Dragan_srbcg
Ističe se
- Poruka
- 2.641
Rekli su: Nevin si, ali neko mora da bude osuđen
Ako niste pročitali...
Dramatična ispovest: Zoran Stanojević, bivši policajac proveo deset paklenih godina u zatvorima, uglavnom na Kosovu, zbog ubistva u Račku koje nije počinio
Prošle nedelje posle decenije tamnovanja u zatvorima od Prištine do Prokuplja oslobođen je Zoran Stanojević, bivši policajac iz Štimlja, jedina osoba koja je ikada osuđena za navodno ubistvo civila u Račku, iskorišćeno kao povod za NATO bombardovanje Srbije.
Pomilovan odlukom predsednika Tadića, nakon odsluženih 10 godina, dve trećine kazne od 15 godina, koju mu je 2001. izrekao, na brzinu sastavljen, međunarodno-albanski sud u Prištini. I to zbog navodnog ubistva jednog civila i ranjavanja još dvojice – jednim jedinim metkom!
„Posle izricanja kazne, Britanac, upravnik zatvora u Kosovskoj Mitrovci, rekao mi je da je reč o farsi i da u Britaniji ne bih proveo ni pet minuta zatvoren, a da bi lažni svedoci zaglavili robiju. Pitao sam zašto me onda ne puste, a on je odgovorio: „Politika, brale, neko mora da bude kriv“ – tiho priča Zoran u iznajmljenoj sobi na periferiji Prokuplja, gde ga je porodica čekala još od 2003, kad je prebačen u prokupački zatvor. Nekoliko dana pre presude međunarodne sudije ulile su mu nadu:
„Predsednica sudskog veća, Poljakinja Agnješka Konoveckaja Miler, radila je vrlo profesionalno. Nedelju dana pre objavljivanja presude prišla mi je u sudnici tokom pauze i rekla: „Molim Vas da odmah napustite Kosovo kad se pročita presuda, nemojte ići kod rodbine, Albanci će biti revoltirani, ali ja moram da Vas oslobodim“. I advokat Marija Astrid Hjumer, koja je ispred OEBS pratila suđenje, došla je u zatvorsku ćeliju i rekla: „Neka ti je srećno, nemaju nikakav dokaz protiv tebe, moraju da te oslobode“. Isto su rekli i mom advokatu, nakon nedelju dana, stražar u sudnici šapnuo je Stanojeviću: „Stiže tvoja publika“.
„U sudnicu je ušlo i 70 policajaca iz obezbeđenja, što me je uverilo da će biti oslobođen. Međutim, oni su došli da zaštite sudiju, jer su imali dojavu da će je dva naoružana Albanca u sudnici ubiti ako me ne osudi. I u presudi stoje reči njihovog advokata Toma Gašija: „Ako ga vi ne osudite, mi preuzimamo stvar u svoje ruke, da se mrtvi iz Račka ne prevrću u grobu.“ Sudija je pročitala presudu na 15 godina, a publika je podivljala tražeći moju smrt“ – seća se Stanojević.
Zoranu je u posetu došla i Marija Astrid Hjumer:
„Plakala je i izvinjavala se. Londonskom Gardijanu je izjavila da je presuda nepravedna i doneta pod pritiskom, što su utvrdili i predstavnici UN, ali nije ukinuta. Račak je važan za opravdanje napada na Srbiju i neko je morao da bude osuđen“.
Za to vreme Ivanka (supruga) je obijala paagove međunarodnih predstavnika na KiM moleći da joj dopuste da poseti muža, ali oni su se plašili jer su znali da Albanci vrše strašan pritisak na „izdajnicu“ koja se udala za Srbina: „Svako veče počinjala je tortura telefonom. Jedni su pretili da će ubiti i mene i decu, a „dobronamerni“ su me nagovarali da „ostavim ubicu“. Pritisak su vršili i stranci, naročito Amerikanci, pitajući kako sam mogl da se udam za pripadnika zločinačkog naroda, zašto se ne razvedem i odem kod rodbine u inostranstvo. Gori od svega bio je suret s Natašom Kandić. Pronašla me je u Mitrovici, pokušavala da mi puni glavu svojim pričama, slala pare misleći da može da me kupi, ali se prevarila. Na kraju me je sačekala u dvorištu suda u Mitrovici, gde sam bila poslom, i pitala zašto sam promenila ime. Tražila je da optužim Srbe, da otkrijem sve što su radili, i za to mi ponudila 300 maraka. Tada mi je skočio pritisak, strah od nje se izgubio i oterala sam je u materinu“ – ljutito priča Ivanka.
„Bila je i kod mene u prištinskom zatvoru. Ne znam kako je i ispred koga je došla. Jednostavno, tražila je da me vidi. Razgovor je počeo dosta korektno, a onda je počela da navaljuje: „Ti moraš da znaš ko je učestvovao, ko je izvršio ubistva. Ja znam ko je zaista ubijao, ali kaži ti, da bi te oslobodili“. Odgovorio sam da neću nikoga da optužujem, da je to van pameti, jer stvarno nisam znao ko je tog dana bio u Račku. Onda se naljutila i rekla: „E, ako nećeš da kažeš, ostaćeš u zatvoru!“ – otkriva Zoran.
Nataša Kandić, izvršni direktor i osnivač Fonda za humanitarno pravo, odlučno demantuje da je ikada videla Afroditu Stanojević i razgovarala s njom:
„To je najveća besmislica koju sam ikad čula, njeni navodi su odvratni. Ne znam zašto me napada, nikad nisam upoznala tu ženu niti razgovarala s njom, ali ne bih da polemišem o tome. Potpuno razumem da je ona u posebnoj situaciji, ako je morala da menja ime i ako je trpela pritisak okoline. Ja čak nisam ni upoznata s tim slučajem, za njega sam saznala tek ovih dana iz dnevnih novina. Tačno je da sam bila u prištinskom zatvoru, ali ne zbog Stanojevića, već zbog potpuno druge optužene osobe, čiju sam suprugu dovela da ga poseti. U to vreme sam bila jedina osoba koja je uopšte mogla da poseti srpske zatvorenike, o kojima se ništa nije znalo. Čak i ako sam razgovarala sa Stanojevićem to je bilo potpuno profesionalno, o tome da li ima probleme i kakva mu je pomoć potrebna, što je i logično, jer se bavim humanitarnim pravom! Međutim, upravo čitam njegovu presudu i pokrenuću pitanje kako je predsednik Tadić mogao da donese pomilovanje, jer to devalvira suđenja za ratne zločine. U ovom slučaju presudu nije doneo lokalni sud u Prištini, već Međunarodni sud, a i presudu je potvrdio Vrhovni sud čije veće su takođe činila dva međunarodna predstavnika i samo jedan Albanac, pa sigurno nije bilo iinteresa da neosnovano kažnjava Stanojevića“.
Izbor iz nedeljnika „Nedeljnoi telegraf“, 2. septembar 2009, broj 697
http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=1848
Ako niste pročitali...
Dramatična ispovest: Zoran Stanojević, bivši policajac proveo deset paklenih godina u zatvorima, uglavnom na Kosovu, zbog ubistva u Račku koje nije počinio
Prošle nedelje posle decenije tamnovanja u zatvorima od Prištine do Prokuplja oslobođen je Zoran Stanojević, bivši policajac iz Štimlja, jedina osoba koja je ikada osuđena za navodno ubistvo civila u Račku, iskorišćeno kao povod za NATO bombardovanje Srbije.
Pomilovan odlukom predsednika Tadića, nakon odsluženih 10 godina, dve trećine kazne od 15 godina, koju mu je 2001. izrekao, na brzinu sastavljen, međunarodno-albanski sud u Prištini. I to zbog navodnog ubistva jednog civila i ranjavanja još dvojice – jednim jedinim metkom!
„Posle izricanja kazne, Britanac, upravnik zatvora u Kosovskoj Mitrovci, rekao mi je da je reč o farsi i da u Britaniji ne bih proveo ni pet minuta zatvoren, a da bi lažni svedoci zaglavili robiju. Pitao sam zašto me onda ne puste, a on je odgovorio: „Politika, brale, neko mora da bude kriv“ – tiho priča Zoran u iznajmljenoj sobi na periferiji Prokuplja, gde ga je porodica čekala još od 2003, kad je prebačen u prokupački zatvor. Nekoliko dana pre presude međunarodne sudije ulile su mu nadu:
„Predsednica sudskog veća, Poljakinja Agnješka Konoveckaja Miler, radila je vrlo profesionalno. Nedelju dana pre objavljivanja presude prišla mi je u sudnici tokom pauze i rekla: „Molim Vas da odmah napustite Kosovo kad se pročita presuda, nemojte ići kod rodbine, Albanci će biti revoltirani, ali ja moram da Vas oslobodim“. I advokat Marija Astrid Hjumer, koja je ispred OEBS pratila suđenje, došla je u zatvorsku ćeliju i rekla: „Neka ti je srećno, nemaju nikakav dokaz protiv tebe, moraju da te oslobode“. Isto su rekli i mom advokatu, nakon nedelju dana, stražar u sudnici šapnuo je Stanojeviću: „Stiže tvoja publika“.
„U sudnicu je ušlo i 70 policajaca iz obezbeđenja, što me je uverilo da će biti oslobođen. Međutim, oni su došli da zaštite sudiju, jer su imali dojavu da će je dva naoružana Albanca u sudnici ubiti ako me ne osudi. I u presudi stoje reči njihovog advokata Toma Gašija: „Ako ga vi ne osudite, mi preuzimamo stvar u svoje ruke, da se mrtvi iz Račka ne prevrću u grobu.“ Sudija je pročitala presudu na 15 godina, a publika je podivljala tražeći moju smrt“ – seća se Stanojević.
Zoranu je u posetu došla i Marija Astrid Hjumer:
„Plakala je i izvinjavala se. Londonskom Gardijanu je izjavila da je presuda nepravedna i doneta pod pritiskom, što su utvrdili i predstavnici UN, ali nije ukinuta. Račak je važan za opravdanje napada na Srbiju i neko je morao da bude osuđen“.
Za to vreme Ivanka (supruga) je obijala paagove međunarodnih predstavnika na KiM moleći da joj dopuste da poseti muža, ali oni su se plašili jer su znali da Albanci vrše strašan pritisak na „izdajnicu“ koja se udala za Srbina: „Svako veče počinjala je tortura telefonom. Jedni su pretili da će ubiti i mene i decu, a „dobronamerni“ su me nagovarali da „ostavim ubicu“. Pritisak su vršili i stranci, naročito Amerikanci, pitajući kako sam mogl da se udam za pripadnika zločinačkog naroda, zašto se ne razvedem i odem kod rodbine u inostranstvo. Gori od svega bio je suret s Natašom Kandić. Pronašla me je u Mitrovici, pokušavala da mi puni glavu svojim pričama, slala pare misleći da može da me kupi, ali se prevarila. Na kraju me je sačekala u dvorištu suda u Mitrovici, gde sam bila poslom, i pitala zašto sam promenila ime. Tražila je da optužim Srbe, da otkrijem sve što su radili, i za to mi ponudila 300 maraka. Tada mi je skočio pritisak, strah od nje se izgubio i oterala sam je u materinu“ – ljutito priča Ivanka.
„Bila je i kod mene u prištinskom zatvoru. Ne znam kako je i ispred koga je došla. Jednostavno, tražila je da me vidi. Razgovor je počeo dosta korektno, a onda je počela da navaljuje: „Ti moraš da znaš ko je učestvovao, ko je izvršio ubistva. Ja znam ko je zaista ubijao, ali kaži ti, da bi te oslobodili“. Odgovorio sam da neću nikoga da optužujem, da je to van pameti, jer stvarno nisam znao ko je tog dana bio u Račku. Onda se naljutila i rekla: „E, ako nećeš da kažeš, ostaćeš u zatvoru!“ – otkriva Zoran.
Nataša Kandić, izvršni direktor i osnivač Fonda za humanitarno pravo, odlučno demantuje da je ikada videla Afroditu Stanojević i razgovarala s njom:
„To je najveća besmislica koju sam ikad čula, njeni navodi su odvratni. Ne znam zašto me napada, nikad nisam upoznala tu ženu niti razgovarala s njom, ali ne bih da polemišem o tome. Potpuno razumem da je ona u posebnoj situaciji, ako je morala da menja ime i ako je trpela pritisak okoline. Ja čak nisam ni upoznata s tim slučajem, za njega sam saznala tek ovih dana iz dnevnih novina. Tačno je da sam bila u prištinskom zatvoru, ali ne zbog Stanojevića, već zbog potpuno druge optužene osobe, čiju sam suprugu dovela da ga poseti. U to vreme sam bila jedina osoba koja je uopšte mogla da poseti srpske zatvorenike, o kojima se ništa nije znalo. Čak i ako sam razgovarala sa Stanojevićem to je bilo potpuno profesionalno, o tome da li ima probleme i kakva mu je pomoć potrebna, što je i logično, jer se bavim humanitarnim pravom! Međutim, upravo čitam njegovu presudu i pokrenuću pitanje kako je predsednik Tadić mogao da donese pomilovanje, jer to devalvira suđenja za ratne zločine. U ovom slučaju presudu nije doneo lokalni sud u Prištini, već Međunarodni sud, a i presudu je potvrdio Vrhovni sud čije veće su takođe činila dva međunarodna predstavnika i samo jedan Albanac, pa sigurno nije bilo iinteresa da neosnovano kažnjava Stanojevića“.
Izbor iz nedeljnika „Nedeljnoi telegraf“, 2. septembar 2009, broj 697
http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=1848
