Mišković najbogatiji od Vardara do Triglava

Dupont

Domaćin
Poruka
4.644
Miroslav Mišković, vlasnik „Delta holdinga”, skočio je sa prošlogodišnjeg 42. mesta na 35. mesto na listi 100 najbogatijih u centralnoj i istočnoj Evropi koju sastavlja poljski nedeljnik „Vprost”. Filip Cepter, najbogatiji Srbin na ovoj listi prošle godine, osetio je udar finansijske krize, pošto je sa prošlogodišnjeg 23. mesta spao na 36, odmah iza Miškovića.

Prvi put na listi regionalnih bogataša našli su se Predrag Ranković Peconi i Đorđe Nicović, a sa nje je ispao Stanko Subotić Cane.
Miškovićeva imovina povećana je, prema podacima „Vprosta”, sa dve milijarde dolara na 2,8 milijardi dolara, i time je najbogatiji ne samo u Srbiji već u celoj bivšoj Jugoslaviji. List navodi da aktiva „Delta holdinga” vredi tri milijarde dolara, a godišnji prihod procenjen je na 102 miliona dolara. „Vprost” tvrdi da Mišković, koga nazivaju kraljem Beograda, kroz svojih 85 preduzeća kontroliše 70 odsto tržišta u srpskoj prestonici.

TABELA-470.jpg
 
Milan Janković (23. novembar 1950, Veliko Gradište), poznatiji pod imenom Filip Cepter. Po završetku gimnazije u Kozarskoj Dubici, diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Imao je 29 godina kada je otišao u Beč radi usavršavanja nemačkog jezika, ali je ubrzo doneo odluku da ostane u Austriji. Godine 1986. osnovao je vlastito preduzeće pod imenom Cepter (Zepter - skiptar, žezlo) koja je ubrzo postala sinonim za dobro posuđe. Uspon i širenje delatnosti preduzeća odvijali su se fantastičnom brzinom - od posuđa, medicinskih aparata i aparata za domaćinstvo, kozmetike do luksuznih proizvoda. Cepter je danas prisutan na svim kontinentima, u više od 40 zemalja, i ima više od 120 000 zaposlenih. Vrednost kompanije kojom upravlja Filip Cepter procenjuje se na više milijardi evra.

Nosilac je visokog priznanja Vitez rada, za doprinos industrijskom progresu Italije. Jedno nebesko telo nosi njegovo ime. Patrijarh moskovski i cele Rusije Aleksije odao mu je lično priznanje i zahvalnost, a papa Jovan Pavle II blagoslovio je proizvode kompanije Cepter. Pored humanitarnih aktivnosti, podrške mladim talentima i razvoju kulture u otadžbini, poznat je i kao veliki prijatelj sporta. Sponzor je najvećih sportskih manifestacija u svetu. Bivši je predsednik Olimpijskog komiteta SCG. Tu funkciju je obavljao u kraćem vremenskom periodu 2005. godine.

Oženjen je Madlenom koja je 1999 god. osnovala prvu privatnu operu Madlenijanum u Zemunu i koja je dobrotvor brojnih kulturnih i humanitarnih akcija. Sa kćerkom Emom žive u Monaku i Beogradu.

Impresivno.
 
Мирослав Мишковић (рођен 5. јула 1945. у Крушевцу) је српски пословни човек, власник компаније Делта Холдинг. Сматра се једним од најбогатијих људи у Србији, са богатством од око две милијарде долара (2007.), према подацима пољског магазина Впрост који сваке године објављује списак 100 најбогатијих људи посткомунистичких земаља,[1] Мишковић је на 42. месту.

Мишковић је рођен у Крушевцу, где је завршио средњу школу пре пресељења у Београд и дипломирања на Економском факултету 1971. Радио је у Југобанци и Трајалу из Крушевца до 1977, да би отишао у Хемијску индустрију Жупа 1984. и постао извршни директор компаније 1987. На тој позицији је остао до 1990., када је изабран за потпредседника Владе Србије, али је ту функцију вршио само шест месеци. У међувремену, Мишковић је основао компанију Делта М, која је постала врло успешна наредних година, током ратова на простору некадашње Југославије и током режима Слободана Милошевића. Убрзо потом оснива Делта банку (продата Банка Интези 2004.) која постаје значајан део Делта Холдинг корпорације која се бави агробизнисом, дистрибуцијом, развојем имовине, осигурањем и др.

Мишковићева повезаност са Слободаном Милошевићем никада није била јавна, осим у периоду учешћа у влади. После „Петог октобра“ Мишковић је био повезиван са Душаном Михајловићем, министром полиције и осталим лидерима ДОС-а. Сматра се да Мишковић данас има јак политички утицај у Србији, иако врло ретко излази у јавност.

Мишковић је био киднапован 9. априла 2001, али је ослобођен следећег дана.Одликован је орденом Светог Саве.

Za shta je ovaj hohshtapler odlikovan ordenom Svetog Save? :eek:
 
Фантоми српске транзиције
Предраг Ранковић Пецони, Петар Матић и Јовица Стефановић Нини, сваки на свој начин, плету мистерију око себе и својих крупних послова, одбијајући да за медије говоре о себи и начину на који су стекли огромне иметке

Предраг Ранковић Пецони, Петар Матић и Јовица Стефановић Нини

Кад би се овдашња транзиција преточила у филм, сигурно би у њему главне улоге играла најмање тројица фантома. Они су владари српског тржишта и њиме шпартају, тако да њиховог лика нико не може да се сети, иако су им имена добро позната јавности. Чак и сувише добро. Списак предузећа на њиховим власничким листовима прилично је дугачак, али се, упркос пословним подвизима, не хвале јавно својим иметком. Вешто се скривају од папараца, интервјуе не дају чак ни часописима за познате и при том пажљиво бирају где ће се и с ким појавити.

Тако је у Србији тешко наћи некога ко није чуо за Предрага Ранковића Пецонија, али је готово немогуће срести онога ко зна како заправо изгледа овај контроверзни бизнисмен, који је првобитни капитал акумулирао у Сурчину. По сличном моделу послује и Нишлија Јовица Стефановић, звани Нини, који не полаже много на маркетниг, свестан да би му служба за односе с јавношћу представљала непотребан трошак.

У тајанствености их је, ипак, надмашио Петар Матић, који је доследан животној формули – да за јавност остане невидљив – коју је успоставио оног тренутка када је закорачио у свет бизниса. Овај средовечни бизнисмен никада није позирао пред камерама и фотоапаратима, а новинаре заобилази у широком луку. Само један таблоид је објавио његову бледу фотографију, која подсећа на цртеж, а они који су имали привилегију да виде Матића тврде да то није био он.

Око себе је окупио тим који јавно иступа и прилично отворено представља фирму МПЦ. То му даје маневарски простор да слободно прошета улицом и изађе у кафану. Иако се убраја у десет најбогатијих Срба, има привилегију да се неопажено појави било где.

Предраг Ранковић Пецони, власник групације „Инвеј”, под чијим окриљем послује 15 фирми, према сигналима из његовог окружења, размишља о промени досадашње философије односа с јавношћу. Моћни бизнисмен могао би, по свему судећи, ускоро да изађе из сенке. Вероватно је схватио да тајанственошћу, макар она била искључиво из приватних разлога, изазива супротан ефекат и тако само обмотава клупко мистерије.

Ипак, у претходних неколико дана, није нашао времена да одговори на само једно наше питање: Зашто се скрива од очију јавности?

За његово име некада се везивала проблематична прошлост, а данас се најчешће спомиње као власник фирми из области прехрамбене индустрије, кућне хемије, алкохолних пића и цигарета. На подужем списку Пецонијевих предузећа су: „Рубин”, „Витал”, „Ратар”, „Верат нет”, „Београдска индустрија пива”, „Албус”, „Милан Благојевић”, „Монус”, пекарска индустрија „Панчево”…

Према писању домаће штампе, од Мирослава Мишковића је купио фабрику уља „Сунце” из Сомбора, а са Јовицом Стефановићем Нинијем заједнички води фабрику кекса „Медела” и фармацеутску кућу „Срболек”. У јавности се зна и то да је преко своје фирме „Сити порт” постао власник угоститељског предузећа „Стари град” и тако се докопао ресторана „Лондон”, „Доњи град”, „Златни бокал”, кафане „Ташмајдан”, „Два бела голуба”, кафе-посластичарнице „Код коња”, хотела „Касина” и „Парк”.

Пецони, кажу, инвестира и у некретнине на неколико београдских локација. Његов узлет ка врху српског бизниса почео је још у време Слободана Милошевића, али га петооктобарске промене нису спречиле да настави са изградњом своје империје. У медијима фигурира само једна његова фотографија, а дуго се ширила фама о томе ко сме први да је објави.

Пецонијев пословни партнер Јовица Стефановић Нини изабрао је готово исти пут до јавности. Дакле, невидљив сам, а и те како постојим. И поред свих покушаја да до њега дођемо, овај нишки бизнисмен остао је недоступан. Под изговором да је на састанку са битним гостима из иностранства, данима је вешто избегавао разговор са новинарима. Његова секретарица, тврдила је да за све то време директор ниједном није ушао у канцеларију, већ је стално на терену. Упркос ћутању, уопште није тешко сазнати које фирме су у Нинијевом власништву. Довољно је само окренути „988”. Када затражите број телефона његове матичне фирме „МД Нини” добијате неколико различитих бројева. На један се јавља секретарица „Срболека”, на други оператерка „Нишке пиваре” и тако редом. Нини газдује још и „Луксолом”, „Житопрометом” и нишком „Просветом”, новосадским „Ветпромом” и „Ментом” из Падеја. Јавности је постао познат кад је пре неколико година купио зрењанинску „Југоремедију”, због које с радницима води спорове. Током каријере Нини се неколико пута нашао с друге стране закона. Тако је, између осталог, био на међународној потерници, тврдило се да је хапшен у акцији „Сабља”, иако је он тврдио да је у то време био на пословном састанку у Београду. Куповао је, а потом продавао још неке фирме које се баве производњом хране. Он ипак најчешће пазари компаније које се баве производњом, продајом и дистрибуцијом лекова.

Петар Матић, власник „МПЦ холдинга”, јавности није много познат по куповинама у процесу приватизације. Зна се да је „пазарио” две фирме, „Партизанку” и „Бигз”, а у престоници је на гласу као један од највећих инвеститора у некретнине. Прочуо се најпре као власник Пословне палате „Ушће”. Следеће године на истом месту ће подићи и њену близнакињу, а у међувремену ће бити завршен и шопинг-мол, највећи на Балкану. На месту некадашње фабрике чарапа „Партизанка” подигао је луксузни стамбени комплекс „Оаза”, а зграду „Бигза” планира да претвори у хотел. Пре Нове године купио је „Хипо консултанте”, предузеће за инвестирање у некретнине и тако је постао власник локација „Три листа дувана” и плаца покрај Калемегдана. Његова фирма „МПЦ пропертис” гради и пословни простор у новобеоградском Блоку 43, а у плану је и изградња пословно-стамбене четврти у Блоку 11. Овај плац, Матић је пазарио од Кинеске амбасаде, а у непосредном комшилука гради и Предраг Ранковић Пецони. Његову позицију однедавно је ојачала америчка инвестициона банка „Мерил Линч”, која има удео од 25 одсто у „МПЦ пропертису”.

Матић поседује и „Имо центре” на неколико локација, бившу робну кућу „Планет” у Кнез Михаиловој улици …. Са Милијом Бабовићем направио је „Ситроенов сервис” на Чукарици. Трговински део његове фирме чине „Витро група”, „Мерката” и „МПЦ холдинг Иксел” и „МПЦ холдинг ентрикс”.

Тројици фантома српског бизниса нико не спори право да се не појављују у јавности, ако то не желе, као што нико не може да оспори право јавности да пита – ко стоји иза толиког капитала стеченог током транзиције.
 
Ko su najveći vlasnici oranica i zakupci državne zemlje u Vojvodini
Najviše poseduju Nicović i Mišković
Autor: M. Laketić i dopisnici „Blica” | 30.10.2008. - 09:42

VOJVODINA - Najviše državnih njiva u Vojvodini obrađuje biznismen Đorđe Nicović, ukupno 29.630 hektara, od kojih je više od 60 odsto zakupljena državna zemlja. Sledi Miroslav Mišković sa kompleksom od 25.100 hektara (37 odsto je zakupljeno državno zemljište) ispred Miodraga Kostić sa 22.740 hektara, (40 odsto pod zakup). Predrag Matijević, vlasnik lanca mesara, obrađuje u srednjem Banatu 12.000 hektara od kojih je u njegovom vlasništvu 67 odsto, a ostatak je zakupljena državna zemlja.


1. Đorđe Nicović

Prema podacima Privredne komore Vojvodine, više od 3.000 hektara od kojih je 40 odsto državne zemlje, obrađuje hrvatska kompanija „Agrokor” Ivice Todorića. Irski investicioni fond „Baltic Propertuy Investment”, postao je većinski vlasnik tri preduzeća sa oko 11.000 hektara (40 odsto pod zakup).
Od 540.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, koliko se procenjuje da Vojvodina ima, u poslednjih sedam godina privatizacijom poljoprivrednih preduzeća prodato je 110.000 hektara, a oko 140.000 državnih hektara, koja su koristila ta preduzeća, ušlo je u postupak davanja u obavezni zakup vlasnicima koji su kupili te firme. Tako su nove gazde preuzele oko 250.000 hektara panonskih oranica. 2. Miroslav Mišković

U Zadružnom savezu Vojvodine procenjuju da je ta brojka veća, jer su mnoga društvena poljoprivredna preduzeća prodavana kroz preuzimanje akcija i kroz stečajeve na licitacijama, tako da je iz poseda države u ruke privatnika prešlo više od 300.000 hektara. Preostalih više od 200.000 hektara državnih njiva izdaje se u zakup
od jedne do 20 godina. Novac od zakupa zemlje u državnoj svojini od 60 odsto ide u budžet republike, a 40 odsto lokalnoj samoupravi.
Srbobran je bio prva opština koja je posle sprovedenih licitacija izdala u zakup 431 hektar zemlje seljacima. Međutim, nastali su problemi pošto je PIK „Bečej”, kao višegodišnji korisnik tog zemljišta, na različite načine, pa i sudom osporavao zakupcima ulazak u 3. Miodrag Kostić

njive. Jer, ova kompanija je bečejski kombinat 3. Miodrag Kostić
privatizovala za razliku od
Kostića, Miškovića i Matijevića po stupanju novog zakona, pa je obavezni zakup državna zemlja starom korisniku prestao da važi. Ministarstvo poljoprivrede je godinu dana kasnije, tek 10. septembra ove godine, uz prisustvo inspekcije i asistenciju policije, uvelo poljoprivrednike u korišćenje zakupa državnog zemljišta, među kojima je bio i poljoprivrednik iz Bečeja Blažo Stajić, koji je konačno ušao u posed izlicitiranih 250 hektara. Sličnih glavobolja bilo je u ataru opština Vrbas, Kikinda, Kula i Subotica pošto su firme, koje su godinama obrađivale zemlju.
Opština Pančevo raspisala je konkurs, a resorno ministarstvo sklopilo ugovore o davanju državne zemlje u zakup na tri godine površine 9.112 4. Predrag Matijević

hektara, Crvenka u atarima Kule, Kruščića, Sivca, 4. Predrag Matijević
Lipara i Ruskog Krsturta
9.761 hektar, Sremska Mitrovica 2.927, Sombor 12.000 hektara.
Prve licitacije za izdavanje zemljišta u zakup bile su na štetu paora jer su na njima zbog veličine ponuđenih parcela praktično mogli da učestvuju samo velika preduzeća.
- Za velike igrače veštački su formirani, spajanjem njiva koje nisu fizički spojene, kompleksi veći od 100 hektara. Ova svojevrsna igra se mogla sprečiti da su opštine prihvatile predlog seljaka da se da prednost poljoprivrednicima iz opština gde su njive, i ponude u zakup manje parcele- izjavio je za „Blic” predsednik Kriznog štaba za praćenje sprovođenja novog zakona o zemljištu Pavle Kujundžić. 5. Ivica Todorić

- Država je time obmanuta. Ministarstvo poljoprivrede je odobrilo prijave opštine Vrbas pojedinačnih parcela, ne znajući da su neke veštački spojene i ukrupnjene zbog licitacije. To bi jedino moglo da se izbegne kada bi podatke o licitiranim parcelama potvrdile mesne zajednice - kaže Kujundžić.
Dosadašnjim licitiranjem nisu zadovoljni ni paori sa severa Vojvodine pa je predsednik Udruženja poljoprivrednika Subotice Miroslav Ivković resornom ministarstvu poslao otvoreno pitanje „da li je zakon pravljen da bi do državne zemlje došli poljoprivrednici ili tajkuni”.
Prosečna cena zakupa na licitaciji državnih njiva u ovoj godini je bila 12.554 dinara po hektaru, a najveća je bila 51.000 dinara u opštni Stara Pazova.
 

Back
Top