Legende o cveću

Perunika

Iris (Perunika), omiljeni cvet zbog svojih raskošnih boja, čije ime potiče od Perunike, žene staroslavenskog boga groma.
Perunike su rasle tamo gde je grom udario u zemlju, ili gde bi duga dodirnula zemlju.
Kako su razni vladari tokom istorije svojim životnim putevima rado pripisivali Božju volju, nije čudno što je perunika vrlo često jedan je od uvriježenih simbola dostojanstva, hrabrosti i slave.

MIRTA

Mirta, legenda kaze da su boginju Veneru, nakon što je rođena iz morske pene na obalama Kipra, prekrili listovima ove biljke. Mediteranska mirta bila je simbol ljubavi i besmrtnosti, dve najvažnije ljudske preokupacije od rođenja do smrti...

Simbol ljubavi i besmrtnosti sa Mediterana je sveta biljka mnogih naroda. Koristi se protiv upala, bolova, prehlada i infekcija disajnih puteva

Mirta je u južnu Evropu je doneta iz jugoistočne Azije zbog privlačnog izgleda i opojnog mirisa zimzelenog žbuna koji raste i do pet metara, ali i lekovitosti koju su dokazali još stari naroda. Opojni miris nalik pomorandži ispuštaju kožasti listovi, dok beli zvezdasti cvetovi ukrašavaju prirodu od aprila do kraja avgusta.


Plodovi su tamnoplave, jestive bobice veličine graška, delotvorne protiv lošeg daha, koje se koriste i kao začin. Sušene, mlevene bobice služe kao zamena za biber dok se cela zrna stavljaju u različite sosove.

Da li zbog svojih nežno belih latica, ili zbog činjenice da ih je jako teško gajiti, gardenije su oduvek važile za simbol tajne ljubavi. Iako je nezaobilazan detalj na gotovo svakoj ceremoniji venčanja, tajna poruka koju ovaj cvet nosi zapravo glasi: “čini mi se da sam počeo/la da se zaljubljujem u tebe”. Dakle, gardenije su, pored nezaobilazne asocijacije na lepotu, čistotu srca i ljupkost, slika tek procvale ljubavi, one koja se možda previše dobro (i predugo) skrivala od okoline.

Karanfil

Karanfil, crveni cvet, saputnik ljubavi i radosti. Po staroj legendi kada su živeli bogovi, među njima boginja Artemida koja se sa Zevsom i Latonijem vraćala sa zabave i videla svirača koji svirajući na flauti ne obraća pažnju da zvukovi flaute plaše i rasteruju sve životinje u okrugu. Ljuta boginja je razapela strelu i ustrelila prelepog svirača. Veoma brzo ljutnju boginje smenila je milost i pokajanje. Ona je zamolila boga Zevsa da mrtvog mladića pretvori u crveni cvet, zato se taj cvet još zove i cvet Zevsa, mudrog i moćnog boga koji je mladića načinio besmrtnim.


Napoleon prvi je 15. svibnja 1802 dobio orden prvog reda. On je izabrao cvijet karanfila kao simbol lente za to više francusko odlikovanje. Interesantno je da u vrijeme francuske revolucije 1793 godine nevine žrtve revolucionarnog terora idući na streljanje ukrašavale su sebe ovim cvijetom da bi pokazali kako oni umirući za svog dragog kralja neustrašivo gledajući u oči smrti. Tada je po čitavoj Francuskoj taj cvet nazvan trenutak užasa-oružje užasa.

U Engleskoj se on pojavio tek u šestaestom vijeku i odmah na početku svog pojavljivanja zavladale su simpatije carstva i u to vreme kraljice Elizabete i svih engleskih aristokrata. Svi su ih sadili u vrtovima, parkovima i toplim lejama. Sama kraljica Elizabeta se nije razdvajala od njega i svuda se pojavljivala sa njim, na državnim priredbama, balovima, takođe i u uskom krugu dvorskih dama.

Ako je u Francuskoj i Engleskoj ovaj cvet bio ljubimac viših slojeva u Belgiji je on bio ljubimac običnog naroda i postao je simbol blagonaklonog domaćeg roditeljstva, roditeljske ljubavi i roditeljskih priča. A u Holandiji mnogi holandski umetnici sreću ozarena ženska lica noseći bukete karanfila u rukama. Na jednoj svečanosti u ferarskom saboru sa buketom tih cvetova određen je dan svih svetih.

U Italiji je cvijet karanfila proglašen talismanom ljubavi. U Bolonji karanfil se naziva cvijetom apostola Svetog Patra i 29. juna na dan njegove smrti karanfilom se ukrašavaju crkve u svim gradovima. U savremenoj istoriji cvet karanfila je takođe ostvario svoj neizbežan ugled.

Izvesno je da je 25. april u Portugaliji jedan od najvažnijih praznika u državi. Tada je 1974 godine bio svrgnut fašistički režim i ta revolucija se zove revolucija crvenih karanfila. Tu revoluciju karakterizira odsustvo nasilja u korist vlasti liberalno demokratske partije. Tada je na ulice Lisabona izašlo stanovništvo grada sa crvenim cvijetovima karanfila u rukama. Crveni cvijet karanfila je postao simbol revolucije. Tada su vojnici te cvijetove poredali po kundacima svog oružja.

Visibaba


Jedna legenda kaže da kada je prva zima zabelela zemlju, Eva je čeznula za svim predivnim biljčicama i šarenilom polja. Anđeo kome se Eva smilovala, uzeo je pahulju snega i udahnuvši joj život pretvorio je u cvetak, koji ne samo da je razbio monotoniju zime, već je podario nadu u božansku milost. Izvor -hr.portal

Visibaba

Skoro je već zaboravljena priča o usamljenoj starici koja je živjela u kolibici, na rubu napuštenog sela. Jedina radost i njezini jedini prijatelji bilo je cvijeće koje je (čudom!) najbujnije cvalo baš oko njene kolibice. Usamljenost i godine pogrbile su je. Jednog hladnog siječanskog jutra jedva je ustala, teškom mukom izašla pred svoju kolibicu okruženu snijegom i osjećajući da umire, zaplakala je jer njenih prijatelja - cvijeća nije još bilo, nije se imala od koga oprostiti. Na mjestima gdje su na snijeg pale njene suze, pojavili su se nježni cvjetići, pognuti poput nje...

Hrizantema
Jednom pre mnogo vekova, živeo je moćni kineski car, kojeg ništa nije plašilo sem starosti, bio je opsednut željom da vlada i živi što duže. Тако је pozvao svog lekara i naložio mu da napravi lek koji će ga učiniti večno mladim.
Posle mnogo razmišljanja, uplašen za svoj život, siroti lekar izadje pred cara:
- O, moćni gospodaru, mogao bih da napravim eliksir od jedne vrste cveća, ali ono radja daleko, na istoku...
- Odmah ću narediti da se to cveće dostavi!, reče radosni car.
- Ali to nije tako jednostavno, uzdahnu lekar. - Cela tajna se sastoji u tome da eliksir deluje samo kod čoveka čistog srca...
Lekar je znao da ni car ni njegovi dvorani ne ispunjavaju ovaj uslov, ali se prevario verujući da će ovo cara pokolebati.
Medjutim, car nije odustao, našao je po 300 dečaka i devojčica, znajući da su dečja srca čista, pa ih zajedno sa carskim doktorom brodom poslao po cveće od kojeg će spraviti eliksir.
Dugo su plovili, dok na jednom od japanskih ostrva ne pronadjoše prelep cvet - hrizantemu, pa lekar reče:
- Ne znam da li je ovaj cvet pogodan za eliksir, ali već pogled na njega čini dušu i srce mladim!
Mudri lekar je poznavao okrutnost cara, znao je da će pogubiti i njega i ovu decu, verujući da su i sami probali eliksir i da će ga nadživeti, pa odluči da se nikada ne vrate u Kinu... Sa svojim mladim saputnicima osnovao je novu državu, gde su nastavili život, a simbol njihovog života bila je hrizantema.

Ruzmarin
eliksir mladosti

Kada je mađarska kraljica Elizabeta odlučila da se pod stare dane (u sedmoj deceniji) uda za švedskog kralja suočila se sa velikim problemom. Artritis je od nje napravio invalida, jako teško se kretala, zglobovi su joj se deformisali i jako je boleli. Tada joj je neko preporučio ruzmarin. Za kratko vreme bolest se povukla, bolovi su prestali, kraljica se ispravila i podmladila. Prezadovoljna rezultatima, odlučila je da svatovi na njenoj svadbi budu zakićeni grančicama ruzmarina. Tako je, po legendi, nastao ovaj običaj koji se zadržao do danas u mnogim evropskim zemljama.

NEVEN – zlatne latice ispunjavaju želje
Smatra se da su najmoćniji rituali upravo oni u kojima se koristi ova magična biljka i da treba dobro razmisliti o posledicama koje mogu trajati večno.
Stari Grci porobili su Egipat trista godina pre naše ere, a jedna od prvih stvari koje su usvojili jeste tamošnja tradicionalna medicina. Bili su impresionirani neverovatnim poznavanjem i još čudesnijom upotrebom bilja za lečenje, mumificiranje tela, negu i magijske rituale.
Međutim, ponajviše ih je fascinirao neven (Calendula officinalis) i magijska moć žutonarandžastih cvetova kojima do tada nisu pridavali nikakav značaj. Od tog vremena do danas, ova biljka je u svim antičkim kulturama postala najzastupljenija u lečenju bolesti kože, sistema za varenje i raznih upala i infekcija. Drevni narodi koristili su neven i za lečenje žutice, pa i prevenciju kuge.
Sunčevo dete
Od davnina neven zauzima počasno mesto među biljkama koje se koriste u magijskim ritualima, a upravo zbog toga nosi naziv “calendula”, što označava prvi dan u mesecu. Svi magijski rituali u starom Egiptu, a kasnije i antičkoj Grčkoj i Rimu, započinjali su paljenjem nevena i udisanjem pare koju ispuštaju njegove latice. Tek nakon toga u kadionice ili vatru bacale su se druge biljke neophodne za izvođenje rituala. X“Neven je mlađe dete sunca i ima skoro sve što i njegov stariji brat suncokret”X, govorile su naše bake naglašavajući da se nikada ne zaboravi da svaki ritual sa nevenom čoveka puni energijom sunca i sveprožimajućom toplotom.
Saveznik čuvenih okultista

Čudotvorne moći nevenu su pripisivali i najpoznatiji svetski okultisti, od Solomona do Alistera Krolija koji je osnovao svoj red poznat kao Astrum Argentum. Sa čestih planinarenja uvek je donosio i struk ove magične biljke ubran na čistim livadama. Smatra se da je neven garancija da ritual neće biti “opran”, odnosno da čini koje se bacaju uz ovu biljku ne mogu da oslabe niti da se uklone pod uticajem drugih magijskih obreda. Pre korišćenja nevena treba dobro razmisliti o posledicama koje mogu trajati večno.

Jednom rečju, pre bilo kog rituala s nevenom treba se setiti drevne mudrosti “Dobro pazi šta želiš jer ti se želja može ostvariti”. Neven može i da “predoseti” kišu: u tom slučaju cvetovi biljke ujutru ostaju zatvoreni, čak i kada sunce sija i na nebu nema ni oblačka. Za izvođenje raznih rituala koristi se samo rascvetala biljka ubrana na čistim poljanama daleko od industrijskih zagađenja. Okultisti preporučuju da se svi obredi sa ovom biljkom izvode napolju, po mogućnosti pre izlaska sunca. Veruje se da čaj skuvan od svežih latica nevena ima neverovatne magijske moći, te da bajalice koje se izgovaraju dok se ispija ovaj čarobni napitak, imaju najjače dejstvo.

(Odlomak iz knjige Jasne Jojić “Magija biljaka 1”)

Beli ljiljan

Prema bibliji, uskrsni ljiljan je rastao u getsemanskom vrtu u kojem je juda izdao isusa. beli ljiljani, su prema legendi, nikli na mestu gde su isusove suze i znoj kapali u poslednjim trenucima života. beli ljiljan je i simbol čistoće blažene device marije, a na slikama se često može videti prizor kako arhanđeo gabrijel devici pruža upravo taj cvijet. Na drugim slikama sveci se slikaju kako donose vaze pune belih ljiljana mariji i detetu isusu.prema legendi, kad su posetili marijin grob tri dana nakon njene sahrane, u njemu nije bilo ništa osim buketa veličanstvenih belih ljiljana.

Реда је да се бар наданашњи дан подсетимо наше легенде о црвеном цвету божура који је изникао из српске крви Лазаревих јунака на Косову.

Једна од најлепших наших песама је посвећена овом цвету

LOTOS
Egipćani su verovali da je lotosov cvet dao život faraonskom Egiptu. Na početku sveta, u tamnim vodama, lotosov cvet je plutao sa zatvorenim laticama. Latice su se otvorile i iz cveta se uzdigao Ra, bog sunca, stvarajući svet. Uveče sunce bi se vraćalo u lotosov cvet da spava, da bi se uzdiglo sledećeg dana. Mnoge mediteranske i azijske civilizacije su prenele simbol lotosa u Indiju, Vijetnam, Kinu, Laos, Kambodžu i Tajland. Lotos je tron na kojem Buda sedi. Lotos može biti obećanje uspešnog posla ili braka. U Budizmu ljudi su poređeni sa lotosovim cvećem podižući se iz mulja dubokih voda, a cvetne faze (pupoljak, cvet, seme) predstavljaju prošlost, sadašnjost i budućnost. Budistički zapisi kazuju da lotos kombinuje miris, čistoću, milost i lepotu. Lotosi propadaju porodici Nymphaceae i rodu Nymphaea. Beli egipatski lotos, N.lotus, je pravi lotos iz egipatske mitologije. Tragovi populacije lotosa se mogu pronaći u termalnim izvorima u Evropi, na primer u Rumuniji. Postoji takođe plavi egipatski lotos, N.caerulea, i indijski plavi lotos N. stellata, nacionalni cvet Cejlona. Indijski crveni lotos, N. rubra, je uobičajen u južnojistočnoj Aziji. Žuti lotos, N.citrina, je uobičajen u tropskoj Africi.

Локвањ

Пре много, много година с леве и десне обале једне велике реке простирала се равница. Река је текла врло достојанствено, сјајна и бистра, сходно томе и спокојна. Тамо где су могли да се виде рукавци, постојале су и велике баре и мочваре. И мочвара је била лепа, уосталом као и остала природа, онда кад је човек живео у њој као да је њен саставни део, а не непријатељ и крвник. То су, дакле, била давна и сасвим другачија времена од данашњих.
Мочвара је чак изгледала врло весело. Њена вода била је прозирна и плавичаста, а на махове зелена. Ту и тамо на површини би крајем лета могли да се виде локвањи. Плутали су мирно, као зелени тањирићи на којима су, уместо послужења, светлуцали бели цветови и последњи зраци летњег сунца. Али, тамо где је било локвања, вода је била знатно загаситија. Светло је долазило одозго, а некакав мрак одоздо. Да ли је било нечега испод зелених тањирића и белих цветова? Легенда каже да јесте. Међутим, то нешто није било лако спазити. Чак ни кад је дувао ветар, а листови локвања се подизали попут женских сукања. Ништа се није примећивало.

Риђокосе немилосрднице

Старе приче говоре о томе да су локвањи у ствари крили русалке, водене виле. Оне би своје мало краљевство обично смештале управо испод кишобрана од локвања. Зато је било опасно чупати локвање. Могао је некога да повуче у то мокро зеленило. То, наравно, не би била биљка, већ девојка, русалка. Онда, спасавај се ко може. А нико није могао да се спасе.
Јер, русалке нису биле баш пријатељски расположене према људима, посебно не према девојкама. Давиле су их, уколико би баш биле љуте, смејале им се тако гласно да би јадне девојке с копна онемеле. Ако је неко имао несрећу да види водене виле како играју, истога часа би и сам добио неку врсту напада играња. И то играња до последњег даха – до смрти. Легенда говори о томе да ове риђокосе лепотице никада ништа нису носиле на себи, већ само нешто воденог биља. У сваком случају, крајње оскудно.
И тако, у та давна времена кад су у зеленој помрчини на дну језера, река и мочвара живеле русалке, људи су водили рачуна да не зађу међу локвање. Улазили би опрезно у чамце, веслали с поштовањем. Водили су рачуна да не наруше лепоту крајолика, укључујући и водене цветове. Ловили су рибу и брже-боље је односили кући, хитро клизећи по воденој површини.
У једном од села надомак језера и мочвара у равници поред велике реке живела је и млада удовица. С њом је, поред тек рођеног сина, живео и њен млађи брат. На њега је пала тешка обавеза да води рачуна о сестри и њеном детету. А био је само сиромашни рибар! Истини за вољу, рибарење му није било мрско. Обожавао је да време проводи у чамцу, гледајући птице, слушајући њихов пој, зујање инсеката и сатима пиљећи у мирну површину воде. Толико је волео природу да није осећао никакав страх ни дању ни ноћу. Напротив, био је убеђен да је проникао у све њене тајне. Зато му ни на крај памети није била легенда коју су други сељани препричавали о немилосрдним риђокосим воденим вилама.

