Q. in perpetuum hibernum
Stara legenda
- Poruka
- 88.109
POLITIKA
Представници румунске државе не би требало да намећу Власима румунски национални идентитет, сматрају у Mинистарству за људска и мањинска права.
Румунски европарламентарци недавно су поново покушали да интернационализују питање положаја румунске мањине у источној Србији, проглашавајући Влахе за Румуне и оптужујући Србију за грубо кршење њихових права. Такође, почетком маја, на позив Асме Јахангир, специјалног известиоца Уједињених нација о слободи вероисповести, у Београду се у седишту мисије УНДП-а разговарало о проблемима које Румунска православна црква има у источној Србији.
– Неко се у Београду опасно игра питањем Влаха. На делу имамо већ виђени сценарио с почетка деведесетих, где професионалне патриоте добијају велики новац за тобожњу заштиту српских интереса. Истовремено, Србија причом о „румунизацији” гура прст у око једној пријатељској земљи са којом никада није била у сукобу. Теза о румунизацији потиче од људи злих намера чија је заправо жеља асимилација Влаха – тврди Живослав Лазић, председник Националног савета влашке националне мањине. Лазић је за „Политику” настојања „неких у Србији” да докажу да су Власи и Румуни две одвојене заједнице назвао „ксенофобичним”.
С друге стране, становиште да Власи и Румуни јесу одвојене заједнице не само у погледу националног идентитета, него и језичке припадности, заправо је став званичног Београда. Док Власи Београду замерају на отвореној дискриминацији и покушају асимилације, Београд сматра да су поједини влашки активисти и превише блиски са званичним и незваничним представницима румунске државе, који наводно агитују међу Власима источне Србије да се на предстојећем попису становништва 2011. године изјасне као Румуни.
– Очекујемо да представници румунске државе не врше притисак и да не намећу влашкој популацији румунски национални идентитет јер би, поред кршења међународних стандарда у области људских и мањинских права, то било у супротности са одредбама Споразума између Савезне владе СР Југославије и Владе Румуније о сарадњи у области заштите националних мањина – рекла је за „Политику” државни секретар у Министарству за људска и мањинска права Анико Мушкиња-Хајнрих.
Питање положаја Влаха у Србији за сада је сконцентрисано на три суштинска захтева. Први је њихово признавање као националне мањине румунског народа која живи у источној Србији, други је право на образовање Влаха на румунском језику, и трећи, најосетљивији захтев, јесте право на богослужење на румунском језику, што би у пракси значило формирање епархије Румунске православне цркве у Тимочкој крајини, или проширење подручја деловања Румунског православног викаријата у Вршцу.
Национални савет влашке националне мањине основан је 2006. године, а у свом досадашњем раду био је суочен са значајним поделама по питањима идентитета и језичке припадности Влаха. Став Министарства за људска и мањинска права да ,,влашки језик није стандардизован” и да „међу припадницима влашке националне мањине нема сагласности о стандардизацији тог језика”, није сметао Савету да прогласи румунски књижевни језик за матерњи језик Влаха, и да препоручи његово увођење у службену употребу и образовни систем у Србији. И заиста, већ од септембра ће румунски језик у неким областима источне Србије постати изборни предмет.
– Не знам зашто би некоме сметало да влашка деца уче румунски језик као изборни предмет. Па то је један или два часа недељно, да не забораве своје порекло – рекао је председник Националног савета влашке мањине, иначе члан Демократске странке и председник општине Велико Градиште.
Власи представљају изразито већинско становништво у 150 села источне Србије. Поред румунског језика, међу Власима се последњих година шири и утицај Румунске православне цркве, чији је долазак на ово подручје обележила серија сукоба између локалних Срба и Влаха, али и међу самим Власима.
Расим Љајић, бивши министар за људска и мањинска права, рекао је за „Политику” да је положај Влаха у источној Србији „далеко од угроженог”, те да је покушаја интернационализације „влашког питања” било и у време његовог мандата.
– И тада су румунски посланици у Европском парламенту покушавали да интернационализују питање положаја Влаха у источној Србији и њихову наводну дискриминизацију, за коју одговорно тврдим да не постоји. То је и тада, а верујем и сада, био одраз унутрашњих политичких односа у самој Румунији, јер је то питање идеално за стицање јефтиних политичких поена – казао је Љајић.
Процењује се да две до три хиљаде младих Влаха из источне Србије похађа средње или високе школе у Румунији. Страховања дела српске политичке сцене да ће они по повратку у Србију представљати елиту која ће пре имати румунску, него влашку националну свест, потхрањује и чињеница да Румуни увелико купују куће, викендице и земљу у делу Србије са којим се граниче. Избору Румуније, а не Србије као матичне државе Влаха, свакако иде у прилог и што је Румунија данас чланица ЕУ, па млади Власи, који на основу живота у пограничним областима лако добијају румунски пасош, могу несметано да путују Европом.
