ŽIVOTNA ISPOVEST KRSTANA KOVJENIĆA

MarisavM

Obećava
Poruka
53
Poštovani,želeo bi da vam na ovom mestu prenesem deo životne priče dragog profesora Kovjenića.Na taj način ćete se najbolje uveriti kroz kakvu je golgotu ovaj čovek prošao za vreme vladavine UDBA-ških zlotvora.

NE ZAMUDITE ! (немојте закаснити, дођите на време и сл.)


Браћо и сестре,

Причах вам већ како сам се, ни крив ни дужан, бејах сиротиња, ал` не бејах ружан, сигуран сам да ми је то дејство и иницирало свеживоте муке, обрео у хладним, мемливим, по тмини воњавим и срцеледећим зидинама, њухова студ, промајност, воњавост и тмурност ме и дан-дани бриди по души, срце нагони у болногрчећи галоп, очи претвара у извориште најсузније реке и дах зауставља као страх над страховима, зидинама богословског интерната у Сремским Карловцима шездесет и неке. Јецах вам о шкрипи прегломазних, претешких и престрашних капијски врата, Боже, Свевишњи Творче и Преблаги Оче, да ли ће ме њихова шкрипа икада престати да страши, да ли ћу икада престати то у сновимо да изнова и изнова доживљавама и да ли ћу и то некада моћи да опростим и заборавим као што хришћанину доликује, те елитне богословско-образовне установе, али не имах толико снаге, смелости и
надахнутости да вам изјецам и зашто ми се све то и баш тако издогађа. Надам се да ће ми Господње Провиђење једнога дана улити толико снаге, смелости и духовности да и о томе могу да напишем реч-две, но док се то не деси покушаћу да вам опишем мој последњи црномантијашки дан, голготу и срамоту која ће ме, готово тотално, да одбаци од Господње Цркве, наше пресвете СПЦ.


Браћо и сестре, мислим да је већ општепознато како су (Ам)броз комуњаре преко својих верних антисрпски издресираних џукела, УДБ-а звери, у томе свом нечасном злочињењу су се нарочито истицале садашње „демократе“ и очеви тих и таквих злотвора који сада завијају о томе да Србија не постоји и да ЕУ нема алтернативу (одувек је њихов мото био и мотао -

СЛАБА СРБИЈА БОГАТИ СВИ ДРУГИ ОКУПАТОРИ ЗЕМАЉА СРБИНОВИХ !
:


др. Драгољуб Мићуновић (оснивач ДС, нарочито се истако на Голом отоку где је био собни старешина мом покојном оцу и другим Србима, те своје „муке“ је милионструко наплатио),

(Ам)броз „академик“ Љубомир Тадић (отац садашњег председника Србија, на нашу жалост, срамоту и грехоту, Бобија Таћија Педеровића, брат од тетке, родиле су их две рођене сестре, мог покојног оца Ђурђа – нарочито се истакао у времо унфо-бироа, јер је на хиљаде Српкиња и Срба директно уморио или на Голи оток натерао на мучилиште) и

Драгомир Ђинђић, злогласни мајор УДБ-е, највећи прогонитељ сопственог народа, вере и туђински шпијун, пре рата, у време Другог светског рата и непосредно после истог је веома познат као мечкар из Прокупља, нешто више о том злочинцу можете прочитати у ономе што сам написао и публиковао непосредно после сазнања о ИЗДАЈИ ГРОБАРА ТОМЕ на : http://www.srbijazemljaheroja.com/wordpress/?p=770 и мом одговору ЗАШТО ЈЕ ЂИНЂА-МИНЂА (за почетак) ЗАСЛУЖИО МЕТАК ! ? на: http://krstanovkutak.forumotion.net/aaia-uiaeau-oeduia-yeiia-f1/iui-ui-yuu- -t18.htm?sid=61075e1e8a144d68cb1eb5edc84e9f11

(мислим да није потребно ни наглашавати да је чувени мечкар и злогласни УДБ-а мајор Драгомир Ђинђић рахметли бабо Ђинђе Минђе)

давне 1958. године на чело СПЦ поставиле и тако наш ОЛТАР упоганиле Хранислава Ђорића (монашко име Герман (18.08.1899 – 27.08.1991. године, на челу СПЦ је био пуних 32 године, од 1958 – 1990. године) који је био само играчка у развратним канџама УДБ-аша, антисрпски издресираних безумника, развратних педерчина, ватиканских шпијуна, ЦИА агената и других разно-разних злочинитеља. Да је „владао и управљао“ на начин како су ти злотвори хтели показује мноштво доказа, но апострофираћу овом приликом само овај како бих и вас уверио ко му је био и остао једини газда:

„...протојереј ставрофор, високопречасни господин, Драгутин Стамболић, члан црквеног суда у Београду, по одлуци Његове Светости Птријарха Српског Господина Германа А Е М Бр 795/68...“

У тај и такав змијарник сам залутао неимајући било где другде шездесет и неке са непуних четрнаест лета на нејаким детињим плећима. Моја велика несрећа је била и чињеница што сам био одувек одличњак, све петице из свих предмета сам одувек имао, што ми је покојни отац био голо-оточки арестант, непуних пет година је приживео на том српском мучилишту, што сам био сиромашан као црквени миш, што сам имао рођу као што је (Ам)броз „академик“ Љубомир Тадић и што није било баш никога ко би могао, смео и желео да заштити то залутало јагње од мноштва крвожедних вукова који су га са свих страна сврзли. Чињеница да сам после завршетка богословије и одслужења ЈНА био уљуљкан ватикаско-кукавичким лажима које су (про)куљала из поганих лабрња тадашњег владике бањалучког, др Јанко Фрушић (монашко име Андреј, рођен је 5. јула 1916. године у селу Дивошу код Сремске Митровице., умро, ваљда јер се за ту поган после мог размантијашења нисам занимао,1980. у БЛ, на челу Бањалучке епархије је био од 1961. до 1980) земља му погане педерске кости из своје утробе избацила, да морам да се пострижем (замонашим), рукоположим (постанем свештеник) и као такав одем на најелитнији богословски факултет, Духовна академија у Кијеву, како бих се прекалио, продуховио и просветио и као такав

ПОСТАО И ОСТАО ЈЕДАН ОД НАЈСВЕТЛИЈИХ БИСЕРА У БРОЈАНИЦИ НАШЕ СВЕТЕ СПЦ,

је моја највећа грешка, највећа суза и најпакленија бол. Веровао сам да могу обуздати нагоне у себи (зов женског тела је за мене одувек представљало нешто чему не могу одолети, али упркос томе веровао сам да ћу и то искушење моћи издржати), победити себе у себи (чврсто сам био и остао веран ономе што је и у Речи Господњој посебно потенцирано – „рађајте се, множите...“), издржати све и свашта (томе сам од најраније младости био учен и научен), успети да се покажем и докажем (учење ми никада није представљало никакав проблем и чврсто сам веровао да не само да ћу моћи да се научим, већ да ћу постати и остати најбољи), али бих лагао када бих (по)тврдио да ћу моћи да ћутке, покорно и (са)милосно пређем преко поганих погледа педерчина са којима је био са свих страна ушушкан погани владика бањалучки др Андреј (Фрушић). У манастиру сам некако и издурао, заједно са мном је тада био неки бедник по монашком имену Виталије, али њему сам дао, онако српски офрљећки, пљуску и тако му показо шта га чека. Наравно да ме је та погана старкеља тужакао код „његовог високопреосвештенства“, зачудо је да нисам доби никакву казну, али погледи „његовог високопреосвештенства“ су за мене били највећа казна. Већ тада сам у души осећао да је готово са мојом богословском каријером, али чињеница да нисам имао ни са киме ни куда да побегнем ме је задржавала у том змијарнику. Све се је срушило, разбило у парампарчад и у души створило дубок ожиљак који никада неће престати да ме боли, али, богме, и опомиње да су педери заиста највеће зло, сотонино семе које се мора истребити уколико желимо да људска цивилизација опстане, оног трена када сам „његовог високопреосвештенства“ и „велечасног надискупа“ нашао у „братском загрљају“. Случајно сам сврати у Владичин двор после повратка из Београда, тамо сам ишао по нове мантије и визу за СССР, и пре него ли сам ушао тамо пажњу ми је привукао неки човечуљак који се је стално тамо мотао кад-год би тамо навраћао, но на то толико и нисам обраћао пажњу, погани задах УДБ-а звери сам увек иза сбе осећао и било би ми једино чудно када би престали да ме прате, так тада би знао да сам негде нешто погрешио када је у питању Српство, Светосавље и Србија, ужас је био када сам бану у „владичине одаје“. Да је Данте то видео сигурно би пакао сасвим другачије описао. Наравно да сам их поштено ишакатао, као џукце ишутирао и гласно, онако сочно-српски, псовао и напоље разјарен као тегер излетио. Човечуљак којега малопре споменух ми се је тада примакао, под нос гурну некакву полицијску легитимацију и узвикнуо:

„Ухапшен си зато што си хте да убијеш двојицу људи !“

- наставиће се –

Крстан Ђ. Ковјенић

P.S.

Драге моје и поштавана господо,

Тек у следећем наставку, та стрпите се мало, јер она стара: "СТРПЉЕН СПАШЕН" још увек важи, ћу образложити назив теме, но пре него ли то учиним молим вас да и ви размислите и својој савести одговорите на следеће веома једноставно питање:


ХОЋЕМО ЛИ РАЗБОХОРИТИ СЕ, ПРОЦВЕТАТИ И ЗАМИРИСАТИ, ИЛИ ЋЕ НАС КОРОВ КОЈИ ЈЕ ПОНИКАО СВУДА ОКО НАС ИЗ ЖИЛА ИЗЧУПАТИ, ОСПАРУШИТИ И ЗАУВЕК ИСТРЕБИТИ !?
 
NE ZAMUDITE ! (немојте закаснити, дођите на време и
сл.)


- 2. део

(пренето са: http://krstanovkutak.forumotion.net/aezai-uea-eizai-f2/ne-zamudite-zeauie-zaia-aoaie-z-eee-a-t103.htm#634

Драга моје и поштована господо,

Одмах чим ми је УДБ-ашки човечуљак, верујем да је био лично злогласни мечкар и УДБ-а мајор Драгомир Ђинђић, ако и није сигуран сам бар у то да још од тада, давне, хладне и по злу слутеће зиме 1974. године, дан пре Св. Саве, на супрот моје маленкости се стално налазе жути издајници, издекламовао да сам ухапшен поред мене се је створио чопор српске крви жељних побеснелих којота обучених у милицајска одела. Сви су ме бесомучно ударали и када су мислили да ми је напокон доста за први сусрет са њима један огромни бркати потурица, одувек су ми смрдели ти што по лоју заударају тако да ми их није било тешко препознати, је упитао УДБ-а човечуљка:

Шефе, `оћемо ли са овим ћетником о`ма` у Јасеновац ?“

Не још !“ продерао се УДБ-а човечуљак и наставио брслајући као побеснели вепар: „Начелник Чизмић

(злогласни потурица Едо Чизмић је у то време био начелник СУП-а Бања Лука. Занимљиво је напоменути да су тада на челним функцијама у СО Бања Лука били искључиво потрице: Сеад Маглајлија, председник СО БЛ, Есад Кукрика, председник ИВ СО Бања Лука и сл., верујем да ни портир у општини није мога да буде Србин, још занимљивија чињеница је да сам у Ираку 1983. – 1986. године учествујући у некаквој акцији (раз)откривања терориста

( не знам ко ме је на тај положај кандидовао, вероватно моје квалификација, а нарочито солидно теолошко знање су биле пресудне код одлучивања, једино што знам је чињеница да је то био „пројекат“ Владе Ирака и тадашње СФРЈ)

који су се самопрозвали исламски фундаменталисти, из тог језгра се је касније регрутовала и најокрутнија злочиначка терористичка група коју сада познајемо под именом ал-каида, налетео на иста говнаСеад Маглајлија је тада био „наш“ велепосланик у Ираку...)

гори од жеље да га види. Водите га код њега !

Драге даме и поштована господо, не знам да ли у таким ситуацијама када га потурице одводе на заклање мој воистински велики брат проф. др Војислав Шешељ узвикне:

Сада бих више волео да видим Лауфера него ли анђела.“

али знам да ја то нисам могао (из)рећи из разлога што Лауфер би тада прешпатан, слабушан толико да ни себи није могао помоћи, а камо ли коме другоме. За чудо Божје био сам сасвим смирен, мада ситуација око мене је баш гадно заударала на смрт. Мирис сопствене крви која ми је липтала потоцима из повређених аркада над обадва ока ми је баш умирујуће деловала тако да нисам молио ни Господа за помоћ, чак ме ни сопствене ране на телу нису више нимало болеле. Имао сам осећај као да ћу заиста пропевати, али стално пендрекање по бубрезима и глави ме је од тога физички одвраћало. Када су ме угурали кроз врата СУП-а у Бања Луци тамо је стајао као наручен,

„Боже, да ли Си ме тада стварно видео и помогао ми да спасим живу главу ?!“

милицајац који ме је сигуран сам однекуд познавао, из џепа је извадио марамицу и дао да се колико-толико уљудим, чини ми се да сам истога често сусретао, но још увек не могу да докучим о коме се у ствари ради и још мање зашто је баш тог тренутка тамо дреждио, те када је био сигуран да је крв готово престала да цури осорно је узвратио мојим прогонитељиам:

Друг Марковић ће да преузме друга Ковјенића !

Тај, очигледно дежурни, или некакав шеф, милицајац ме је одвео на други спрат СУП-а и увео кроз отворена врата у једну повећу просторију у којој осим писаћег стола и две-три столице није уопште ни било другог намештаја. Некакав дугуленџасти,

Баш кршан.“ како је моја покојна мајка Петра волела да каже.

просед и не баш превише намрштен „друг у цивилу“ је десетак пута прешпартао ту просторију без да би ме погледао, а камо ли што упитао. Милицајац који ме је к њему довео је одмах чим ме је провео кроз отворена врата те канцеларије је одмах отишао без да би изговорио једну једину реч. „Друг у цивилу“ се је после десетак минута ипак некако зауставио,

(Тих десетак минута мени су деловале као вечност. Срце ми је тутњало као бим-бо на Саборној цркви у Срмским Карловцима, глава је хтела да ми се распршти на хиљаду делића, а некакав немир у души, ма није то био страх већ нешто што не знам идентификовати и описати, је претио да ће да ме посве угуши. Чудно ми је било једино то што није било суза, нисам осећао потребу за молитвом и нисам уопште ни размишљао шта ме све чека, а чекало ме је много што-штапосве уништена будућност у којој ћу увек чезнути да све заборавим и опростим, али то никада нећу моћи учинути из разлога што бих на тај начин изгубио и смисао сопственог постојања...)

забељио се директно у моје избуљене очи, Боже, мало је фалило да ме нокаутира том оштрином погледа, нимало нежно ми ставио своју позамашну шапурду на моје дрхтаво раме и громким гласом започео монолог којега никада нећу моћи да заборавим:
 
Знао сам ја да ће теби твоји попови да дођу главе. Твоја највећа грешка је била што ниси послушао друга Бањца,

(„Друг Бањац“, потпуковник ЈНА у касарни Пречко у ЗГ-у где сам био на одслужењу војног рока, био сам четни писар и радио у четном складишту са оружјем, униформама и другим дојним ђаконијама које су биле потребне за „моју чету“ ирезервисте који су понекад долазиле у исту, ме је стварно више пута наговарао да #баталим поповање“ и да „наставим каријеру“ на ваздухопловној академији која је тада била у оснивању у Мостару. Наравно да га нисам послушао, јер никада нисам био склон да идем из скрајњости у скрајњост...)

јер да си то учинио сада би радио за „службу“, био би веома богат, угледан и поштован човјек. Лично сам од тебе много очекивао... А сада ? Трунућеш у затвору док си жив и једино што ћеш молити свог бога јесте да те што прије позове к себи... „

Говор тог, чврсто верујем да је заиста био добронамеран, „друга у цивилу“ ми је деловала као исповест. Имао сам осећај да њега више боле његове ране у души него ли што су мене болеле ране на телу. Када сам се после извесног времена пажљиво, упиљено и љубопитљиво слушајући „исповест друга у цивилу“ већ малко одкравио и чак почео стидљиво да кељим као она ствар када јој замиришу нове гаће „друг у цивилу“ је прешао са другу страну стола, код прозора на којем су биле густе решетке, мене понуди да исто тако седнем насупрот њега, из џепа од сакоа извадио непуну шкатљу „Опатије“, једну цигарету је халапљиво одмах гурнуо у своје лабрње, а кутију окренуо према мени рекавши:

Ово нека ти буде као лула мира !

Узео сам понуђену цигарету, још у богословским данима сам понекад заћибукао заједно са мојим другарима Ниџом Јовићем и Миланом Остојићем , и готово шеретски се насмејао тој досетци „друга у цивилу“ . Мој смех је и код њега очигледно проузроковао некакво њему лично задовољство, сасвим видљиво је било, Бог ми је сведок да сам то уочио мада сам одувек жестоко кратковид, да му је на лицу нестао злослутећи грч којега сам се до пре пар тренутака баш много бојао, и настави је, сада је то био готово пријатељски дијалог, сасвим умиреним гласом:

Крстане, шта нам је чинити ?“ запита ме „друг у цивилу“.

Заиста не знам и једино што знам да сам у Вашим рукама...“ узвратих декламујући као добро научену песмицу.

Једино што је код тебе јасно“, настави „друг у цивилу“, „јесте да овде не можеш више остати и опстати, јер нема више те силе која те може сачувати од твојих попова. Гадни су они, Крстане, када се разгоропаде...Много су гадни ... Пратим их већ годинама и знам да су као побеснела звер када је пустиш са ланца... Идеш у Словенију !

Како када немам пара ни за возну карту до тамо ?“

***** карту“ узврати „друг у цивилу“, „није проблем у карти, већ који ***** ћеш тамо и од чега ћеш живјети. Јанези су баш гадни а и ова зима је јебена

После тих речи „друг у цивилу“ дограби телефон којега до малопре нисам ни примећивао и окренувши бројчаник на њему мени нареди да изађем из канцеларије, затворим врата и на ходнику га сачекам. То моје чекање на ходнику је трајале тек коју минуту. „Друг у цивилу“ ми је после обављеног разговора отворио врат, опет понудио да седнем и опет под нос (под)турио нову цигарету „Опатије“, али сада није наглашавао да је то лула мира. Ћаскали смо после тога као стари пријатељи. Њему је било занимљиво како сам му описивао фрагменте из живота које сам проводио у богословским скамија, то ми је била и остала најлепша кришка из живота, а ја сам горио од жеље да чујем његово одговор на питање:

„Ко ми је тако свирепо, кукавички и злочиначки уморио моје најрођеније ?

(
Оца, мајку, брата и сеју, моју близнакињу, су уморили УДБ-а зликовци тако што су их живе запалили у нашем трошном, нахереном и промајном кућерку !)

но „друг у цивилу“ је, убеђен сам намерно, избегавaо одговор на те моје вапаје. Кад сам код „друга у цивилу“ попио и кафицу, до тада сам ретко када то чинуо, после тога кафа и цигарете су постале оно без чега не могу, било је негде око четири сата поподне, у његову канцеларију је улепршала прекрасна црнка и зацвркутала својим умилним гласићем:

Шефе, донела сам Вам карту. „

Јој, како сам ту прекрасну гаравушу (из)миловао погледом по прелепом рељефу, но она се није пуно освртала на то, окренула се као пируета и одлепршала запљуснувши ме обиљем свог миомириса. Моју забленутост у врата која су се за њом затворила је прекинула топла и сигуран сам истинита констатација „друга у цивилу“:

Крстане, имам осећај да ће ти ипак пре глеви доћи жене него ли твоји попови...“

После тога „друг у цивилу“ ми је предао возну карту, из свог џепа извадио неколико брижљиво смотуљених тадашњих хиљадарки, са тим новцем сам могао безбрижно да преживим сигуран сам бар пола године, нагласио да ми воз за Љубљану полази у 20 часова те вечери, те да из Љубљане одем аутобусом на Блед у хотел „Парк“, тамо се јавим шефу рецепције и очекујем даља упуства...

Нисам имао куд већ да послушам „друга у цивилу“. Помало чудно ми је било да су ме у стопу пратила двојица униформираних милицајаца, са мном су чекали све док воз није дошао и док исти није кренуо, али ниједан од њих ме није ништа ни упитао а камо ли да би ме дотакао. То ми је заиста било чудно имавши у виду како су потурице милиционари лешили Србе где-год их соче. Било како било, тек сада сам сигуран да је то био мој воз без повратка, напустио сам место свог рођења без да би се са било киме поздравио. Можда је тако и најбоље, јер бога питај да ли би уопште кренуо да сам тада набасао на моју никада пребољену, моју (пре)вољену и предрагу Шумарову Веру, шта би ме после тога чекало посве је извесно – дотукли би ме погани педеро-паписти, чопор хијена на чијем челу је сада злогласни УДБ-аш Ристо Радовић.

Први сусрет са Љубљаном ми није био нимало импресиван. Сасвим сам сигуран да тај град нема душу и да баш ничим не може да привуче ничију пажњу, а камо ли љубав. Први сусрет са Словенкама је сасвим друга прича, много волим када их онако српски машала волим, но више о томе ћу нешто касније ако Бог да, а даће, јер нисам баш толико грешан да бих морао да ступим код Св. Пере на задњу исповест... Једино што ми је код првог сусрета са Љубљаном привукло пажњу је био некакав плакат на чијем крају је крупно, црвеним словима било написано:

»NE ZAMUDITE ! »(немојте закаснити, дођите на време и сл.)

Гласно сам тада самоме себи скресао у браду

Крстане, најебо си... Они који спомињу муда кад ли – тад ли заглибиће ти до јаја !“

- наставиће се –

Крстан Ђ. Ковјенић

P.S.

Напомињем, да сам тек много година касније сазнао да је тај „друг у цивилу“ био најбољи пријатељ мог покојног оца Ђурђа за време њихова војниковања у Краљевој гарди на Бањици, а касније и у Другом светском рату. По причи лица које ми је то сапштило био је веома потрешен када је сазнао како су УДБ-а зликовци ликвидирали мог покојног оца и све моје најрођеније. Усташе су га заклале септембра 1995. године у Бочцу код Бања Луке и његово обезглављено тело, глава му није пронађена, је пронађено у заједничкој гробници неколико стотина Српкиња и Срба код Мркоњић-града...

Верујем да ће ми успети да осветим тог „друга у цивилу“, а нарочито свог стрица Неђу, стрину Јованку, блиске рођаке Крсту и Вида, осталу многобројну родбину, кумове и пријатеље...

Боже, помози ми да то стварно и учиним, јер усташки зликовци не смеју да остану некажњени и њихове жртве заборављене !
 
забељио се директно у моје избуљене очи, Боже, мало је фалило да ме нокаутира том оштрином погледа, нимало нежно ми ставио своју позамашну шапурду на моје дрхтаво раме и громким гласом започео монолог којега никада нећу моћи да заборавим:

Može biti Nobelova...ima tu dramaturgije :think:
 
Шта је овде, у овој "Животној исповести..." толико смешно и за исмејавање? :eek:

А пази скупили се и Хрвати да некога исмејавају... :lol:

Kako bre šta je smešno. Pa u neku ruku i nije smešno. Tužno je! Budala ima na svakom koraku, ali ovaj je jadan, do granice smeha.
 

Back
Top