Zdanje Doma Narodne skupstine
Strana 1 od 2 12 PoslednjaPoslednja
Prikazujem rezultate 1 do 25 od 33

Tema: Zdanje Doma Narodne skupstine

  1. #1
    Zainteresovan član cantatolirico (avatar)
    Učlanjen
    22.06.2009.
    Pol
    muški
    Poruke
    312
    Reputaciona moć
    34

    Podrazumevano Zdanje Doma Narodne skupstine


    Zgrada Doma Narodne skupštine Republike Srbije je velelepan objekat na početku Bulevara kralja Aleksandra u Beogradu. Pod nazivom Savezna skupština je poznata još iz vremena SFRJ, mada je u međuvremenu postala Skupština državne zajednice SCG; a 23. jula 2006. godine postaje i zvanično Dom Narodne skupštine Srbije.

    Prvi projekat za Dom narodnog predstavništva Kraljevine Srbije sačinio je 1891. godine Konstantin A. Jovanović. Predviđeno je mesto gde je 30. novembra 1830. godine održana Velika narodna skupština Srbije na kojoj je pročitan hatišerif turskog sultana o pravima Srba i knjazu Milošu Obrenoviću potvrđeno pravo naslednog kneza. Na konkursu za zgradu, prema izmenjenom programu, na prostoru blizu nekadašnje Batal-džamije, održanom 1901. godine, nagrađen je rad Jovana Ilkića, koji u suštini predstavlja varijantu Jovanovićevog rešenja. Gradnja palate započeta je 1907. godine, a kamen-temeljac položio je Kralj Petar I. Tokom Prvog svetskog rata Ilkić je umro u logoru, u Nežideru, a planovi su izgubljeni. Nove planove, prema izgrađenom stanju, napravio je Ilkićev sin Pavle, a u dovršavanju objekta, posebno enterijera, pomogao je Nikolaj Krasnov. Građevina je dovršena tek 1936. godine, a prva sednica je održana 20. oktobra iste godine. Narodni poslanici su u njoj zasedali od 1936. do 1939. godine dok parlament nije raspušten.

    Oblikovana je u duhu akademskog tradicionalizma, sa bogatom unutrašnjom (arhitektonskom i umetničkom) dekoracijom, koju su izveli tada najpoznatiji domaći umetnici i zanatlije. Ispred glavnog ulaza postavljena je, 1939. godine, monumentalna skulptorska grupa "Igrali se konji vrani", delo poznatog vajara Tome Rosandića.

    Tokom građanskih protesta 5. oktobra 2000. godine grupa demonstranata je nasilno ušla u zgradu i došlo je do požara u kom je stradao deo bogate biblioteke, a deo nameštaja je ukraden.

    Zgrada bivše Savezne skupštine, posle 100 godina od početka projektovanja, od 23. jula 2006. je zvanično Dom Narodne skupštine Republike Srbije.



  2. #2
    Zainteresovan član cantatolirico (avatar)
    Učlanjen
    22.06.2009.
    Pol
    muški
    Poruke
    312
    Reputaciona moć
    34

    Podrazumevano Re: Zdanje Doma Narodne skupstine

    Kao skadar na Bojani


    IGROM slučaja, a još više sticajem istorijskih okolnosti koje su krojili i prekrajali svetski moćnici, a zakuvavali domaći političari, krug sudbine oko velelepnog zdanja na beogradskom Bulevaru, poznatog u narodu doskora po imenu Savezna skupština, definitivno se zatvorio: pod svodove te impozantne zgrade vraćaju se oni kojima je ona bila i namenjena pre sto godina: narodni poslanici Republike Srbije.
    Tako je, ipak, bilo suđeno, mada su u međuvremenu kroz njene dveri i odaje prolazili predstavnici svih naših naroda i narodnosti, bilo da ih je na okupu držala srpska kruna dinastije Karađorđević, bilo socijalistička vlast Josipa Broza i njegovih nejakih naslednika koje skoro da niko više i ne pominje.
    A priča o toj izuzetnoj građevini, koja je i danas jedan od najznamenitijih istorijsko-kulturnih belega Beograda, krenula je na današnji dan pre tačno sto godina. Tog dana, 27. avgusta 1907. godine, stari kralj Petar Prvi Karađorđević postavio je kamen temeljac za zdanje koje će se zidati mučno i dugo kao Skadar na Bojani.
    Zamisao je bila da se podigne reprezentativna zgrada za Dom narodnog predstavništva, kakve imaju sve značajnije evropske zemlje. Uz kralja i članove kraljevske porodice, na postavljanju temelja bio je sav beogradski politički, kulturni, diplomatski i poslovni krem, mada je grad još bio u teškoćama koje su pratile mučno oslobađanje zemlje od turske vladavine.

    POČECI projektovanja zdanja zapravo datiraju petnaestak godina ranije, za vreme vladavine Obrenovića. Kako tvrde hroničari, prvi projekat “Doma naroda” izradio je čuveni srpski arhitekta Konstantin Jovanović, bečki đak, koji je, inače, u to vreme radio i živeo u Austriji. On je projekat izradio i poslao ga iz Beča 1891. godine, ali radovi nisu krenuli, pa je njegova zamisao ostala mrtvo slovo na papiru i skoro da je zaboravljena. Jovanović je, inače, projektovao i neke čuvene zgrade u Srbiji i po Evropi, među kojima je izuzetno zdanje Narodne banke Srbije u današnjoj ulici Kralja Petra.
    Posle duže pauze, srpske vlasti su raspisale konkurs za projektovanje Doma narodnog predstavništva. Pobedio je šef arhitektonskog odeljenja srpskog ministarstva građevine arhitekta Jovan Ilkić. Bilo je to 1901. godine.
    Da li je Ilkić koristio detalje iz izvođačkog projekta Jovanovića, poslatog iz Beča pre deset godina,
    nije poznato, ali su stručnjaci kasnije utvrdili da se dva projekta ipak razlikuju samo u detaljima.
    Istina, postoji jedna razglednica Konstantina Jovanovića, koja se čuva u Muzeju grada Beograda, u kojoj on kaže da je Ilkić “upropastio njegov projekat”, mada ne navodi u čemu je to njegov naslednik zgrešio.
    Svejedno, ni Ilkić nije imao sreće da realizacija njegovog projekta krene. Tek šest godina pošto je dobio projektni zadatak, udaren je kamen temeljac za Skupštinu, a onda su radovi sasvim sporo i traljavo krenuli. Do 1910. godine, na primer, urađen je samo suteren zgrade. Da li je tome uzrok bilo pomanjkanje novca i približavanje balkanskih ratova i svetskih obračuna, tek Dom srpskih poslanika je rađen “kao Skadar na Bojani”, sporo, sa pauzama i neizvesnošću kada će i da li će uopšte biti završen.

    TAKO ga je nedovršenog zatekao i Prvi svetski rat, u kojem je Srbija iskrvarila kao nijedna druga evropska država.
    Neimari su otišli u rat, mnogi se nisu vratili, a arhitekta Ilkić je dopao zarobljeniŠtva, iz kojeg se takođe nije vratio kući. Umro je u tuđini, u zarobljeništvu, negde u ondašnjoj Austrougarskoj, 1917. godine.
    Po završetku rata i stvaranju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ideja o nastavljanju izgradnje zgrade predstavničkog doma opet je aktuelizovana. Vlasti su za nosioca projekta odabrale sina sada već pokojnog Jovana Ilkića - Pavla, koji je pronašao deo skica, a onda se i sam, pošto je i on bio arhitekta, bacio na posao. I izgradnja je nastavljena, ali opet sporo, sa pauzama i neizvesnošću, koja je pratila i ondašnji režim.
    Kad je kralj Aleksandar 1929. godine raspustio parlamenat i zaveo diktaturu, promenivši i naziv zemlje, bilo je i onih koji su pomislili da će izgradnja Doma poslanika potpuno zamreti, jer i da je gotova, u nju ne bi imao ko da uđe.
    Sam kralj Aleksandar, inače, nije požurivao da se to zdanje završi. Njegovi savremenici kažu da je on sebi uvrteo u glavu da je ta zgrada ukleta i da on sam ne bi voleo da u nju zakorači.
    O čemu je reč? Postojalo je verovanje, koje se održalo i do današnjih dana, da je zgrada prokleta, mada za to nema nijednog opipljivog dokaza, osim ako se nema u vidu da zajednička država koja je silom i milom uterivana pod njene svodove nije imala ni sreće, ni sigurne budućnosti, koliko god da su se njeni narodi u nju zaklinjali i ginuli, istina, kako ko.

  3. #3
    Zainteresovan član cantatolirico (avatar)
    Učlanjen
    22.06.2009.
    Pol
    muški
    Poruke
    312
    Reputaciona moć
    34

    Podrazumevano Re: Zdanje Doma Narodne skupstine


  4. #4
    Zainteresovan član cantatolirico (avatar)
    Učlanjen
    22.06.2009.
    Pol
    muški
    Poruke
    312
    Reputaciona moć
    34

