LAŽI O KOSMETSKOM EGZODUSU

LAŽI O KOSMETSKOM EGZODUSU

Šarping video genocid

Piše: Jirgen Elzeser

Šta se odista dogodilo u Rambujeu. Ratna propaganda sa izveštajima o stotinama hiljada masakriranih Albanaca. Bajka o multietničkoj budućnosti Kosmeta

DA bi opravdao rat, NATO je pokušao da sistematsko proterivanje kosovskih Albanaca predstavi kao cilj, koji je Beograd sebi odavno postavio, a što je sve moglo da se spreči samo oružanom intervencijom; "24. marta 1999. NATO više ne želi da posmatra proterivanja i genocid", tvrdi Rudolf Šarping u svom ratnom dnevniku. "Ne smemo da skrenemo pogled."
I ministar spoljnih poslova Fišer izjavio je na jednoj konferenciji za novinare 3. aprila 1999: "Dopustite mi... da još jednom izričito naglasim: Ova (srpska) politika počela je pre nego što je pala prva bomba NATO. Nemački kancelar je mogao cinično da se zavali u fotelju i da čeka da javnost zaprepašćeno reaguje na ono što se tamo dešava. Ali to bi bio cinizam, i to ne bi bila odgovorna politika."
Da bi se potkrepile ove teze, pogrešno su predstavljeni događaji iz 1998. godine. Tako u jednoj dokumentaciji, koju je Fišer podelio 31. marta 1999. stoji: "Nakon početka borbi na Kosovu u martu 1998, snage bezbednosti su sprovele jednu ciljanu strategiju proterivanja, politiku spaljene zemlje: trebalo je onemogućiti boravak u domovima i selima ne samo snagama OVK, već i civilnom stanovništvu."

VESTI O MASAKRIMA

DA su Fišer i Šarping svesno govorili neistinu, proizlazi iz jednog dokumenta, koji nije pisan za potrebe propagande, već je bio namenjen stručnjacima iz Fišerovog ministarstva kao interna radna osnova. Dokument pod nazivom "Analiza situacije Ministarstva inostranih poslova" od 18. novembra 1998. daje suvoparne činjenice bez preterivanja. Da ovaj dosije ne bi dospeo u pogrešne ruke nosio je oznaku: "Zabranjeno objavljivanje i umnožavanje".
Na kraju ove knjige nalazi se neskraćena verzija izveštaja o situaciji na Kosovu 1998. kako bi čitalac stekao celovitu sliku. Na ovom mestu samo nekoliko izvoda, koji za razliku od zvaničnih stavova ne govore o ciljanoj politici proterivanja, a ponašanje Srba prema civilnom stanovništvu predstavlja se u sasvim drugom svetlu: "OVK je u "oslobođenim teritorijama" imala veliku podršku stanovništva. I po albanskim izveštajima, stanovništvo je delom aktivno učestvovalo u oružanim sukobima."
Na strani OVK borile su se i žene, čak su i jednog petnaestogodišnjeg pripadnika OVK videli međunarodni posmatrači. Utoliko je razgraničavanje između boraca OVK, stanovništva koje se bori i čistih civila veoma teško, kako za snage bezbednosti tako i za objektivnu procenu stanja stvari... Borbe na Kosovu su na obema stranama vođene vojnim sredstvima, pri čemu su na srpsko-jugoslovenskoj strani snage bezbednosti koristile i teško oružje prilikom osvajanja naseobina...
U štampi objavljivane vesti o "masakrima" i "masovnim grobnicama" doprinosile su samo uznemiravanju izbeglica, ali međunarodni posmatrači te vesti do sada nisu potvrdili. Srpski režimski mediji sa svoje strane pak tvrde, da je OVK uz pretnju silom, sprečila povratak dela civilnog stanovništva u svoja sela.
Kada je konačno na red došla tema o bombardovanju Beograda, Fišer je stvarno bio u prednosti. Saopštenje vlade Helmuta Kola, koja je tada još uvek bila u službi, nosilo je naslov "Sprečavanje humanitarne katastrofe u kosovskom sukobu". Budući ministar spoljnih poslova Fišer dodao je, da se humanitarna situacija u proteklim nedeljama "dramatično pogoršala... Na desetine hiljada ljudi se iz straha od srpskih snaga bezbednosti sklonilo u šume. Preko 290.000 izbeglica i raseljenih lica su bez sumnje u izuzetno teškoj... i bezizlaznoj situaciji. Ako se izbeglicama i raseljenim licima ne omogući povratak u njihova sela... onda će predstojeća zima dovesti do humanitarne katastrofe".
To je bilo netačno: Ministarstvo inostranih poslova Sjedinjenih Američkih Država je, za razliku od Fišera, dalo tačne podatke: nije se radilo o maksimalno 300.000, već o 250.000 izbeglica, a maksimalni broj izbeglih nije dostignut u oktobru, već još početkom septembra 1998. Već početkom oktobra, dve nedelje pre odluke u Bundestagu, situacija na Kosovu se znatno smirila. Po novinskim izveštajima od 5. oktobra, Milošević je velikim delom povukao svoje snage i "time najverovatnije ispunio zahteve Zapada". "Vojska i specijalna policija nestale su sa lica zemlje. Policija je smanjila broj kontrolnih punktova. Borbe su utihnule. Izbeglice su se vraćale. Broj izbeglica pod vedrim nebom se smanjivao, i očekivalo se, da će se povratak izbeglica ubrzati, ako potraje prekid vatre", izveštava o situaciji oficir Hajnc Loke pozivajući se na "neutralne posmatrače na licu mesta".
Bestidno demagoški postupio je Rudolf Šarping 16. oktobra 1998. u Bundestagu. Rekao je: "Imajući na umu aktuelnu situaciju na Kosovu, moramo da primetimo da je povlačenje srpske policije, specijalnih jedinica i borbenih snaga obećano, ali ne i sprovedeno, da je od 13.000 stacioniranih vojnika, 10.000 još uvek na Kosovu, od toga 3.000 pripadnika dobro poznate specijalne jedinice." To je loše međunarodno iskustvo, koje smo mi imali sa Miloševićem i za koje, nažalost, postoje mnogi, užasni dokazi.
Ako se uzme u obzir da su ovog puta Šarpingove brojke tačne, on je njima dokazao upravo ono suprotno što mu je ležalo na srcu: da Miloševiću pripiše kršenje ugovora. Naime, prethodnog dana su predsednik Milošević, glavni komandant NATO Klark i generalni inspektor NATO Nauman ugovorno odredili maksimalan broj pripadnika vojske na Kosovu: 11.300 vojnika Vojske Jugoslavije i 10.000 pripadnika specijalnih jedinica srpskog Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP). Da su Šarpingove brojke - 10.000 srpskih vojnika, od toga 3.000 specijalaca MUP - tačne, onda je Milošević u vreme održavanja Bundestaga ne samo ispunio svoja ugovorena obećanja, već ih je stoprocentno premašio. Sve ovo dovoljno govori o Šarpingu kao ličnosti.
Sa početkom raspoređivanja posmatrača OEBS-a situacija na Kosovu se dalje smirivala. U izveštaju UN o stanju u novembru, kaže se: "Nije bilo većih borbi među sukobljenim stranama, već je samo dolazilo do pojedinih napada i razmenjivanja vatre, za šta se obe strane međusobno optužuju... Povratak izbeglica se znatno povećao, ali je regionalno veoma različit." U decembru 1998. izveštaj UN beleži još povoljniji razvoj, barem što se tiče postupka srpskih snaga bezbednosti:
"Nema više izbeglica na otvorenom. Spremnost za povratak je različita, ona je naročito mala u graničnim selima... Saradnja OEBS sa srpskom stranom je uglavnom dobra, saradnja sa OVK zavisi od lokalnih komandanata. OEBS je u mnogim slučajevima mogao da nastupi kao posrednik i spreči dalju eskalaciju." Ministarstvo inostranih poslova Sjedinjenih Američkih Država, Stejt department, registrovalo je do kraja godine smanjenje broja izbeglica na 180.000, MIP Savezne Republike Nemačke na 175.000 - skoro prepolovljen broj u odnosu na Fišerove podatke, iznete u jesen.

(NASTAVIĆE SE)

Vojska poštuje dogovor

PIŠE: Jirgen ELZESER

… Adem Demaći je izrazio sumnju da je bilo ko od kidnapovanih Srba živ.


NA prelazu 1989/99. došlo je do ponovnog zaoštravanja situacije. Relativno mirni meseci oktobar, novembar i decembar izgledali su kao intermeco u odnosu na otmice, ubistva, napade i osvetničke akcije. Spirala nasilja okretala se sve brže do početka rata 24. marta. Ipak, mora da se zabeleži da je situacija u martu 99. bila još uvek bolja nego u kasno leto 1998. i da su naročito srpska policija i vojska delovale uzdržano.

Od velike koristi su ovde dnevni izveštaji Stejt dipartmenta, koji je upoređivao razne izvore, među njima su izveštaji OEBS, UNHCR i različitih nevladinih organizacija. Oni, međutim, nisu igrali nikakvu ulogu u novinskim obraćanjima državnog sekretara Medlin Olbrajt, ali se i danas mogu naći na Internetu.

Još više obaveštenja o situaciji daje izveštaj nemačkog MIP od 19. marta 1999. pet dana pre početka rata. Za razliku od citiranih američkih izvora, ovaj je izveštaj bio strogo poverljiv i tek je kasnije objavljen. Tamo stoji: "Civilno stanovništvo se, za razliku od prošle godine, u većini slučajeva obaveštava o predstojećem napadu Vojske Jugoslavije. Ali, evakuaciju civilnog stanovništva sporadično sprečavaju komandanti OVK. Po posmatranjima UNHCR, VJ ne sravnjava sela sa zemljom kao što je to činila prošle godine, već se nakon završetka akcija brzo povlači. Po povlačenju srpskih snaga bezbednosti stanovništvo se vraća u svoje domove. UNHCR procenjuje da u ovom trenutku samo oko 2.000 izbeglica mora da prenoći na otvorenom. Još se ne mogu primetiti masovna bekstva u šume." Pažnju naročito privlači ovaj poslednji broj, jer je po istom izvoru u oktobru 1998. "u šume i brda pobeglo od 30.000 do 70.000 ljudi".

REKORDER LAŽI

KAKO bi ugušio svaku kritiku prema kursu, koji je zauzeo NATO, nemački ministar odbrane opisao je na kongresu SPD u aprilu 99. situaciju sledećim rečima: "U martu 99, pre odlaska posmatrača OEBS, broj izbeglica i proteranih lica popeo se na preko 500.000." Šarping je po sopstvenom nahođenju ovde povećao broj MIP za 100.000. Sa još više drskosti dao je u istom govoru i sledeći podatak: "U januaru 1999. na Kosovu i u pograničnim oblastima proterano je više od 300.000 ljudi." Time je premašio podatke UNHCR deset puta, jer je krajem januara konstatovano da je "od kraja decembra... približno 30.000 ljudi" proterano. Nakon primirja Šarping je potukao sve rekorde i govorio o "600.000 proteranih još pre (!) marta 1999.".

Rezime: Nemačka vlada dramatizovala je situaciju na Kosovu, a pri tome je naročito ministar odbrane prevršio svaku meru. Činjenice u izveštaju MIP od 19. marta 1999. koje su mogle da ga demantuju, držane su u tajnosti.
Najveća laž nemačke vlade se, međutim, nije sastojala u predimenzioniranju krize na Kosovu, jer nesporno je da se situacija - ne u poređenju sa oktobrom 1998. već sa decembrom 1998. - stvarno pogoršala i da se taj trend nastavljao. Najveća laž sastojala se u svesnom prećutkivanju činjenice da uzrok tog pogoršavanja nisu srpske snage bezbednosti, već teroristički napadi OVK i da je u toj situaciji podjednako patilo kako srpsko tako i albansko stanovništvo.
Ovde se još jednom pozivam na dnevne izveštaje Stejt dipartmenta. Tamo se 1. marta 1999. kaže: "Po izveštajima jedne nevladine organizacije, samo se u prve tri nedelje februara 1999. na Kosovu dogodilo preko 40 ubistava. Žrtve su bile kako etnički Albanci tako i Srbi. Postaje jasno da je srpsko stanovništvo u pokrajini sve više u opasnosti, jer se nasilje nastavlja." 5. marta daje se precizan pregled o razvoju broja izbeglica od decembra, koji je u potpunoj suprotnosti sa Šarpingovim brojkama izrečenim na kongresu SPD: "U izveštaju (UNHCR) se zaključuje da se od Božića na Kosovu pojavilo novih 60.000 izbeglica. Broj Srba koji su u tom periodu izbegli se drastično povećao, a procene idu i do 30.000. Oni su napustili 90 etnički mešovitih sela i nastanili se u užoj Srbiji. Egzodus srpskog stanovništva iz grada se nastavlja..."

ŠTA KAŽE OEBS

KRATKO i jasno se demantuje jednostrano pripisivanje krivice Srbima. U izveštaju nemačkog MIP nalaze se rečenice koje nikada nije trebalo objaviti, jer bi se sva opravdanja za NATO napade srušila kao kula od karata: "Sve etničke grupe, koje žive na Kosovu, su u istoj meri pogođene proterivanjem, izbeglištvom i razaranjem. Oko 90 sela, koja su ranije naseljavali Srbi, su napuštena. Od nekadašnjih 14.000 srpskih izbeglica iz Hrvatske sada na Kosovu živi samo 7.000".
Poslanik Hrišćansko-demokratske unije Vili Vimer, potpredsednik parlamentarne skupštine OEBS potvrdio je pozivajući se na saznanja posmatrača OEBS na Kosovu, da se "jugoslovenska vojska držala dogovorenih činjenica. OVK je sistematski kršila dogovoreno, tako da je došlo do neželjenog lanca provokacije". Čak je i general NATO Klaus Nauman imenovao, naravno tek dugo posle rata - odgovorne za zaoštravanje situacije: "OVK je odigrala jednu ulogu, koja nas je posle uspeha u jesen 1998. potpuno slomila. Oni su prodrli u vakuum, koji je nastao povlačenjem Srba, i proširili su se na način, koji najverovatnije niko od nas u našim državama ne bi prihvatio. Ne mogu da zamislim da bi u Nemačkoj bilo prihvaćeno da, neko ko misli da se pobuni protiv države postavlja kontrolne punktove, granične prelaze, počne da nosi uniforme i maše oružjem. To ni mi ne bismo tolerisali."
"Pre rata, po poverljivim izveštajima posmatrača OEBS, OVK je ubila više kosovskih Albanaca nego Srbi", čulo se tri meseca nakon rata, u jednoj dokumentarnoj emisiji nemačkog prvog programa ARD. I završni izveštaj OEBS podržava tu izjavu. Sve do odlaska OEBS 20. marta 1999. 1.381 verifikator mogao je da proveri primedbe svih strana konkretno na licu mesta - za razliku od kasnije situacije, kada izveštaj OEBS prenosi samo ono što je čuo, tj. ono što su kosovski Albanci izjavljivali nakon njihovog bekstva.

OTETI NISU ŽIVI

OD početka njihovog delovanja, 26. novembra 1998. do njihovog povlačenja 20. marta 1999. verifikatori OEBS zabeležili su grad po grad, selo po selo, svaku povredu ljudskih prava na Kosovu. Po tome su srpske snage bezbednosti ubile 87 albanskih civila, 54 ubijena idu na račun OVK, 87 dodatnih ubistava nije razjašnjeno. Kod tih 87 nerazjašnjenih ubistava radi se o 33 Srbina ili lojalnih Albanaca, malo je verovatno da su Srbi bili ti koji su ih ubili. Ako se ove 33 žrtve dodaju gore pomenutim 54 žrtvama OVK, onda se takođe dolazi - kao i kod Srba - do 87 ubistava OVK. (Preostalih 54 nerešenih ubistava mogli su da počine srpski ili albanski vinovnici ili "obični" kriminalci.)
U ubijene mora da se uračuna i barem jedan deo otetih. Kada su kosovski Albanci odvođeni u srpske policijske stanice na "informativni razgovor", dolazilo je u pojedinim slučajevima i do prebijanja na smrt, ova ubista su, međutim, već obuhvaćena gornjim brojkama.
Nisu obuhvaćene sudbine onih, koji su kidnapovani od OVK ili nestali na područjima pod kontrolom OVK. Po podacima Međunarodnog crvenog krsta taj broj je sredinom marta 1999. iznosio 146. Izveštaj OEBS navodi taj broj i nastavlja: "Jedan broj Srba, čiji je nestanak prijavljen u leto 1998, pronađen je mrtav. Na sastanku u decembru 1998. između Odbora za ljudska prava i Adema Demaćija, političkog predstavnika OVK, Demaći je izrazio sumnju da je bilo koji Srbin kidnapovan u to vreme još živ i da je većina najverovatnije mrtva".

(Nastaviće se)

Nije bilo masakra

"U RAČKU se prekjuče dogodio masakr, u kome je ubijeno 45 Albanaca. Veće NATO održalo je vanrednu sednicu... Interno smo razmotrili korake, kojima smo podvukli da je NATO spreman za delovanje... Povećava se broj onih, i to ne samo u Briselu, koji smatraju da je vojno angažovanje na Kosovu neizbežno", zapisao je Rudolf Šarping u svom dnevniku 17. januara 1999.

Za nemačkog ministra spoljnih poslova Jošku Fišera, Račak je bio "tačka preokreta", za njegovu američku koleginicu Medlin Olbrajt "galvanizirajući događaj". "Vašington post" je zaključio da je Račak "izmenio politiku Zapada prema Balkanu na takav način, kako to pojedinačni događaji retko mogu da učine."

U kojoj je meri "masakr" u Račku bio neophodan da bi se legitimisao rat, pokazuje i činjenica da je to jedini zločin pre 24. marta 1999. koji je naveden u optužnici Međunarodnog tribunala za ratne zločine protiv Slobodana Miloševića i drugih predstavnika jugoslovenskog rukovodstva. Iz toga se može zaključiti da Hag nije imao dokaze za druge povrede ljudskih prava pre rata, koji se pripisuju jugoslovenskom vrhu. I Vilijem Voker, tadašnji šef misije OEBS-a na Kosovu, svodi kosovski sukob neposredno na Račak: "Naravno da je epizoda u Račku bila odlučujuća za bombardovanje".

U svom "specijalnom izveštaju" neposredno nakon događaja u Račku, Voker govori o dokazima "nasumičnih hapšenja, ubijanja i sakaćenja nenaoružanih civila" i zaključuje da su mnoge žrtve "ubijene iz neposredne blizine". Novinar lista "FAZ" Matias Rib znao je i druge užasne detlje: "Mnoge žrtve su bile osakaćene: razbijene lobanje, unakažena lica, iskopane oči. Jednom muškarcu je odrubljena glava."

MNOGO PITANJA

VEOMA rano je došlo do protivurečnosti u izveštajima Zapada o ovom masakru: tako je Voker govorio o 45 mrtvih, verifikatori OEBS-a su na licu mesta izbrojali konačno 40 leševa. Među mrtvima su "tri žene i jedno dete", tvrdio je Voker, ministar Fišer je neodređeno govorio o "ženama i deci", Hjuman rajts voč navodi najmanje dve žene, jednog 12-godišnjeg dečaka i devet boraca OVK, Matias Rib govori čak o četiri žene i jednom detetu. OEBS je konačno potrdio da se radi o jednoj ženi i jednom dečaku "od deset do petnaest godina".

Naročito je iritiralo ono, što je izvestila francuska televizijska stanica AP-TV, kao i dopisnici listova "Mond" i "Figaro". Srpska policija ih je 15. januara pozvala da na licu mesta snime opkoljavanje i zauzimanje jednog uporišta OVK u Račku. Televizijska ekipa, koja je borbe snimala iz neposredne blizine, kao i novinari i posmatrači OEBS-a, koji su borbe posmatrali sa obližnjeg brežuljka, nisu primetili ništa od onog, što su meštani sledećeg dana ispričali šefu misije Vokeru: da je srpska policija oko podneva u selu razdvojila žene od muškaraca, ove poslednje odvela na jedan brežuljak i tamo ih pogubila. Kada su novinari i ljudi iz OEBS-a 15. januara po podne obišli Račak naišli su na jednog mrtvog i dva povređena civila. Srpska policija je tvrdila da je istog dana ubila 15 boraca OVK.

Zašto je onda u jutro 16. januara pronađeno 40 leševa? Da li posmatrači jednostavno nisu primetili kako je 20 meštana izdvojeno i pogubljeno nadomak sela? Izveštač lista "Mond", Kristof Šatelo u izdanju od 21. januara 1999. piše zašto to nije razumno: "Kako je srpska policija mogla da sakupi grupu muškaraca i mirno ih odvede na mesto pogubljenja, dok je neprekidno bila pod paljbom OVK? Kako je jarak pored puta mogao da promakne meštanima, koji su dobro poznavali svoj kraj, i koji su pre nego što je pala noć ponovo bili u svojim domovima? Ili posmatračima OEBS-a, koji su se više od dva sata zadržali u mestu? Zašto je bilo toliko malo metaka pored leševa, zašto toliko malo krvi, ako je navodno 23 lica iz blizine pogubljeno pucnjevima u glavu? Zar nisu pre u jarak doneta tela Albanaca, koji su poginuli u obračunu sa policijom, kako bi se stvorio jedan horor-scenario, koji bi sigurno ostavio upečatljiv efekat na javno mnjenje?"

INSTRUKCIJE OD NEMACA

NEDOUMICE su velikim delom nestale 17. marta 1999. Tog dana je tim finskih lekara, koji je po nalogu Evropske komisije i OEBS-a pregledao 40 leševa iz Račka, predao izveštaj. Ono što je Helena Ranta, vođa tima, izjavila pojavilo se i u naslovu odgovarajućeg članka u listu "Berliner cajtung": "Ubijeni u Račku su bili civili".

Njen izveštaj je u stvarnosti bio nejasan u mnogim odeljcima: "Nisu postojali dokazi da se kod pogođenih nije radilo o nenaoružanim civilima". Pojam "masakr" doduše nije preuzet u izveštaj, jer "on ne spada u nadležnost forenzičkog tima". Ali formulaciju, koju je predsedavajuća komisije Ranta upotrebila iz Nirneberških procesa, "zločin protiv humanosti", nije bila manje drastična i time se situacija usijala nekoliko dana pre početka rata.

Nakon proučavanja zapisnika može se zaključiti: nije bilo pogubljenja, nije bilo sakaćivanja, nije bilo pucnjeva iz neposrede blizine. Nedokazanim se od ovog trenutka mora smatrati i činjenica su ubijeni bili civili i da su svi ubijeni u Račku. Time su nestale osnove za tvrdnju da se radilo o "masakru".

Kada je izveštaj konačno objavljen 17. marta, gotovo i da nije bilo oslonca za tezu o "incseniranju", već se tu našla jednoznačno-dvosmislena tema o tragovima baruta. Da li se tu manipulisalo? Što se tiče kašnjenja, finski patolog je saopštila da je "nemačko Ministarstvo inostranih poslova preuzelo odgovornost za to". A o fazi neposredno pred 17. mart je na drugom mestu izjavila: "Bilo je pritiska sa različitih strana... U načelu sam, za vreme svog boravka u Račku, instrukcije dobijala od nemačkog MIP. Ambasador Kristijan Pauls me neposredno pred konferenciju instruisao... Cela ta situacija je bila veoma delikatna. Možda ću jednog dana moći otvoreno da govorim o tome, šta je to bilo u Račku. Sada to nije moguće."

SMERNICE ZA RAT

ONI, koji su na početku rospođu Rantu tako dobro instruisali, sada prilagođavaju svoj govor novonastaloj situaciji. "Nemačko Ministarstvo inostranih poslova potvrđuje svoj stav prema mrtvima u Račku", pisao je list "Frankfurter rundšau" krajem marta 2000. Ali, onda slede rečenice iz MIP-a, koje se do tada nisu mogle čuti: "Moguće je da su civili dospeli između položaja Srba i boraca OVK ili da ih je OVK "instrumentalizovala" kao žrtve". MIP dalje skreće pažnju da "nemačka vlada za razliku od američkih "prevremenih osuda" nikada nije govorila o masakru, koji su počinili Srbi... Minisar spoljnih poslova Joška Fišer... je uvek objašnjavao da "svi raspoloživi znaci upućuju na srpske počinitelje".

A kada je bilo raspoloživih znakova, koji nisu na to upućivali, onda ih je on stavljao pod ključ - kao autopsijske izveštaje finske lekarske komisije. To je sa njegovog stanovišta bilo i te kako neophodno: sve što je protivrečilo tezi o srpskom "masakru", bilo bi tih dana krajnje kontraproduktivno za NATO. Tog istog 17. marta, kada je Ranta predstavila svoj završni izveštaj u Prištini, kosovsko-albanska delegacija potpisala je - za razliku od jugoslovenske delegacije - u Parizu ugovor pod diktatom NATO-a. Time su postavljene smernice za rat.


(NASTAVIĆE SE)

Okupacija po sporazumu

"LAŽ iz Raumbujea: Šta je znao Joška Fišer?", glasio je naslov u listu "Tagescajtung" od 12. aprila 1999. Ministar spoljnih poslova reagovao je burno: "Pomisao da sam ja nešto poturio, kako bih NATO naveo na rat protiv Miloševića, je bezobrazluk."

Šest dana pre toga "Taz" je objavio tajni Aneks B sporazuma iz Rambujea. Prvi put je javnost saznala, šta se tražilo od jugoslovenskog predsednika Miloševića tokom pregovora u februaru i martu 1999. kako ne bi došlo do rata: "Mirovne snage" NATO od 30.000 vojnika imale bi ne samo na Kosovu već "i na celoj teritoriji SR Jugoslavije poptpunu slobodu kretanja, uključujući vazdušni prostor i teritorijalne vode". Herman Šer, poslanik SPD-a u Bundestagu, označio je aneks kao "okupatorski statut NATO za celu Jugoslaviju". "Čak ni umereni političar na mestu Miloševića ne bi nikada potpisao taj tekst."

Nemačka vlada i njene publicističke pomoćne snage pokušale su da protiv ovih optužbi uzvrate dvema legendama: kao prvo i pre svega su Srbi krivi zbog neuspeha konferencije u Rambujeu. Lično je nemačka vlada "pokušala sve, ali baš sve, kako bi se postiglo mirno rešenje kosovskog sukoba!", izjavio je nemački kancelar Šreder 26. marta u nemačkom Bundestagu. Ako bi se - kao drugo - uopšte govorilo o zapadnoj sukrivici, onda je ona uvek pripisivana SAD, dok je nemačka diplomatija navodno uvek usporavala i kočila Velikog brata. Obe tvrdnje su netačne.

LAŽ BROJ JEDAN

LAŽ broj jedan najbolje je izrekao tadašnji američki predsednik Bil Klinton: "Samo su Milošević i Srbi odbili da prihvate odgovornost i krenu putem mira. Oni su na prvo mesto stavili agresiju i rat." Fišerov državni sekretar Ludger Folmer je bio precizniji: "Tokom procesa pregovora postalo je jasno da srpska strana ne pokazuje apsolutno nikakvo interesovanje za mirno rešenje. Predstava naše zelene stranke, da uz pomoć pregovora, mirnim putem rešimo najteže konflikte, srušila se na karakteru Miloševića."
Pošto je NATO verzija o srpskom agitovanju u Rambujeu u međuvremenu osporena čitavim nizom ozbiljnih studija, ja ću se ovde ograničiti na kurzoran odgovor. S tim u vezi važna je činjenica da je poziv zaraćenim partijama u Rambuje uputila balkanska Kontakt grupa, koja je postavila principe, koje su stranama predočene pre početka pregovora i o kojima nije bilo moguće pregovarati. To znači, učešćem u pregovorima dotična strana je prihvatila te principe. Pod tačkom "implementacija" se, između ostalog, kaže: "Učešće OEBS-a i drugih međunarodnih tela, ukoliko je to neophodno." Nota bene: Navodi se OEBS, a ne NATO. Beogradski i moskovski emisari držali su se ovih osnova za pregovore, dok ih je NATO jednostrano prekršio. Tako su Srbi 16. februara prvi put pristali na prisustvo međunarodnih vojnih snaga na jugoslovenskoj teritoriji i predložili da implementaciju rešenja za Kosovo "sprovede pojačana misija OEBS-a sa od 5.000 do 6.000 posmatrača. Verifikatorima bi moglo da se dozvoli i nošenje lakog naoružanja". Sledećeg dana je Milošević otišao i korak dalje i ponudio "da se za implementaciju osnuje zajednički štab NATO i Vojske Jugoslavije".
NATO nije prihvatio ovu ponudu, već je 19. februara, znači dva dana pre unapred planiranog kraja konferencije, izašao sa Aneksom B - i to uprkos protivljenju Rusije, zvaničnog i u pravima izjednačenog domaćina konferencije. "Mi se distanciramo", izjavio je zamenik ruskog ministra inostranih poslova Aleksandar Avdejev 20. februara, "od onih članova Kontakt grupe, koji pokušavaju da u jedan paket spakuju pitanje potpisivanja jednog političkog dokumenta i stacionisanje stranog vojnog kontingenta na Kosovu. Mi se distanciramo od pritiska, koji oni pokušavaju da vrše na Beograd, kako bi silom izdejstvovali pristanak na stacionisanje jednog vojnog kontingenta". Vođa srpske delegacije Milutinović kritikovao je "da neko pokušava da Srbima nametne sporazum po predstavama terorista i separatista".

ULTIMATUM ZAPADA

"SAMO 18 sati pre konačnog roka, predstavljen nam je jednostrani dokument od 81 stranice, od kojih 56 sadrže potpuno nepoznati tekst, o kome se nikad nije pregovaralo i koji ni u jednoj tački ne uvažava stavove srpske strane". Fišer je na paradoksalan način bio u pravu, kada je kasnije u svoju odbranu izjavio da sporni Aneks B, u pregovorima "nije ni milioniti deo sekunde igrao neku ulogu". O Aneksu B se stvarno nije pregovaralo. On je Srbima, uprkos njihovim širokim ustupcima, predstavljen kao ultimatum - kršeći time osnovu pregovora Kontakt grupe i kompromitujući Rusiju.
Po izveštajima Andreaca Cumaha, koji je za list "Taz" iz Rambujea izveštavao sa lica mesta i bio u kontaktu sa mnogim delegacijama, Volfgang Petrič je bio zagovarač tvrde linije. "80 procenata naših predloga biće jednostavno progurano... Pre kraja aprila kosovski sukob će biti ili zvanično rešen ili NATO bombarduje", pretio je već na početku konferencije.
Petriču je bio dobro poznat Aneks B: "Bilo nam je potpuno jasno da će suverena zemlja imati velike probleme da prihvati ove odredbe." Kako se Petrič kao prvi čovek Nemaca ponašao u Rambujeu, može da se pročita u njegovoj knjizi. U svom delu "Kosovo/Kosova", Austrijanac potvrđuje ono, što je i štampa još tokom konferencije pisala o njemu: "Volfgang Petrič uživa simpatije OVK... On razume njihove brige kao nijedan političar zapada", pisao je, između ostalog, list "Velt".

OLBRAJT KAO ČISTAČICA

PETRIČ tvrdi da je još veoma rano tražio i pronašao kontakt sa vrhom OVK. "Nakon što su propali američki pokušaji da za dalji politički proces identifikuju ključne ličnosti iz OVK i sa njima otpočnu pregovore, sprovedeno je od leta 1998. nezvanično raspitivanje o relevantnim političkim liderima ilegalne armije, a sve pod zaštitom Petriča. Posle jedne duže faze istraživanja identifikovana je grupa oko Hašima Tačija kao podobnog partnera za razgovore.
"Evropska unija i Kontakt grupa prihvatile su inicijativu Petriča i priznale neophodnost uključivanja OVK u proces pregoVora." NJegove veze sa OVK bile su neizostavne za održavanje konferencije: "U jednom telefonskom razgovoru sa Hašimom Tačijem, Petrič je konačno 3. februara (1999) dobio pristanak OVK za učešće na konferenciji." Kakav uspeh: napokon je terorista, za kojim je Beograd raspisao poternicu, mogao ravnopravno da učestvuje u pregovorima sa Ibrahimom Rugovom, koga su Albanci ranije štaviše izabrali za svog predsednika.
U Rambujeu je dalje narastao prestiž Petriča, koji je on uživao kod delegacije OVK, jer je američki državni sekretar doživela veoma loš start - albanska delegacija je greškom gospođu Olbrajt smatrala za čistačicu, tako da je ona izbačena iz sobe. Po izveštajima njujorškog dnevnog lista "Dejli njuz", gopođu Olbrajt niko nije prepoznao kada je ušla u prostoriju kosovskih Albanaca. "Već je bila prošla ponoć, a jedan član albanske delegacije, koji je nju najverovatnije smatrao za čistačicu, rekao joj je: "Treba nam još pet minuta, odlazi!"
Na to je američki državni sekretar u toj meri planula, da je izrekla "more neponovljivih psovki". "Gospođa Olbrajt je koristila takav jezik, koji ni prevodilac nije smeo da prevede na albanski", seća se član delegacije Veton Suroji.
(Nastaviće se)

Šarping video užasa

Piše: Jirgen Elzeser

"DA li je snaga reči veća od moći slike? Šta mi možemo rečima da postignemo protiv dezinformacije i propagande, koju sprovodi Jugoslavija?" Ovim pitanjem se bavio nemački ministar odbrane nakon što su prve slike "kolateralne štete" NATO bombardovanja šokirale i zapadnu javnost - za njega to nije bilo ništa drugo osim "dezinformacije i propagande, koju sprovodi Jugoslavija". On odlučuje, da se od sada pojačano koristi slikama ili barem metaforama.


Aprila 16. 1999. jedan dan nakon stravičnog napada NATO na kolonu albanskih izbeglica kod Đakovice u kome je poginulo 70 osoba, Šarping prvi put primenjuje svoju novu taktiku. Na jednoj konferenciji za novinare skrenuo je pažnju "da jedan normalan ljudski mozak izuzetno teško može da izdrži sve ono što stiže u izveštajima sa Kosova". Sledi jedna od najodvratnijih priča strave i užasa: "Kada se na primer, priča, kako je ubijenoj trudnici izvađen fetus iz stomaka da bi se ispekao i ponovo vratio u rasporenu utrobu, kada se čuje da se sistematski odsecaju glave i udovi, kada se čuje da se odrubljenim glavama ponekad igra fudbal, onda možete da zamislite da se nekome od toga prevrće stomak."

Tri dana kasnije na jednoj konferenciji za novinare, Šarping ponovo priča o "trudnicama sa razrezanim stomacima i mrtvim, nerođenim bebama, koje su iščupane iz tela ubijenih majki". Šarping istovremeno najavljuje:

A TOG MESTA NEMA

"MI ćemo to, kao što sam i rekao, u prikladnom obliku dati i napismeno." Ali čudno: u pismenom biltenu, koji je istog dana Ministarstvo odbrane podelilo novinarima, nedostaju citirane priče strave i užasa.

U Šarpingovom ratnom dnevniku se u unosu od 19. aprila 1999. doduše nalaze izveštaji o "ženama sa rasečenim stomacima i mrtvim, nerođenim bebama, koje su iščupane iz stomaka", ali oni nisu viđeni "u blizini prištinske pošte" - kako je tog dana rečeno na konferenciji za novinare, već "kod mesta Drenica" - takvog mesta međutim po podacima OEBS, nema na Kosovu. O ispečenim fetusima se u knjizi ne govori, što je najverovatnije zasluga blagonaklonog lektora.

Šarpingove priče bude sećanja na poslanika Hrišćansko-demokratske unije Štefana Švarca. On je u jednoj raspravi Bundestaga u januaru 1993. govorio o "srpskim potomcima Mengelea", koji su Muslimankama usađivali pseće fetuse. "Švarc je najavio video-trake, koje bi potvrdile njegove tvrdnje... Godinu dana kasnije je priznao da je svojoj vernoj publici obećao malo previše."

Ministar odbrane je stalno koristio slike seksualnog nasilja. Tako je 25. maja 1999. u svom dnevniku zapisao: "Stigao nam je jedan izveštaj od UNFPA. U toj studiji se obrađuju strašni seksualni zločini srpskih vojnika nad kosovskim Albankama." Kako Šarping manipuliše informacijama i krivotvori ih, lepo se vidi iz njegovog dnevničkog zapisa od 6. maja 1999:

"Izveštaj Hjuman rajts voča dokumentuje namerno i sistematsko uništavanje ljudi, njihovog dostojanstva i identiteta. Silovane žene izbeglice, čitao sam, koristile su nakon silovanja jednu vrstu pomoćnog jezika, kako ne bi morale da govore o tim ponižavajućim doživljajima. Samo silovanje je već odvratna surovost, ali kada se žene siluju pred očevicima, recimo pred svojom decom, onda se ta surovost povećava do neslućenih visina i ima velike posledice za opstanak tradicionalne albanske porodice. Slične izveštaje imaju i UNICEF ili Medika mondiale.

OPTUŽBE BEZ POKRIĆA

MI ne znamo, koji je izveštaj Hjuman rajts voča ministar odbrane čitao maja 1999. Dosije, koji je ova organizacija o ljudskim pravima izdala 2000. godine, upućuje na potpuno suprotne zaključke od Šarpingovih. Posle 700 intervjua sa kosovskim Albankama, koji su vođeni između marta i septembra 1999. napisano je: "Hjuman rajts voč je sveukupno sakupio verodostojne dokaze za 96 slučajeva seksualnih prestupa... Ovih 96 slučajeva uključuje i izveštaje o silovanjima, koje su prikupile druge nevladine organizacije... U šest tih slučajeva Hjuman rajts voču je bilo omogućeno da iscrpno ispita žrtve." Po tome, 90 ostalih slučajeva nisu prijavile same žrtve, već svedokinje, tj. svedoci

Dalje se o 96 registrovanih slučajeva kaže sledeće: "Moguće je da su lokalne ili međunarodne organizacije neke od tih slučajeva dvostruko nabrojale. Ovaj izveštaj i naglašava da je stvarni broj silovanja "najverovatnije mnogo veći" od ovih 96 slučajeva, jer kosovsko-albanske žrtve nisu želele da pričaju o svojim lošim doživljajima. Ali dalje se i nedvosmisleno kaže: "Istovremeno mora da se konstatuje, da Hjuman rajts voč ne može da potvrdi tvrdnje o postojanju logora za silovanje, što su tokom rata prezentovale vlade SAD i Velike Britanije."

Naravno da medijima nije bio potreban Šarping da bi znali, kako parola "seks sels" važi i kod demonizacije Srba. List "Tagescajtung" je znao veoma brzo, šta to povećava tiraže: "Sve je više izveštaja da srpski vojnici siluju Albanke sa Kosova... Kaže se i da Srbi ovog puta ostvaruju svoje pretnje i ubijaju žene nakon silovanja, kako ove ne bi mogle da svedoče."

IZJAVA DR MUNCA

GINEKOLOG Monika Hauzer bila je glavni svedok nakon poseta albanskim izbegličkim kampovima. Da li su Albanke sa Kosova prošle kroz "situaciju holokausta", želeo je da sazna list "Taz". Smatram da kada jednom saznamo celu istinu, nećemo moći da shvatimo, kroz šta su sve prošle te žene. Za žene sa Kosova to je još teže, jer su deset godina potiskivane. Još jednom "Taz": "Da li se zbog toga može govoriti o holokaustu?" Hauzerova: "Holokaust? Nekad ta reč ne opisuje više ono što su ljudi doživeli".

Za razliku od Monike Hauzer, nemački lekar Rihard Munc nije samo u kratkoj viziti obišao izbeglice, već se mesecima brinuo o njima. On je i posle završetka rata radio u najvećem izbegličkom kampu za kosovske Albance, u Stenkovcu, Makedonija. U listu "Velt" govorio je o ignoranciji zapadnih medija prema onome, što je on doživeo:

"Postojalo je skoro konstantno pitanje, šta radimo sa silovanim ženama, da li vršimo abortuse ili slično. Naš odgovor je bio jednostavan: sve ovo vreme, za koje smo ovde, nismo imali nijedan slučaj silovane žene. A zaduženi smo za ukupno 60.000 izbeglica, za Stenkovac 1 i 2, kao i još dva manja kampa. Pre našeg dolaska smo i mi razmišljali, a sve zbog glasina o silovanjima, kako da postupimo, ali taj slučaj nije nastupio u stvarnosti. Mi nismo videli nijednu silovanu ženu, što naravno ne mora da znači da ih nije bilo."

(NASTAVIĆE SE)

Podvala Veslija Klarka

PIŠE: JIRGEN ELZESER

DOKAZI su jasni: NATO je za kosovsko-albansko civilno stanovništvo bio podjednako velika pretnja kao i srpske paramilitarne snage. Pri navodno slučajnom bombardovanju jednog izbegličkog konvoja, 15. aprila u blizini Đakovice, poginule su, najverovatnije, 74 osobe, 13. maja u blizini Koriše, najverovatnije, 81 osoba. Do tačnog broja se nije moglo doći, jer je od nekih žrtava ostao samo prah i pepeo. Ovi događaji su - za razliku od pomenutih izveštaja srpskih masakara u prethodnom poglavlju - precizno evidentirani: predstavnici zapadne štampe bili su na licu mesta gde su načinili detaljne fotografije i video snimke. Posle određenog oklevanja, NATO je u oba slučaja preuzeo odgovornost.

Šarping, koji je drhtavim glasom pričao o patnji kosovskih Albanaca čim bi Srbe identifikovao kao počinioce, ovog puta se nije obazirao na ove slučajeve. Fotografije o ovim događajima i izveštaji očevidaca, ovog puta su ostali u fioci. Neobično suvoparno je komentarisao ovaj masakr u Đakovici u svom ratnom dnevniku:

"Činjenica da su piloti NATO najverovatnije zamenili jednu izbegličku kolonu sa vojnim konvojem je samo tužan primer da ne postoji rat bez civilnih žrtava". Masovno ubistvo u Koriši želeo je da pripiše Beogradu, pa je izrazio sumnju da je Milošević "ovde hteo da podmetne NATO jedan strašan događaj". Nemački kancelar Gerhard Šreder pojasnio je svoj stav pet dana nakon što su bombe pale na Korišu: "Ja sam saglasan sa trenutnom strategijom NATO, smatram da je ona uspešna i protiv sam njenog menjanja". Dok se sve ne razbije u paramparčad...

Civili žrtve mete

GODINU dana nakon završetka rata, Amnesti internešenel je u junu 2000. predstavio izveštaj o prekršajima operacije "Udružene snage" protiv ratnih običaja. Ocena ove organizacije za zaštitu ljudskih prava: "Vojne snage NATO učinile su grube prekršaje protiv ratnih zakona. Time su protivzakonito ubili civile". Bombardovanja sa najtežim "kolateralnim štetama", podvrgnuta su detaljnom ispitivanju i upoređena su sa opravdanjima, koje je pružio NATO:

Napad na voz na mostu kod Grdelice, 12. aprila, sa "najmanje 12 mrtvih": NATO se pravdao time, da je pilot zbog velike brzine leta, nažalost, prekasno ugledao voz. Amnesti skreće pažnju da se pilot nakon prvog napada još jednom okrenuo i dokrajčio ostatak voza. Video snimak, kojim je glavni zapovednik NATO Vesli Klark na konferenciji za štampu želeo da prikaže veliku brzinu voza i neizbežnu odluku pilota, bio je, kako se kasnije ispostavilo, manipulisan - Klark je snimak ubrzao tri puta.

Već pomenuti napadi na kosovsko-albanske izbegličke kolone kod Đakovice (14. aprila sa preko 70 mrtvih), odnosno kod Koriše (13. maja sa preko 80 mrtvih): U oba slučaja se iz Brisela prvo čulo da kolonu nije gađao NATO, već Srbi. Obe tvrdnje povučene su tek nakon nekoliko dana, nakon što su zapadni novinari otišli na lice mesta i tamo našli ostatke municije koja je nedvosmisleno bila zapadne proizvodnje.

Nakon toga je NATO priznao bombardovanje, ali sa opravdanjem da su Srbi albanske izbeglice koristili kao "ljudske štitove" za svoje vojne transporte, koji su bili legitimni vojni cilj. Hjuman rajts voč je istražio ove tvrdnje u slučaju Đakovice i "nije pronašao dokaz" da su Srbi zloupotrebili izbeglice kao ljudske štitove za svoje vojne transporte. Sam Amnesti se u slučaju Koriša potrudio da pronađe albanske izbeglice, koje su u štampi potvrdile verziju NATO. Rezultat: "Nijedan od tih muškaraca nije imao informacije iz prve ruke... a njihova kazivanja o dešavanjima u selu se ne poklapaju sa trenutkom bombardovanja".

Komanda: uništi cilj!

BOMBARDOVANJE RTS u Beogradu 23. aprila, pri čemu je ubijeno "najmanje 16" radnika RTS-a: Dan nakon bombardovanja britanski premijer Toni Bler je kao opravdanje naveo: "Taj aparat...ga (Miloševića) drži na vlasti, a mi kao NATO-saveznici imamo potpuno pravo da takve ciljeve uništimo".

Amnesti je istražio i sledeća NATO-bombardovanja: napad na autobus i naknadnu paljbu na vozila hitne pomoći kod Lužana 1. maja (40 mrtvih): napad na pijacu i bolnicu u Nišu 7. maja (14 mrtvih); bombardovanje kineske ambasade u Beogradu 8. maja (troje poginulih); napad na most u Varvarinu 30. maja (između 9 i 24 mrtvih); napad na bolnicu u Surdulici 31 maja (16 ili 17 mrtvih).

U međuvremenu postoje naznake da je napad na civile izvršen namerno. Vojska Jugoslavije snimila je razgovor prilikom napada na izbegličku kolou u Đakovici:

"Pilot: Sada izlazim iz oblaka. Još uvek ništa ne vidim.

Baza: Nastavite let. Pravac Sever 4280.

Pilot: Spustio sam se ispod 3.000 stopa. Ispod mene kolona vozila. Neka vrsta traktora. Šta je to? Zahtevam instrukcije.

Baza: Gde su tenkovi?

Pilot: Vidim traktore. Ne verujem da su "Crveni" maskirali tenkove u traktore.

Baza: Kakve su to smešne priče? Prokletstvo. Iza toga stoje sigurno Srbi. Uništite cilj!

Pilot: Šta da uništim? Traktore? Obična vozila? Ponavljam: ne vidim tenkove. Zahtevam dalje informacije.

Baza: To je vojni cilj. Uništite cilj! Ponavljam: uništite cilj!"

Crni bilans rata

TO nije bio usamljen slučaj. "NATO je namerno bombardovao Kineze", pisao je britanski dnevni list "Obzerver". Kao dokaz citirani su vojni i obaveštajni izvori kako iz SAD tako i iz Evrope. Shodno tome, bombardovanje je usledilo, jer su Kinezi svojim uređajima omogućili radio vezu jugosovenskoj armiji, nakon što su pogođeni predajnici VJ. I francuski pukovnik Pjer-Anri Binel, koji je do oktobra 1998. bio oficir svoje zemlje u glavnom štabu NATO u Briselu, smatra da se radi o sračunatom napadu. On odbacuje tvrdnju NATO da su pogrešne karte dovele do pogrešnog programiranja cilja, jer lično zna da je u kartama glavnog štaba NATO kineska ambasada tačno obeležena.

Španski pilot Adolfo Luis Martines de la Hos izjavio je nedeljniku "Artikulo 20" da su piloti čak i odlikovani za napade na civilne ciljeve. NJegov pretpostavljeni je više puta protestvovao protiv izbora ciljeva i zbog toga opozvan na pritisak Amerikanaca: "Naređenja su davali američki generali i niko više. Mi smo bili nule... Ovaj okrutni rat, koji je bio samo rat Jenkija, platićemo svi mi".

I tadašnji general-inspektor NATO Klaus Nauman otvoreno je govorio o opravdanosti, čak neophodnosti bombardovanja civilnih ciljeva: "Gde je najslabija tačka mog protivnika? Šta bi najviše pogodilo Miloševića? Ne mislite valjda uništenje kopnenih snaga? Komunistički diktator ne haje koliko ljudi umre. Ono što ga pogađa, to je gubitak onih sredstava, na koje se oslanja njegova moć. A to je policija, to je kontrola medija, i to su industrijski baroni, koji ga podržavaju svojim novcem i fabrikama."

Nije poznato koliko je tačno ljudi poginulo tokom jedanaestonedeljnog bombardovanja. Vlada u Beogradu je februara 2000. objavila sveobuhvatan bilans. Po njemu su NATO-bombe uništile ili oštetile 82 mosta, 422 škole, 48 zdravstvenih ustanova, 74 TV-stanica ili predajnika, kao i brojne elektrane, fabrike i puteve. Ukupna šteta iznosi 100 milijardi američkih dolara. Više od 7.000 ljudi je povređeno, više od 2.000 civila je poginulo. Osim civila, tokom rata su ubijena i 1.002 pripadnika Vojske Jugoslavije, pri čemu ova statistika ne ističe razliku između napada NATO i OVK.

(NASTAVIĆE SE)

Tačiju mesto u Hagu

PIŠE: JIRGEN ELZESER

USPEŠNI bilans međunarodnog protektorata demantuju izjave nemačkih policajaca, koji su u službi na Kosovu. "Godinu dana nakon vazdušnih napada NATO na Jugoslaviju, na Kosovu cveta organizovani krimnal. Bivši borci OVK trguju drogom, ljudima i bave se “reketiranjem”. UN su bespomoćne i blokiraju svoju sopstvenu istragu", preneli su novinari lista "Hamburger abendblat" iskustva nemačkih policajaca.

Za policajca UNMIK Miniha, Kosovo je "plodno tlo za organizovani kriminal". "Ubice na Kosovu izlaze iz zatvora najkasnije za 72 sata, jer kapaciteti zatvora nisu dovoljno veliki, ili, jer se sudije ne usuđuju da izreknu kazne. Granice ka Albaniji su otvorene... Falsifikovani novac. Trgovina oružjem. Makroi prodaju trinaestogodišnju decu vozačima kamiona, sve više devojčica nestaje, 40 procenata heroina namenjenog Evropi i SAD se valja na Kosovu, procenjuju stručnjaci. Veliki udeo u svemu tome ima i OVK, smatra policajac Minih: "Kosovski zaštitni korpus je samo druga reč za mafiju".

ZATVOREN DOSIJE

"AKO ne platiš, preti ti se smrću", opisao je Ralf Dokenfus iz kriminalističkog odeljenja policije u Kilu posao sa reketiranjem. Za njega je naročito deprimirajuće što su vrhovi UN-vlasti i KFOR, Francuz Bernar Kušner i (tada) nemački general Klaus Rajhard štitili reketašku mafiju oko Hašima Tačija. "Dokenfus se sa kolegama pozabavio i samoproklamovanim OVK-gradonačelnicima u regionu Prizrena. Kosovari su "zvaničnim" dekretima želeli da proteraju Bošnjake i Srbe iz svojih kuća i prodavnica. "To je sve bilo u okviru etničkih čišćenja", izjavio je Dokenfus. Sve se više toga skupljalo: ilegalne naplate za građevinske dozvole, ilegalna preimenovanja sela i ulica.

Kada je istraga naišla na Tačijev službeni glasnik, postalo je jasno, sa kojom sistematičnošću postupa OVK. Tači je na 38 stranica predstavio tekst zakona, koji reguliše sve, od poreza, preko komunalnih usluga, do nacionalnosti - ne obazirući se na UN, kao navodni autoritet u Pokrajini. Policajci su ovaj materijal pretvorili u jedan "poverljiv izveštaj" i predložili su u decembru 1999. sprovođenje istovremene racije u svim opštinama prizrenskog regiona.

"Ovaj dosije je otišao čak do vrha", rekao je jedan islednik. Sve do Bernara Kušnera u Prištini. "Nije potrajalo ni nedelju dana, kad je Kušner usmeno saopštio da se ovaj dosije zatvara", rekao je policajac UNMIK. U kućnom pretresu kod Tačijevog brata u januaru 2000. ipak su pronađeni konkretni dokazi - oduzeto je ilegalno oružje i pronađeno milion maraka u kešu. Kušner se potrudio da se novac vrati, UNMIK i KFOR su se ljubazno izvinili zbog pretresa. Minih slikovito prikazuje moć OVK-bosa: "Od svake šnicle, koju ja ovde pojedem, Tači dobija 50 pfeninga".

LIKVIDACIJE SVOJIH

NIJE preterano, ako se kaže da se na Kosovu odvija 40 procenata trgovine heroinom, koji ide ka Zapadnoj Evropi i u SAD, ako se ima u vidu dosije, kojim je BND raspolagao još pre rata, a sve u vezi sa trgovinom drogama, koju vrši OVK: "Albanska mafija rukovodi trgovinom heroinom, koji se koristi i kao trampa za oružje, a sve to iz svojih centara u Albaniji, Makedoniji i, pre svega, u srpskoj pokrajini Kosovo... Muslimanski Albanci iz Kosova koriste svoje veze širom sveta kako bi svojim ilegalnim poslovima finansirali svoje svakodnevne potrebe, svoje separatističke aktivnosti - na primer, kupovinu oružja - ili bekstvo iz zemlje. Pri tome je krijumčarenje heroina u Zapadnu Evropu, postao jedan od izvora prihoda."

Pored trgovine drogama važnu ulogu u pribavljanju novca za OVK igra i tzv. seksualni kriminal . "Špigel" je krajem februara 2000. pisao: "Po podacima Centra za mir i toleranciju, oko stotinu albanskih devojčica i mladih devojaka oteto je u regionu Prištine za samo mesec dana." Da li možete da zamislite da se u Hamburgu ili Berlinu, koji imaju približno isto onoliko stanovnika kao i prištinska regija, za samo četiri nedelje otme 100 devojaka, a da se to u većini medija spomene samo onako usput? Umesto nasilne prostitucije, trebalo bi govoriti o seksualnom ropstvu - žrtve u najmanjem broju slučajeva dobijaju neku nadoknadu.

U šta se to NATO upustio sarađujući sa OVK, moglo je da se pročita i u zapadnim novinama, ubrzo nakon stacioniranja snaga. Krajem juna 1999. stručnjak za Balkan Kris Hedžis izjavio je "NJujork tajmsu": "Glavni komandanti OVK... ubijaju, hapse i čiste svoje redove, kako bi zaplašili potencijalne rivale, kažu sadašnji i bivši komandanti pobunjeničke armije i neke zapadne diplomate. Kako se izveštava, kampanjom, u kojoj je ubijeno sigurno više od šest komandanata, dirigovao je Hašim Tači i dojica njegovih potporučnika, Azem Šila i DŽavit Haliti." Jedan bivši oficir OVK potvrdio je da su dve egzekucije izvršene nakon početka rata u aprilu 1999. a da je krivica pripisana Srbima.

APLAUZI LINČOVANJU

MEĐUNARODNI tribunal za ratne zločine u Hagu, uprkos ovim izjavama, do objavljivanja ove knjige nije podigao optužnicu protiv Tačija, niti je poveo bilo kakvu istragu. Bilo bi najverovatnije i suviše nezgodno za Zapad, da se baš onaj čovek, koji je tek uz pomoć Volfganga Petriča i Medlen Olbrajt u Rambujeu, postao cenjeni pregovarač, nađe na optužnicama odmah pored Miloševića i Karadžića.

29. novembra 1999. u Prištini je ubijen Dragoslav Bašić, njegova žena i tašta su teško povređene. Profesor Bašić predavao je ranije na kalifornijskom unvierzitetu Berkli, a nedavno je dobio ponudu da se vrati. "Jedan albanski akademik potvrdio je da Bašić pre i tokom NATO-bombardovanja nije bio umešan u ubistva, paljenja i pljačke". "NJujork tajms" je pisao: "U nedelju uveče Bašićevi su otišli u Prištinu do gospođe Jovanović (tašte, J.E.), kako bi je vratili kući. Gospođa Jovanović je bila pretučena kada su krajem avgusta u njen stan upali tinejdžeri. I pored toga ona je i dalje živela sama. Ali ovaj nedeljni praznik, pri kome je na stotine Albanaca proslavljalo Dan zastave, palilo petarde i pucalo u vazduh, ipak je uplašio gospođu Jovanović. "U gradu je bilo izuzetno mnogo ljudi", priča Tomislav Bašić (sin J.E.)...

"Na jednoj raskrsnici smo morali da se zaustavimo. LJudi su došli do automobila i opkolili ga. Tražili su neka dokumenta. Mama i tata su pokušali da pričaju engleski, jer srpski u Prištini nije dozvoljen, ali neko iz bande je saznao da smo Srbi... Ubili su ga kao psa na ulici". Uplašene žene su dalje zlostavljane, stavljane su im petarde u usta. Na kraju su teško povređene prebačene u bolnicu - sigurnosti radi ne u prištinsku, već u nišku, s druge strane pokrajinske granice.

Britanski vojnici KFOR opisali su raspoloženje rulje. "Mirovnjaci su otišli na lice mesta i probili sebi put kroz gomilu Albanaca, koji su uzvikivali anti-srpske parole i stajali u poklukrugu oko zapaljenog automobila. Vojnici su odgurali gomilu, kako bi lekari došli do Bašića, njegove žene i njene majke... Neki su se popeli na ogradu kako bi bolje videli. Mnogi su aplaudirali. Bilo je to kao na utakmici, rekao je jedan vojnik."

(NASTAVIĆE SE)

OVK u istoj uniformi

PIŠE: JIRGEN ELZESER

Umesto demilitarizacije OVK je legalizovana u obliku Kosovskog zaštitnog korpusa. Zašto je Kušner suspendovao jugoslovensko pravo i jugoslovensku valutu. "Ja volim sve narode, ali neke više od drugih, a to važi za vas Albance", poručio bivši šef UNMIK na jednom mitingu u Gnjilanu

LEKARI i drugi ljudi, koji su se očajnički trudili da pomognu žrtvama, uskoro su i sami bili napadnuti. Gađali su ih petardama pravo u telo. Zvaničnici UNMIK su se žalili, da se "od stotine radoznalih, tj. očevidaca jednog brutalnog napada na nevine ljude, niko nije javio da prijavi ubice i privede ih pravdi".

U noći 12. oktobra 1999. 38-godišnji Bugarin Valentin Krumov linčovan je na ulici u Prištini - prvo ubistvo jednog saradnika misije UN koje su saopštile da je ovaj muškarac "zajedno sa svojim dvema koleginicama bio u kupovini, kada ga je jedan nepoznati čovek upitao koliko je sati". Nejasno je da li je saradnik UN odgovorio na srpskom ili svom maternjem bugarskom jeziku. Neupućeni ovaj jezik mogu da zamene sa srodnim srpskim. Nakon razmene reči, kosovski Albanac je napao Bugarina, odvukao ga 50 metara i onda ubio, saopštio je portparol UN policije Dmitri Papotsev. Prolaznici su, po zapažanjima drugih saradnika UN, pomogli osumnjičenom da pobegne.

Tok jednog sličnog događaja daje i časopis "Špigel": "Nekoliko dece na jednom prištinskom trgu prstom pokazuju na jednog otprilike 25-godišnjeg prolaznika. Muškarac u farmerkama i pamučnoj majici oseća poglede na svojoj koži i okreće se. Već u tom trenutku su zli povici progonilaca glasniji od kreštanja crnih vrana, koje kao klakeri čuče na granama listopadnog drveća. Broj ljudi se sve više povećava i približava progonjenom. Sve je više mladih momaka, čvrsti momci sa opasnim licima. Prva pesnica pogađa glavu čoveka, onda još jedna. Dve, tri, deset pesnica ga sustižu. Divljač trči, sapliće se, izbezumljen pogled. Zločin ovog čoveka, koji se ovde linčuje je u tome što je on Goranac. On pripada maloj muslimanskoj nacionalnoj manjini, koja govori srpski jezik, jezik neprijatelja."

KRŠENJE REZOLUCIJE

GODINU dana nakon završetka rata, UNMIK i KFOR uspeli su da sistematski prekrše sve suštinske članove Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 na kojima počiva mirovni sporazum između NATO i Jugoslavije i time predstavlja jedinu osnovu za delovanje UNMIK-a i KFOR-a.

Prekršena je "potvrda zalaganja svih država članica za suverenitet i teritorijalni integritet Savezne Republike Jugoslavije" (Preambula); umesto toga, šef UNMIK Kušner suspendovao je na Kosovu jugoslovensko pravo i jugoslovensku valutu, suštinu svake državne suverenosti. Nemačka marka zamenila je dinar kao zvanično sredstvo plaćanja u pokrajini.

Prekršen je dogovor da "nakon povlačenja jedan određeni broj jugoslovenskih i srpskih vojnika i policajaca dobije dozvolu za povratak na Kosovo" (član 4); umesto toga toleriše se dolazak paramilitarnih grupa iz Albanije, što značajno pogoršava bezbedonosnu situaciju u pokrajini.

Nije postignuta obećana "demilitarizacija Oslobodilačke vojske Kosova i drugih naoružanih kosovsko-albanskih snaga" (član 9b); umesto toga OVK je legalizovana u obliku "Kosovskog zaštitnog korpusa".

Nije postignuto "odvraćanje od ponovnog uspostavljanja neprijateljstava" (član 9a) i "obezbeđivanje javnog reda i mira" (član 9d). Umesto toga na Kosovu se razvila mešavina "narkomansko-mafijaškog društva" i "albanskog fašizma". Neshvatljivo je: od ulaska NATO niko se nije pokajao za barem jedno od više hiljada ubistava.

Potpuni bankrot svih ciljeva utvrđenih Rezolucijom UN 1244 u međuvremenu se javno priznaje i u samom vrhu uprave UN. Zamenik Kušnera, Nemac Tom Kenings izjavio je u januaru 2000. bez ustezanja, da su "Ujedinjene nacije odbacile svoj 1999. proklamovani cilj, stvaranje "multietničkog Kosova". - "Kosovo ne pripada nikome osim Kosovarima", obećao je Kušner u decembru na jednom skupu u Gnjilanu. "Osećam se veoma privržen albanskom narodu... Ja volim sve narode, ali neke više od drugih, a to važi za vas (Albance)."

Ali, ne radi se samo o kršenju sklopljenih ugovora i međunarodnog prava, već za mnoge o golom preživljavanju: u martu 2000, godinu dana nakon završetka rata, veći deo nealbanskih manjina je proteran sa Kosova. UN komesarijat za izbeglice računa sa više od 180.000 izbeglica, Jugoslovenski Crveni krst sa 204.000, jugoslovenska vlada sa 350.000. Različite brojke se mogu objasniti time, da deo izbeglica nije želeo zvanično da se registruje u Jugoslaviji, jer od osiromašene države ionako ne mogu da očekuju pomoć. I relativno najniži broj UNHCR znači, da je više od polovine manjinskog stanovništva proterano sa Kosova - nikada pre rata ni približno toliki procenat kosovsko-albanskog stanovništva nije morao da napusti pokrajinu.

KFOR SVEDOK TERORA

NA stotine ljudi se kasno odlučilo za bekstvo: oni su upucani, izbodeni, prebijeni, spaljeni - i to sve pred očima 40.000 vojnika KFOR i više hiljada UNMIK policajaca. Generalni sekretar NATO, lord Robertson se hvalio marta 2000, u svom godišnjem izveštaju, da je "stopa ubistava od 50 nedeljno u junu 1999. pala danas na oko pet nedeljno". Ali već sledećeg meseca se broj ubistava utrostručio. Ako se uporedi statistika ubistava u godini pre rata sa godinom nakon rata, može da se vidi rezultat ove intervencije za zaštitu ljudskih prava.

U godini pre rata, između marta 1998. i marta 1999. ubijeno je, po podacima izaslanika UN za ljudska prava, Jiržija Dinstbira, 1.818 stanovnika Kosova. Većina njih poginula je u teškim okršajima između OVK i srpskih snaga bezbednosti do kraja septembra 1998. (Nota bene: U periodu nakon sporazuma Holbruk-Milošević u oktobru 1998. "OVK je ubila više kosovskih Albanaca nego što su to uradili Srbi" - tako su poverljivi izveštaji posmatrača OEBS, citirani u jednoj emisiji ARD 29. oktobra 1999). U godini nakon rata, između 10. juna 1999. i 4. juna 2000. to znači u periodu bez ratnih sukobljavanja i u prisustvu mirovnih snaga, ubijeno je 1.027 osoba, a 945 oteto - i za njihov život mora da se strahuje.

U Nemačkoj se godinu dana nakon ulaska KFOR u vestima više ne čuju reči, koje su se koristile pre rata - "etničko čišćenje", "genocid", "humanitarna katastrofa". Nema više ženskih organizacija, koje su osudile otimanje devojaka i njihovo prinuđivanje na prostituciju. Nema više koncerata solidarnosti i prikupljanja dobrovoljnih priloga. Možda neka specijalna emisija posle vesti?

LISTA ZA ODSTREL

"U MNOGIM selima su napadi usmereni prema funkcionerima DSK, partiji "predsednika" Ibrahima Rugove. - Takozvana obaveštajna služba OVK sastavila je spisak sa imenima političara i poznatih ličnosti iz Albanije i Kosova, koji su bili prepreka oružanom pokretu na Kosovu. Određen broj dokumenata, koji su pre nekoliko meseci pronađeni u kući jednog načelnika bivše obaveštajne službe OVK, pokazuju postojanje liste za odstrel i plan praćenja opozicionih političara u Tirani i osoba iz Rugovinog okruženja u Prištini... U spisku "broj 7" otkrivaju se pseudonimi dotičnih. Na primer Šal za Ibrahima Rugovu... itd. Imena su data ljudima, koji su ih pratili, ali ne i spisak u celini. Celokupni faksimil potpisao je Bislim Zirapi, šef obaveštajne službe OVK. Najmanje tri osobe sa tog spiska su pogubljene, još jedna je teško povređena", piše kosovsko-albanski list "Bota sot" sredinom jula 2000.

K R A J

LINK

Lepo je sto istina konacno izlazi na videlo!

blago tebi, napunis temu sa nekoliko kolometarskih postova koje niko ne cita, i ocekujes da neko da svoje misljenje o temi. ja poceh, ali rekoh da prvo vidim sta drugimisle i...
ps. ako je copy-paste, ne znam sta da kazem, ali ako si sve ovo napisao/prepisao, onda svaka cast

adem_ks:

blago tebi, napunis temu sa nekoliko kolometarskih postova koje niko ne cita, i ocekujes da neko da svoje misljenje o temi. ja poceh, ali rekoh da prvo vidim sta drugimisle i...
ps. ako je copy-paste, ne znam sta da kazem, ali ako si sve ovo napisao/prepisao, onda svaka cast

Kliknite za proširenje...

Jaham kilometarski postovi.o istini.Nego cekao si nesto,pa pocni.Mislim ipak je tvoj "pacenicko" pleme u pitanju!

adem_ks:

blago tebi, napunis temu sa nekoliko kolometarskih postova koje niko ne cita, i ocekujes da neko da svoje misljenje o temi. ja poceh, ali rekoh da prvo vidim sta drugimisle i...
ps. ako je copy-paste, ne znam sta da kazem, ali ako si sve ovo napisao/prepisao, onda svaka cast

Kliknite za proširenje...

Pa pise ono sto ti znas i sam a to je istina...da na Kosovu i Metohiji nije bilo nikakvog egzodusa Siptara

Eric Draven:

Jaham kilometarski postovi.o istini.Nego cekao si nesto,pa pocni.Mislim ipak je tvoj "pacenicko" pleme u pitanju!

Kliknite za proširenje...

a sta da pocenm??? ako moram procitati tekst da bih poceo, onda bolje da priznam da je sve tako kako je navedeno

adem_ks:

blago tebi, napunis temu sa nekoliko kolometarskih postova koje niko ne cita, i ocekujes da neko da svoje misljenje o temi. ja poceh, ali rekoh da prvo vidim sta drugimisle i...
ps. ako je copy-paste, ne znam sta da kazem, ali ako si sve ovo napisao/prepisao, onda svaka cast

Kliknite za proširenje...

Citaj bre,bolje citaj i obrazuj se malo.A ako neces,ko te smirgla.

adem_ks:

a sta da pocenm??? ako moram procitati tekst da bih poceo, onda bolje da priznam da je sve tako kako je navedeno

Kliknite za proširenje...

Vau skidam ti kapu....trebas da budes zvezda vodilja svom plemenu.Mislim da jedan Siptar nesto prizna!

Odavno sam ovo procitao tako da nema potrebe......uostalom nema se o cemu pricati......shiptari su zlo a svakom ko je i jedno slovo slagao u vezi nas poslati tuzbu sa zahtevom na visemilionsko obestecenje.....x nekoliko desetina hiljada tuzbi......

Sta vec kraj?

Scharping je u toku ratnih operacija na Kosovu izgovorio mnoge lazi kao i:

- Srbi drze na pristinskom fudbalskom stadionu x-hiljada zarobljenika
-Srbi sistematski pale albanske kuce tako sto upale steriku koja kad izgori izazove pozar
-…

Ekipa njemacke TV- politicko-informativne emisije “Panorama” je dvije izjave investigativnim zurnalizmom istrazila sa sledecim rezultatom.

-Svi ispitani stanari Albanaci okolnih zgrada pristinskog stadiona su sa svojih balkona u cijoj se pozadini jasno vidio stadion pred kamerama izjavili da na stadionu nikada nije bilo zarobljenika.

-Jedna profesionalna pozarna sluzba njemacke (Feuerwehr) je zamoljena da proceduru izazivanja pozara, onako kako je to Scharping javnosti saopstio pred tekucim kamerama demonstrira i utvrdila, - da je to nemoguce.

Kad je to Scharping,-u predoceno i snimci mu pokazani on je svoju prvu tvrdnju prokomentarisao sa: “Dann bin ich falsch informiert worden” (izgleda bio sam bio pogresno informisan). A drugi rezultat istrage je prokomentarisao sa : "Sooo !"
( Oooo ili a, tako znaci!)

znaci nasa vlada nije bila sposobna da vodi ovu zemlju i da adekvatno odgovori na sve ovo i zato smo najebali

Nije bilo egzodusa NARAVNO.
Mozda je bilo PRIVREMENIH iseljavanja porodica.
To je problem poshto jedna porodica u njih ima po50-tak clanova pa to lichi na egzodus.
Srbi hteli da spoje porodice da nisu razjedinjene a oni glupavi pa tumache kako im volja.

NEgo ljudi gde su sad pametovanja?

Eric Draven:

NEgo ljudi gde su sad pametovanja?

Kliknite za proširenje...

Nema pametovanja pored ovakvih cinjenica....

adem_ks:

blago tebi, napunis temu sa nekoliko kolometarskih postova koje niko ne cita, i ocekujes da neko da svoje misljenje o temi. ja poceh, ali rekoh da prvo vidim sta drugimisle i...
ps. ako je copy-paste, ne znam sta da kazem, ali ako si sve ovo napisao/prepisao, onda svaka cast

Kliknite za proširenje...

ako nemas nista pametno da napises, molim da ubuduce izbegavas moje teme.!

Mene ne zanima da li ti citas,....... meni je dovoljno da moj narod procita, i vidi kakva ste pascad vi i predstavnici medj. zajednice..........

Serdar Scepan Radojevic:

ako nemas nista pametno da napises, molim da ubuduce izbegavas moje teme.!

Mene ne zanima da li ti citas,....... meni je dovoljno da moj narod procita, i vidi kakva ste pascad vi i predstavnici medj. zajednice..........

Kliknite za proširenje...

Ма читао би он када би знао да чита.

“Uhapšen je veliki broj ljudi iz te kriminalne grupe na čijem je čelu bio Sulejmani Dželal iz Preševa, a najmanje 60 albanskih državljana je ilegalno prebačeno na teritoriju zapadne Evrope.”
http://www.danas.org/content/trgovina_ljudima/1778605.html
Јадни емигранти толику тортуру од Срба преживљавају да су морали илегално прелазити у друге земље.