Zaboravljeni vernici
Prikazujem rezultate 1 do 4 od 4

Tema: Zaboravljeni vernici

  1. #1
    Buduća legenda Jacob (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2006.
    Pol
    muški
    Poruke
    48.935
    Reputaciona moć
    688

    Podrazumevano Zaboravljeni vernici

    Iako su Hristovi sledbenici već skoro 2000 godina, postojbinski hrišćani danas iščezavaju sa prostora na kojima je rođena njihova vera.

    Uskrs u Jerusalimu nije za ljude slabog srca. Stari grad, uzavreo i haotičan čak i u najmirnijim vremenima, u danima pred veliki praznik potpuno nesputano tutnji. Desetine hiljada hrišćana iz celog sveta pristižu poput horde osvajača i slivaju se u uske uličice duž Vija Dolorosa i u okolne drevne prolaze, tragajući na kaldrmi za duhovnim sapatništvom ili možda nekim odrazom muka koje je Hrist trpeo poslednjih sati pred raspeće. Svakakva lica promiču ovim ulicama tokom Uskrsa, svaka postojeća kombinacija boja očiju, kože i kose, svaka vrsta odeće i tip odevanja, od plavičasto-crnih afričkih hrišćana u drečavim dašikijima, preko bledunjavih hrišćana iz Finske odevenih po uzoru na Isusa sa krvavim krunama od trnja na glavama, do američkih hrišćana u patikama i kačketima sa natpisom „Ja volim Izrael“, očigledno naoštrenih za presudnu armagedonsku bitku.

    Svi oni dolaze zato što je ovde postojbina hrišćanstva. Ovde u Jerusalimu i okolini nalaze se stenovita brda i mesta po kojima je Isus hodao, gde je podučavao i gde je umro – i gde su se, kasnije, njegovi sledbenici molili i prepirali oko tumačenja njegovog učenja. Šćućureni uz jevrejske preobraćenike u pećinama Palestine i Sirije, Arapi su među prvima bili proganjani zbog nove vere i među prvima su nazivani hrišćanima. Ovde u Levantu – geografskoj oblasti koja obuhvata današnju Siriju, Liban, Jordan, Izrael i palestinske teritorije – izgrađeno je na stotine crkava i manastira pošto je 313. godine rimski car Konstantin legalizovao hrišćanstvo, a levantske provincije proglasio svetom zemljom. Čak i kad su arapski muslimani osvojili ovaj region 638. godine, oblast je ostala većinski hrišćanska.

    Ironična je činjenica da su upravo za vreme krstaških ratova (1095–1291) arapski hrišćani, koje su krstaši klali naporedo sa muslimanima i koji su bili zatečeni u unakrsnoj vatri između islama i hrišćanskog Zapada, počeli polako ali sigurno da postaju manjina. Današnji autentični levantski hrišćani predstavljaju izaslanike jednog zaboravljenog sveta, održavajući onaj progonjeni, žilavi duh rane crkve. Njihove zajednice sačinjene od raznih pravoslavnih, katoličkih i protestantskih sekti spale su u poslednjih stotinak godina sa četvrtine na oko 8 odsto stanovništva. Današnja generacija odlazi ili zbog ekonomskih razloga, ili beži od nasilja u regionu, ili zato što imaju rodbinu na Zapadu spremnu da im pomogne da se isele. Njihov odlazak žalosno lišava Levant nekih od najobrazovanijih žitelja i politički najumerenijih građana – ljudi kakvi su ovom regionu najpotrebniji. Zato za arapske hrišćane u Jerusalimu dani oko Uskrsa predstavljaju svojevrsno bunilo – kao da su posle dugog i usamljeničkog iskušenja najzad dobili neophodna pojačanja.

