Последњих дана у светској штампи све су учесталији интервјуи, анализе, коментари и изјаве посвећени европским перспективама Србије.
У четвртак, рецимо, наше колеге из „Дојче веле“ на српској страници објављују текст под речитим насловом „Сви путеви ка ЕУ воде преко Холандије!“. Коментаришући перспективе придруживања Србије Европској унији директор за Балкан у Министарству спољних послова Шведске, која председава унијом, фактички пере руке: „Ту је првенствено питање сарадње са Трибуналом у Хагу, која мора да буде побољшана како би земље чланице ЕУ подржале следећи корак Србије ка ЕУ“. Речју, одлука о деблокади прелазног споразума, као и пре, остаје на властима Холандије. А оне су против, у најмању руку до оног тренукта док генерал Младић не добије стални боравак у Хагу.
Некако истовремено на задату тему изјаснили су се и стари пријатељи Србије – носилац Нобелове награде за мир Марти Ахтисари и Међународна кризна група. Овај први био је кратак и јасан: „Србија неће моћи да се придружи ЕУ без признања независности Косова”. Што се тиче организације познатије у Србији као Група за стварање криза, њен коментар је повређено-емотиван. Уосталом, тамо сматрају да Европска унија покушава на све начине да приближи себи Србију, вређајући на тај начин косовске власти. На њу се љуте: „Европска унија има за циљ да постигне значајан напредак у односима са Србијом и је постала изузетно осетљива на њене интересе, тако да је увредила и дестабилизовала власти у Приштини“, каже директор за Балкан у МКГ Марко Прелец, и додаје: „Заборавља се да Еулекс није ту да води напред стабилизацију Србије и западног Балкана, већ Косова“.
И најзад, треба свему овоме додати оптимистичку изјаву минист р унутрашњих послова Словеније Катарине Кресал, која је након сусрета са својим балканским колегама изразила мишљење да ће „безвизни режим са земљама ЕУ за Србију, Македонију и Црну Гору бити – највероватније — уведен до краја текуће године“.
И ту, усред овог прегледа, ако могу тако да кажем, стручних ставова, наш београдски колега Јован Бирач пише: „Ко је ових дана покушао да добије шенгенску визу, прича о стављању Србије на белу листу изгледала му је реално колико и удар комете идуће године… И даље морате да стојите у редовима од раних јутарњих сати и погнуте главе слушате дрске команде радника обезбеђења. И док чекате ваша два минута, непрестано пребирате да ли сте понели сваки од тражена 24 документа, копија и превода, за чије вам је сакупљање требало више времена него што ћете боравити у Европи… Проверавате да ли вам се зуби виде на слици и да ли је „глава довољно велика“, да ли сте јутрос променили гаће и да ли су двоје деце и жена, који остају у Србији, довољна гаранција да нећете остати у печалби“. И тужан закључак на крају: „И стварно делује надреално да идуће године тога више бити неће. Да ћемо преко ноћи постати добродошли, а да одлазак у иностранство нећемо морати да плаћамо достојанством“.
Али најтужније је то што ће оним српским политичарима који одређују спољнополитичке приоритете услужни референти ставити на сто извештаје који садрже процене из првог дела овог текста. Понижења грађана у редовима и њихова неверица у боље сутра остаће на маргинама. Штета. Јер управо они – грађани – одредиће на идућим изборима има ли Европа алтернативу, или нека је, нек иде до ђавола, са свим тим њеним редовима, дрчним обезбеђењем и бескрајном папирологијом.

http://www.ruvr.ru/main.php?lng=scr&q=15129&cid=108&p=10.09.2009&pn=1