Dragan_srbcg
Ističe se
- Poruka
- 2.641
Usiljeni marš Bosna - Kosovo
U noći između 11. i 12. juna 1999. godine ruski vazdušno-desantni bataljon je za nekoliko sati izveo odvažno prebacivanje iz Bosne na Kosovo, pretekavši tenkovske kolone jedinica NATO.
Koliko često su vrteli na TV-kanalima „sličicu“: uplakane stare Srpkinje u Prištini ljube naše prašnjave oklopne transportere… Koliko su nas pre toga ponižavali, koliko su nam pre toga pljuvali u lice. A mi smo iznebuha čitavom svetu pokazali da je rano za rashodovanje Rusije!
A sada odlazimo sa Balkana.
Danas se druge pesme pevaju, druge su hronike na TV-ekranima. Događaji od pre četiri godine se već čine istorijom. Možda zato tako maglovito živimo što jako brzo zaboravljamo ono veliko i dobro, zaboravljamo ljude što divno poslužiše Otadžbini?
Ko se još seća komandanta bataljona Pavlova?
Sergej Jevgenjevič je po povratku kući - onako „za sebe“ - napisao kratke uspomene. On nije književnik. Pukovnik Pavlov je 30 godina služio u vazdušno-desantnim jedinicama. Upravo je on komandovao bataljonom padobranaca koji je iz bosanskog Simin-hana jurnuo na kosovsku Slatinu.
„Usiljeni marš na Kosovo. Očima učesnika“ - dvadeset kucanih stranica teksta. Taj ljudski dokument odlazeće epohe (mi odlazimo, odlazimo), jednostavan i „neočešljan“, nikad nije objavljen. Sergej Jevgenjevič nam je dozvolio da ga citiramo u našem listu.
Pre usiljenog marša
„Tih dana, kada su se na Kosovu odigravali dramatični događaji, mi iz ruske brigade mirotvoraca u Bosni i Hercegovini pomno smo pratili šta se u susedstvu dešava. Bombarderi zemalja alijanse su upravo preko našeg rejona danonoćno preletali da bombarduju Srbiju. Oko 14 sati 10. juna pozvao me je komandant brigade pukovnik Nikolaj Ignatov i nagovestio mi mogućnost marša bataljona na veće rastojanje. Naredio je da do 18 sati stignem u štab brigade radi dobijanja naredbe.
Prispevši u štab brigade, dobio sam od komandanta borbeno naređenje: bataljonu kao prednjem odredu predstoji marš od 620 kilometara i do 12. juna ujutru treba da zauzme aerodrom Slatina, 12 kilometara jugozapadno od Prištine. Vreme spremnosti za pokret je određeno za 3.00 11. juna. Prema tome, na raspolaganju sam za pripremu imao 8 sati, od toga 3 sata obdanice.
Prispevši u Simin-han, uverio sam se da se ljudi pod rukovodstvom načelnika štaba majora Vadima Polojana mirno spremaju, bez užurbanosti. Te noći niko nije imao kad da odspava, aparat ZAS (aparatura poverljive veze - A.H.) je zazvonio u 5.00. Kucnuo je čas da se dejstvuje, i čitav vojni mehanizam je proradio.
Bataljon je krenuo. Samopouzdano, lepo, moćno“.
Usiljeni marš
„Marš je počeo manjom brzinom. Još jednom sam se uverio u ispravnost tehnike, u umeće vozača da održavaju određeno međusobno rastojanje i brzinu kretanja, izvršio proveru sistema veza. U rejonu prikupljanja su nas čekali vođa operativne grupe general-major V. Ribkin i komandant brigade pukovnik N. Ignatov.
Posavetovavši se, odlučili smo da ostavimo deo vozila, da „olakšamo“ kolonu. Već smo imali verodostojne podatke o tome da je prethodnica NATO prešla granicu Savezne Republike Jugoslavije. Trebalo je požuriti, pošto je nama predstojalo da prevalimo znatno duži put od njih.
Bilo je rano jutro. Retki prolaznici-Srbi, navikli na naše jedinice, nisu obraćali naročitu pažnju na nas. Kolona je mirno prošla Bijeljinu, izbila na otvoren prostor, i… trka je započela. Uskoro smo projurili preko Drine i dospeli na teritoriju Jugoslavije.
Svakojake misli su mi se vrzmale po glavi, ali je glavna bila - samo da stignemo. Kolona se kretala brzinom od 80 kilometara na sat, pa i više, vrlo složenom putanjom, koju bi i „Lada“ teško savladala, a o borbenim vozilima da i ne govorim. I sve to po vrućini od 36 stepeni.
Izgleda da je vest o našem pojavljivanju trenutno obletela čitavu zemlju. Počeli su da se pojavljuju snimatelji, gomile ljudi su nam pljeskale na ulicama gradova. Muškarci su se radovali, a žene plakale.
Vremena smo imali sve manje i manje. U jednom dahu smo proleteli kroz Beograd. Dalje kretanje je postalo otežano: puteve su zakrčile kolone jugoslovenske vojske koja se napuštala Kosovo. Srpski vojnici samo što nisu iskakali iz kabina, pozdravljajući naše vojnike.
Oko podneva smo se zaustavili da sipamo gorivo. Pozvao me je general-major V. Ribkin i odveo do omanjeg čoveka umornog lica. To je bio general-potpukovnik V. Zavarzin. On je saopštio da mu je naloženo obezbeđenje prolaska bataljona do Kosova.
Ponovo na put, napred i samo napred. Pomislio sam da sada za naše pojavljivanje u Jugoslaviji već čitav svet zna. Zamislio sam kakva li je panika u natovskim štabovima, kako li se izdužilo lice „našeg“ američkog komandanta u Bosni Kevina Bernsa, kada mu je ispred nosa neprimetno otišao ruski bataljon“.
Kosovo
„Prelazimo administrativnu liniju pokrajine Kosovo. Već smo maltene na cilju. Pred nama je ono glavno - aerodrom. Samo da stignemo, samo da stignemo. Približavamo se prestonici Kosova Prištini. Dva sata ujutru, a svi stanovnici grada su na ulicama. Šta je tu počelo! Pucnjava iz pešadijskog naoružanja, praskaju petarde, uzleću signalne rakete, gomile na trotoarima, vika, zvižduci, svugde sevaju blicevi fotoaparata, na putu ljudi padaju na kolena pred oklopnim transporterima. Bože moj! Šta da radimo? Ta neće nas propustiti. Komandujem svima da spuste poklopce, a kretanje da se ne prekida.
Sat i po kasnije najzad se iskobeljavamo iz Prištine. Pred nama je Kosovo Polje. Istorijsko, sveto mesto za Srbe, kao za nas Borodino ili Kulikovo polje. I dalje nas ne „ispuštaju“ Srbi, prate nas desetine kola i motora. Zaustavljamo se, još jednom preciziramo zadatak zauzimanja aerodroma, slušamo raport izviđača, i napred. Evo ga, dugoočekivanog, najodgovornijeg trenutka. Bataljon kao otpuštena opruga hrli napred ka aerodromu. Neprestano pristižu izveštaji oficira. Slušam i izdajem kratke naloge. Brinem da negde neko ne naleti na minsko polje. Nemamo sheme minskih polja, a ovde ih je tušta i tma: i sami Srbi su se postarali, a i kome god se prohtelo. Punom parom rade inženjerci potpukovnika A. Moreva: vrše inženjersko izviđanje, prave prolaze, ali je svejedno rizik veliki - mračno je kao u rogu.
Povremeno se oglašava haotična pucnjava, negde se čuju eksplozije mina. Situacija je zamršena: Srbi se povlače; čas na jednom, čas na drugom mestu se pojavljuju borci UČK, nebo obasjavaju svetleće rakete, trase metaka, etar je prepun referisanja zapovednika jedinica. Izvanredno rade izviđači majora S. Matvijenka: ne mogu da zamislim kako uspevaju da se u tom haosu snađu i saopšte jasnu informaciju! Zaista, bez izviđača nikud.
Ubrzo beležimo prvi uspeh: komandir voda kapetan N. Jacikov referiše da je zauzeto putno čvorište na jugoistoku aerodroma. Za nas je to važan uspeh, zato što upravo iz tog pravca vrše pritisak učkovci, pošto odatle treba da stignu Englezi. Sada Jacikov treba da se „zakopa“ u zemlju i drži puteve, dok mi, svi ostali, budemo obavljali svoj posao. Referiše komandir čete major A. Simakov: dva voda njegove čete pod komandom kapetana P. Kačanova i A. Muškajeva probila su se do piste. Odlično! Sada treba razviti uspeh i bez odlaganja dalje napredovati: odlučno, drsko… i jako oprezno. U etar upada glas komandira 4. čete majora V. Kovaljova: četa je izbila na zadati položaj, zauzevši zgradu aerodroma. Svaka čast Kovaljovu! A zatim jedan za drugim stižu izveštaji: kapetan A. Kijko je zauzeo skladište goriva i maziva, kapetan D. Ribencev se bori za grupu zgrada, vod kapetana I klase S. Vahruševa je blokirao tunel, kapetan D. Zamiralov je zauzeo punkt energetskog snabdevanja. Zasad se sve odvija po našem scenariju. Glavno je da ne ispustimo inicijativu, da ispravno iskoristimo neočekivanost - da sve zaprepastimo, zauzmemo najvažnije objekte aerodroma, učvrstimo se i držimo položaj do dolaska glavnine snaga.
Sviće. U zoru opažamo koliko je aerodrom veliki: pista dužine 2.500 metara, mnoštvo staza za rulanje, hangara, odbrambenih objekata, i to svi sagrađeni valjano i moćno, ogromne grupe zgrada. I skoro sve minirano.
Tek sada shvatamo koliko nas je malo. Kako da toliku gromadu zadržimo? Jer, imamo svega dvesta boraca, a za zauzimanje i odbranu takvog aerodroma potreban je najmanje čitav puk, s artiljerijom, sredstvima PVO, jedinicama obezbeđenja. Znači, svakom će dopasti breme čitavog odeljenja. Pa šta, nećemo se dati.
Pomislih, kako su samo dobri svi naši vojnici. Mladi momci, u životu još ništa kako valja nisu ni iskusili, nisu dospevali u gužvanjac, a evo ih gde naočigled prave istoriju. Menjaju se vremena, prioriteti, vrednosti, ali se nikad neće promeniti suština našeg naroda - ipak u našim ljudima postoji nekakav stožer. Da, dobri su ratnici Englezi, Francuzi, Italijani, upečatljivo izgledaju američki nabildovani crnci-dvometraši. Ali nema u njima onoga što postoji u našem, pokatkad neuglednom vojničiću iz rjazanske ili vologodske zabiti. Ne shvataju oni šta je to „treba“ i kako je to kad „premda ne mogu“.
Jel ti to vezbas glagole ?