    U malom stanu na obodu grada, mladi palestinski hrišćanski par (koje ću za ovu svrhu zvati Liza i Mark) namerava da se pridruži gunguli. Liza, još u farmerkama i majici, pokušava da obuče njihovu 18-mesečnu ćerku Nađu u belu uskršnju haljinicu. Mark je u pidžami i trudi se da smiri njihovog trogodišnjeg sina Nejta čije ponašanje varira između Spajdermena i Atile Hunskog. Nekako su mu, uz rvanje, navukli pantalonice i prsluk, a otac ga jedva sprečava da ne upropasti odeću, razbije televizor, sliku bebe Isusa na zidu ili vazu sa cvećem na stolu. Mark, krupan čovek preke naravi, mršti se besan. Osam je sati, prohladno martovsko jutro, a on je već znojav. Ipak je Uskrs, vreme optimizma i nade, a ovaj Uskrs je poseban.

    Ovo je prvi Uskrs za koji je Marku dopušteno da ga provede sa porodicom u Jerusalimu. On je iz Vitlejema, na Zapadnoj obali, njegova lična dokumenta izdala je palestinska samouprava, samim tim potrebna mu je dozvola izraelskih vlasti da bi došao u posetu. Lizina porodica živi u starom delu grada i ona poseduje izraelsku ličnu kartu. Prema tome, iako su već pet godina u braku i iznajmljuju ovaj stan u predgrađu Jerusalima, oni po izraelskom zakonu ne mogu da stanuju pod istim krovom. Mark sa roditeljima živi u Vitlejemu, udaljenom preko devet kilometara, ali kao da je udaljen sto kilometara, jer se nalazi sa druge strane izraelskog kontrolnog punkta i betonske prepreke visoke 7 metara, poznatije kao Zid.

    Mark je deprimiran što se „80 odsto hrišćanskih momaka sa kojima je odrastao odselilo u neke druge zemlje u potrazi za poslom“. Ipak, on razume razloge. Mark ima fakultetsku diplomu sociologa, ali već dve godine traži posao, i to bilo kakav. „Okruženi ste ovim džinovskim zidom, a nema posla“, priča on. „To je poput nekog naučnog eksperimenta. Ako pacove držite u zatvorenom prostoru koji svakog dana smanjujete, uvodite nove prepreke i stalno menjate pravila, pacovi vremenom polude i počinju da se proždiru međusobno. Ovo je isto tako.“

    Za svakoga ko živi u Izraelu ili na palestinskim teritorijama, stres je uobičajena stvar. Međutim, 196.500 palestinskih i izraelo-arapskih hrišćana, koji su 1894. godine činili 13 odsto populacije a danas čine svega 2 odsto, kreće se u ograničenom, teskobnom prostoru između traumatizovanih izraelskih Jevreja i traumatizovanih palestinskih muslimana, čija je sve veća ratobornost povezana sa regionalnim islamističkim pokretima na čijoj meti su ponekad i arapski hrišćani. U protekloj deceniji „položaj arapskih hrišćana je strmoglavo krenuo nizbrdo“, kaže Razek Sirijani, živahan i iskren čovek u petoj deceniji života koji radi za Savet crkava Bliskog istoka (MECC) u Alepu, u Siriji. „Brojčano smo potpuno nadvladani i okruženi smo ljutitim glasovima“, kaže. Naglašava da su zapadni hrišćani dolili ulje na vatru, što misli i većina arapskih hrišćana. „Pre svega zbog onog što su hrišćani sa Zapada, predvođeni Sjedinjenim Državama, radili na Istoku“, ističe on i nabraja ratove u Iraku i Avganistanu, američku podršku Izraelu, kao i pretnje Bušove administracije da će „obarati režime“. „Za mnoge muslimane, naročito za fanatike, to liči na obnovljeno krstaštvo, rat koji hrišćanstvo vodi protiv islama. Mi smo hrišćani i oni nas zato vide kao neprijatelje. Krivi smo sami po sebi.“

    Mark i Liza, kao i drugi arapski hrišćani, često raspravljaju o tome da li da zauvek odu iz domovine. Jedan od Markove braće je u Irskoj, a drugi u San Dijegu, u SAD. Mark je takođe nekoliko godina živeo u Americi. Radio je u Kaliforniji i dobio je zelenu kartu. Onda su se on i Liza 2004. godine venčali u Jerusalimu. Ona je pokušala da živi sa njim u San Dijegu, ali je osećala nostalgiju prema porodici, tako da su se posle Nejtovog rođenja oboje vratili u domovinu.

    Život Arapa u SAD posle 11. septembra otvorio im je oči. „Smešno je to kako Amerikanci doživljavaju stvari“, priča Mark. „Nikad nisu čuli za arapske hrišćane. Smatraju da su svi Arapi muslimani – odnosno teroristi – a da je hrišćanstvo nastalo u Italiji ili tako negde. Kad im kažeš, ja sam Arapin hrišćanin, gledaju te čudno, kao da si im rekao da je mesec ljubičast. Jedna gospođa me je pitala ’Šta tvoja porodica kaže na to što si hrišćanin, verovatno ih to veoma uzrujava!’“

    Na planini koja se nadvija nad Sredozemnim morem, u blizini Bejruta, jedan isposnik ustaje u tri ujutro i uzima baterijsku lampu sa gomile knjiga koje su njegovo životno delo i njegovi životni saputnici. Kaluđer ima 73 godine, dugu bradu i poznat je pod imenom otac Juhana. On tamo radi sve do svitanja, prevodeći drevne hrišćanske himne sa aramejskog, Hristovog jezika, na moderni arapski. Prevod zapisuje u ogromnu kožom ukoričenu svesku, veličine prosečnog jastuka za sofu. Zatim se pomoli, pojede nešto voća, navuče svoju crnu mantiju i ogrtač i radosno pošalje 10.000 blagoslova u sve delove sveta.

    Njegova prva stanica uvek je Aljaska, gde „uzima svež vazduh“. Zatim se spušta niz Severnu i Južnu Ameriku, preskoči do Afrike, skrene ka Bliskom istoku, preleti preko Evrope, a zatim na istok, kroz Rusiju i Aziju, pre nego što se spusti do Australije. Gde god da ide, šalje blagoslov, nabraja ih jedan po jedan kroz perle na pletenoj brojanici, koje brzo kao golubice promiču kroz njegove prste. Ovo svakodnevno putovanje traje tri-četiri sata i uglavnom – ako se ne zadržava malo duže kod problematičnih tačaka – kući se vrati do podneva. Za neupućene, on je samo starac koji se šeta po vrtu. Za stotine njegovih prijatelja i sledbenika, koji dolaze da slušaju njegove pouke o Hristu, on je svetiteljska pojava, potomak uticajnih isposnika kao što je bio Simeon Stolpnik – asketa iz petog veka koji je duže od 30 godina živeo na vrhu kamenog stuba u Siriji, izazivajući pobožno divljenje lokalnih žitelja.

    Maronitski hrišćani nisu baš uobičajeni kandidati za ustoličavanje u status svetaca. Kao sledbenik učenja isposnika iz četvrtog veka po imenu Maron, ova sekta je od početka bila predodređena da se kroz istoriju bori za svoje postojanje. Kada je sveti Maron umro 410. godine, među njegovim sledbenicima izbila je žučna svađa oko prava nad čuvanjem njegovog tela. Maroniti su se takođe istovremeno u teološkim pitanjima prepirali sa rivalskim hrišćanskim sektama, a po dolasku islama i oni su se suprotstavljali muslimanima. Bežeći od progona, pomerali su se preko planina, iz Sirije ka Libanu, birajući najnepristupačnije udoline u kojima su utvrđivali svoje pećine i gradili nepristupačne manastire, spremajući se za odbranu od kalifove vojske. Krajem XI veka, kada su francuski krstaši marširali kroz ovu oblast na svom putu za Jerusalim, maroniti su silazili sa planina da pozdrave hrišćansku braću. Nekih 800 godina kasnije, kada je Francuska posle Prvog svetskog rata preuzela upravu nad Sirijom (što je obuhvatalo i Liban), Pariz se odužio maronitima time što je buduću državu Liban oblikovao u njihovu korist. Kada je Liban stekao nezavisnost 1943. godine, maroniti su, kao frankofoni hrišćani kulturološki bliski Evropi, jedini među arapskim hrišćanima predstavljali većinu u nekoj bliskoistočnoj zemlji.
    Tek kad ti komarac sleti na jaja, shvatis da se nesporazumi mogu resiti nenasilnim putem



  2. #2
    Buduća legenda Jacob (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2006.
    Pol
    muški
    Poruke
    48.935
    Reputaciona moć
    688

    Podrazumevano Re: Zaboravljeni vernici

    U nedavnoj prošlosti, milicija maronitskih hrišćana spadala je među najozloglašenije u libanskom građanskom ratu, vodila je žestoke okršaje sa drugim zaraćenim stranama – šiitima, sunitima, Druzima i Palestincima – u zonama okršaja u Bejrutu od 1975. do 1990. godine. Međutim, današnji libanski hrišćani, nekada većinski, spali su na ono što je već dobro poznato hrišćanima drugde na Bliskom istoku. Posle višedecenijskog iseljavanja, oni sada čine manje od 40 odsto stanovništva zemlje. Da bi se održali, maronitski lideri su skovali nova savezništva: jedno sa rastućom šiitskom grupacijom, Hezbolahom, i drugo sa koalicijom sunita i Druza. Za to vreme, hrišćanske milicije otišle su u ilegalu – ali to ne znači da su smekšale.

    http://www.nationalgeographic-srbija.com/200906/zaboravljeni_vernici.php
    Tek kad ti komarac sleti na jaja, shvatis da se nesporazumi mogu resiti nenasilnim putem

  3. #3
    Iskusan
    Učlanjen
    04.06.2009.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Selo veselo
    Poruke
    5.754
    Tekstova u blogu
    6
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Zaboravljeni vernici

    Citat Original postavio Jacob Pogledaj poruku
    U nedavnoj prošlosti, milicija maronitskih hrišćana spadala je među najozloglašenije u libanskom građanskom ratu, vodila je žestoke okršaje sa drugim zaraćenim stranama – šiitima, sunitima, Druzima i Palestincima – u zonama okršaja u Bejrutu od 1975. do 1990. godine. Međutim, današnji libanski hrišćani, nekada većinski, spali su na ono što je već dobro poznato hrišćanima drugde na Bliskom istoku. Posle višedecenijskog iseljavanja, oni sada čine manje od 40 odsto stanovništva zemlje. Da bi se održali, maronitski lideri su skovali nova savezništva: jedno sa rastućom šiitskom grupacijom, Hezbolahom, i drugo sa koalicijom sunita i Druza. Za to vreme, hrišćanske milicije otišle su u ilegalu – ali to ne znači da su smekšale.

    http://www.nationalgeographic-srbija.com/200906/zaboravljeni_vernici.php
    Šta treba da se postane pripadnik milicije maronitskih hrišćana i kome da uputim zahtev???

  4. #4
    Poznat
    Učlanjen
    08.04.2009.
    Pol
    muški
    Poruke
    9.681
    Reputaciona moć
    132

    Podrazumevano Re: Zaboravljeni vernici

    Citat Original postavio tetragramaton Pogledaj poruku
    Šta treba da se postane pripadnik milicije maronitskih hrišćana i kome da uputim zahtev???



    http://en.wikipedia.org/wiki/Sabra_and_Shatila_massacre

Slične teme

  1. Vernici i antihristi
    Autor Durra u forumu Religija
    Odgovora: 6
    Poslednja poruka: 16.02.2009., 11:31
  2. Kakvi smo mi roditelji i vernici sa ovakvom decom?
    Autor nesko101 u forumu Politika
    Odgovora: 212
    Poslednja poruka: 24.11.2008., 00:36
  3. Biblija..vernici i forma
    Autor darko310 u forumu Religija
    Odgovora: 2
    Poslednja poruka: 11.11.2008., 22:17
  4. Zašto vernici idu za krvavim nožem?
    Autor Gregor Samsa u forumu Filozofija
    Odgovora: 6
    Poslednja poruka: 24.09.2005., 16:41

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •