Jos jedan vreo dan u Beogradu.
No,kao po pravilu vrelina donosi sa sobom I guzvu.Covek bi pomislio da bi bilo suprotno,da ce se ljudi zavuci u “misije rupe” zatvorenih prostorija koje hlade kojekakvi klima uredjaji,cekajuci da se sunce “makne vec jednom”.
Ali ne…
Centrom ovoga velegrada ponovo su paradirale devojcice koje jos neko vreme deli od licne karte I vozacke dozvole,a delovale su kad da ih je vreme pregazilo…I ne samo to,delovale su kao Barbike I njihove drugarice…
Pomislila je:” a gde je Skiperka?”…trazila je pogledom,ali nije je videla…samo Barbike I njihove drugarice…
A ona je uvek volela da bude Skiperka,iako je na njenoj jedinoj verziji iste,jedna noga otpala,pa joj je deka morao da zalepi istu I to “tigar” lepkom,volela je da bude devojcurak…
to je tako lepo doba…jeste,Barbika je imala I kucu I kola I Kena I novac I sve,ali Skiperka je imala kikice I tregerice I super suknjicu I haljinicu za izlaske…”veliki zivot” je tek cekao…
Zastala je na trenutak,misli su joj odlutale…
stajala je tako sama u gomili lica I “moru” “ribica” …
U jednom trenutku osetila je da je neko vuce za nogavicu…prenula se I pogledala nanize,klinac od neke svoje 2-3godine,stajao je pored nje,smejuci se onako nevino,decje I vukuci je za nogavicu,pruzajuci joj neku igracku(kamion,valjda)…nasmejala se podigla ga u narucje I pogledom pocela da trazi njegove roditelje…klinac se samo I dalje cerekao igrajuci se sa njenom kosom I naocarama za sunce…
U jednom trenutku,spazila je unezverenu zenu koja ga je trazila I dozivala…
Prisla joj je I dala klinca,na sta joj je ona rekla kako je za sekund izleteo iz radnje…
Poljubila ga je uzimajuci svoje naocare za sunce,a on se I dalje samo smejao,gledajuci u nju kao u slikovnicu,crtac ili sta vec sto mami osmehe deci tog uzrasta…
Nastavila je dalje svojim putem…
U mislilma su joj se negde zadrzali Skiperka(a I da je htela,nije mogla da je odagna,obzirom na sve silne klonirane Barbike oko nje)I decakov osmeh…
Ocito je da vise nije devojcurak,ali nije ni necija mama,a zasigurno nije Barbika…
Sta/ko je onda ona?..
25.se polako blizi,jos uvek nije zavrsila fakultet ali raducka tu I tamo,ima mnostvo prijatelja, ljubav jos uvek nije nasla…
Bilo je tu I tamo nekih ljubavi,od toga jedna ona prva-prava,ali to nije bilo to…
Kazu da je privlacna devojka,evidentno je da joj dobacuju na ulici(bljak,Beograd je steciste kojekakvih malogradjana pitaj-Boga-odakle)I da je startuju kad god (retko)izadje.
Sada se eto smesi klincima na ulici ili prijateljima kada odu na kafu ,slusajuci,naravno,one iste price(koje je nikada nisu ni zanimale) kako je Nikola NAAAPOKON startovao Jelenu,ili kako je Ivana ostavila Dejana pred svima jer je skontala da je on varao sa nekom Marijom,ili kako se Danijela odlucila da uda za Dusana,a uopste nije trudna,I kako je eto Stefan diplomirao,..itd.itd.itd.
Na prvi pogled ona je jedna “prosecno srecna devojka”…
Studira(dobro,taj fax bi mogao malo bolje da ide),oko nje su ljudi koji je vole I kojima je stalo do nje,mlada je,zdrava,prava itd.
Ali ona se oseca praznom,kao da je negde u limbu,kao da se zaglavila u vremenu,kao da zivot ide mimo nje,a ona je ovde sasvim slucajno…
Ne oseca da je necija I da je neko njen,nema “onog” osmeha,neke radosti zbog ljubavi,zbog svakog novog zajednickog dana…
Najgori je onaj osecaj “nepripadnosti”…mogla bi da zapocne vezu,ali opet tom nekom “nasumice izabranom”,ona ne bi pripadala…
Da,mnogi ce pomisliti,pa neka pokusa,ne zna se dok se ne pokusa…
Ali pokusala je ona,I to ne jednom…I sta je bilo?
Samo se jos vise povlacila…
I odlucila je cvrsto,ako na prvi pogled ne bude zmaraca.nece ni pomisljati na nesto sa nekim…
Tako zanesena,stigla je do knjizare ka kojoj je isla.
Jos na ulazu,videla je knjigu koju je zelela…
Najsmejala se I njene jamice zaigrale su joj na licu,dok je Beograd nastavio da se bori sa suncem…
No,kao po pravilu vrelina donosi sa sobom I guzvu.Covek bi pomislio da bi bilo suprotno,da ce se ljudi zavuci u “misije rupe” zatvorenih prostorija koje hlade kojekakvi klima uredjaji,cekajuci da se sunce “makne vec jednom”.
Ali ne…
Centrom ovoga velegrada ponovo su paradirale devojcice koje jos neko vreme deli od licne karte I vozacke dozvole,a delovale su kad da ih je vreme pregazilo…I ne samo to,delovale su kao Barbike I njihove drugarice…
Pomislila je:” a gde je Skiperka?”…trazila je pogledom,ali nije je videla…samo Barbike I njihove drugarice…
A ona je uvek volela da bude Skiperka,iako je na njenoj jedinoj verziji iste,jedna noga otpala,pa joj je deka morao da zalepi istu I to “tigar” lepkom,volela je da bude devojcurak…
to je tako lepo doba…jeste,Barbika je imala I kucu I kola I Kena I novac I sve,ali Skiperka je imala kikice I tregerice I super suknjicu I haljinicu za izlaske…”veliki zivot” je tek cekao…
Zastala je na trenutak,misli su joj odlutale…
stajala je tako sama u gomili lica I “moru” “ribica” …
U jednom trenutku osetila je da je neko vuce za nogavicu…prenula se I pogledala nanize,klinac od neke svoje 2-3godine,stajao je pored nje,smejuci se onako nevino,decje I vukuci je za nogavicu,pruzajuci joj neku igracku(kamion,valjda)…nasmejala se podigla ga u narucje I pogledom pocela da trazi njegove roditelje…klinac se samo I dalje cerekao igrajuci se sa njenom kosom I naocarama za sunce…
U jednom trenutku,spazila je unezverenu zenu koja ga je trazila I dozivala…
Prisla joj je I dala klinca,na sta joj je ona rekla kako je za sekund izleteo iz radnje…
Poljubila ga je uzimajuci svoje naocare za sunce,a on se I dalje samo smejao,gledajuci u nju kao u slikovnicu,crtac ili sta vec sto mami osmehe deci tog uzrasta…
Nastavila je dalje svojim putem…
U mislilma su joj se negde zadrzali Skiperka(a I da je htela,nije mogla da je odagna,obzirom na sve silne klonirane Barbike oko nje)I decakov osmeh…
Ocito je da vise nije devojcurak,ali nije ni necija mama,a zasigurno nije Barbika…
Sta/ko je onda ona?..
25.se polako blizi,jos uvek nije zavrsila fakultet ali raducka tu I tamo,ima mnostvo prijatelja, ljubav jos uvek nije nasla…
Bilo je tu I tamo nekih ljubavi,od toga jedna ona prva-prava,ali to nije bilo to…
Kazu da je privlacna devojka,evidentno je da joj dobacuju na ulici(bljak,Beograd je steciste kojekakvih malogradjana pitaj-Boga-odakle)I da je startuju kad god (retko)izadje.
Sada se eto smesi klincima na ulici ili prijateljima kada odu na kafu ,slusajuci,naravno,one iste price(koje je nikada nisu ni zanimale) kako je Nikola NAAAPOKON startovao Jelenu,ili kako je Ivana ostavila Dejana pred svima jer je skontala da je on varao sa nekom Marijom,ili kako se Danijela odlucila da uda za Dusana,a uopste nije trudna,I kako je eto Stefan diplomirao,..itd.itd.itd.
Na prvi pogled ona je jedna “prosecno srecna devojka”…
Studira(dobro,taj fax bi mogao malo bolje da ide),oko nje su ljudi koji je vole I kojima je stalo do nje,mlada je,zdrava,prava itd.
Ali ona se oseca praznom,kao da je negde u limbu,kao da se zaglavila u vremenu,kao da zivot ide mimo nje,a ona je ovde sasvim slucajno…
Ne oseca da je necija I da je neko njen,nema “onog” osmeha,neke radosti zbog ljubavi,zbog svakog novog zajednickog dana…
Najgori je onaj osecaj “nepripadnosti”…mogla bi da zapocne vezu,ali opet tom nekom “nasumice izabranom”,ona ne bi pripadala…
Da,mnogi ce pomisliti,pa neka pokusa,ne zna se dok se ne pokusa…
Ali pokusala je ona,I to ne jednom…I sta je bilo?
Samo se jos vise povlacila…
I odlucila je cvrsto,ako na prvi pogled ne bude zmaraca.nece ni pomisljati na nesto sa nekim…
Tako zanesena,stigla je do knjizare ka kojoj je isla.
Jos na ulazu,videla je knjigu koju je zelela…
Najsmejala se I njene jamice zaigrale su joj na licu,dok je Beograd nastavio da se bori sa suncem…