    Podrazumevano Re: Zdanje Doma Narodne skupstine

    Strah od ukletog zdanja


    U PRIČU o tome kako bi zgrada mogla da bude ukleta, nije verovao samo kralj, nego i mnogi drugi. Smatralo se da je zgrada podizana na pogrešnom mestu, jer po narodnom verovanju, ne zida se kuća na raskrsnici puteva, a još manje na ostacima starih grobalja i hramova.
    A, baš na mestu gde je počela izgradnja Skupštine, nalazilo se staro rimsko groblje. Neki hroničari tvrde da se ispod same zgrade nalazila jedna od tri rimske nekropole, koliko ih je u ono vreme imao grad Singidunum.
    Najveće groblje iz rimskog perioda nalazilo se pored puta koji je vodio do današnjeg Trga Republike, Kosovskom, pa preko Tašmajdana i dalje Bulevarom kralja Aleksandra ka rimskoj provinciji Gornje Mezije.
    Istočna nekropola zahvatala je prostor današnje Dečanske i Kondine ulice, pa preko parka oko današnje Skupštine, ka Tašmajdanu. U svim tim ulicama, uključujući Vlajkovićevu i Palmotićevu, nađeni su ostaci groblja.
    Stručnjaci su, međutim, dugo tvrdili da ispod samog zdanja Skupštine nema grobova, da bi se tek 1993. godine, prilikom izgradnje toplovoda za zgradu Skupštine, pronašao deo nekropole sa 13 grobova, koji pripadaju vremenu iz druge polovine drugog veka nove ere.
    Rimljani su odatle otišli, grad je nastavio da živi novi život, od Singidunuma su ostala groblja i istorija, a onda su stigli Turci, koji su baš tu, između današnje Pošte u Takovskoj i mesta na kojem je zgrada Skupštine, napravili džamiju. Kako kaže predanje, džamija je uzalud građena, jer je ubrzo zapostavljena i napuštena, pa je u ono vreme bila poznata kao Batal džamija. I kao takva, nestaće sa srpske zemlje, koja se konačno oslobađa osmanlijske vlasti.
    POD stručnim nadzorom Pavla Ilkića, radovi na zgradi Skupštine obnovljeni su početkom dvadesetih godina prošlog veka. Mnoge stvari su morale da se rade iz početka, jer je u godinama ratnih razaranja mnogo štošta uništeno i oštećeno. Opet su se zagubili neki od crteža, u ratu su nestali neki od glavnih majstora. Ali, izgradnja je krenula, istina, sporo, sa velikim pauzama.
    Na snazi je dobijala i priča da sam kralj Aleksandar koči izgradnju. Kažu da je strahovao od proročanstva koje mu je neko usadio u glavu, a pa kojem će on da pogine čim se završi skupštinska palata!
    Nije ispalo tako. Kralj Aleksandar ubijen je u Marselju, 1934. godine, dve godine pre nego što će poslanici Kraljevine Jugoslavije zakoračiti u novu Skupštinu.
    Tek tada, beleže hroničari, ubrzani
    su radovi na dovršetku "uklete zgrade".
    U međuvremenu, u priču o zdanju "Skadra na Bojani" uključen je Nikola Krasnov, ruski emigrant, arhitekta blizak dvoru, jedan od vrhunskih stručnjaka u toj oblasti, kome je, praktično, poveren završetak izgradnje Skupštine i posebno osmišljavanje i projektovanje njenih enterijera. To je, možda, bio najbolji izbor kada je reč o davanju završnog i spoljnog i unutrašnjeg sjaja u toj prelepoj zgradi kojom se Beograd sa razlogom ponosi.
    ZGRADA Skupštine je završena i osvećena 18. oktobra 1936. godine, skoro tri decenije od dana kada je položen kamen-temeljac. Dva dana kasnije u njene odaje ušli su poslanici Kraljevine, koji su morali biti impresionirani njenom monumentalnošću i raskošom koji je sa mnogo stila i ukusa, krasio njene sale, kabinete, odaje, a naročito glavni hol.
    Onih koji su pokrenuli ideju o izgradnji Doma narodnog predstavništva i na tome radili sa manje ili više entuzijazma - kralja Petra Karađorđevića, Nikole Pašića, arhitekte Konstantina Jovanovića i Jovana Ilkića, kralja Aleksandra i mnogih drugih "neimara", nije više bilo u životu.
    Ali, Skupština je proradila. Poslanici su se na trg koji je danas okružen Starim i Novim dvorom i monumentalnom zgradom pošte, preselili iz skromne i zastarele zgrade, koja se nalazila na uglu Kneza Miloša i Kraljice Natalije, i prvi put u istoriji srpske i jugoslovenske države seli u klupe zgrade koja je u svakom pogledu ispunjavala sve evropske standarde i domete.
    No, poslanici Kraljevine Jugoslavije nisu dugo uživali u novom komforu velelepnog zdanja. Skupština je raspuštena, u septembru 1939. godine, kada su se i nad Evropom i nad Jugoslavijom već bili nadneli zloslutni ratni oblaci.
    Tako da vrata zgrade za poslanike nisu otvorena do kraja Drugog svetskog rata.
    U međuvremenu, u zdanje, koje je srećno preživelo bombardovanje Beograda 6. aprila 1941. godine, uselila se civilna okupaciona uprava Nemačke za celu Srbiju.

    DOK zgrada nije završena, poslanici Skupštine Srbije i Jugoslavije (prve, druge i treće) zasedali su u: "Velikoj pivari", u kojoj je održana Svetoandrejska skupština, Narodnom pozorištu, Kapetan-Mišinom zdanju, privremenoj zgradi Narodne skupštine, koja se nalazila na mestu gde je danas bioskop "Odeon". U Kragujevcu dom poslanika bila je zgrada Narodne skupštine koja je sazidana po nalogu Kneza Miloša 1859. godine. U Nišu - osnovna škola "Sveti Sava".

  5. #5
    Zainteresovan član cantatolirico (avatar)
    Učlanjen
    22.06.2009.
    Pol
    muški
    Poruke
    312
    Reputaciona moć
    34

    Podrazumevano Re: Zdanje Doma Narodne skupstine


  6. #6
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: Zdanje Doma Narodne skupstine


  7. #7
    Zainteresovan član cantatolirico (avatar)
    Učlanjen
    22.06.2009.
    Pol
    muški
    Poruke
    312
    Reputaciona moć
    34

    Podrazumevano Re: Zdanje Doma Narodne skupstine

    Igrali se konji vrani

    DANAŠNjE generacije teško bi mogle da zamisle Beograd bez kuće poslanika, koja je, deleći sudbinu države, vremena i zbivanja koje je ono nosilo, menjala svoje ime počev od onog prvog "Dom narodnog predstavništva" Kraljevine Srbije, kako je zapisano na samom početku veka, pa do Skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, posle stvaranja zajedničke države 1. decembra 1918. godine. Zatim, Skupština Kraljevine Jugoslavije, koja je u toj zgradi počela da radi 20. oktobra 1936. godine. A, onda od 1946. godine kao Skupština Federativne Narodne Republike Jugoslavije, da bi posle Ustava iz 1963. godine delovala kao Skupština Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, i u pretposlednjoj fazi kao Savezna skupština Socijalističke Republike Jugoslavije, u kojoj su ostali predstavnici samo - Srbije i Crne Gore.
    Potom je zgrada na Bulevaru, navikla na političke vratolomije, postala skrovište jedne nemoguće države koja je nosila rogobatno, teško prihvatljivo i originalno ime - Državna zajednica Srbija i Crna Gora, ili skraćeno DZSCG!
    Da bi naposletku, pošto su se "konji vrani" na ulazu u to zdanje, naigrali punih sedam decenija, postala dom onih kojima je u prvoj zamisli bila i namenjena - narodnim poslanicima Srbije.

    SKUPŠTINSKA zgrada na Bulevaru predstavlja monumentalnu građevinu i danas je jedan od onih istorijskih, kulturnih i arhitektonskih obeležja, po kojima se Beograd prepoznaje.
    Poseban šarm daje joj patina vremena, koja je naročito primetna na njenoj kupoli. Zgrada ima tri nivoa - suteren, koji je rustično obrađen zelenim kamenom iz Ripnja, visoko prizemlje s glavnim salama i sprat sa krovnim vencem i kupolom.
    Fasade, koje su obložene veštačkim kamenom, nisu dovršene, jer predviđene skulpture nad bočnim krilima zgrade i kruna nad kupolom Skupštine, nikada nisu postavljene. Prvo su neimare u tome onemogućila ratna vremena, a potom su u Skupštinu ušli oni koji uopšte nisu držali do krune.
    Ali, uređeno je mnogo toga što zgradu i spolja i iznutra čini izuzetnom u čemu velike zasluge imaju i projektant Ilkić, a naročito njegov "naslednik" Nikola Krasnov.
    Izuzetan utisak posetilac stiče pre nego i uđe u zdanje. Tome posebno doprinose i one dve čuvene i na svakoj razglednici viđene skulpture na glavnom ulazu u Skupštini, poznate po imenu "Igrali se konji vrani" - rad čuvenog vajara Tome Rosandića, po nalogu ondašnje vlade. Tako su razigrani konji Rosandića stigli pred Skupštinu 1938. godine i danas su tu na večitoj straži.
    Za ove skulpture su vezane dve anegdote. Prva je zapravo vic, koji se pričao u Beogradu da te dve skulpture
    pesničkog imena ne znače samo igru i borbu između čoveka i prirode, nego da jedna simbolizuje čoveka koji konja, a to će reći poslanika, bez otpora uvodi u skupštinu, a druga prikazuje konja koji se divlje upinje da ga čovek ne izvede iz skupštine.
    Druga priča, novijeg datuma, kaže da je neko iz Hrvatske, kada se "velika Jugosdlavija" raspala, potegao pitanje da se te dve skulpture vrate Hrvatskoj, jer su otuda i došle u Beograd.

    MONUMENTALNO stepenište na glavnom ulazu, između te dve skulpture, vodi u ulazni hol. Vestibil je hodnikom odvojen od impozantnog centralnog hola, stepeništa i velike i male sale, koje se nalaze na tom spratu. Iz paralelnog hodnika se stiže u kabinete koji su, takođe, na tom nivou.
    Iz prizemlja ka prostorijama na spratu, vode dva simetrično postavljena stepeništa od belog mermera.
    Na spratu su prostorije za poslaničke klubove, administraciju i novinare. Na spratu se nalaze i dve impozantne i prelepo uređene prostorije - skupštinska biblioteka i diplomatski salon, koji se pre rata zvao "Salon kneza Pavla".
    Projekat enterijera u celini, kao i svih detalja, radio je arhitek Nikola Krasnov, čovek koji je možda najznačajniji deo svog stvaralačkog života ugradio u enterijere pod kupolom Skupštine.
    Po značaju i uspešnosti prožimanja arhitekture, skulptura i zanatskih radova, kvalitetu primenjenog materijala, posebno se izdvaja ulazni hol, raskošnog izgleda.
    Centralni hol je obrađen jednostavno, ali takođe deluje impozantno. Posebnu pažnju skreće na sebe velika dvorana, koja ima prizemlje i galeriju. Reč je o sali u kojoj zasedaju poslanici i donose ključne državne odluke. Njeni zidovi su delimično pokriveni drvenom oplatom, a delimično mermerom. Sala je osvetljena prirodnim svetlom koje pada kroz staklenu kružnu tavanicu.
    Specifičnost dveju sala u prizemlju - male i velike, koje se nalaze levo i desno od centralnog hola, jesu masivni stubovi, dekoracija tavanica i rezbarena masivna vrata.
    Enterijer biblioteke, kao i mnogih drugih odaja i kabineta u Skupštini, uključujući tu i nameštaj, oblikovan je u nacionalnom duhu. Tako je uglavnom i danas, mada je nova vlast ponešto menjala i dodavala, naročito kada je o nameštaju reč.

    TITOV LIFT
    U SKUPŠTINI je negde posle rata, izgrađen i lift, koji je, kako tvrde hroničari, bio namenjen Josipu Brozu, koji je u poznim godinama svog života, kada je već bio izabran za doživotnog predsednika, sve teže savlađivao uspone, makar se radilo o jednom jedinom spratu.
    Hroničari, međutim, takođe beleže da Tito u taj lift nikada nije ušao.

  8. #8
    Zainteresovan član cantatolirico (avatar)
    Učlanjen
    22.06.2009.
    Pol
    muški
    Poruke
    312
    Reputaciona moć
    34

    Podrazumevano Re: Zdanje Doma Narodne skupstine


  9. #9
    Zainteresovan član cantatolirico (avatar)
    Učlanjen
    22.06.2009.
    Pol
    muški
    Poruke
    312
    Reputaciona moć
    34

    Podrazumevano Re: Zdanje Doma Narodne skupstine


  10. #10
    Zaslužan član goxy (avatar)
    Učlanjen
    14.08.2003.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Milion kilometara od nigde...
    Poruke
    103.637
    Reputaciona moć
    3373

    Podrazumevano Re: Zdanje Doma Narodne skupstine

    Neverovatno je da je u zgradi trideset i neke godine napravljen ventilacioni sistem,neka vrsta erkondišna koji je ostao u dobrom stanju do danas
    Myles Bennett Dyson

  11. #11
    Zainteresovan član cantatolirico (avatar)
    Učlanjen
    22.06.2009.
    Pol
    muški
    Poruke
    312
    Reputaciona moć
    34

    Podrazumevano Re: Zdanje Doma Narodne skupstine


  12. #12
    Zainteresovan član cantatolirico (avatar)
    Učlanjen
    22.06.2009.
    Pol
    muški
    Poruke
    312
    Reputaciona moć
    34

    Podrazumevano Re: Zdanje Doma Narodne skupstine

    Blago pod kupolom

    U ZDANjU Skupštine nalazi se prava riznica umetničkog blaga. Zbog toga, a i zbog same činjenice da je zgrada od izuzetnog istorijskog i kulturnog značaja, i simbol političke institucionalne vlasti, zdanje na Bulevaru proglašeno je 1984. godine za spomenik kulture i stavljeno pod zaštitu države.
    Moglo je to da se uradi i ranije da su političari imali više sluha, vremena i domišljatosti za kulturno bogatstvo koje se tu nalazi.
    Uporedo sa završetkom radova na arhitektonskim elementima eksterijera i enterijera, arhitekt Krasnov je izradio i idejni projekt za opremanje unutrašnjosti zgrade. Ništa nije bilo prepušteno slučaju. Napravljeni su nacrti za sve sale i prostorije o rasporedu nameštaja, rasvetnih tela, tepiha, draperija, ukrasnih elemenata, skulptura, slika.
    Za sve je dat opis i tačan nacrt i raspored. Ti nacrti i danas postoje i lako je saznati šta je bilo prvobitno predviđeno i kako se može, izvlačenjem starih komada iz podruma i izradom "kopija", nadomestiti ono što je sklonjeno ili uništeno.
    U opremanju enterijera posebna pažnja se sada posvećuje prostorijama koje su od najvećeg značaja u Skupštini: velika i mala sala, mesta gde su održavana plenarna zasedanja dva veća Skupštine, glavni hol, zatim četiri sale za zasedanje odbora, biblioteka, kabineti za predsednika i potpredsednika Skupštine, diplomatski salon i sale za poslaničke klubove.
    U zgradi se nalaze dve grupe nameštaja, onaj koji je po nacrtima arhitekte Krasnova rađen uoči Drugog svetskog rata, tj. posle useljenja u Skupštinu. Nameštaj je jedinstvena stilska celina. Drugu grupu nameštaja čine komadi koji su u drugoj polovini prošlog veka, dakle, posle dolaska komunista na vlast, unošeni da bi zamenili originalne postavke. Nekad je to rađeno iz nužde, a ponekad zbog novog ukusa. Tako je deo starog nameštaja rasut po celoj zgradi, a nešto je završilo i u podrumima.

    NA osnovu sačuvanih komada, može se zaključiti da je nameštaj iz vremena pre rata izrađen od najkvalitetnijih materijala, slavonske hrastovine i orahovine, a presvučen je pažljivo obrađenom kožom crvene, zelene, plave i braon boje. Radili su ga najbolji majstori onog vremena.
    Glavna dekorativna tehnika u izradi nameštaja je duborez. Za ukrašavanje su uzeti kombinovani stilovi od renesanse do baroka.
    Centralni hol, diplomatski salon i biblioteka, jedini su prostori skupštinskog zdanja koji su u celini sačuvali originalni izgled i raspored nameštaja po nacrtima Nikole Krasnova, koji je
    u projektovanju enterijera za ovo zdanje pokazao sve svoje znanje i sposobnost da izvođačima i naručiocima nametne svoje kriterijume i ukaže im na značaj koji ova institucija ima za državu.
    Nameštaj koji je u Skupštinu ušao u drugoj polovini 20. veka je uglavnom stilski i uočljivo je da je vođeno računa o monumentalnosti i reprezentativnosti zdanja.
    Rasveta koju je Krasnov takođe projektovao je raskošna i stilski prati celoviti ambijent enterijera. Do danas je sačuvano oko 600 komada originalnih svetiljki. Sve su izrađene od bronze ili mesinga, sa odgovarajućim staklenim delovima. Najreprezentativniji je luster koji se nalazi u diplomatskom salonu. Izrađen je od pozlaćene bronze, ima 36 sveća i težak je 250 kilograma. U dva predsednička kabineta nalazi se isti tip lustera.

    ZIDOVE krase dvadeset fresaka koje su tokom 1937. godine izradili čuveni i provereni majstori dekorativnog slikarstva i ugledni umetnici sposobni da se uhvate u koštac sa tako velikim formatima.
    Pre rata su se na zidovima Skupštine nalazila i dela najčuvenijih jugoslovenskih slikara, naravno iz svih krajeva Jugoslavije, što je trebalo da bude u duhu zajedničke države, koja je mnogo spokojnije delovala na slikama, freskama i skulpturama, nego u poslaničkim klupama, na ulicama njenih gradova i u glavama njenih političara.
    U to vreme, pored 20 fresaka, nabavljena su dela Uroša Predića, Stojana Aralice, D. Glišića, Petra Dobrovića, Ignjata Joba, V. Pomorišca, K. Hakmana, S. Šumanovića i drugih.
    Nešto kasnije, u godinama posle Drugog svetskog rata umetnička riznica Skupštine obogaćena je delima Đ. Andrejevića Kuna, J. Bijelića, J. Bifela, L. Vujaklije, B. Ilića, V. Jordana, D. Kondovskog, M. Konjovića, M. Kurnika, P. Milosavljevića, M. Milunovića, P. Omčikusa, O. Petlevskog, F. Filipovića, I. Sermeta, F. Šimunovića, S. Čohaja i dr.
    Zbirka slikarskih dela u Skupštini obuhvatala je pri kraju prošlog veka 156 dela. Toliko ih je bilo do požara koji je u skupštinskom zdanju izbio 5. oktobra 2000. godine.

    SIMBOLI NARODA
    MEĐU skulpturama koje takođe krase holove, hodnike i sale Skupštine, nalaze se i četiri monumentalne figure, isklesane u prilepskom mermeru, koje predstavljaju istorijske ličnosti - simbole istorijskog razvoja sva tri konstitutivna naroda. To su "Car Dušan", delo Dragutina Filipovića, "Kralj Tomisav", Vanje Radauša, "Knez Kocelj", Tina Kosa i "Karađorđe", Franja Kršinića. Te figure se nalaze u nišama, u ulaznom holu.

  13. #13
    Zainteresovan član cantatolirico (avatar)
    Učlanjen
    22.06.2009.
    Pol
    muški
    Poruke
    312
    Reputaciona moć
    34

    Podrazumevano Re: Zdanje Doma Narodne skupstine


  14. #14
    Zainteresovan član cantatolirico (avatar)
    Učlanjen
    22.06.2009.
    Pol
    muški
    Poruke
    312
    Reputaciona moć
    34

    Podrazumevano Re: Zdanje Doma Narodne skupstine


  15. #15
    Zainteresovan član cantatolirico (avatar)
    Učlanjen
    22.06.2009.
    Pol
    muški
    Poruke
    312
    Reputaciona moć
    34

    Podrazumevano Re: Zdanje Doma Narodne skupstine


  16. #16
    Ističe se John McClane (avatar)
    Učlanjen
    07.08.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Nakatomi Plaza (1988), Dulles International Airport in Dulles, Virginia (1990)...
    Poruke
    2.379
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    60

    Podrazumevano Re: Zdanje Doma Narodne skupstine

    Interesting
    Yipee-ki-yay, motherfucker!

  17. #17
    Zainteresovan član cantatolirico (avatar)
    Učlanjen
    22.06.2009.
    Pol
    muški
    Poruke
    312
    Reputaciona moć
    34

    Podrazumevano Re: Zdanje Doma Narodne skupstine

    U znaku velikog vođe

    Kad su partizani stigli u Beograd i oslobodili ga, zajedno sa trupama Crvene armije 20. oktobra 1944. godine, zatekli su opustošen i izmučen grad, a u njegovom središtu prazno ali ipak očuvano zdanje Skupštine Kraljevine Jugoslavije, iz kojeg je samo nekoliko dana ranije izbegla civilna okupatorska uprava za Srbiju, koja je tu bila smeštena u vreme nemačke okupacije.
    Za partizanima, koji su nastavljali da teraju neprijatelja prema zapadu, preko Save i Srema, u slobodni Beograd je sa Visa stigao i vrhovni komandant partizanske vojske Josip Broz Tito i ubrzo se pojavio pod svodovima skupštinskog zdanja, preko puta Starog i Novog kraljevskog dvora, koji su takođe ostali prilično očuvani posle nemačkog bombardovanja i ratnih razaranja.
    Zbilo se to 19. novembra 1944, nepun mesec po oslobođenju glavnog grada, kada su se u skupštinskoj zgradi okupili članovi predsedništva AVNOJ da tu održe prvu sednicu u slobodnom Beogradu. AVNOJ je u to vreme bila neka vrsta "narodne skupštine" nove vlasti, skupštine koju su po partijskim i vojnim kriterijumima sastavljali ratnici i čelni ljudi Komunističke partije, pri čemu je Tito, sa svojim najbližim saradnicima, bio neprikosnoveni vođa i oličenje koncentracije vojne i partijske vlasti - i u Privremenom narodnom veću i u Vrhovnom štabu i u AVNOJ-u.
    PRAZNA i nema Skupština je, reklo bi se, ravnodušno dočekala nove goste, valjda i zbog toga što je već u tih desetak godina svog postojanja mogla svašta da vidi da bi išta moglo da je iznenadi. Na toj sednici predsedništva AVNOJ-a doneta je odluka da se Titu dodeli drugi orden Narodnog heroja. Bio je to jasan nagoveštaj da Skupština i nova država započinju novi život u znaku imena i dela vođe koji, očigledno, nije bio nimalo opterećen legendom o ukletom zdanju.
    Počinjala je nova era u životu nove države, a takođe i u životu stare Skupštine, koja će u narednim godinama i decenijama biti svedok i domaćin mnogih istorijskih dešavanja, promena i lomova, ali će, pri tome, ipak očuvati svoju fizionomiju, naravno, uz ona uzgredna šminkanja i podešavanja koja je nametala nova vlast, želeći da se oslobodi nasleđa stare Kraljevine i svega onog što na nju i njenu vlast podseća.
    Pod svodovima ovog zdanja oblikovale su se nova vlast i nova država "bratskih naroda", koja je baš zbog te šarolikosti federalne države, a sve u znaku očuvanja "bratstva i jedinstva",
    za tih 45 godina komunističke vladavine doživljavala svakakve promene. Inovacije i odluke koliko god su bile usmerene na očuvanje zajedničke države, doprinele su i njenom sunovratu.
    NOVA vlast je ubrzano počela da deluje i pod krovom zdanja na Bulevaru, koji će u duhu novog vremena dobiti naziv Bulevar revolucije, ime koje će potrajati sve do devedesetih godina prošlog veka.
    Na trećem zasedanju AVNOJ-a 10. avgusta 1945. godine, kada je zemlja bila oslobođena, a nova vlast namerna da krene putem socijalizma do kraja, doneta je odluka da se zemlja nazove Demokratska Federativna Jugoslavija. To je bilo u duhu zasedanja iz Jajca 29. novembra 1943, kada su udareni temelji federativne države koju će činiti pet naroda - Srbi, Hrvati, Slovenci, Makedonci i Crnogorci.
    Tito je onda već bio predsednik privremene vlade. Za 29. novembar 1945. godine, dve godine posle istorijskog Drugog zasedanja AVNOJ-a na slobodnoj teritoriji, zakazana je sednica ustavotvorne skupštine u zgradi Skupštine. Na toj sednici država je proglašena za republiku, a monarhija je ukinuta. U deklaraciji sa tog zasedanja stoji: "Demokratska Federativna Jugoslavija proglašava se narodnom republikom pod imenom Federativna Narodna Republika Jugoslavija."
    Poslednjeg dana januara 1946, u zgradi nove Skupštine donet je novi Ustav FNRJ.
    Tito je već bio na funkciji predsednika Vlade i na čelu partije. Počinjala je era njegove vladavine.

    OGRADA

    OKO zgrade Skupštine postojala je dobro osmišljena i još lepše urađena ograda od kovanog gvožđa, koja je celom kompleksu od oko pola hektara, koji okružuje skupštinsko zdanje, davala još monumentalniji izgled.
    Međutim, 1956. godine doneta je odluka da se ograda ukloni. Nove vlasti, koje su, kao što to uvek biva, htele da menjaju staro stanje stvari, rekle su da nema potrebe da se Skupština štiti, jer je ona sada narodna, da između nje i naroda ne sme biti nikakvih barijera i ograda.
    Neki od stručnjaka onog vremena izneli su i argumenat da će zdanje Skupštine bez ograde još više doći do izražaja. Oni su podsetili da glavni projektant Ilkić nigde u svojim nacrtima nije predvideo podizanje te ograde.
    A šta je bilo sa ogradom? Odneta je u nepoznatom pravcu. Pričalo se čak da je odneta u Makedoniju, a možda i u Hrvatsku, mada nije isključeno da ona negde i danas stoji postavljena u nekom elitnijem kraju Beograda.

  18. #18
    Zainteresovan član cantatolirico (avatar)
    Učlanjen
    22.06.2009.
    Pol
    muški
    Poruke
    312
    Reputaciona moć
    34

    Podrazumevano Re: Zdanje Doma Narodne skupstine


  19. #19
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: Zdanje Doma Narodne skupstine


  20. #20
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: Zdanje Doma Narodne skupstine


  21. #21
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: Zdanje Doma Narodne skupstine


  22. #22
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: Zdanje Doma Narodne skupstine


  23. #23
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: Zdanje Doma Narodne skupstine


  24. #24
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: Zdanje Doma Narodne skupstine


  25. #25
    Zainteresovan član cantatolirico (avatar)
    Učlanjen
    22.06.2009.
    Pol
    muški
    Poruke
    312
    Reputaciona moć
    34

    Podrazumevano Re: Zdanje Doma Narodne skupstine

    Dom za treći svet

    NOVI stanari u zgradi Narodne skupštine, kad su se jednom domogli slobode i vlasti, užurbano su radili na novom državnom uređenju zemlje, ne zanemarujući pri tom ni učvršćenje sopstvene vlasti, služiće se u popriličnoj meri šemama i manirima iz prakse i teorije sovjetske države, kakvo će na početku pedesetih godina biti, recimo uvođenje seljačkih radnih zadruga, što je bilo drugo, naše ime, za sovjetske kolhoze.
    Odmah po donošenju novog Ustava, u januaru 1946. godine, pri kraju te iste godine u Skupštini su doneti zakoni o nacionalizaciji većih industrijskih preduzeća, banaka, velikih trgovinskih firmi, transportnih sistema i drugih privatnih preduzeća.
    Značajan deo imovine konfiskovan je onima koji su proglašeni za narodne neprijatelje, ili su već pobegli iz zemlje.
    Skupštinsko zdanje bilo je u tim godinama svedok vrtoglavog uspona na lestvici vlasti i popularnosti jedne ličnosti, koja je u svakom slučaju, sporio to neko ili ne, obeležila maltene celokupnu epohu jugoslovenske države, ili bar one tri Jugoslavije koje su bile pod njim - Demokratske Federativne Jugoslavije, Federativne Narodne Republike Jugoslavije i Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Onu poslednju Saveznu Republiku Jugoslaviju, koja je već bila ostala bez odrednice "socijalistička" i bez četiri bivše članice zajedničke države, Tito nije doživeo.
    U Skupštini je Tito u junu 1950. godine (bio je samo predsednik vlade) podneo ekspoze u kojem je objasnio kako se i zašto fabrike daju na upravljanje radnicima. Bio je to jasan odgovor na državni socijalizam koji se praktikuje u zemljama sovjetskog bloka, sa kojim je ondašnja Jugoslavija ideološki, a umalo i vatreno, zaratila 1948. godine, u vreme informbiroa.

    BILA je to najava i početak uvođenja radničkog samoupravljanja u ekonomski sistem zemlje, zatim uvođenje društvene, umesto državne svojine, a sve u težnji i političkoj zamisli da se u zemlji gradi socijalizam "humanog lika", nešto sasvim drugačije od prakse socijalističkog bloka na istoku, na šta su pozitivno reagovali i mnogi levi teoretičari u Evropi.
    Vreme će pokazati da je to, uz one maglovite formulacije o "udruženom radu", ipak bila utopija, koja je Titovom režimu bila od pomoći ponajviše u balansiranju između dva oprečna bloka, odnosno dve velike sile.
    Savezna narodna skupština, kako se onda zvanično zvala, usvojila je 13. januara 1953. godine Ustavni zakon kojim se uvodi funkcija predsednika Republike. Dan kasnije Tito je izabran za prvog predsednika FNRJ. Jednoglasno i bez protivkandidata. I tako je bilo i u svim narednim biranjima 1954, 1958, 1963, 1967, 1971. Te 1971. godine Tito je biran na novu, a zapravo istu funkciju - za predsednika Predsedništva SFRJ,
    organa koji je osnovan da bi se naglasila što veća uloga republika i pokrajina, a i da bi se otpočeo proces priprema za Titov odlazak.
    U tom svom usponu, koristeći rivalstvo dva bloka i nezadovoljstvo "trećeg sveta" njihovom dominacijom, Tito je 1961. godine, uz pomoć indijskog predsednika Džavarhalala Nehrua i egipatskog šefa države Abdela Gamala Nasera, sazvao prvi Samit nesvrstanih u Beogradu i iznenadio mnoge u svetu da je jedna, ipak, mala i socijalistička Jugoslavija mogla da okupi "treći svet" u svojoj kući.
    Samit je održan u zgradi Savezne skupštine od 1. do 6. septembra 1961. godine. To su bili uzbudljivi dani za Beograđane, a takođe i za osoblje zdanja na Bulevaru, koje je u tih šest dana moglo da vidi šaroliku paradu predsednika i vladara iz trećeg sveta, koji su u svojim nacionalnim nošnjama, okruženi pratnjom dali sasvim drugačiju sliku jugoslovenskoj prestonici. Tim šarolikim skupom pod svodovima Narodne skupštine bili su zadivljeni i jugoslovenski izveštači, među kojima je kao mladi reporter bio i autor ovih redova.

    PRVOM skupu nesvrstanih u Skupštini učestvovali su šefovi država i vlada 24 zemlje, njih pet su bile posmatrači, a samitu su takođe prisustvovali i predstavnici tridesetak oslobodilačkih i mirovnih pokreta, kao i drugih progresivnih organizacija.
    Sa skupa, na kojem su svojim autoritetom dominirali Tito, Nehru i Naser, upućeno je pismo ondašnjem predsedniku SAD Džonu Kenediju i prvom čoveku sovjetske države Nikiti Hruščovu, sa zahtevom da imaju više razumevanja za težnje naroda "trećeg sveta", onih koji bi da budu slobodniji, da bolje žive, a da se ne priklanjaju nijednom bloku.
    Od nesvrstanih su u Beogradu ostale samo uspomene - nekoliko desetina platana koje su učesnici dva samita koji su održani u našem glavnom gradu, zasadili u Parku prijateljstva na Novom Beogradu i jedan više nego skroman obelisk pored Brankovog mosta.
    Od ta dva beogradska Samita nesvrstanih, samo je prvi bio u Skupštini, dok je drugom, dvadesetak godina kasnije domaćin bio kongresni Centar "Sava".

    VLADA I POSLANICI
    U POSLERATNOM doterivanju i prilagođavanju novim vremenima i novim vlastima enterijera Narodne skupštine, izvesne promene je, po svemu sudeći na inicijatvu Kardelje, doživela i velika sala, u kojoj je godinama zasedalo Savezno veće.
    Naime, po zamisli arhitekte Ilkića, a tako je uradio i njegov sledbenik i naslednik Krasnov, velika sala je bila tako postavljena i opremljena, da su članovi vlade, kad prisustvuju zasedanjima, bili okrenuti licem ka poslanicima.
    Posle je to promenjeno, pa su se i članovi vlade našli u istom položaju u kojem sede poslanici, tako da je ispalo da jedni drugima ne gledaju u oči.

Slične teme

  1. Odgovora: 24
    Poslednja poruka: 20.07.2009., 22:10
  2. Valentin Inzko poništio zaključke Narodne skupštine RS
    Autor Zapadni susjed u forumu Politika
    Odgovora: 133
    Poslednja poruka: 23.06.2009., 15:39
  3. Odgovora: 30
    Poslednja poruka: 30.01.2009., 00:59
  4. kako do doma
    Autor sinbad u forumu Arhiva
    Odgovora: 60
    Poslednja poruka: 21.11.2006., 15:45

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •