Enchanted
Veoma poznat
- Poruka
- 11.094
Маја Гојковић и њен брат Драган Гојковић су најпоузданија карика у ланцу отимачина. Она је као „окидач" за отимање капитала тајкуна који је финансирају, а њен брат, један од највећих војвођанских „муватора" у трговини земљиштем, као „официр за везу"
Немам више чега да се плашим! Ово је игра на све или ништа. Цео живот сам стварао, и не могу да дозволим да ми они који су реформе и демократизацију схватили искључиво као могућност да се лично обогате, пељешећи друге и државу, сада све то отму
Какав доказ више ми треба да је Маја Гојковић преварант, ако у рукама држим уговор који је својеручно потписала, а није га испоштовала?
Пуна два и по месеца су истражитељи привредног криминала чешљали сву могућу документацију, а после њих се АТП „Војводином" четири и по месеца бавила финансијска полиција. Резултат свега је био - записник на 32 странице
За разлику од државе, која је показала невероватну небригу за своју имовину, ја то нећу дозволити, ни због своје породице ни због 1.200 људи које треба да запосли цео пројекат, а ни због државе чији сам велики обвезник
Илија Делић, успешан дугогодишњи послован човек, надлицитирао је 27. јула 2004. године 11 својих конкурената, и за 3,8 милиона евра купио посусталу АТП „Војводина". За мање од три године Девић је, са свим важећим дозволама, у потпуности завршио нову аутобуску станицу са сервисом и свим пратећим објектима, у које је уложио 30 милиона евра. Тадашња градоначелница Новог Сада, Маја Гојковић, с правом је ову највећу приватну српску инвестицију прогласила „дугорочном оријентацијом трајног карактера", али на свечаност отварања није дошла. Зашто - не зна се!
Тек, Девићева АТП „Војводина" никада није ни почела да ради. Пројекат урађен по најзахтевнијим европским стандардима изненада је привукао пажњу српских тајкуна. Онда су започеле „игре без граница" које су Девићево власништво увеле у стање стечаја...
Имате ли Ви идеју како ће се окончати стечај над Вашом огромном имовином?
- Наравно да имам! Криминалци неће успети да ураде оно што су намеравали. АТП „Војводину" неће отети за јефтине паре, јер су највећи повериоци изгласали реорганизацију. Мене заступа тим најстручнијих адвоката којима су такве преваре веома познате, јер су се с њима срели у многим другим фирмама, где исти тим тајкуна ради исте лоповлуке. За разлику од државе која је показала невероватну небригу за своју имовину, ја то нећу дозволити ни због своје породице, ни због 1.200 људи које треба да запосли цео пројекат, ни због државе чији сам велики обвезник.
С обзиром да се приватним предузетништвом бавите од 1974. године, како је могуће да сте тако наивно улетели у овакав пословни ризик?
- Мислио сам да нисам наиван, и да ниједан посао који је озбиљно планиран и финансијски утемељен, као што је био мој, не може да буде ризичан. Поред тога, ценио сам да бих њиме, уз личну добит, остварио и значајно дело за опште добро, пошто сам био упућен у проблем измештања приградске станице код Рибље пијаце у центру града. Зато сам Маји Гојковић, првом човеку Новог Сада, 10. фебруара 2005. упутио Писмо о намерама са идејним пројектом финансирања и изградње нове аутобуске станице за међумесни и међународни саобраћај, јер је „привремена дозвола" на 10 година старој аутобуској станици одавно истекла, још 1. маја 1977. Одговор је стигао већ 20. јула
исте године, и њиме је градоначелница потврдила да измештање терминала међуградске аутобуске станице у Новом Саду представља „дугорочну оријентацију трајног карактера".
Да ли је уговор, чије је потписивање уследило за мање од годину дана, 8. маја 2006, требало да буде гарант Вашег великог улагања?
- Искључиво зато сам ставио свој потпис на уговор, и преварио се. Јер, и поред тога што сам на основу њега у надлежним државним институцијама прибавио сву потребну документацију у складу са важећим законима, и у складу с тим реализовао ову огромну инвестицију, испоставило се да он ни за кога није обавезујући, односно да нема никакву важност. Наиме, испада да је он испоштован једнострано, и то тако што сам само ја испунио све уговорне обавезе, а нисам могао да остварим права која из њих произилазе.
Јесте ли током реализације пројекта наслућивали проблеме и када сте, дефинитивно, схватили да сте упали у „замку"?
- У жељи да што пре остварим своју замисао, био сам потпуно ангажован, и ни „у малом мозгу" нисам имао примисао да било ко, само зато што је „на позицији", или у њеној сенци, може да доведе у питање овакву инвестицију. Међутим, када су градоначелница Маја Гојковић, која је 18, јануара 2007. требало да отвори зграду Аутобуске станице, а тадашњи министар привреде Предраг Бубало сервис за аутобусе, на три дана пре свечаности отказали свој долазак, искрено, почео сам да се прибојавам. Једноставно, неким „седмим" чулом сам осећао да ми се нешто гадно спрема. То се убрзо и показало, јер су почеле све могуће опструкције да нова Аутобуска станица и све што је у њеном склопу, не почне да ради.
Спадају ли у то и никада извршена „извршна решења", којима сте морали да доказујете своја права из уговора?
- Извршна решења су, нажалост, оно што је видљиво из несагледивог арсенала опструкција и манипулација невероватног броја људи из актуелне власти и политике, и још више из бивше безбедносне номенклатуре, који су се полакомили да уграбе свој део колача. Надам се времену када ћу поименце да их прозовем и, верујем, правосуђе их приведе правди. То сада није могуће, јер као што неко лепо рече „свака држава има своје криминалце, а само у Србији криминалци имају своју државу". Али, оно што могу да кажем са сигурношћу, то је да су Маја Гојковић и њен брат Драган Гојковић једна од најпоузданијих карика у том ланцу. Она као „окидач" за отимање капитала тајкуна који је финансирају, а њен брат, један од највећих војвођанских „муватора" у трговини земљиштем, као „официр за везу". Њих зовем првостепеним инквизиторима, а бившег министра инфраструктуре Вељу Илића и његовог помагача Борислава Боровића другостепеном инквизицијом. Наравно, за њима не заостаје много ни бивши министар привреде Предраг Бубало и још читава булумента корумпираних, привремено моћних типова.
Зар се не плашите тих тешких, и у нашем правосуђу тешко доказивих квалификација?
- Немам више чега да се плашим! Ово је игра на све или ништа. А ја сам цео живот стварао, и не могу да дозволим да ми они који су реформе и демократизацију схватили искључиво као могућност да се лично обогате пељешећи друге и државу, сада све то отму. А што се доказа тиче, зар ми треба нешто више од потписаног уговора и докумената са печатом институција. Па, ја нећу да верујем у то да Србија није правна држава. Али, ако они који држе правосуђе хоће другачије, поручујем им да и над „попом има поп". Дакле, какав доказ више ми треба да је Маја Гојковић преварант, ако у рукама држим уговор који је својеручно потписала, а није га испоштовала. При том, ја сам сву документацију предочио лично директору полиције Милораду Вељовићу, који је оценио да је она 100 одсто ваљана, а онда су то још провериле и потврдиле и стручне службе МУП-а. Може ли у то да се сумња?
Али, Ви рекосте да је против Вас поднето 15 кривичних пријава, и да сте Ви, а не они, били привођени на „унакрсно испитивање"!?
- Да, то је моја истина, али сам се одбранио до последње пријаве. Покушавали су на сваки начин да нађу за шта би могли да се „ухвате", али тога нема. Пуна два и по месца су истражитељи привредног криминала „чешљали" сву могућу документацију, а после њих се АТП „Војводином" четири и по месеца бавила финансијска полиција. Резултат свега је био - записник на 32 странице! Онда су ме, као великог пореског обвезника из Београда, пребацили на „штранцирање" у Нови Сад, и на крају ме привели на унакрсно испитивање не би ли ме збунили. Циљ им је био да мене стрпају у затвор на бар 30 дана, а мог финансијског директора на најмање 48 сати, како би могли да створе услове за раскидање уговора, али нису имали на основу чега.
Што им сад треба кампања против ње а ћутали су кад је отишла из СРС? Да се нису мало уплашили због оне приче о Милу и Цанету и оном путу за који она није знала па хоће да је дискредитују док не проговори какви су и шта су све муљали.
...bona