Златни ковчег

И тако, једног летњег дана – а вероватно је то било за време зелене недеље кад се русалке иначе појављују и на копну – младић се толико занео пецајући да је заборавио које је доба. Већ сатима је гледао у осунчану водену површину. Све му је светлуцало пред очима. Одједном је схватио да више ништа не чује: ни инсекте, ни дивље патке, ни шуштање трске. Учинило му се да је све необично тихо и потпуно зелено. Чак ни чамац није правио никакав шум. Ни весла! Приметио је да се његова барка уплела у зелено лишће и беле цветове локвања. Тренутак касније пред њим се кристално јасно отворио свет водених вила.
Непогрешиво је осетио да се нашао тамо где не би требало да буде и да ће чаробни тренутак донети више невоља него што може и да замисли. Међутим, било је прекасно. И заиста, испред себе, у води, најпре је угледао велики ковчег препун златника. Поред њега, у смарагдној води која је миловала њену дугу риђу косу, лежала је уснула водена вила. Ех, тек тог часа младић се сетио старих упозоравајућих прича о русалкама које живе у води испод локвања!


Сетио се и приче о томе да је врло опасно пробудити водену вилу. Ко је прене из дремежа, можда неће успети да сачува живу главу! Па ипак, девојка која је лежала пред њим у свој својој лепоти није деловала нимало опасно. Напротив, као да се смешила у сну. После неколико тренутака, видео је како са свих страна долазе нове водене виле. Све су се смешиле и љубопитљиво га гледале. Смејале су се и кикотале се, позивајући га да изабере један од два понуђена поклона – ковчег са златом или уснулу девојку.
Ковчег ће га учинити богатим, а девојка срећним у љубави. Младић није дуго оклевао. Помислио је на сестру, на сиромаштво у коме је живела, на дете које није упознало оца. Помислио је како је свет иначе препун лепих жена и да ће му – ако не ова – свакако припасти нека друга лепотица. Пружио је руку према ковчегу и вилама прећутно ставио до знања за какав се живот одлучио.
И било је како је изабрао. Од тог дана живот рибарове породице потпуно се променио. Златницима у ковчегу није се видео крај. Чим би потрошили и онај последњи, ковчег би се сместа, на тајанствен начин, напунио до врха. Удовица је најзад могла да одахне. Била је спокојна и задовољна. Подизала је сина у изобиљу и богатству.
За разлику од ње, брат никако није могао да се смири. Више није уживао у природи. Напротив. Ни у богатству није налазио никакво задовољство. Његова главна мисао била је само једна – сећање на уснулу насмејану девојку. Зато је сваког дана одлазио својим старим чамцем и пловио по мочвари. Тражио је локвање у свако доба године, премда је знао да их може наћи само у лето. После извесног времена, престао је да говори и да једе. Једнога дана није се вратио кући. Следећег дана нашли су га у чамцу окованог лишћем локвања, заувек уснулог, с тајанственим осмехом на уснама.

Из рода нимфи

Осећајући да је она на неки начин крива за братовљеву несрећу, а да све има везе с локвањима, сестра је из милоште свог јединца почела да зове „Локвањчићу мој”. То је подсећало на догађај који је променио судбину њене породице.
Али, шта је било с воденим вилама? Русалке нису заборавиле да најстрашније казне рибаров несрећни избор. Проклеле су његову породицу. Наиме, сваки прворођени наследник био је осуђен на страшну казну да не може да препозна праву љубав онда кад је сретне. Другачије речено, да проживи живот не сазнавши шта је права срећа.
У међувремену, мочвара је пресушила. Шта се после збило с русалкама, више нико и не препричава. Да ли су током зелених недеља побегле и скочиле у неки рукавац велике реке? Вероватно. Мада их је заиста тешко замислити како данас играју под водом у мутним и загађеним рекама. Ретко их ко и помиње. Као по неком договору, нико не прича о воденим вилама које се крију испод локвања. А локвањи, нимало случајно, припадају баш роду нимфи (Nymphaea)!
Ко зна колико је оних који су, забасавши међу локвање, доживели страшну казну да не препознају праву љубав. Таквих берача, нажалост, има много. Свакако познајете бар једног. Они ћутке подносе свој живот који никада није достигао праву срећу. И сад неко нека каже да у легендама нема истине!
Међутим, шта је било с оним другим берачима локвања који су, уместо земаљског блага, изабрали љубав русалки? Где су они сада? Нигде се не чују!
Срећни и задовољни, остали су изгледа без иједне речи! Ћуте и уживају. Препознају се само по томе што кажу да је локвањ њихов најомиљенији цвет.

LEGENDA O BELOM LJILJANU


Po legendi lilium candidum - beli ljiljan nastao je od kapi mleka koja je kapnula na zemlju dok je Hera dojila Herkulesa. Naime, budući da je on bio sin boga Zevsa i smrtne žene Alkmene, Zevs je htio da se nadoji s grudi njegove žene, boginje Here kako bi postao besmrtan. Dok je spavala, položili su joj ga na grudi i kad se nadojio, nekoliko kapi mleka se prosulo svemirom te je nastao mlecni put, a od kapi koja je pala na zemlju nastao je beli ljiljan.

Prema bibliji, uskrsni ljiljan je rastao u getsemanskom vrtu u kojem je Juda izdao Isusa. Beli ljiljani, su prema legendi, nikli na mestu gde su Isusove suze i znoj kapali u poslednjim trenucima života. Beli ljiljan je i simbol čistoće blažene device Marije.
Prema legendi, kad su posetili Marijin grob tri dana nakon njene sahrane, u njemu nije bilo ništa osim buketa veličanstvenih belih ljiljana.

U jednom ipak drugačijem znaku ženstvenosti, ljiljani su imali značajno mesto u raju Adama i Eve. Prema predanju, kad je Eva napustila Edenski vrt, prolila je iskrene suze kajanja, i iz tih pokajničkih suza nikli su i ljiljani.
Ljiljani su bili zastitni znaci vitezova templara.

LEGENDE O JORGOVANU

Antička Grčka legenda kazuje da je mladi Pan, bog šuma i polja, jednog lepog jutra sreo prelepu nimfu Syringa. Divio njenoj gracioznosti i lepoti i poželeo da priča sa njom. Medjutim ona se uplašila i pobegla. Pan je probao da je sustigne ali je naleteo na mirišljavi grm jorgovana, koji mu je preprečio put... Zaplakao je, za igubljenom nimfom i od tada je počeo da luta šumama i čini dobra dela svima, a ime Syringa je postalo latinsko ime za jorgovan.

Druga legenda kazuje da su jorgovani nastali kada je proleće oteralo sneg sa polja i podiglo sunce više ka nebu. Tada se sunce srelo sa dugom i prošlo zajedno preko neba. Proleće je sakupilo nešto sunčevih zraka i pomešalo ih sa malo duginih boja, te počelo da ih prosipa po zemlji. Kada je proleće stiglo do severa ostale su joj još samo bela i ljubičasta boja. U tom trenu su ispod proleća bile skandinavske zemlje. Tada je proleće bacilo boje jorgovana na malo grmlje koje je bilo prekriveno cvetovima. Proleću je preostala još samo bela boja i ono ga je razasulo po zemlji. Na mestima gde je bela boja pala na grmlje izrasli su beli jorgovani. Jorgovani su dobili svoje ime po grčkoj reči "syrinx" što znači frula zato što su od drveta jorgovana čobani pravili frulice. Ali u Rusiji se takođe zove i "sinel" što potiče od reči plavo zato što ta aktivna boja definiše kolorit biljke.

Karanfil



Karanfili, koji se obično javlja u beloj i svetlo ružičastoj boji, još jedan je elegantan cvet asociran sa ljubavlju.

Rimska legenda kaže da karanfili potiče iz vremena Isusovog raspeća. Marija, koja je bila prisutna dok je njen sin usmrćen, nije mogla da ne roni suze. Karanfili su izrasli na mestu gde su joj padale suze. Ružičasti karanfil posebno simbolizuje majčinu ljubav.

Ruža (rose)



Grčka mitologija takođe uključuje legendu o ovom veoma popularnom cvetu.

Hlorida, boginja cveća i proleća, jednom je u toku šetnje pronašla beživotno telo nimfe. Rastužena, pretvorila je telo u cvet. Zamolila je Zefira da pomeri oblake u stranu kako bi bog sunca Apolon mogao da zagreje biljku. Afrodita i Dionis su takođe cvetu dodelili lepotu i mirisni nektar. Tri Gracije dodale su šarm, radost i sjaj. Cvet koji je nastao bio je toliko lep da je mogao biti nazvan „kraljica cveća“. Afrodita je tada cvet nazvala po svom sinu Erosu.