Austrijski drzavnik o Srbima
Prikazujem rezultate 1 do 5 od 5

Tema: Austrijski drzavnik o Srbima

  1. #1
    Ističe se Dragan_srbcg (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.620
    Reputaciona moć
    62

    Exclamation Austrijski drzavnik o Srbima

    Austrijski državnik o Srbima


    Sažaljenja dostojan, pre mnogobrojni srpski narod
    Obrisi istine o našem narodu u bečkim arhivama. Knjiga: "Kratak izveštaj o stanju rasejanog mnogobrojnog Ilirskog naroda po Carskim i Kraljevskim nasledničkim zemljama", Johan Hristif baron Bartenštajn, Štamparija Jermenskog manastira u Beču, 1866.


    Austrijanac Johan Hristif baron Bartenštajn rođen je 1689. u Strazburgu. Dvorski savetnik je u Beču od 1721. Tajni državni sekretar Austrije postaje 1727. a broj 1733. Vice kancelar je od 1753. Osnovao je austrijsku arhivu. Predsedavao je Ilirskoj dvorskoj deputaciji (deputacija - odbor).

    Uz ove poslove, Marija Terezija ga je izabrala za vaspitača svoga sina, budućeg austrijskog cara Josifa II. Za carevića je pisao uputstva o upravljanju državom i deset knjiga o narodima Austrije. Jedna od njih je ova, kojom je mladi Josif upoznat s odlikama srpskog naroda i njegovoj ulozi u Carstvu. U knjizi je reč o Srbima, a autor ih spominje i pod drugim imenima: Iliri (najčešće), Raci, Vlasi, Grci, Ruteni, ne sjedinjeni, ne unijati..., a navodi da ih, poneko, zove i Hrvatima. Prevereni Srbi su: sjedinjeni, unijati i katolici - dodajući i njima narodnosna imena: Iliri, Raci, Grci, Vlasi, itd.

    U jednom delu svoje knjige, grof Bartenštajn će napisati, valjda samo za Srbe važeće pravilo - jer tako nešto ne bi moglo da se upriliči ni za jednu drugu mnogoljudniju naciju, da je "sažaljenja dostojan, pre mnogobrojni srpski narod". Ovako nelogično vezani pojmovi pri opisu Srba (veliki narod koji je za sažaljevanje), bili su, zaista, njihov sudbinski pratilac. Unoseći ih u štiva svoga učenika carevića Josifa, austrijski državnik je pokazao da je pronikao u samu bit srpskih (pojedinačnih i kolektivnih) odlika. Dvadeseto i dvadeset prvo stoleće su mu dali za pravo - danas su Srbi sažaljenja dostojni - više nisu ni mnogoljudni, a kamoli pre mnogobrojni, kakve ih je upamtio Johan Hristif baron Bartenštajn.

    Tursko - austrijski odnosi oblikuju sudbinu Srba

    Tri stoleća su se krvile Austrija i Turska na srpskoj zemlji, da bi u osamnaestom evropska sila nadjačala azijsku. To je bitno uticalo na promenu dotadašnjeg položaja Srba - s obe strane austrijsko-turske granice. Od sredine osamnaestog stoleća počinje sunovrat srpske nacije i do tada pre mnogobrojni narod počinje da se osipa, pretapajući se u Mađare, Hrvate, Nemce, Ruse, Rumune... Sve je to Bartenštajn nagovestio, mada je s ushićenjem pisao o vrlinama Srba, tvrdeći da su najzaslužniji za uspon Austrije i odbranu hrišćanske Evrope od Turske.

    Ovako sposoban narod je lako izašao s iskušenjima hrišćanskog sveta, ali je bio neumešan da spreči, ili umanji, svoje sopstveno urušavanje. Bartenštajnova hronika o srpskom narodu je zahvalno štivo - obuhvata vreme od prve polovine 15. do druge polovine 18. stoleća, a najkobnije po njegovu sudbinu je vreme vladavine Marije Terezije. Ova carica je srpsku samoupravu u Austriji (privrednu, sudsku, vojnu i crkvenu) dovela u pitanje. Počela je s njenom ograničenom primenom, a na nekim područjima ju je i ukidala.

    Sve se u životu srpskog naroda menjalo. Nestala je potreba za brojnom srpskom krajiškom vojskom, pa je to podstaklo vlasti da pristupe izjednačavanju položaja Srba sa ostalim narodima Carstva. Posle toga, počeo je plan otvorenijeg i drskijeg pritiska na Srbe da iz pravoslavlja prelaze u unijatsku ili katoličku religiju.

    Prvi korak ka tome (postepenom zatvaranju srpskih ustanova u Vojnoj Krajini, ustanovljenih još u petnaestom stoleću u Mađarskoj) obaviće, kako smo naveli, sredinom osamnaestog stoleća, carica Marija Terezija. Ukinula je Tamišku i Pomorišku granicu. Srbi su se pobunili protiv ovih caričinih odluka - od Dalmacije do Komorana u Slovačkoj i Arada u Rumuniji. Pobune su dovele do ivice oružanog obračuna sa austrijskom državom, ali je to izbegnuto. U prvom redu zato što su srpski prvaci iznedrili odluku o preseljenju stanovništva u pravoslavnu Rusiju, 1851 - 1853. Drugi razlog je bio u tome što se Beč uplašio takvog ishoda, pa je, privremeno, vratio Srbima neka od oduzetih prava i zabranio dalje iseljavanje Srba u Rusiju. Onima koji su već bili otišli u Rusiju, ruska carica Jelisaveta je ustupila prostrane i nenaseljene oblasti u Ukrajini. Tamo su Srbi podigli nova staništa i osnovali dve gubernije: Slaveno Serbiju i Novuju Serbiju. Sela su brzo nicala, a u njihovim centrima su postavljene brezove daske sa imenima prenesenim iz zavičaja: Vršac, Kovin, Čanad, Čenej, Bečej, Pančevo, Subotica, Zemun, Vukovar, Kamenica, Kanjiža, Varaždin...
    http://forum.krstarica.com/showthread.php?t=287627

    Srbi u novoj sredini su, već u drugoj generaciji, bili pretopljeni u Ruse i ova srpska seoba u Ukrajinu, nema spora, negativno je uticala na položaj preostalih Srba u Austriji. Oni više nisu imali prethodnu snagu, pa su tokom sledeća dva veka, velikim delom, pokatoličeni i pretopljeni u susedne narode. Svakako da je Bartenštajn predvideo ovakav ishod, pa se usudio napisati da su Srbi narod, iako mnogobrojan, dostojan sažaljenja.

