25 činjenica o Džordžu Orvelu
Zvao se Erik, rođen je u Indiji, a otac mu se bavio trgovinom opijumom
Njegov otac Ričard V. Bler bio je državni službenik zaposlen u Ministarstvu za opijum britanske indijske vlade u gradu Motihari, u Indiji. Njegov posao je bio da nadgleda uzgoj opijuma na poljima maka, a majka mu se zvala Ida Bler (rođena Limozin). Imao je sestru, pet godina stariju, po imenu Mardžori (takođe rođena u Indiji). Pre nego što je napunio godinu dana, Ida se preselila sa decom u Englesku, a Erik se više nikad nije vratio u Motihari. Kada je imao pet godina, dobio je još jednu sestru, Avril, začetu tokom jednog od retkih odsustava koje je Ričard mogao da dobije.
Njegova prva reč je bila – zverski (beastly)
Budući da će biti autor 1984, NARAVNO DA MU JE TO BILA PRVA REČ!
Nekoliko puta se selio u detinjstvu
Prvo su se preselili u Henli na Temzi, u kuću koju je Ida nazvala „Ermadale“ (Ida je volela da kaže da je to kombinacija imena Erik i Mardžori). Zatim su se preselili u Šiplejk, u kuću pod imenom „Rose Lawn“, gde je Erik proveo veći deo detinjstva, a početkom dvadesetih, konačno su se skrasili u Sautvoldu (36 High Street „Montague House“) i tamo živeli do kasnih tridesetih. U Sautvoldu je Ida postala uspešna preduzetnica nakon otvaranja čajdžinice „The Copper Kettle“. Opis predela u romanu U borbi za vazduh i „zlatni kraj“ u 1984 baziran je na kraju oko Šiplejka.
Njegovo detinjstvo nije bilo toliko loše. Zapravo nije bilo uopšte loše.
Kao dete, Erik je hteo da se druži sa starijim dečacima iz Henlija i njihovim vođom Hemfrijem Dejkinom. Hemfri je bio Mardžorin dobar prijatelj (toliko dobar da su završili u braku, sa troje dece), pa je bio prisiljen da malog Erika toleriše. Smatrao ga je plačljivkom sklonom tužakanju.
Pohađao je internat Sveti Kiprijan, gde je upoznao budućeg kolegu, pisca Kirila Konolija. Njegove uspomene na školovanje zapisane su u eseju Such, Such Were the Joys i predstavljene su kao blaži oblik 1984. Da li je stvarno sve bilo toliko loše? Verovatno je istina negde između – Orvel je voleo da preuveličava kad piše. Konoli je jetko opisao svoje dane provedene tamo, mada je desetak godina kasnije revidirao sopstvene stavove.
U svakom slučaju, njegova prijateljica iz Šiplejka Džakinta Badikom rekla je kako su ona i njena porodica uvek smatrale Erika srećnim detetom (van škole je bio presrećan). Ona i njena braća i sestre upoznali su Erika kada su ga jednog dana videli kako dubi na glavi u dvorištu iza kuće. „Više ćete primetiti ako stojite na glavi umesto uspravno“ – objasnio je. Bio je u pravu! Početkom dvadesetih, Orvel je izgubio kontakt sa Džeki (svojom prvom simpatijom) sve do kasnih četrdesetih, kada je ona shvatila da je poznati autor Životinjske farme njen drug iz detinjstva – Erik.
Studirao je na Itonu od 1917. do 1921.
Erik je zbog dobrog uspeha u internatu dobio stipendiju za Iton, najprestižniju školu u Engleskoj za prinčeve i njima slične. Čim je otpočeo studiranje, digao je ruke, govoreći da mu je potreban predah od svih školskih zadataka iz detinjstva. Iton je bio dosta slobodan, pa je bilo lakše popustiti u učenju. Doduše, učestvovao je u tradicionalnim igrama koledža (Eton wall game). Orvel je glumio da Iton nije toliko važna stvar, ali je tokom celog života bio ponosan na to mesto, a i drugi su primetili njegov „Iton akcenat“, kojeg je pokušavao da se oslobodi. Sticajem okolnosti, autor Oldos Haksli (koji će napisati Vrli novi svet, još jednu prekretnicu u poetici antiutopije) bio je Blerov profesor francuskog u jednom semestru. Haksli je imao izuzetno loš vid, do te mere da je skoro bio potpuno slep i studenti su ga često ismevali. Bler to nikada nije činio i pokušavao je da druge momke natera da prestanu sa tim. Kasnije, Haksli je napisao Orvelu pismo nakon što mu je Orvel poslao primerak 1984. U pismu je uporedio dva sveta i zaključio da je Orvelovo predviđanje ispravno. Ne znam da li je Haksli znao da je Orvel njegov bivši student.
Rajtvud. Kal.
21. oktobar 1949.
Dragi gospodine Orvel,
Veoma je ljubazno od vas što ste rekli svojim izdavačima da mi pošalju kopiju vaše knjige. Stigla je dok sam bio usred jednog posla koji je zahtevao mnogo čitanja i konsultacija literature, a zbog lošeg vida koji me tera da čitam polako i natenane, morao sam da sačekam pre nego što sam bio u stanju da se upustim u Hiljadu devetsto osamdeset četvrtu.
Složivši se sa svim što su kritičari već napisali, ne moram vam još jednom reći koliko je ova knjiga dobra i izuzetno važna. Mogu li da kažem, umesto o stvarima kojima se knjiga bavi, nešto o – ultimativnoj revoluciji? Prvi nagoveštaji filozofije buduće, krajnje revolucije – revolucije koja je izvan politike i ekonomije, i koja ima za cilj potpuno podrivanje psihologije i fiziologije pojedinca – mogu se naći kod Markiza de Sada, koji je sebe smatrao nastavljačem i konzumentom ideja Maksimilijana Robespjera i Fransoaza Babufa. Filozofija vladajuće manjine u 1984 je sadizam koji je doveden do svog logičkog svršetka odbacivanjem seksa i njegovim poricanjem. Bez obzira da li sumnjamo da se politika “čizme u lice” može sprovoditi beskonačno. Verujem da će vladajuća oligarhija naći načine upravljanja koji nisu tako iscrpljujući i mukotrpni i da će ti načini ličiti na one koje sam opisao u Vrlom novom svetu. Nedavno sam imao priliku da zavirim u istoriju životinjskog magnetizma i hipnoze i pogodilo me je saznanje da svet sto pedeset godina odbija da spozna i uvaži otkrića Mesmera, Brejda, Esdejla i drugih. Delom zbog prevladavajućeg materijalizma i delom zbog prevladavajuće uvaženosti, filozofi i ljudi od nauke XIX veka nisu bili voljni da istraže neke čudnije fakte psihologije praktičnih ljudi, kao što su političari, vojnici i policajci, kako bi ih primenili u sferi vladanja. Zahvaljujući spontanoj nezainteresovanosti i neznanju naših očeva, dolazak ultimativne, krajnje revolucije bio je odložen za pet ili šest generacija. Sreća u nesreći bila je Frojdova nemogućnost da uspešno hipnotiše i njegovo dosledno nipodaštavanje hipnoze. Ovo je odložilo upotrebu hipnoze u psihijatriji za barem četrdeset godina. Međutim, sada se psihoanaliza kombinuje sa hipnozom i hipnoza je postala laka i beskonačno primenljiva upotrebom barbiturata, koji izazivaju hipnotičko i sugestibilno stanje i kod najneposlušnijih subjekata. Verujem da će u budućim generacijama vladari sveta otkriti da su dečja uslovljavanja i narko-hipnoza efikasniji, kao instrumenti vlasti, od zatvora, kao i da žudnja za moći može biti potpuno zadovoljena ako se ljudima sugeriše ljubav prema ropstvu, kao i teranje na poslušnost. Drugim rečima, osećam da je suđeno da košmar Hiljadu devetsto osamdeset četvrte korespondira sa košmarom sveta sa kojim ima više sličnosti nego što sam ja zamislio u Vrlom novom svetu. Promena će biti doneta kao rezultat potrebe za povećanjem efikasnosti. Naravno, u međuvremenu, može se desiti biološki ili atomski rat ogromnih razmera – u čijem slučaju ćemo svi imati noćne more drugih i jedva zamislivih vrsta.
Hvala još jednom na knjizi.
Iskreno vaš,
Oldos Haksli
Bio je policajac na Burmi
Bler nije bio oduševljen idejom o daljem školovanju, pa je odustao od univerziteta i odlučio da odmah počne da radi. Tokom svojih tinejdžerskih dana, često je razglabao o Istoku, jer to je bilo mesto njegovog rođenja i mesto gde je bio Radjard Kipling. Odlučio je da radi nešto u britanskoj državnoj službi, kao i njegov otac, samo što je otišao u Burmu umesto u Indiju. Bler je tamo još uvek imao rođake sa majčine strane, uključujući i svoju baku.
Postao je policajac, slobodno vreme je provodio čitajući, pomalo pišući, a imao je i poslugu za svaku svoju potrebu. U Burmi je uradio nekoliko tetovaža na zglobovima i pustio, sada čuvene, brkove.
Ali ubrzo je postao razočaran u to šta predstavlja realnost rada za britansku imepriju. Dok mu je otac bio zaglavljen u životu Imperije više od četrdeset godina, Erik je odlučio da prekine posle pet. Nakon što je oboleo od denga groznice, 1927. mu je dozvoljeno odsustvo. Nikada se nije ponovo prijavio. Njegove uspomene na ovaj period života mogu se naći u knjizi Burmanski dani i u esejima Ubijanje slona i Vešanje.
U Parizu i Londonu je dobrovoljno živeo u siromaštvu – mada mu je pomoć bila blizu
Nakon Burme, skoncentrisao se na profesiju pisca. Želeo je da piše o životima beskućnika i shvatio je da je jedini način da to ostvari ako postane jedan od njih. U Parizu je prao sudove, a u Londonu je bio beskućnik i sa ljudima sve vreme razgovarao o pravom, stvarnom siromaštvu. Ali Orvel nikada nije bio u opasnosti da zaista padne na dno. U Parizu je imao tetku Neli koja ga je hranila kada je bio zaista očajan. Takođe mu je pomogla da nađe sobu u „rue du Pot-de-Fer“ i upoznala ga je sa Henrijem Barbusom, čovekom koji je objavio prvi tekst koji je Orvelu bio plaćen, 1929. U Londonu je imao prijatelje, a kada je brao hmelj većinu vremena je provodio još uvek u Sautvoldu. Njegova porodica bi ga terala da se okupa čim bi došao kući.
Džordž Orvel je, naravno, literarni pseudonim
Imao je nekoliko književnih pseudonima, ali je na kraju izabrao „Džordž Orvel“, jer je, kako on sam kaže, to „dobro, puno englesko ime“. Bio je prilično nejasan po pitanju toga odakle je ime došlo, ali je moguće da je reč o Orvel reci. Drugo zanimljivo i moguće objašnjenje je da je „Orvel“ bilo ime njegovog omiljenog konja na trkama (Epsom derbi) 1932. Džordž je moglo da bude uzeto od njegovog ujaka, najmlađeg Idinog brata. Ali zašto bi uopšte koristio pseudonim? Pod jedan, nikad mu se nije sviđalo ime „Erik Bler“. Takođe, bojao se da će osramotiti porodicu. Tokom godina, Džordž Orvel je imao svoj život, odvojen od Erika Blera. Orvel je imao svoj krug prijatelja, a Bler svoj. Orvel je imao potrebu da svoj život deli u pregrade. Njegovi prijatelji su govorili kako pisac ima druge prijatelje koje ovi nikada nisu upoznali, kao da se trudio da krije jedne od drugih, da niko od njih ne zna baš sve. Njegov prvi roman je Niko i ništa u Parizu i Londonu.
Još jedan pametan razlog za „Orvel“ je što je želeo ime koje počinje slovom koje je u sredini alfabeta. Zašto? Jer, kako je naveo u pismu knjižaru Luisu Simondsu, tako će njegove knjige biti na sredini police u knjižari. Ne previsoko, gde ih mušterije ne vide, i ne prenisko, gde bi bile u visini nogu kupaca.
Bio je sujeveran
Nema sumnje: Orvel je bio ateista i tako se deklarisao. Ali dosta je držao do tradicije engleske crkve i mnogi njegovi stavovi su bili zasnovani na hrišćanstvu. Takođe, bio je veoma sujeveran. Kleo se da je u dvorištu crkve u Velingtonu (Engleska) video duha. Verovao je da ljudi mogu da praktikuju crnu magiju preko imena osobe – što je bio još jedan razlog za pseudonim. Tokom studiranja na Itonu, on i njegov školski drug su od sapuna napravili vudu lutku jednog starijeg momka koji ih je maltretirao. Momak je slomio nogu, a kasnije umro od kancera. Orvel je osećao krivicu zbog ovoga celog svog života. U Burmi je istetovirao sitne plave krugove na zglobovima kako bi otklonio urok.
Radio je razne sitne poslove pre nego što će postati isključivo pisac
Mnogi pisci su bili profesori pre nego što su postali poznati i Orvel nije izuzetak. Bio je učitelj jednog dečaka sa invaliditetom, a kasnije profesor srednje škole Hotorn. Zatim je postao profesor Frejs koledža u Uksbridžu, pa je nakon selidbe u London radio skraćeno radno vreme u knjižari “Bookslovers” u Hampstedu. Ploča na zgradi u Pond ulici ukazuje na to da je pisac bio zaposlen ovde. Vlasništvo knjižare se više puta menjalo tokom godina, a sada je tu hamburgerdžinica. “Booklovers Corner” je imao dugotrajan uticaj na njega, kako je napisao u eseju Uspomene iz knjižare i romanu Samo nek aspidistre lete. Prvi veliki spisateljski zadatak je bila provera rudara na siromašnom severu Engleske koji je opisao u Putu za Vigan. Četrdesetih je ostavio sitne poslove i počeo da aktivno piše eseje i kritike za novine i razne književne časopise.
Kratko vreme je živeo u srećnom braku
Na jednoj zabavi u Hampstedu, Orvel je upoznao Ejlin O’ Šognesi (1905 – 1945), studentkinju psihologije sa Oksforda, i tada je rekao svom prijatelju da bi takvu devojku želeo da oženi. Venčali su se u junu 1936. u crkvi u Velingtonu (Hertfordšir). Vodili su prodavnicu „The Stores“ u kojoj su meštanima prodavali razne sitnice i potrepštine. Najviše novca su zaradili od bombona koje su prodavali deci iz kraja. Sama prodavnica je bila očajna (grejanje je bilo slabo, prokišnjavala je, imala je tanak krov koji je pravio užasnu buku dok pada kiša), ali oni su uživali u toj svojevrsnoj avanturi. Uzgajali su povrće i imali nekoliko kokošaka i kozā. U tom periodu života (nakon povratka iz Španije) osmislio je Životinjsku farmu u koju je inkorporirao značajan deo svog života u Velingtonu: kozu Mjuriel, na primer, Ejlininu pomoć, i to što je sa sprata kuće mogao da vidi veliku Manor farmu koja se nalazila niz put. Ali Orvel se nije mogao smiriti na duže – ubrzo je otputovao u Španiju, a zatim i u Marakeš!
Borio se u Španskom građanskom ratu
Tokom tridesetih godina, fašizam je bio veoma živ i aktivan u Evropi. U Nemačkoj je Hitler došao do vlasti, kao i Musolini u Italiji, Staljin u Rusiji, a Franko je isto pokušavao u Španiji. Orvel je smatrao da može da zauzme određeni stav samo ako ima neposrednog iskustva i to je dokazao odlaskom u Španiju gde se borio na strani republikanaca protiv komunista. Godine 1937. snajper ga je pogodio u grlo. Prošao je pored jugularne vene (gornje šuplje vene), po rečima Maksvela Smarta, ZA OVOLIKO. Nije se dugo borio, ali to iskustvo mu je promenilo život; postao je neprijatelj komunizma i favorizovao je socijalizam (ali je ukazivao i na njegovo licemerje). Priča o propaloj revoluciji postaće tema Životinjske farme i Hiljadu devetsto osamdeset četvrte. Mnogo direktnije o Španiji govori u delu Kataloniji u čast. Pre odlaska iz nje, desio se napad na hotelsku sobu u kojoj su boravili on i Ejlin i ispostavilo se da su ljudi, za koje je Orvel mislio da su mu dobri prijatelji, zapravo bili komunistički špijuni. Smatra se da je do današnjeg dana njegov dnevnik i dalje u arhivu KGB-a u Moskvi. Ova paranoja oko komunista progoniće ga do smrti.
Nakon kratkog povratka u Velington, on i Ejlin su (sa novcem tajno poklonjenim od jednog prijatelja) otišli u Marakeš u nadi da će suv vazduh pomoći Orvelovom zdravlju. Tada mu je zvanično dijagnostifikovana tuberkuloza od strane njegovog zeta, doktora Lorensa O’ Šognesija (ubijenog u Drugom svetskom ratu). Do tada je, dok je radio svoj uobičajeni posao oko uzgoja povrća i čuvanja barem jedne koze ili pilića, napisao najveći deo romana U borbi za vazduh. Njegov otac, Ričard Bler, preminuo je ubrzo nakon izdavanja knjige. Poslednja stvar koju je čuo pre smrti bila je kritika dela, koju mu je pročitala kćerka Mardžori. Otac ga je konačno prihvatio.
Radio je za BBC
Zbog lošeg zdravlja, nije mogao da nađe posao u vojsci, tako da je na kraju počeo da radi za BBC. Radio je emisije za odeljenje za istočna pitanja, a kasnije je vreme provedeno u BBC-u smatrao dvema protraćenim godinama, ali su one bile sve samo ne to. Razvio je kratku dramu, lektorska predavanja, saradnju sa T. S. Eliotom i Dilanom Tomasom… Lik Vinstona Smita i opis njegovog rada u Ministarstvu istine je uzet iz Orvelovog perioda u BBC-u, sve od kantine do kancelarije. Zgrada u kojoj se nalazila njegova kancelarija (200 Oxford Steret) je sada tržni centar koji ima restoran na istom mestu gde se nekada nalazila kantina, ako se ikada odlučite da jedete na istom mestu gde i Orvel. Uprkos tome što je dve godine proveo na radiju, nije sačuvan nijedan snimak Orvelovog glasa.
Tokom rata, Ejlin se zaposlila u Odeljenju cenzure u Ministarstvu za informisanje (inspiracija za Ministra u 1984) a zatim u Ministarstvu ishrane.
Konačno je upoznao Hemingveja
Kao da su on i Hemingvej bili na istim mestima u isto vreme, ali se nikada nisu sreli. Hemingvej je takođe učestvovao u Španskom građanskom ratu i živeo u Parizu kad i Orvel (naravno da se nisu kretali u istim krugovima). Izvesno je da je Hemingvej pratio Orvelovu karijeru, prema eseju Don Kihot na biciklu Pola Pota:
Drugom prilikom, kada se vratio u Pariz iz Nemačke, do koje su napredovali saveznici, obučen u uniformu (bio je ratni dopisnik za The Observer), odsevši u hotelu “Scribe”, tada veoma luksuznom za savezničke ratne dopisnike, pogledao je u registar da li je među gostima bio neko zanimljiv sa kim bi mogao da popriča. Ratni dopisnici bili su mu, kako je rekao, strašno dosadni. Na sopstveno oduševljenje, video je Hemingvejevo ime. Nikada ga nije sreo, te se popeo do njegove sobe i pokucao. Kada mu je rečeno da uđe, otvorio je vrata, zastao na pragu i rekao „Ja sam Erik Bler“. Hemingvej, koji se u tom trenutku pakovao, video je još jednog ratnog dopisnika, i to Britanca, pa je zaurlao: „Pa, šta kog đavola hoćeš?“ Orvel stidljivo odgovori: „Ja sam Džordž Orvel.“ Hemingvej gurnu kofere, saže se, izvadi bocu viskija koja je stajala ispod kreveta, te opet zaurla: „Zašto kog đavola ne kažeš tako? Popij jedan. Popij dupli. Čist ili sa vodom, nemam sode.“
Imao je nekoliko ljubavnica
Orvel je bio miljenik žena, naročito kad se proslavio. Imao je dosta prijateljica koje su mu, uzgred, bile i ljubavnice. Imao je “prijateljice sa povlasticama”. Jednom je čak supruzi predložio ménage à trois sa ljubavnicom iz Sautvolda, ali je Ejlin to odbila. Kako se ona osećala, da li je znala za njih? Izgledalo je da je nije briga i da su, kako stvari stoje, imali otvoren brak. Ako je i patila, radila je to u tišini.
Bio je samohrani otac
Orvel je silno želeo decu (“Oduvek sam bio dobar sa životinjama” bio je jedan od njegovih čudnih citata koji se odnosi na podizanje dece). Problem je bio u tome što je mislio da je sterilan. Nikada mu to nije zvanično bilo potvrđeno, ali je pretpostavljao da je to u pitanju jer, do tog trenutka, nije postao otac (možda je imao kćerku u Burmi, ali to nikada nije bilo dokazano). U proleće 1944, Orvel i Ejlin su upoznali ženu koja nije mogla da zadrži svoju bebu, pa su oni postali kandidati za usvajanje. U junu su dobili starateljstvo i sinu dali ime Ričard Horacio Bler (Ričard, po Orvelovom prijatelju Ričardu Risu, a Horacio po Orvelovom stricu). Isprva se Ejlin pribojavala kako će voleti tuđe dete, ali je videla da greši, njih dvoje su postali entuzijastični roditelji i mnoga Ejlinina pisma dokumentuju Ričardov rast i razvoj.
Krajem marta 1945. desila se tragedija, kad je Ričard imao samo deset meseci. Ejlin je primljena u bolnicu zbog histeroktomije koja je trebalo da joj pomogne u borbi sa mogućim rakom jajnika. Doživela je srčani udar zbog anestezije i umrla na operacionom stolu. Orvel je tada bio u Nemačkoj kao ratni izveštač, a Ričard sa porodicom. Orvel je za nju rekao da je laf, ali privatno je bio potpuno skrhan. Pisao je o povratku u “The Store” u Velingtonu nekoliko godina nakon Ejlinine smrti gde je trebalo da pokupi sitnice koje su možda tamo ostale, kako bi radnja bila izdata drugima i bol koji je tada osetio može se videti u njegovom pisanju. Do kraja života je održavao ružin grm na njenom grobu.
Prijatelji su očekivali da će Ričard biti dat na usvajanje, ali Orvel je to odbio. Počeo je da se samostalno brine o sinu, uz pomoć kućne pomoćice Suzan Votson. Ričard je postao vrlo vezan za Džordža i stalno je plakao kada bi ovaj negde otišao. Džordž je Ričarda nazivao svojim pomoćnikom dok se bavio obradom drveta, jer bi mu Ričard dodavao eksere, a dozvolio mu je i da spava sa kožnim čekićem umesto sa plišanim igračkama. Džordž je odbio da batinama vaspitava dete, jer ga je video kao sebi ravnog. Kako je brižan otac Džordž bio pokazuje i serija fotografija Vernona Ričardsa, slikana u novembru 1946.
Najzad je dobio slavu koju je priželjkivao
Životinjska farma je objavljena avgusta 1946. i odmah je postala hit. Iako je bio dobro poznat među socijalistima i komunistima, sada su ga upoznali svi društveni krugovi. Počeo je da zarađuje više nego ikada u životu. Oduševio se kada je jedan prijatelj adaptirao njegov roman za radio, te je za tu priliku kupio sopstveni radio aparat za kuću. Suzan Votson se seća jednog događaja iz tog perioda: “Životinjska farma je objavljena dok sam radila kod njega. Na dan izdavanja, Džordž je došao kući i rekao kako se ubio od posla, jer je ceo dan išao po knjižarama i sklanjao roman sa polica za decu na deo za starije.“
Objavljivanje knjige je privuklo pažnju prijateljice iz detinjstva, Džakinta Badikom, kada je saznala da je Džordž Orvel zapravo Erik Bler. Ponovo su uspostavili kontakt, ali se nikada nisu sreli, jer je ona bila užasnuta Hiljadu devetsto osamdeset četvrtom.
Voleo je da pije čaj
Njegovu ljubav prema čaju i sopstveni način pripreme zapisao je u eseju Lepa šolja čaja. Često bi u ogroman čajnik sipao deset ili jedanaest kašičica indijskog čaja, a prema Polu Potu, tea time sa Orvelom je izgledao ovako:
Ništa nije moglo biti ugodnije od njegove dnevne sobe u vreme čaja tokom zimskih večeri. Vatra u kaminu, sto prepun divnih stvari, riblje paštete, džemovi, palačinke i tost. I riblja pašteta je uvek bila u neobičnoj jedinstvenoj ravnoj posudici sa latinskim natpisom na etiketi, a pored nje je obično bila činija Coopers Oxford marmelade. Voleo je tradicionalni čaj i prema njemu je imao isti odnos kao i Francuzi prema kamemberu. Mogu da se zakunem da je više vrednovao čaj i govedinu nego Nobelovu nagradu.
Prema rečima Suzan Votson:
Uvek se vraćao kući u vreme večere i čaja koji su bili glavni deo dana. Voleo je severnjačku kuhinju, najomiljenije su mu bile palačinke ili pržene kobasice sa lukom, poslužene preko krompir pirea. Zatim, riblja pašteta i tost, crni hleb i puter ili domaći kolači sa džemom. Dva puta nedeljno smo imali i tortu. Sve ovo je bilo praćeno čajem iz ogromnog braon emajliranog čajnika. Bio je toliko jak, stavljao je jedanaest kašika u njega, da sam ja prešla na Kineski čaj. Takođe je voleo i domaću marmeladu.
Votsonova mu je takođe pred spavanje pravila toplu čokoladu u “njegovoj roze šolji na kojoj je bila slika kraljice Viktorije”.
Omiljene marke čaja su mu bile Fortnum & Mason i Ty-Phoo Tips (prema autobiografiji Džordža Vudstoka koji mu je iz Kanade slao Ty-Phoo čaj), a omiljene čokolade Cadbury’s i Fry’s, ali samo ako prve nije bilo u radnji.
Obožavao je polovne stvari
Police za knjige u stanu bile su prepune šolja koje tematizuju zlatni jubilej kraljice Viktorije. U spavaćoj sobi je čuvao mač iz Burme. Kada mu je otac umro, nasledio je razne porodične stvari, kao što je porodična Biblija i portret jednog rođaka koji je okačio iznad stare viktorijanske stolice od pruća. Iza stolice je držao fotografije iz časopisa i razglednice, poređane na takav način da pričaju priču. Uvek je jedna soba, u raznim stanovima u kojima je živeo, bila određena za čuvanje alata za stolariju i obradu drveta. Obožavao je manufakturu, iako mu nije uvek išla od ruke. Jednom je napravio stolicu pa je terao druge da, uprkos negodovanju, sede na njoj. Mnoge stvari koje je čuvao mogu se videti na fotografijama Vernona Ričardsa.
Preselio se na mirno ostrvo
Leta 1946, Džordž, Ričard i Suzan uselili su se u kuću na ostrvu kod obale Škotske. Prvi put je tu došao 1944. i nastavio je nakon Ejlinine smrti kako bi pobegao od zamornog statusa poznatog autora u ogromnom gradu (da ne spominjem težak smog u Londonu koji mu je verovatno smetao). Kuća se zvala “Barnhill”, nalazila se na severu ostrva i pripadala je porodici Flečer. Ubrzo po dolasku, stigla je i mlađa sestra Avril (Mardžori je umrla otprilike u isto vreme kad i Ejlin) koja se nikako nije slagala sa Suzan. Taj odnos je uzrokovao otkaz koji je Suzan dala sledeće godine, a tome je doprineo i Orvelov stav da je Suzanin momak komunistički špijun.
Orvel je isprva odredio kuću za svoju letnju lokaciju, dok je zime trebalo da provodi u Londonu, jer bi to bilo bolje za njegovo zdravlje. Ali takav kakav je, odlučio je da ostane celu zimu 1947. i 1948. U Barnhilu je otkucao finalni rukopis Hiljadu devetsto osamdeset četvrte.
Zamalo da se udavi u viru
Džordž, Ričard, Avril i Mardžorina deca (Džejn, Hemfri i Lusi) su 1947. otišli na kampovanje u napuštenu kolibu u Glengerisdejlu, na zapadnoj strani ostrva. Avril i Džejn su odlučile da se vrate pešice, jer je čamac u kojem su bili bio premali. Na povratku, njih četvoro su upali u strašan Korivrekan vrtlog i čamac se prevrnuo. Uspeli su da se spasu i popnu na stenu Velikog ostrva (Eilean Mòr). Dok su ostali bili očajni, Orvelu je sve to bilo uzbudljivo i sve vreme je brbljao o ptici koju je našao dok su hodali. Spasao ih je prolaznik, a Džordž je kasnije, kada su ga Avril i Džejn ispitivale, poricao da se bilo šta desilo.
Rad na Hiljadu devetsto osamdeset četvrtoj je bio jako naporan proces
Knjiga nije preobimna, kraća je od nekih pređašnjih, ali mu je trebala večnost da je napiše. Prvi put je počeo da je piše 1946, ali ga je omeo rad u novinama. Planirao je da je završi na leto 1947, ali je zbog napretka tuberkuloze bilo potrebno sve više vremena da je napiše. Roman je prvobitno smešten u 1980, zatim 1982, a kako se proces pisanja odužio, 1984. Veći deo 1948. proveo je u kucanju poslednje ruke, ponekad primoran da to radi i u krevetu, ako nije uspeo da nađe daktilografa koji bi došao na ostrvo.
Originalni naslov je bio Poslednji čovek u Evropi, ali su njegovi izdavači, Secker & Warburg, Hiljadu devetsto osamdeset četvrtu smatrali boljim imenom.
Oženio se po drugi put
Ubrzo nakon slanja rukopisa izdavačima, Orvel je bio primoran da zauvek napusti ostrvo kako bi otišao u bolnicu u Kranhamu, pa u bolnicu u London. Objavljivanje romana u junu 1949. donelo mu je još veću slavu. Pokušao je to da iskoristi u cilju osvajanja druge žene, neke koju bi voleo i koja bi mu pomagala sa sve većim i komplikovanijim finansijama. Takvu osobu je pronašao u Sonji Braunel, nekadašnjoj ljubavnici koju je upoznao dok je radila za novine u kojima je Kiril Konoli (drug iz detinjstva) bio urednik. Venčali su se u bolničkoj sobi u oktobru 1949.
Sastavio je crnu listu komunista
Orvel je pred kraj života napisao listu svih značajnih pisaca i zabavljača koji, kako je mislio, nisu doprinosili razvoju antikomunističke propagande, odnosno, onih koje je smatrao pristalicama komunizma. Negde od sredine četrdesetih, u jednoj svesci je čuvao njihova imena, a zvaničan spisak sastavio je 1949. Spisak je uključivao Čarlija Čaplina i Majkla Redgrejva. Imena koja se pojavljuju u svesci, ali ne i na oficijalnoj listi, obuhvataju i Ketrin Hepbern, Sesil Dej-Luisa (otac Danijela Dej-Luisa), Dž. B. Šoa, Džona Stajnbeka i Orsona Velsa. Jedna verzija spiska je i dalje britanska državna tajna.
Umro je u samoći
Rano ujutru, 21. januara 1950, arterija u Orvelovim plućima je pukla, momentalno ga ugušivši. Imao je četrdeset šest godina. Avril i Ričard su vest pročitali sledećeg jutra u novinama i na brzinu počeli da sređuju stvari oko sahrane. Orvel je izrazio želju da bude sahranjen u skladu sa običajima anglikanske crkve, na groblju koje je najbliže mestu u kom je preminuo. Kako na njemu nije bilo slobodnih mesta, prijatelji su povukli veze da bude sahranjen u dvorištu crkve Svih Svetaca u Oksfordširu, u Engleskoj (tradicija nalaže da ateisti ne smeju biti sahranjeni na crkvenom groblju, ali su njegovi prijatelji ubedili sveštenstvo da bi im Orvel doneo bolji publicitet). Na njegovom grobu stoji jednostavan natpis “Ovde leži Erik Artur Bler. Rođen 23. juna 1903. Umro 21. januara 1950.”
Sonja Orvel je vodila njegovo imanje do svoje smrti 1980. Iako veoma inteligentna žena, nije bila dobra sa finansijama, te je pri kraju života bankrotirala. Tokom pedesetih je dozvolila američkoj obaveštajnoj službi (CIA) da finansira animirani film zasnovan na Životinjskoj farmi. Kada je videla kako su promenili kraj, odbila je da dozvoli prikazivanje po školama i do kraja života se osećala kao da je izdala Džordža.
Ričarda su odgajili tetka Avril i njen muž Bil, u Škotskoj. Iako je veći deo života proveo neprimećen, nakon penzionisanja je više počeo da javno priča o svom ocu i sećanjima na njega. Ričard ima dva sina i nekoliko unuka. Izabrao je da se bavi poljoprivredom, čak je i radio za britansku vladu kao poljoprivredni agent.
)))
