним вихором, нису поклекнули под притисцима нове комунистичке, безбожне власти. Првомученик - епископ Српске Православне Цркве од комуниста убијен, био је митрополит Јоаникије Црногорско – Приморски, кога су Титови комунисти месецима у затвору мучили. Партизански мајор Чиле Ковачевић донео му је црквени путир пун свеже крви од убијених четника (како је он то рекао) и терао митрополита да се „причести“ том крвљу. Непоколебивог митрополита убијају и спаљују у Аранђеловцу, у ноћи између 8. и 9. септембра 1945. године. Комунисти су у овом периоду утврђивања њихове револуционарне власти, потпомагани од савезника енглеза и совјета, између 1944. и 1945. стрељали без суђења, све оне свештенике за које су веровали, да их никаквим средствима неће моћи придобити за сарадњу. Према непотпуним подацима комунисти су тих година убили 98 српских свештеника.
Прве две године, (од октобра 1944 до повратка Патријарха Гаврила – новембра 1946.) митрополит Јосиф Скопљански предводио је Српску Цркву под комунистичком диктатуром. Налазио се у врло тешкој ситуацији. Више пута су нове власти организовале „спонтане“ демонстрације са црвеним барјацима, транспарентима и повицима „доле Јосифа!“. Приликом једне такве антирелигиозне манифестације када се мноштво демонстраната зауставило испред патријаршиског двора и тамо почели да вичу већ познати слоган: „Доле Јосифа! доле Јосифа!“ Уопште се не уплашивши, Митрополит је изашао на патријаршиски балкон и својим продорним гласом, каквим је обично проповедао пред скуповима од више хиљада верника, је узвикнуо, као да је у недоумици, о коме се заправо говори: „Доле Јосифа? – Којег Јосифа: Броза или Стаљина?“ Нису га уплашиле бројне претње смрћу, походи па чак и покушај спаљивања патријаршије, да би учинио и најмањи уступак комунистима. Храбро је бранио Српску Цркву кроз две најтеже године крваве комунистичке револуције. Непоследно по завршетку рата одбио је захтев савезног министра Унутрашњих послова Владе Зечевића да изда проглас свештенству, да се више не помиње Краљево име на богослужењима. Одбијајући рекао му је: „да ће се Краљево име спомињати све дотле док се не реши облик државног уређења“. Видевши чврст став митрополита Јосифа комунисти су променили тактику претњи. У име Тита почели су, 1946 године да га посећују званичне делегације преносећи му поруку да „Тито изражава жаљење, што још није имао част да упозна претставника Српске Цркве и да изражава искрену жељу да до тога чим пре дође“. Исте године Митрополит Јосиф је у патријаршијској капели одржао беседу у којој је рекао: “Овакву срамоту и покор Српски народ није доживео ни од Турака. Нека знају сви, да су многи поломили зубе када су насртали на Цркву, па ће и комунистичка неман поломити. Трпи Србине и не бој се“. Совјетски патријарх Алексеј I (комунистички пијун) приликом посете Бугарској (јуна 1946.), изразио је жељу да посети Српску Цркву. Ту поруку послао је преко епископа Иринеја Ћирића који се налазио у Бугарској поводом прославе хиљадугодишњице представљења преподобног. Јована Рилског чудотворца. Митрополит Јосиф није одговорио патријарху Алексеју, на ту његову понуду(занјући о каквом се вуку у јагњећој кожи ради). Шаљући, после рата, једног свог свештеника на парохију у неко село, дао му је на поклон крст и упитао га: „Сећаш ли се како је Спартанка мајка испраћала сина у бој, дајући му копље? Ја теби дајем крст Христов и шаљем те у страшан бој са безбожницима. Ево ти синко крст и аманет: Са њиме или на њему!“. По повратку Патријарха Гаврила, Митрополит Јосиф је природно постао његов најближи сарадник при управљању Српском Православном Црквом. Са необичном чврстином и непоколебивошћу и, у исто време, великим искуством бранио је права и слободу Српске Православне Цркве. После смрти Патријарха Гаврила свим верним чедима је било јасно, да једини природни и његов заиста достојан наследник треба да постане Митрополит Јосиф. Наравно, војујућа са Црквом безбожна власт није допустила да Митрополита Јосифа изаберу за Српског Патријарха. Пред самим избором за патријарха јула месеца 1950. УДБ-а уз батинање хапси Митрополита Јосифа у Београду, одводећи га на принудни боравак у манастир Љубостињу, да би спречили његов утицај на Архијереје. Више пута хапшен и протериван из Београда склањао се час у манастир Жичу, час у Љубостињу. Приликом сваког хапшења и протеривања био је и батинан. Пошто је године `1953 већ тешко оболео, био му је дозвољен повратак у Београд, у манастир Ваведење, али без слободе кретања. Ту се као политички затвореник, напуштен од браће Архијереја и упокојио 3. јула 1957.године.
Слично су пролазили и остали српски Архијереје који су пружали отпор комунистичким безбожним властима. Из следећих неколико примера видећемо како је нова безбожна власт сламала отпор архијереја који нису хтели да јој се потчине.
Владичански двор у Новом Саду у коме је живео епископ Бачки Иринеј Ћирић је такође био мета „народног“ гнева - комунистичких демонстрација који су засипали двор каменицама уз најпогрдније изразе. Приликом једне празничне литије 1946. године у неком селу, епископа Иринеја који је изашао из храма у пуном одјејанију, организована комунистичка руља је засула каменицама. Погођен у потиљак епископ Иринеј је пао на земљу. Разбеснела гомила се окомила на епископа, а свештеника који је покушао да га одбрани изболи су ножем. Тешко повређен, сав обливен крвљу, почупане браде, истргане мантије, испљуван и извређан епископ Иринеј превезен је ноћу за Нови Сад. Од задобијених тешких повреда већину свог живота провео је у болесничкој постељи.
Митрополита Нектарија Круља комунисти су такође линчовали. Августа 1953 у манастир Озрен банула је група од око 150 – 200 комуниста међу којима су биле и жене. На силу су продрли у манастирски конак и уз погрдне узвике дошли до Владикине келије где су почели да га ударају и гурају све док није пао на земљу. Једна од присутних жена му је чупала браду. На запомагање старог епископа (у то време је имао 75 година) нико се није обазирао, већ су продужили да га вуку, да му кидају мантију, гурају и злостављају. Тешко повређен , морао је да напусти Тузлу и оде за Београд, где је у болници лежао неколико месеци. Митрополит Нектарије је био кичма отпора комунистима у Српкој Православној Цркви. Председник социјалитичке републике Босне и Херцеговине Ђуро Пуцар „стари“ рекао је, пред избор Германа за Патријарха, Митрополиту Нектарију и епископу Василију: „Вас двојица претстављате 80% Сабора, и ако Герман не буде изабран, знамо кога ћемо чинити одговорним“. Митрополит Нектарије Патријарха Германа називао је „ Јудиним сином“.
Помен и сведочанства свог бешчашћа, као и сви безаконици и злочинци, покушали су да сакрију од Српског народа цензуром и фалсификатима, али ИСТИНА СЕ НЕ МОЖЕ ПРИКРИТИ НИ СА ЧИМ. У наставку теме, изнећемо сведочанства о броју злодела перфидних мајстора лажи и обмана - Титових идеолошких послушника и обожавалаца - српских комуниста!
http://serbiantrueorthodox.blogspot.com/search/label/СПЦ и комунисти
Неки епископи Српске Православне Цркве, предвођени митрополитом Јосифом Скопљанским, по завршетку рата, већ и онако десетковани и измучени ратним вихором, нису поклекнули под притисцима нове комунистичке, безбожне власти. Првомученик - епископ Српске Православне Цркве од комуниста убијен, био је митрополит Јоаникије Црногорско – Приморски, кога су Титови комунисти месецима у затвору мучили. Партизански мајор Чиле Ковачевић донео му је црквени путир пун свеже крви од убијених четника (како је он то рекао) и терао митрополита да се „причести“ том крвљу. Непоколебивог митрополита убијају и спаљују у Аранђеловцу, у ноћи између 8. и 9. септембра 1945. године. Комунисти су у овом периоду утврђивања њихове револуционарне власти, потпомагани од савезника енглеза и совјета, између 1944. и 1945. стрељали без суђења, све оне свештенике за које су веровали, да их никаквим средствима неће моћи придобити за сарадњу. Према непотпуним подацима комунисти су тих година убили 98 српских свештеника.
Прве две године, (од октобра 1944 до повратка Патријарха Гаврила – новембра 1946.) митрополит Јосиф Скопљански предводио је Српску Цркву под комунистичком диктатуром. Налазио се у врло тешкој ситуацији. Више пута су нове власти организовале „спонтане“ демонстрације са црвеним барјацима, транспарентима и повицима „доле Јосифа!“. Приликом једне такве антирелигиозне манифестације када се мноштво демонстраната зауставило испред патријаршиског двора и тамо почели да вичу већ познати слоган: „Доле Јосифа! доле Јосифа!“ Уопште се не уплашивши, Митрополит је изашао на патријаршиски балкон и својим продорним гласом, каквим је обично проповедао пред скуповима од више хиљада верника, је узвикнуо, као да је у недоумици, о коме се заправо говори: „Доле Јосифа? – Којег Јосифа: Броза или Стаљина?“ Нису га уплашиле бројне претње смрћу, походи па чак и покушај спаљивања патријаршије, да би учинио и најмањи уступак комунистима. Храбро је бранио Српску Цркву кроз две најтеже године крваве комунистичке револуције. Непоследно по завршетку рата одбио је захтев савезног министра Унутрашњих послова Владе Зечевића да изда проглас свештенству, да се више не помиње Краљево име на богослужењима. Одбијајући рекао му је: „да ће се Краљево име спомињати све дотле док се не реши облик државног уређења“. Видевши чврст став митрополита Јосифа комунисти су променили тактику претњи. У име Тита почели су, 1946 године да га посећују званичне делегације преносећи му поруку да „Тито изражава жаљење, што још није имао част да упозна претставника Српске Цркве и да изражава искрену жељу да до тога чим пре дође“. Исте године Митрополит Јосиф је у патријаршијској капели одржао беседу у којој је рекао: “Овакву срамоту и покор Српски народ није доживео ни од Турака. Нека знају сви, да су многи поломили зубе када су насртали на Цркву, па ће и комунистичка неман поломити. Трпи Србине и не бој се“. Совјетски патријарх Алексеј I (комунистички пијун) приликом посете Бугарској (јуна 1946.), изразио је жељу да посети Српску Цркву. Ту поруку послао је преко епископа Иринеја Ћирића који се налазио у Бугарској поводом прославе хиљадугодишњице представљења преподобног. Јована Рилског чудотворца. Митрополит Јосиф није одговорио патријарху Алексеју, на ту његову понуду(занјући о каквом се вуку у јагњећој кожи ради). Шаљући, после рата, једног свог свештеника на парохију у неко село, дао му је на поклон крст и упитао га: „Сећаш ли се како је Спартанка мајка испраћала сина у бој, дајући му копље? Ја теби дајем крст Христов и шаљем те у страшан бој са безбожницима. Ево ти синко крст и аманет: Са њиме или на њему!“. По повратку Патријарха Гаврила, Митрополит Јосиф је природно постао његов најближи сарадник при управљању Српском Православном Црквом. Са необичном чврстином и непоколебивошћу и, у исто време, великим искуством бранио је права и слободу Српске Православне Цркве. После смрти Патријарха Гаврила свим верним чедима је било јасно, да једини природни и његов заиста достојан наследник треба да постане Митрополит Јосиф. Наравно, војујућа са Црквом безбожна власт није допустила да Митрополита Јосифа изаберу за Српског Патријарха. Пред самим избором за патријарха јула месеца 1950. УДБ-а уз батинање хапси Митрополита Јосифа у Београду, одводећи га на принудни боравак у манастир Љубостињу, да би спречили његов утицај на Архијереје. Више пута хапшен и протериван из Београда склањао се час у манастир Жичу, час у Љубостињу. Приликом сваког хапшења и протеривања био је и батинан. Пошто је године `1953 већ тешко оболео, био му је дозвољен повратак у Београд, у манастир Ваведење, али без слободе кретања. Ту се као политички затвореник, напуштен од браће Архијереја и упокојио 3. јула 1957.године.
Слично су пролазили и остали српски Архијереје који су пружали отпор комунистичким безбожним властима. Из следећих неколико примера видећемо како је нова безбожна власт сламала отпор архијереја који нису хтели да јој се потчине.
Владичански двор у Новом Саду у коме је живео епископ Бачки Иринеј Ћирић је такође био мета „народног“ гнева - комунистичких демонстрација који су засипали двор каменицама уз најпогрдније изразе. Приликом једне празничне литије 1946. године у неком селу, епископа Иринеја који је изашао из храма у пуном одјејанију, организована комунистичка руља је засула каменицама. Погођен у потиљак епископ Иринеј је пао на земљу. Разбеснела гомила се окомила на епископа, а свештеника који је покушао да га одбрани изболи су ножем. Тешко повређен, сав обливен крвљу, почупане браде, истргане мантије, испљуван и извређан епископ Иринеј превезен је ноћу за Нови Сад. Од задобијених тешких повреда већину свог живота провео је у болесничкој постељи.
Митрополита Нектарија Круља комунисти су такође линчовали. Августа 1953 у манастир Озрен банула је група од око 150 – 200 комуниста међу којима су биле и жене. На силу су продрли у манастирски конак и уз погрдне узвике дошли до Владикине келије где су почели да га ударају и гурају све док није пао на земљу. Једна од присутних жена му је чупала браду. На запомагање старог епископа (у то време је имао 75 година) нико се није обазирао, већ су продужили да га вуку, да му кидају мантију, гурају и злостављају. Тешко повређен , морао је да напусти Тузлу и оде за Београд, где је у болници лежао неколико месеци. Митрополит Нектарије је био кичма отпора комунистима у Српкој Православној Цркви. Председник социјалитичке републике Босне и Херцеговине Ђуро Пуцар „стари“ рекао је, пред избор Германа за Патријарха, Митрополиту Нектарију и епископу Василију: „Вас двојица претстављате 80% Сабора, и ако Герман не буде изабран, знамо кога ћемо чинити одговорним“. Митрополит Нектарије Патријарха Германа називао је „ Јудиним сином“.
Poslednja izmena:
