Bili smo kao dva leptira na jednom Božanstvenom cvetu,kao par labuda na blistavoj površini jezera,bili smo kao dva tela a jedna duša,jedno srce,jedno osećanje.Bez nje,ja nisam bio celina,bez nje,ja nisam bio ja.U trenucima samoće,ma koliko god da je ona kratko trajala,prosto sam se osećao kao da je neko odneo jedan deo mog tela,moje biti,moje svesti,zrelosti,razuma,jedan deo mene.
Bez nje sam bio slab poput najtanje staklene čaše,lomljiv poput tanane breze na užasnoj vetrometini i zbunjen kao zalutali putnik u nepoznatom gradu,u zemlji u kojoj se nije govorilo jezikom koji razumem.
Samo sam sa njom bio celina,a u svakoj situaciji bez nje kao izgubljeni dečak u gomili nepoznatih ljudi,kao bolesnik za čiju bolest ne postoji lek.
Bili smo jedan idealan par,par koji je privlačio poglede,izmamljivao uzdahe,budio čeznju i žal u mnogim drugim koji to nisu bili.Bili smo ...,ali više nismo.
Sada smo samo dve zalutale senke,dve požutele stranice nekog starog spomenarta,dva ogromna tereta na leđima nekih drugih nedužnih osoba.
Kažu ljudi da vreme leči sve.Ne znam,možda su i u pravu,ali ko će mi reći koliko traje taj period isčekivanja da to vreme postane lek za sve one rane koje su ostale urezane u najdubljim delovima naših duša?Ko će mi reći kada prošlost postaje zaborav,kada uspomena prestaje da bude uspomena i da li ikada život može ponovo zaživeti onako nov,netaknut,... onakav kakav se samo jednom rađa?
Ne,u to me niko ne može ubediti i zato s punim pravom mogu reći "Ne,nije istina da vreme leči sve.To je samo jedna šarena laža,jer rane nanete gubitkom voljene osobe,gašenjem jedne Božanstvene ljubavi nikada ne postaju zaborav,a još manje zauvek bivaju zaceljene." Ne,više ne verujem izrekama.Sve izreke su laž,sve osim jedne,jedne koju je tako lako napisati,ali koja se ne da nikada izbrisati. "SAMO JEDNOM SE VOLI" onako istinski,svom dušom,svim srcem i svakim delom svoje biti.Sve druge ljubavi su samo bleda kopija one prave.Samo jednom se voli,sve druge ljubavi su laž!