Марко Албуновић
Представници румунске државе не би требало да намећу Власима румунски национални идентитет, сматрају у Mинистарству за људска и мањинска права.
Румунски европарламентарци недавно су поново покушали да интернационализују питање положаја румунске мањине у источној Србији, проглашавајући Влахе за Румуне и оптужујући Србију за грубо кршење њихових права. Такође, почетком маја, на позив Асме Јахангир, специјалног известиоца Уједињених нација о слободи вероисповести, у Београду се у седишту мисије УНДП-а разговарало о проблемима које Румунска православна црква има у источној Србији.
– Неко се у Београду опасно игра питањем Влаха. На делу имамо већ виђени сценарио с почетка деведесетих, где професионалне патриоте добијају велики новац за тобожњу заштиту српских интереса. Истовремено, Србија причом о „румунизацији” гура прст у око једној пријатељској земљи са којом никада није била у сукобу. Теза о румунизацији потиче од људи злих намера чија је заправо жеља асимилација Влаха – тврди Живослав Лазић, председник Националног савета влашке националне мањине. Лазић је за „Политику” настојања „неких у Србији” да докажу да су Власи и Румуни две одвојене заједнице назвао „ксенофобичним”.
С друге стране, становиште да Власи и Румуни јесу одвојене заједнице не само у погледу националног идентитета, него и језичке припадности, заправо је став званичног Београда. Док Власи Београду замерају на отвореној дискриминацији и покушају асимилације, Београд сматра да су поједини влашки активисти и превише блиски са званичним и незваничним представницима румунске државе, који наводно агитују међу Власима источне Србије да се на предстојећем попису становништва 2011. године изјасне као Румуни.
– Очекујемо да представници румунске државе не врше притисак и да не намећу влашкој популацији румунски национални идентитет јер би, поред кршења међународних стандарда у области људских и мањинских права, то било у супротности са одредбама Споразума између Савезне владе СР Југославије и Владе Румуније о сарадњи у области заштите националних мањина – рекла је за „Политику” државни секретар у Министарству за људска и мањинска права Анико Мушкиња-Хајнрих.
Питање положаја Влаха у Србији за сада је сконцентрисано на три суштинска захтева. Први је њихово признавање као националне мањине румунског народа која живи у источној Србији, други је право на образовање Влаха на румунском језику, и трећи, најосетљивији захтев, јесте право на богослужење на румунском језику, што би у пракси значило формирање епархије Румунске православне цркве у Тимочкој крајини, или проширење подручја деловања Румунског православног викаријата у Вршцу.
Национални савет влашке националне мањине основан је 2006. године, а у свом досадашњем раду био је суочен са значајним поделама по питањима идентитета и језичке припадности Влаха. Став Министарства за људска и мањинска права да ,,влашки језик није стандардизован” и да „међу припадницима влашке националне мањине нема сагласности о стандардизацији тог језика”, није сметао Савету да прогласи румунски књижевни језик за матерњи језик Влаха, и да препоручи његово увођење у службену употребу и образовни систем у Србији. И заиста, већ од септембра ће румунски језик у неким областима источне Србије постати изборни предмет.
– Не знам зашто би некоме сметало да влашка деца уче румунски језик као изборни предмет. Па то је један или два часа недељно, да не забораве своје порекло – рекао је председник Националног савета влашке мањине, иначе члан Демократске странке и председник општине Велико Градиште.
Власи представљају изразито већинско становништво у 150 села источне Србије. Поред румунског језика, међу Власима се последњих година шири и утицај Румунске православне цркве, чији је долазак на ово подручје обележила серија сукоба између локалних Срба и Влаха, али и међу самим Власима.
Расим Љајић, бивши министар за људска и мањинска права, рекао је за „Политику” да је положај Влаха у источној Србији „далеко од угроженог”, те да је покушаја интернационализације „влашког питања” било и у време његовог мандата.
– И тада су румунски посланици у Европском парламенту покушавали да интернационализују питање положаја Влаха у источној Србији и њихову наводну дискриминизацију, за коју одговорно тврдим да не постоји. То је и тада, а верујем и сада, био одраз унутрашњих политичких односа у самој Румунији, јер је то питање идеално за стицање јефтиних политичких поена – казао је Љајић.
Процењује се да две до три хиљаде младих Влаха из источне Србије похађа средње или високе школе у Румунији. Страховања дела српске политичке сцене да ће они по повратку у Србију представљати елиту која ће пре имати румунску, него влашку националну свест, потхрањује и чињеница да Румуни увелико купују куће, викендице и земљу у делу Србије са којим се граниче. Избору Румуније, а не Србије као матичне државе Влаха, свакако иде у прилог и што је Румунија данас чланица ЕУ, па млади Власи, који на основу живота у пограничним областима лако добијају румунски пасош, могу несметано да путују Европом.
Марко Албуновић
, a i za nas je bedak sto dozvoljavamo da drzavni zvanicnici drugih zemalja zaobilaze drzavni vrh u svojim posetama i namerama.