    Kako je kalkulisala austrijska vojna komanda sa gubicima

    Nije teško pretpostaviti da je izabrao najbolji put, jer je bilo bezbolnije da se Dvor sukobi s Mađarima i Hrvatima, koji su istrajavali na ukidanju posebnog srpskog statusa, nego da proširi sukobe sa najmnogobrojnijim narodom u Panoniji - Srbima. Dobro je proračunao da je to najkorisnije za državne interese.

    Nije to učinio zbog simpatija prema Srbima, niti je to bila posledica bilo kakve zahvalnosti za srpski doprinos usponu i jačanju Austrije. Da je Bartenštajn bio naklonjen Srbima (kako bi to neko mogao pretpostaviti na osnovu toga što često govori o njihovim vrlinama i što se zalaže za vraćanje ukinutih srpskih privilegija), ne bi tako hladnokrvno naveo kakvu cenu Srbi plaćaju za svoj poseban položaj u Austriji, ne pokazujući, pri tome, grižu savesti.

    Naučio od dede

    Kaže da u vreme ratnih okršaja, austrijska vojna komanda kalkuliše sa vojnim gubicima, tako da bi poginulo sto Srba dok se to desi jednom Nemcu, Valoncu ili Mađaru. (114) Ovo austrijsko vojno (antislovensko) pravilo nas upućuje na Hitlerovu naredbu u Drugom svetskom ratu - kad je nemačka vojska streljala sto Srba za jednog ubijenog Nemca. Hitler je bio Austrijanac i ne treba nikakva mudrost da bi se zaključilo da je on, od svog oca ili dede mogao saznati za ovako nameštano umorstvo Srba - u toku okršaja na frontu. Jednostavno, primenio je i on, u Drugom svetskom ratu, taj stari obrazac smrti, po kojem je jedan germanski život vredeo sto srpskih.

    Zamah srpskog ustanka protiv turskog ropstva u Panoniji i na Balkanu bio je odlučujući za pobedu hrišćana 1683. godine. Tačno je da je poljska vojska, te godine, razbila turska opsadu oko Beča, ali ta pobeda ne bi obezbedila austrijsko - poljski prodor na tursku teritoriju, jer je Turska (mnogoljudna i prostrana) bila suviše čvrsta bedem za tadašnju Austriju i Poljsku. NJene granice su dosezale Slovačku, Češku i Mletačku Republiku. Hrišćanska vojska je ušla u Tursku zahvaljujući tome što su Srbi, prethodno, oslobodili Dalmaciju, Hercegovinu, Bosnu, Mađarsku, Vojvodinu, Srbiju i veći deo Makedonije. Turska je bila na kolenima. U te, od Turaka oslobođene krajeve, ušle su austrijske trupe i organizovale vlast, s namerom da sve zemlje stave pod krunu austrijskog cara. Srbi se nisu protivili - mada su planirali i osnivanje Srbije. Život u okviru Austrije im je bila alternativa - samo da bi se oslobodili turskog ropstva. Da ne bi prikaz uloge Srba u ovom ratu izgledao uveličan, a zanemaren, recimo, mađarski, treba reći da je mađarski velikaš Tekeli podigao Mađare na oružje - pomažući turskoj vojsci da zadrži pod okupacijom teritoriju srednjovekovne Mađarske. (14) Mađari su se tukli protiv srpskih ustanika i austrijsko-poljskih trupa. Razlog za ovakvo opredeljenje Tekelija, manje je zagonetan ako se ima u vidu etnički sastav stanovništva na teritorijama koje su mađarski državotvorci smatrali svojima. Mađari su bili malobrojniji od Srba i mora da su shvatali da bi Srbi, posle progona Turaka, mogli osnovati državu u kojoj bi oni (Mađari) bili nacionalna manjina - kako se to danas kaže. (Istovetno situaciji u Republici Srpskoj Krajini - 1992. srpska većina u odnosu na Hrvate). Ni uključivanje Mađarske u Austrijsku Carevinu nije davalo, pri ovakvoj srpskoj većini, neku svetliju perspektivu s tačke mađarskih nacionalnih interesa. Tekelijevo vojevanje na strani Turske možda je bilo podstaknuto i time što su Turci i Mađari vodili poreklo od istorodnih azijskih turkmenskih plemena i što je to tada bilo mnogo prepoznatljivije nego danas. Bartenštajn ne propušta priliku a da nam ne saopšti da je deo Mađara i pod vođstvom Jovana Zapolje, od 1521. do 1541. ratovao na strani i Turaka i to u momentu kad su Turci osvajali Mađarsku.
    Poslednji put ažurirao/la Dragan_srbcg : 05.07.2009. u 15:24
    Србија стоји на рубу амбиса мудро вођена од телетабиса, jасно је да је народу присела помоћ гована из Хага и Брисела! By Бора Ђорђевић



  2. #2
    Ističe se Dragan_srbcg (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.620
    Reputaciona moć
    62

    Podrazumevano Re: Austrijski drzavnik o Srbima

    Predali se

    Zapoljine pristalicu su, umesto da je brane, predale Turcima Mađarsku prestonicu - Budim, 1541. godine. (10,11) I u to vreme (vreme turskog nadiranja u Mađarsku), Srbi su bili njen većinski deo i oni su se suprotstavili turskom upadu pod vođstvom srpskih plemića i vojskovođa, među kojima su bili i Sveti Stevan Štiljanović u Baranji i Slavoniji i Jovan Nenad Crni u Banatu i Bačkoj.

    U Dalmaciji su Srbi sami ratovali protiv Turske i oslobodili je. Mletačka Republika je 1682. i 1683. oklevala, jer se plašila da će Turci, ako pobede pod Bečom, zapretiti Veneciji. Zato su Mlečani, u početku, pomagali Turcima da bi se ugušio ili oslabio ustanak dalmatinskih Srba.


    Austrijski državnik o Srbima
    Srpski ustanici ogorčeni austrijom
    Crna Gora je stavljena pod zaštitu Mletačke republike


    Ukratko, Panonija i Balkan, sem Crne Gore, Grčke i Bugarske, bili su oslobođeni između 1683. i 1690. godine. U takvoj situaciji, Turci sklapaju savez sa Francuskom i ova evropska država spasava Tursku. Ona upada s vojskom u austrijske zapadne zemlje. Francuzima pomažu Holanđani, Španci i neke nemačke kneževine. Istovremeno, Turci spremaju ofanzivu iz Bugarske i Grčke.

    Austrija je u kleštima i odlučuje da prednost da francuskom ratištu. Da bi ojačala svoj zapadni front, počela je s masovnom regrutacijom Srba. U tu svrhu, razoružavala je srpske balkanske ustanike i prebacivala ih, s porodicama, u Panoniju. To je čuvena seoba pod Čarnojevićem. S Dalmacijom je bilo drukčije - Austrija se saglasila da njome zagospodari Mletačka republika. Crna Gora je stavljena pod zaštitu Mletačke republike i Austrije, a formalno je ostala u okviru Turske.

    Teritorije Srbije, južno od Dunava, prepuštene su Turskoj. Ista sudbina je određena Bosni i Hercegovini, ali su u ove dve srpske pokrajine događaji izmakli austrijskoj kontroli. Srpski ustanici u Bosni su bili ogorčeni postupcima Austrije. Smatrali su ih izdajom hrišćana - u momentu kad je Otomanska imperija bila na kolenima. Nisu želeli da napuste svoju zemlju i da reaguju protiv Francuza, Holanđana, Nemaca i Španaca. Sprečili su Austrijance da sprovedu regrutaciju Srba za francusko ratište u Hercegovini i Bosni i Bartenštajn to ovako opisuje:

    "A u Bosni, koju su (Austrijanci) pokrili bili pomoću neunijatih stanovnika, ubiše generala Štrasera, koji je te stanovnike ljuto zlostavljao, i pobiše mu svu vojsku, što imade sa sobom, po zemlji rasutu" (12) Bartenštajn ne objašnjava, a mora da mu je bilo jasno, da su Francuzi, Španci, Holanđani i Nemci pritekli u pomoć Turskoj, s ciljem da Tursku održe na evropskom tlu. Jer, ako ne bi imala s Turskom ratova u budućnosti, Austrija bi, kao najjača evropska sila, mogla da ugrozi kolonijalne interese atlantskih zemalja. Ovako, s Turskom na svojim granicama, Austrija neće imati snage da se nadmeće s Francuzima, Holanđanima, Špancima i Englezima za bogata područja Amerike, Australije, Azije i Afrike. To što su, zbog ovakvih strateških poteza evropskih zemalja, stradali Srbi, to niko nije primećivao, niti zbog toga žalio. Učeni nisu našli za shodno da uzroke tog srpskog vekovnog ropstva pod Turcima bar spomenu u udžbenicima evropskih zemalja. Nisu to, nažalost, uradili ni naši učeni!

    Ovo francusko spasavanje turske 1690. nije usamljen primer u istoriji Evrope. Prevodilac i izdavač Bartenštajnove knjige Aleksandar Sandić navodi u predgovoru izvode iz dekreta cara Josifa úú, prema kojima se vidi da se ista situacija ponovila u vreme srpskog ustanka protiv Turaka i tursko - austrijskog rata 1787 - 1788.

    I tada su Srbi (16 godina pre Prvog srpskog ustanka) oslobodili veći deo Srbije, Hercegovinu i Bosnu, a onda su Francuzi ponovo pritekli Turcima u pomoć i napali Austriju na zapadnim granicama. Pomagali su im i Englezi. Ponovila se slika iz 1690. Austrijanci su prepustili Turskoj već oslobođene srpske krajeve i pohitali na francusko ratište, vodeći sobom i srpsku vojsku. (HHĆń) O ovom iznenadnom metežu i ratovanju Srba iz Panonije na Balkanu i francuskom ratištu, piše Josif úú, s priličnom zabrinutošću:

    "Turski rat, koji se digao 1787, u kojem je graničarska vojska, voljnim žrtvovanjem, žestoku praksu izmetnula (žestoki teret podnela, SJ), jako je oslabio red koji služi (srpske trupe na frontu, SJ), a i rezerva je već znatno poremećena i zadržana od poljske radnje (udaljena sa njiva, SJ)...; rat je ovaj učinio te graničari ne mogu plaćati porez na svoju zemlju dok je rata bilo, a kako su na to silom terani, stadoše svakojake žalbe, toga radi, dizati. I još im ne bi ni pomognuto, a već ih ponovo pozvaše na rat - jedno što nije bio protiv Turčina, a drugo što su celo vreme (dok je trajao francuski rat) daleko od kuće bili i to dotera njihovo nezadovoljstvo do kraja...".


    Bačka bila bez Mađara
    Ovaj podatak odnosi se na kraj 17. i početak 18. veka


    A u osamnaestom stoleću ni ovde nije bilo Mađara, a ako ih je i bilo, onda su, sa Rumunima, Srbima unijatima i drugim narodima, činili neznatnu manjinu. Ovaj zaključak se nameće, jer Bartenštajn kaže da od 135.000 poreskih domaćinstava, 85.000 predstavljaju pravoslavni Srbi. (15, 18, 19, 43, 45, 47, DžDžIII).

    Iznenađenje sledi i posle Bartenštajnovog pregleda stanovništva Bačke, ili Velikog Varada, kako se tada zvala. Doslovno, navodi da u Bačkoj nema ni jednog katolika i ni jednog Mađara (kraj sedamnaestog i početak osamnaestog stoleća) i da su ovu oblast oslobodili Srbi, iako su je očajnički branili Turci i Tekelijevi Mađari.

    Evo zapisa grofa Bartenštajna: "Takođe su pomoću neunijata isterani Turci iz Velike-Varada i prostrane biharske županije; mesto da su tamošnji kalvini s Tekelijem držali, a tamo nije bilo skoro ni jednog katolika, zato dakle tek posle nekoliko godina, postaviće car Leopold I u tamošnjoj vrlo bogatoj eparhiji latinskoga biškupa".(14)

    (Ovde je prevod malo nezgrapan - ovo o Tekeliju i kalvinima znači: Srbi su oslobodili Bačku, pa je ne drže kalvini i Tekeli). Ostalo je sve jasno oko Bačke. Leopold I je shvatio njen strateški značaj za Austriju, pa je na Petrovaradinu podigao prvu katoličku crkvu za Veliki Varad, iako ni u ovom gradu nije bilo katolika. (...) Da dodamo, ovde će se roditi budući hrvatski ban Josip Jelačić i biće kršten u toj prvoj katoličkoj bogomolji za Bačku. (Najtipičniji primer kako se, jednostavno, pokatoličeni Srbi svrstavaju u Hrvate. Zbog toga, jedino među Srbima u svetu nema pripadnika katoličke religije).
    Poslednji put ažurirao/la Dragan_srbcg : 05.07.2009. u 15:24
    Србија стоји на рубу амбиса мудро вођена од телетабиса, jасно је да је народу присела помоћ гована из Хага и Брисела! By Бора Ђорђевић

  3. #3
    Ističe se Dragan_srbcg (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.620
    Reputaciona moć
    62

    Podrazumevano Re: Austrijski drzavnik o Srbima

    Pre nego što su Ugri (Mađari) stigli u Panoniju, istoričari navode da su u njoj obitovala razna slovenska plemena. Prema tome, trebalo bi očekivati da su severni krajevi Mađarske, uz Mađare, naseljeni Slovacima i Česima - u vremenu o kojem govori knjiga grofa Bartenštajna. Budim, Pešta i okolina su u neposrednoj blizini ovih slovenskih naroda, pa je takav zaključak logičan. No, u ovoj knjizi se navodi tekst "Instrukcije Peštanskog sreza", br. 10, u kojoj se, po prethodnoj naredbi cara Josifa II, to ne potvrđuje. U njoj se traži da se ne ometaju srpski trgovci, koji obezbeđuju velike prihode državnoj kasi i navodi se da su Srbi (Rajci, Grci) u severnom delu Mađarske brojni:

    "Rajce i neunijate Grke, koji se zadržavaju u ovom srezu trgovine radi, osobito u Budimu, Jergi, Sent-Andreji i po drugim krajevima, treba ponajbolje zaklanjati od svakog zlostavljanja, jer oni teraju doista promet za hasnu. Ovaj dištrikt ima mnogo naseljenih Ilira pod svojim magistratom i ilirskim vladikom". (DžDžIV)

    Da bismo jasnije osvetlili sliku o nacionalnom sastavu na severu Mađarske u osamnaestom veku, poslužićemo se i stručnom knjigom Dušana J. Popovića: "Srbi u Budimu", SKZ, Beograd, 1952, str. 14, u kojoj se navodi nacionalni sastav prestonice Kraljevine Mađarske iz 1715. godine. Iznenađuje da je u Budimu, te godine, samo 68 mađarskih porodica, a ostalo su nemačke - 701 i srpske - 769.

    Što se tiče ostalih pokrajina, Bartenštajn i u njima beleži pravoslavne Srbe kao većinsko stanovništvo. Na primer, spominje i teritorije koje Srbi naseljavaju u prvoj polovini šesnaestog stoleća. Kaže da su ostale bez stanovništva posle poraza (1521) Austrijanaca i Mađara od Turaka na Mohaču (ne navodi da li su ti, od Turaka pobegli, starosedeoci Srbi, Hrvati ili neki treći narod). Ove zemlje su bile podeljene na Pustoš donju i Pustoš gornju, a na njima će se formirati Karlovački i Varaždinski generaliteti. Ovi Srbi su bili pravoslavne vere i, pretežno su doseljeni sa teritorija u Panoniji - palih pod tursku vlast.

    Ova dva generaliteta i Slavonija do Zemuna su naseljeni samo Srbima i u osamnaestom stoleću. Bartenštajn kaže da, pored pravoslavnih Srba (neunijata), tu žive i Srbi unijati i Srbi katolici. Uz to, obaveštava da se ovi Srbi dele na vojnike i civile. Navodi na kojim teritorijama u Slavoniji žive Srbi sve tri religije (izmešani), a u kojima isključivo pravoslavni Srbi.

    Evo njegovog svedočanstva o strukturi srpskog stanovništva u Slavoniji: "Još se jedna razlika pojavljuje kod militaraca (graničara, SJ) u tom, što su jedni od njih unijati, drugi pak nisu. U ove poslednje (pravoslavne, SJ) broje se osobito Varaždinci i u Slavoniji stanovnici u Zemunskom srezu, a nasuprot - ostatak je mešovit, i u Gradiščanskom srezu naći ćeš daleko više unijata (pravoslavnih koji priznaju papu za poglavara, SJ), nego li neunijata".

    Ovo je dragoceno svedočanstvo, na osnovu kojeg se vidi da je na celoj teritoriji srednjovekovne mađarske države, srpsko pravoslavno stanovništvo (raznovrsnim pritiscima ili mitom) prevođeno u unijate ili katolike. Istovremeno, ili nešto kasnije, ovi Srbi će biti asimilovani u Mađare, Nemce ili Hrvate.

    (Ово су делови бр.1,3,4 и 6 из архиве Гласа јавности са нета)
    http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/ar...02091902.shtml

    Austrijski državnik o Srbima (7)
    O unijaćenju Srba u Slavoniji
    Intelektualci su polagali nade u Dubrovačku Republiku


    Što se tiče unijaćenja i katoličenja Srba u Slavoniji, Bartenštajn kaže da je ono tu manje uspešno od unijaćenja i katoličenja Srba u drugim krajevima Mađarske. Možemo samo zamisliti kakve je razmere poprimilo odrođavanje Srba širom Mađarske, kad je najmanje bilo u Slavoniji, koja je, ipak, u dvadesetom stoleću imala skoro 30% katolika - koje su državni organi Austrougarske i Kraljevine Jugoslavije smatrali Hrvatima. A da su im preci (u osamnaestom stoleću) bili Srbi, Bartenštajn svedoči ovako, osvrćući se na većinske unijate, u Gradiščanskom srezu:

    "... ne valja propustiti a ne reći da se baš ovuda, gde je najviše truda trošeno, da uniju NB silom nametnu (zu erznjingen), ona najmanje proširila". (NB je skraćenica od note bene, u srpskom "pazi", ili "dobro upamti").

    Da ponovimo, ako su oko Gradiške, tada, većinski unijati, a kaže se da je unijaćenjem ovde postignuto manje nego u nekim drugim krajevima, možemo zamisliti koliki je procenat pounijaćenih bio, recimo, oko Balatona, ili u severnoj Mađarskoj?!

    Batrenštajn, na istom mestu, kad govori o Srbima, obaveštava da su oni i starosedeoci Panonije i da drukčije žive od graničara, mada i među Srbima starincima ima i graničara:

    "Što se, potom, provincijalaca tiče (nisu graničari, SJ), vlada, u nekojim znamenitim točkama, takođe, vrlo velika razlika među onima koji su se od starina po unutrašnjosti Kraljevine (Mađarske, SJ) rasejali i sa Ugrima izmešani živeli i žive i među onima koji su doveka ostali na granici, ili na domak ovih - i došli docnije pod ovdašnju vlast".

    Da ne bi bilo sumnje u to šta su Dubrovčani po nacionalnosti, možemo odgovor pronaći u predgovoru ove knjige. Tu se spominju Srbi Dubrovnika, a za Dubrovačku Republiku se kaže da je "jedina ilirska republika na svetu" i da obrazovani Srbi polažu velike nade u nju.

    Brojke

    Uz ovakvu rasprostranjenost Srba, od češke granice do Jadranskog mora, Bartenštajn stalno ističe njihovu mnogoljudnost. Kad govori o pravoslavnim Srbima, na jednom mestu kaže da ih je najmanje 1.500.000 (4), a na drugom da ih je skoro 2.000.000 (114). Na četvrtoj strani upućuje da su ovo cifre iz vremena vlasti Marije Terezije, pripremljene za informisanje prestolonaslednika, što znači da su s kraja 17. ili početka 18. stoleća. Izdavač knjige, fusnotom, objavljuje državne statističke podatke (Politich. Codedž II, str. 483) za godinu 1786, navodeći da je u Austriji 2.900.000 pravoslavnih Srba, ili "neunijata Grka", kako su ih obeležavali u austrijskoj administraciji.

    Naravno, pored pravoslavnih, tada su se još Srbima zvali i oni koji su prešli na uniju i katolicizam, a oni nisu uneseni u ovu brojku. Da bi se imao uvid u značaj ove cifre i da bi se opravdalo Bartenštajnovo stalno isticanje srpske mnogoljudnosti, uzećemo podatak o stanovništvu Britanije sredinom 17. stoleća. U vreme Kromvela, u Britaniji je živelo 3.000.000 ljudi, od čega je, u tadašnjem građanskom ratu, život izgubilo 300.000. Znamo koliko zemlje na svim kontinentima je osvojilo ovih 3.000.000 Britanaca i koliko danas broje njihovi potomci.

    A od 3.000.000 pravoslavnih Srba u nekadašnjoj Kraljevini Mađarskoj, danas ih je, posle tri stoleća, manje (računajući i sa Srbima u Vojvodini). Ako bismo se upustili u procenu o ukupnoj brojnosti Srba u 17. i 18. stoleću, oni koji su živeli u Dalmaciji, Crnoj Gori, Hercegovini, Bosni, Srbiji i Makedoniji, mogli bismo zaključiti da je Srba bilo (po slobodnoj proceni) dva ili tri puta više nego Britanaca!

    Vidimo, Bartenštajn je imao pravo kad je napisao da je srpski narod, iako mnogoljudan, dostojan sažaljenja.


    Kad je reč o društvenom položaju Srba u Austriji, Bartenštajn se ne zaustavlja na tome da su oni uživali carske privilegije, na čemu, jedino, istrajava naša istorijska literatura. On svedoči da su Srbi u Austriji imali i svoj ustav. (80). I u predgovoru Bartenštajnove knjige se citiraju carske odluke, uz isticanje dve činjenice: da je Vojna Granica u nadležnosti Cara, a ne Sabora Kraljevine Mađarske i da je položaj Srba u Austriji posledica "državnog ugovora, a ne prosto privilegija".

    Srpski ustav

    Ova intervencija pisca predgovora nalazi svoje uporište i u tekstu grofa Bartenštajna, koji je, doslovno, napisao da se Srbi koriste i ustavom i privilegijama. To čini u uvodu svojih zabeleški, upoznavajući svog učenika, princa Josifa, šta će biti sadržaj predavanja o Srbima. Predočava prestolonasledniku da ima različitih mišljenja o Ilirima, ali da on želi da iznese istinu o njima:

    "Toga radi je najpre nužno prvo: da pokažem istoriju njihove seobe, kako su se malo po malo doseljavali u ove zemlje, koje sada stoje pod Carskom i Kraljevskom vlašću"; Zatim odmah i drugo: da pobeležim različite okolnosti koje su kadkad, seobu njihovu pratile;
    Poslednji put ažurirao/la Dragan_srbcg : 05.07.2009. u 15:26
    Србија стоји на рубу амбиса мудро вођена од телетабиса, jасно је да је народу присела помоћ гована из Хага и Брисела! By Бора Ђорђевић

  4. #4
    Ističe se Dragan_srbcg (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.620
    Reputaciona moć
    62

    Podrazumevano Re: Austrijski drzavnik o Srbima

    Austrijski državnik o Srbima (8)
    Srpske privilegije
    One su bile raznovrsne i nisu se odnosile samo na graničare


    Pa onda, treće: da pokažem njihovu glavnu deobu - na Militares i Provinciales (miliciju i paoriju) i otkud je ova ostala i šta je kod obojih jednako, ali u čemu se jedni od drugih razlikuju;

    Isto tako, četvrto: da spomenem najugodnije i najžalosnije slučajeve koji snađoše veliki deo ovog naroda u Carskim i Kraljevskim nasledničkim zemljama; dalje, peto: da razjasnim prvi smisao njihovih privilegija i kuda se one prostiru;

    Osim toga, šesto: da ukratko reknem koju o njihovom ustavu (Verfassung) tam in civili ljuam religioso (građanskom i verskom); najposle, sedmo: da time završim, kakve hasne država od toga mnogo spominjanog naroda, od - česti, doista ima, od - česti pak, kako za njim uzgleda, valja da im i u napredak". (Ovo "od - česti" je "od dela tog naroda", a "kako za njim uzgleda" je "ako država bude dobro postupala sa njim" - srpski jezik iz 1866).

    Kad je reč o privilegijama, Bartenštajn nas upoznaje s činjenicama koje nismo mogli sresti ni u jednom od istorijskih udžbenika. Naši istorici položaj Srba u Mađarskoj i Austriji mere privilegijama, za koje, uopšteno, kažu da su se odnosile na Srbe graničare. Bartenštajn to jednostavno opovrgava, privilegije su raznovrsne i ne odnose se samo na graničare.

    Pogledajmo, objašnjava da se tiču pojedinih delova srpskog naroda, u pojedinim oblastima, da mogu da se daruju i ukidaju i da su bile povremene ili večite i da se razlikuju po tome da li su izdavane u Mađarskoj ili Austriji - od petnaestog do osamnaestog stoleća: "Privilegije u ilirskog naroda date su: od - česti u novije vreme, od - česti večito, a od - česti za vreme dok traju dužnosti i na koje se pogodio (narod ilirski, SJ) i, naposletku, od - česti narodu svemu i svuda, od - česti, pak, stanovnicima kojeg sreza ili osobitim opštinama".

    Prve privilegije Srbima darovao je mađarski kralj Žigmund 1428. godine i to stanovnicima Rac Kovina, na Dunavu južno od Budimpešte. To je bilo u reme postojanja srpske Despotovine Stevana Lazarevića i ova činjenica nam govori da su Srbi bili stanovnici Mađarske pre nego što su Turci osvojili Srbiju.

    Bartenštajn objašnjava da su i stanovnike Kovina, koji su upućeni da čuvaju granicu, drugi gledali kao da su stranci. Žurmundov unuk kralj Vladislav proširio je ove privilegije na sva naselja oko Rac Kovina, što potvrđuje rasprostranjenost Srba u centralnom delu Mađarske, iako je to vreme Srpske Despotovine u vreme Đurđa Brankovića. Za ovu širu oblast, potvrdio je privilegije i sledeći mađarski kralj Korvin, 1458. i 1464. godine. Prema Bartenštajnu, ove privilegije su se odnosile na Srbe koji su tamo stigli kao izbeglice.

    Ovim se ne dovodi u pitanje da li je tamo bilo Srba i pre prvih izbeglica u Mađarskoj, jer se i sam grad, od davnina, zvao Rac Kovin (Srpski Kovin), a u gornjoj rečenici, Bartenštajn navodi da su privilegovane Srbe u njemu zavidno gledali, kao da su stranci.

    Mađarski kralj Matija Korvin je doživeo snažne udare turske vojske. To ga je primoralo da 1481. godine privilegije Srbima proširi na celu granicu. To je učinio posle bitaka u Bosni, kad je zaustavio tursko osvajanje ispred Jajca. U njemu je osnovao centar za borbu protiv Turaka i oblast ispred Jajca nazvao Južnom Krajinom, čija granica je prelazila preko Kupreške visoravni.

    Ime Krajina, vremenom, prenosiće se na teritorije do kojih su Turci pomerali svoja osvajanja - Lika, Kordun, Slavonija, Srem, Banat. U mnogobrojnim okršajima s Turcima, Mađari su ocenili da je kvalitet srpskih vojnika za dobranu države na zavidnoj visini i normalno je što su im omogućavali poreske povlastice. Privilegije pravoslavnim Srbima su dočekane na nož kod katolika i unijata.

    One su bile izričite, jer je, recimo, katolik morao da plaća porez na polovinu njive, ako ju je obrađivao sa pravoslavnim domaćinom, a ovaj drugi nije plaćao ništa. Korvinovi zakoni su, pored oslobađanja pravoslavnih Srba od poreza, donosili i zabranu proklinjanja Srba zbog privilegija.


    Austrijski državnik o Srbima (9)
    Pritisak da Srbi prihvate uniju
    Katolička crkva će neprestano agitovati da srpski narod treba da bude unijaćen


    Član treći: Takođe da se Rascijanima i ostalim takovi šizmatici ne primoravaju na plaćanje desetka, niti, pak, da veliki župani, kao druge, nateraju na plaćanje ovaka desetka. I da se na hrišćane (tj. katolike, među kojima ovaki šizmatici prebivaju, kako god i obrnuto) zbog ovih šizmatika, i što ne plaćaju desetak, ne meće crkvena kletva.
    Poslednji put ažurirao/la Dragan_srbcg : 05.07.2009. u 15:26
    Србија стоји на рубу амбиса мудро вођена од телетабиса, jасно је да је народу присела помоћ гована из Хага и Брисела! By Бора Ђорђевић

  5. #5
    Ističe se Dragan_srbcg (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.620
    Reputaciona moć
    62

    Podrazumevano Re: Austrijski drzavnik o Srbima

    Iz sledeće zakonske odredbe, vidi se da su prve privilegije davane, isključivo, Srbima prebeglim sa turske teritorije:

    Član četvrti: Takođe, ako se kod hrišćana (tj. katolika) s pomenutim ovakvim Rascijanima i šizmaticima združe, ili ugovor ugovore, i njive, ili druge poljske radnje napolice uzrade, da se od dela onoga što pripada hrišćanima (katolicima) desetak plaća. Od ostale, pak, česti, koja naime ovim šizmaticima dopada, da se ovakav desetak ne uzima.

    Koliko je rečeni bunt katolika i unijata bio protiv ovakvih zakona, vidi se i po tome što je Kralj bio primoran, istom odredbom, istaći privremenost srpskih privilegija:

    Da se ne misli da su ovi Rascijani i šizmatici doveka oprošteni od davanja takova desetka, već tek za koju godinu i dok se, međutim, bogme lepim načinom, ovi stranci i begunci ne nameste u Kraljevini Ugarskoj..., te da po primeru ovih begunaca i drugi, što su pod vlašću turskom, tim se većma privole da ovamo prelaze.

    Bartenštajn tvrdi da je Matija Korvin, pored poreskih olakšica, prebeglim Srbima garantovao mnoge slobode i objašnjava da unošenje izraza "šizmatici" u zakone nije bila nikakva uvreda. Tada je to značilo da su ti vernici samo odeljeni od drugog dela hrišćanske crkve, a protivnici hrišćanstva su označavani izrazima: jeretici, otpadnici ili raskolnici.

    U Korvinovim privilegijama, udareni su temelji potonjih srpskih privilegija u Austriji i Srpskog ustava iz 1630. One su stupile na snagu uz veliki otpor pripadnika drugih nacionalnosti, plemićkih i katoličkih uglednika. Takav zaključak nude mnoge odrednice Korvinovih privilegija, a znamo da će, kasnije u Austriji, ukidanje srpskih privilegija postati politički program sabora Ugarske i Hrvatske. Istovremeno, Katolička crkva će neprestano vršiti pritisak na Srbe da prelaze na uniju, a od Beča će zahtevati da prihode od pravoslavnih vernika prikupljaju katolički biskupi. Sve u svemu, poseban položaj srpskog naroda u Mađarskoj i Austriji potresao je, manje-više, političku i vojnu strukturu ovih država sve vreme, do raspada Austrougarske. Sliku tih potresa, u nastajanju, možemo videti u jednom delu Korvinovih privilegija:

    "Ovim dakle nije samo da Kralj i sakupljeni staleži ponovo određuju Racima, Rutenima i Vlasima, ma oni i pored katolika živeli, slobodu od davanja desetka, i to, pošto je na njih katoličko sveštenstvo napadalo i htelo od njih desetak da isteruje, već se još osim toga povlastica ova baš osniva na hasni i sigurnosti, koju oni Kraljevini čine... Od davanja desetka, pak, valja da su oprošteni, što oni taj daju episkopima i sveštenicima svog zakona".

    Poslednja rečenica ove odredbe upućuje na jednu skrivenu činjenicu, koja, možda, osporava naša ubeđenja da Srbi Krajišnici nisu plaćali porez u Mađarskoj i Austriji? Ako se zna da su u Vojnoj Krajini Srbi imali svoju administraciju, sudstvo i vojne organe, a da je uprava bila u rukama sveštenih lica, onda je jasno da se sve to izdržavalo iz sredstava prikupljenih od Srba - u vidu crkvenog doprinosa.

    Baron J. H. Bartnštajn piše o mnogobrojnom ilirskom "rascijanskom" srpskom narodu rasejanom po celom Balkanu.Pojam "ilirstva" vezuje, kao i brojni drugi autori, za srpski, odnosno, slovenski narodnosni element.
    U knjizi barona Bartnštajna, "O rasejanom ilirsko-rascijanskom narodu" (Novi Sad, 1866), pojmovi Rasci, Rascijani, Grci, Unijati i Neunijati, Vlasi, Ruteni tretiraju se kao sinonim za srpski narod.

    http://www.yu4you.com/slike/knjiga/1859.jpg

    Pravoslavni Srbi su u 18. veku bili priznati u Austriji pod imenom ilirske nacije, a sve nacionalne institucije nosile su pridev ilirski, sve do 19. veka, kada su zvanicni jezici u srpskom vojvodstvu bili nemacki i "ilirski", odnosno srpski.

    Sudeći prema knjizi Johana Hristifora barona Bartenštajna "Kratak izveštaj o stanju rasejanoga mnogobrojnoga ilirskoga naroda" iz 1761. godine, Ilirima su smatrani Srbi. On kaže:
    "Ilirski narod. Pravo mu je sedište u Sremu, to jest, u istočnoj strani Slavonije, i u Galiciji. U ovome pak članku reč je o Ilirima, koji su se po Ugarskoj nastanili. Narod je taj došao iz Arbanaske, Dalmacije, Bosne i Srbije; ima svoj vlastit jezik. Prve su u njega vrline, da je veran svome vladaocu, da ljubi pravdu, gostoprimstvo i junaštvo; imena porodička nisu kod njega u običaju. svaki se Ilir poziva po imenu, kao što mu je na krštenju nadenuto. A ako je kome
    otac bio čovek na glasu, onda se sin poziva po imenu očinom, nastavivši na oto nekakav nastavak (ić). Ovaj narod najvećma miluje mučenicu (rakiju) i žene. Drži se staroverske crkve, koja se razlikuje od katoličke u ovome trome: 1, oni (Iliri) veruju da sv. duh izlazi samo od oca; 2, ne pripoznaju papine (prvenstvene)vlasti, a 3, odriču da ima ognja za čišćenje (Purgatorium), makar
    što i sami misle, da je dobro moliti se za dušu svojih mrtvih.
    Popovi (parosi) u njih moraju biti oženjeni il udovci."

    J. H. baron Bartenštajn: "O rasejanom ilirsko-rascijanskom narodu
    (1761)", Gutenbergova galaksija, Beograd/Valjevo, 1995, str. 201

    Из Влесове књиге сазнајемо да су Грци били боље наоружани од Словена и да су, кад год су то могли, чинили све да понизе побеђене, да униште њихове Богове, односно да разоре славу њихове прошлости. Грци су чак покушали да избришу и име Словена из историје: они су развили историју тзв.Скита а касније, на сличан начин, и историју Сармата. И може се рећи да су у томе скоро успели.

    Грци су имали приметно исте односе и са Илирима, који су живели на Балкану и око Јадранског мора. Tекстуална традиција нас уверава да су Илири говорили језиком који је нестао. Ја сам уверен да су илирски народи, као и Скити, постојали само у историји коју су развијали управо Грци, јер су Грци и успели да избришу њихов прави идентитет, иако нема сумње да су илирски народи говорили словенским језицима.

    Извесно је, међутим, да нема више трагова о постојању изворног илирског језика. Па ипак, упућујем на једну изванредну студију : професор Сотироф је објавио у Канади 1974. године веома документован чланак који доказује да су Илири били Словени.
    Тај текст има наслов: Assassination of the Justinian's Personality.
    део из текста Б.Рајхбиндера: Хришћанство и Велесова књига,
    објављеног у поглављу "Словенска историја изнова под лупом научне верификације" у зборнику радова Катена Мунди, Београд, 1992.године

    Matija Petar Katančić..(1750-1825) koji ide "među najučenije Hrvate",.........
    ističe da se "naši Iliri svuda Srbljima zovu".


    Dalje kaže "da se i danas zaista razlikuju Hrvati od Dalmatinaca i po otadžbini i po načinu govora". Zatim postavlja pitanje:

    "A šta je uzrok da Iliri uz Jonsko [Jadransko] More, Srbijanci, Bosanci, Srbi (Raci) koji žive u Ugarskoj na jednoj i na drugoj obali Dunava, istijem dijalektom govore kojijem i Dalmatinci, a od Hrvata se razlikuju?"


    Na ovo dodaje: "Svako zna koliko je daleko između Ilira što žive na Dunavu i Dubrovnika, pa ipak nema druge razlike u govoru nego da ih je oboje rodila ista majka". [15, 112/3]
    [Projekat Rastko] Jeremija D. Mitrovic: Srpstvo Dubrovnika (1992)




    Iliri je zajedničko ime ime plemenima tračko-ilirske grane indoevropske jezičke porodice, nastanjenih nekada u područjima od Panonske nizije pa do obala Jadranskog mora i južne Italije. Gustav Kosina smatra da su porijeklom iz Lužica u Njemačkoj odakle su došli na balkansko područje i izazvali seobu Grka.
    U ove krajeve došli su oko 1300 godina prije nove ere. Proces njihovog doseljenja značio je kraj za bronzanodopske zajednice koje su prije njih živjeli u tim prostorima (koje na području Istre nazivamo Gradinjci). Rimskom okupacijom dolazi do deportacije dijela stanovništva i do postepene asimilacije ostataka. Dolaskom Slovena u ove krajeve, vjerojatno je samo u planinskim krajevima sačuvalo stanovništvo izvorno Ilirskog roda. Iliri nisu živjeli u organizovanoj državi, nego u plemenskim zajednicama. Izuzetak je razdoblje od 250. pne. - 167. pne. kada su živjeli u organizovanoj državi. Poznati su im kraljevi Agron, Epulon i kraljica Teuta.


    liri se danas smatraju prastanovnicima balkanskog područja, iako je možda njihova izvorna domovina područje današnjih Lužica...
    Kod njih susrećemo i stočarstvo i poljoprivredu, i lov i ribolov, a bavili su se i gusarstvom, kao i rudarstvom. Poznavali su i metalurgiju.
    Iliri su bili vješti travari. Znali su proizvoditi razne vrste piva, a posebno su obožavali medovinu, na svojim terevenkama opijali bi se do besvijesti.


    Naselja Ilira razlikuju se od mjesta do mjesta. Njihova naselja, poznate kao gradine, podizana su na teško pristupačnim mjestima, obično na prirodnim uzvisinama. Svoje gradove opasivali bi odbrambenim zidinama i kulama. Uz rijeke su Iliri podizali sojenička naselja. U područjima gdje je klima oštra gradili su zemunice, dijelom ukopane u zemlju.

    Brade su rijetko kada brijali. Odjeća se sastojala od bijele košulje koje su visile sve do koljena i opasane oko pojasa i ogrtača. Glave su pokrivali s nekoliko vrsti kapa, a na nogama su nosili kožne opanke.
    Arheologija - ILIRI 88

    мапа "илирских" територија
    http://i151.photobucket.com/albums/s...g?t=1184419253

    Preuzeto sa:
    http://www.lopare.net/forum/filozofija-religija-i-istorija/5928-austrijski-drzavnik-o-srbima.html
    Poslednji put ažurirao/la Dragan_srbcg : 05.07.2009. u 15:29
    Србија стоји на рубу амбиса мудро вођена од телетабиса, jасно је да је народу присела помоћ гована из Хага и Брисела! By Бора Ђорђевић

Slične teme

  1. Ko bi mogao da bude srpski državnik ????
    Autor paja1408 u forumu Politika
    Odgovora: 257
    Poslednja poruka: 26.06.2009., 16:38
  2. Austrijski kancelar Alfred Guzenbauer
    Autor limanacNS u forumu Politika
    Odgovora: 15
    Poslednja poruka: 26.02.2008., 00:29
  3. J.B.TITO-SHMEKER, LEGENDA,DRZAVNIK
    Autor billy_THE_kid u forumu Politika
    Odgovora: 182
    Poslednja poruka: 05.12.2005., 22:00

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •