Dragan_srbcg
Ističe se
- Poruka
- 2.641
Kako je Agim postao Henri
Miroslav Lazanski
subota, 27. jun 2009.
(Politika, 27.06.2009)
Čak bi i Šekspir bio u neprilici da je morao da opisuje ironiju hapšenja i puštanja Agima Čekua u Bugarskoj, sa poternicom Interpola i nekoliko zapadnih država koje izigravaju sudiju. I gde su na delu, po ko zna koji put, opet dvostruki aršini. Zapravo, Evropa i SAD poznaju samo tri relevantne valute: krv, naftu i glasače. I Evropa i SAD godinama više strahuju od izliva albanskog nego od eventualne provale srpskog besa. Naravno, povodom Kosova. I zato su samo „naivni” u Srbiji i mogli javno i privatno da očekuju kako će gospodin Agim Čeku biti izručen državi Srbiji. Jer Evropa dobro zna da su svi Albanci na Kosovu spremni da umru za Kosovo, a da svi Srbi i na Kosovu i izvan njega nisu spremni na umiranje. I zato je i poternica Interpola za Čekuom vrlo relativna stvar. Jer je, očito, ne uvažava niko u svetu osim Srbije. Sada će svi odgovorni i neodgovorni u ovoj državi naći za shodno da izraze svoje iznenađenje, razočaranje pa čak možda i ogorčenje time što Čeku nije izručen Srbiji, i ne znam šta još, a u suštini sve je to licemerno. Još gore, to kod običnog čoveka stvara osećaj bespomoćnosti, jer vređa osećaj za pravdu. Zlo je lakše podneti bez hipokrizije. Srbija nema moć da svoju poternicu za Čekuom efektivno i podrži, a zašto je nema druga je priča.
„Tabu” upotreba sile na terenu prava u međunarodnoj politici ne postoji. Alternativa između „nasilnog svetskog poretka” i pravnog svetskog poretka bez sredstava moći je lažna. Deo imperijalne strategije na kraju 20. i u prvim godinama 21. veka jeste rušenje međunarodnih institucija i ukidanje zakona i konvencija koje su regulisale međunarodnu politiku. Ispostavlja se da su pravila i zakoni potrebni samo slabima. Onaj ko je jači rešava probleme na drugi način. Tako je u svim domenima.
Agresija NATO-a na Jugoslaviju 1999. godine bila je temelj za jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova. Okružni sud Tirgarten u Berlinu oslobodio je u maju 2000. godine krivične odgovornosti osobe koje su 1999. pozivala vojnike Bundesvera da dezertiraju u ratu protiv Jugoslavije i po toj presudi krivično delo odbijanja poslušnosti i dezerterstva nije postojalo, jer je rat protiv SR Jugoslavije bio protivpravan. Znači, u tom protivpravnom ratu i pobuni protiv SR Jugoslavije učestvovao je i gospodin Čeku. Osumnjičen je za komandnu odgovornost za počinjene ratne zločine. U međuvremenu je protivpravno proglašena i nezavisnost Kosova. U međuvremenu je Srbija sasvim pravno stavila gospodina Čekua na poternicu Interpola. Pa su ga onda komšije Bugari sasvim pravno uhapsili. Pa su ga onda, po njima, sasvim pravno i pustili. Uostalom, kao i drugi pre Bugara. Na politički pritisak „glavnih“.
Srbima ostaje da se okrenu Kantu koji postulira postojanje Boga i besmrtnost duše. Preciznije, ideja da je razlika između dobra i zla zamagljena sve dok užasan zločin vapi za odmazdom, daje, dakle, ljudima pravo da sude umesto Boga. Ali prema hrišćanskom učenju, moralni zakon predstavlja razlikovanje dobra i zla, a ne traži ovo razlikovanje kao meru koja oživljava konjunkturu morala. Zato će možda posle ove farse sa Čekuom skočiti i evroskeptici u Srbiji sa pitanjem: „Gde počinje i gde prestaje ova Evropa, EU koja ne poštuje poternice Interpola?” Ti evroskeptici mogu da postave i zlobno pitanje na čemu počiva EU – na regulativi sile ili na regulativi prava? Da li međunarodna jurisdikcija nad zločinima ima svoje granice i unutar EU? Jesu li međusobno mešanje u tradicionalne unutrašnje poslove i međusobno nadgledanje, bezbednost zasnovana na javnosti, međusobnoj otvorenosti, međuzavisnosti i zajedničkoj ranjivosti, zapravo, jednosmernog karaktera? Važe samo za jedne i u odnosu na te jedne, ali ne i za druge? Traži li se to od Srbije da se navikne na ideju i praksu dvostrukih aršina? Ili se Srbija i dalje tretira kao stari tip države, zemlja izvan postmodernog kontinenta Evrope, država za koju su rezervisane samo grube metode iz prethodnog doba: sankcija, vize, sila, prevara...
Bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer godinama ne sme da se pojavi u Čileu, Španiji i u Francuskoj. Naime, tamošnji sudovi ga traže zbog izjave u vezi sa operacijom „Kondor”, odnosno rušenjem Salvadora Aljendea i dolaskom na vlast generala Pinočea u Čile. Kisindžera pozivaju samo u svojstvu svedoka, ali Vašington ni to ne dozvoljava. Međutim, ono što je učinjeno ne može se izbaciti iz istorije. Nastojeći da nametnu konačne odgovore u vezi sa pitanjem Kosova pokrovitelji gospodina Čekua priznaju nedostatak pravnih argumenata. I strah od istine.
A siroti Interpol? Šta je to?
http://www.nspm.rs/prenosimo/kako-je-agim-postao-henri.html?alphabet=l
Miroslav Lazanski
subota, 27. jun 2009.
(Politika, 27.06.2009)
Čak bi i Šekspir bio u neprilici da je morao da opisuje ironiju hapšenja i puštanja Agima Čekua u Bugarskoj, sa poternicom Interpola i nekoliko zapadnih država koje izigravaju sudiju. I gde su na delu, po ko zna koji put, opet dvostruki aršini. Zapravo, Evropa i SAD poznaju samo tri relevantne valute: krv, naftu i glasače. I Evropa i SAD godinama više strahuju od izliva albanskog nego od eventualne provale srpskog besa. Naravno, povodom Kosova. I zato su samo „naivni” u Srbiji i mogli javno i privatno da očekuju kako će gospodin Agim Čeku biti izručen državi Srbiji. Jer Evropa dobro zna da su svi Albanci na Kosovu spremni da umru za Kosovo, a da svi Srbi i na Kosovu i izvan njega nisu spremni na umiranje. I zato je i poternica Interpola za Čekuom vrlo relativna stvar. Jer je, očito, ne uvažava niko u svetu osim Srbije. Sada će svi odgovorni i neodgovorni u ovoj državi naći za shodno da izraze svoje iznenađenje, razočaranje pa čak možda i ogorčenje time što Čeku nije izručen Srbiji, i ne znam šta još, a u suštini sve je to licemerno. Još gore, to kod običnog čoveka stvara osećaj bespomoćnosti, jer vređa osećaj za pravdu. Zlo je lakše podneti bez hipokrizije. Srbija nema moć da svoju poternicu za Čekuom efektivno i podrži, a zašto je nema druga je priča.
„Tabu” upotreba sile na terenu prava u međunarodnoj politici ne postoji. Alternativa između „nasilnog svetskog poretka” i pravnog svetskog poretka bez sredstava moći je lažna. Deo imperijalne strategije na kraju 20. i u prvim godinama 21. veka jeste rušenje međunarodnih institucija i ukidanje zakona i konvencija koje su regulisale međunarodnu politiku. Ispostavlja se da su pravila i zakoni potrebni samo slabima. Onaj ko je jači rešava probleme na drugi način. Tako je u svim domenima.
Agresija NATO-a na Jugoslaviju 1999. godine bila je temelj za jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova. Okružni sud Tirgarten u Berlinu oslobodio je u maju 2000. godine krivične odgovornosti osobe koje su 1999. pozivala vojnike Bundesvera da dezertiraju u ratu protiv Jugoslavije i po toj presudi krivično delo odbijanja poslušnosti i dezerterstva nije postojalo, jer je rat protiv SR Jugoslavije bio protivpravan. Znači, u tom protivpravnom ratu i pobuni protiv SR Jugoslavije učestvovao je i gospodin Čeku. Osumnjičen je za komandnu odgovornost za počinjene ratne zločine. U međuvremenu je protivpravno proglašena i nezavisnost Kosova. U međuvremenu je Srbija sasvim pravno stavila gospodina Čekua na poternicu Interpola. Pa su ga onda komšije Bugari sasvim pravno uhapsili. Pa su ga onda, po njima, sasvim pravno i pustili. Uostalom, kao i drugi pre Bugara. Na politički pritisak „glavnih“.
Srbima ostaje da se okrenu Kantu koji postulira postojanje Boga i besmrtnost duše. Preciznije, ideja da je razlika između dobra i zla zamagljena sve dok užasan zločin vapi za odmazdom, daje, dakle, ljudima pravo da sude umesto Boga. Ali prema hrišćanskom učenju, moralni zakon predstavlja razlikovanje dobra i zla, a ne traži ovo razlikovanje kao meru koja oživljava konjunkturu morala. Zato će možda posle ove farse sa Čekuom skočiti i evroskeptici u Srbiji sa pitanjem: „Gde počinje i gde prestaje ova Evropa, EU koja ne poštuje poternice Interpola?” Ti evroskeptici mogu da postave i zlobno pitanje na čemu počiva EU – na regulativi sile ili na regulativi prava? Da li međunarodna jurisdikcija nad zločinima ima svoje granice i unutar EU? Jesu li međusobno mešanje u tradicionalne unutrašnje poslove i međusobno nadgledanje, bezbednost zasnovana na javnosti, međusobnoj otvorenosti, međuzavisnosti i zajedničkoj ranjivosti, zapravo, jednosmernog karaktera? Važe samo za jedne i u odnosu na te jedne, ali ne i za druge? Traži li se to od Srbije da se navikne na ideju i praksu dvostrukih aršina? Ili se Srbija i dalje tretira kao stari tip države, zemlja izvan postmodernog kontinenta Evrope, država za koju su rezervisane samo grube metode iz prethodnog doba: sankcija, vize, sila, prevara...
Bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer godinama ne sme da se pojavi u Čileu, Španiji i u Francuskoj. Naime, tamošnji sudovi ga traže zbog izjave u vezi sa operacijom „Kondor”, odnosno rušenjem Salvadora Aljendea i dolaskom na vlast generala Pinočea u Čile. Kisindžera pozivaju samo u svojstvu svedoka, ali Vašington ni to ne dozvoljava. Međutim, ono što je učinjeno ne može se izbaciti iz istorije. Nastojeći da nametnu konačne odgovore u vezi sa pitanjem Kosova pokrovitelji gospodina Čekua priznaju nedostatak pravnih argumenata. I strah od istine.
A siroti Interpol? Šta je to?
http://www.nspm.rs/prenosimo/kako-je-agim-postao-henri.html?alphabet=l
