Prenosim jedan deo intervjua arheologa Dragoslava Srejovića
koji je vodila Ildi Ivanji u januaru 1996. godine. Srejović je
preminuo od bolesti iste godine krajem novembra.
Srejović: -Lepenski Vir je danas pojam, sad više niko ne misli na vir u
Dunavu, i niko se tu ne kupa, nego je određeni arheološki lokalitet. I sad,
šta je tu bilo? Tu se otkrilo najpre jedno neolitsko naselje iz oko pet
hiljadite godine, pet i po hiljadite... To je naselje prvih podunavskih
zemljoradnika.
Ildi: -Srba?
- Nemojte, molim Vas! Rekao sam - neolit. To je bilo poznato, sve to je
bilo već poznato; poznata populacija, indoevropska, ili ne znam već
koja. Važno je da su oni bili zemljoradnici.
Ildi: -Hm!
- A ispod tog naselja otkrivena su naselja još starije kulture koju je
pozdravila arheološka i cela svetska javnost - niko nije znao da takva
kultura uopšte i postoji. Odnosno - da je postojala, a postoji i sad, jer
smo je istražili i njene ostatke sačuvali.
Ildi: - Ispod 5.500 godina...
- ... leže ostaci naselja ribolovaca i skupljača hrane. Znači, nisu bili
zemljoradnici.
Ildi: - Da li su imali pse?
- Imali su.
Ildi: - Da li ste iskopali nekog psa, malog?
- Naravno. Za Vas. Imali su pse, da znate, i to je jedini lokalitet na
svetu gde se može pratiti domestifikacija psa. Na samom tom mestu.
Znači, nisu ga doveli, nisu bili nomadi; tu su živeli, lovili ribu i
pripitomili psa.
Ildi: - To mi je jako važno. Prvi podunavski gonič...
- Zašto gonič? To je dotle neviđena kultura... Ako prestanemo o psu i
dozvolite mi da objasnim... Iznenađenje je bilo ogromno. Ta kultura
daleko premašuje zemljoradničku i po umetničkim predmetima i po...
Ildi: - Da li su imali neku religiju? Kakvu, koju?
- Na osnovu tih arheoloških nalaza, reklo bi se da je bila složena
religija.
Ildi: - Koliko bogova? Jedan, dva, tri; više bogova?
- Teško je reći. U nešto su verovali. Verovatno je to neka sveta priča o
jednom, dva ili tri bića, iz čijih se odnosa stvaraju ljudi; neke sile kao
što su voda, kamen, sunce, koje su imale važnu ulogu u čitavoj priči. U
svakom slučaju religija i umetnost te starije kulture su mnogo
složenije i lepše od one potonje, zemljoradničke, to je ono što je
zapanjilo i nas i ceo svet. Pokazalo se da Lepenci nisu došli negde iz
Male Azije, ili sa juga, već da su tu, u Podunavlju odavno imali svoje
pretke, koji su postepenom kultivacijom biljaka i životinja stvorili
autonomnu evropsku, odnosno podunavsku kulturu. Jer dotle je
objašnjavano... znate ona hipoteza, da sva kultura dolazi sa Bliskog istoka.
Kao, negde daleko, na tom istoku gajili ovce i koze i doterali ih ovamo, u
ova naša balkanska podneblja. Vir je bio senzacionalan kao vizuelno
otkriće, spomeničko otkriće, poljuljao je sve teorije, uzdrmao i izmenio.
Ovo je ipak sedam-osam hiljada godina pre nove ere. I psi i onaj
čovečuljak, koji sada reklamira kulturu, nesrećnik (Ovde se aludira na
poster povodom izložbe Kultura Lepenskog vira na kome je bila prikazana
skulptura iz Lepenskog Vira kojoj su "nakačili" crne naočare. op.
domatrios). A bilo je i neverovatnih teorija. Rusi su oko sedamdesetih
pisali da su to neki Marsovci.
Ildi: - Mali kulturnjak Marsovac?
- Da, mali Lepenci - Marsovci. Ili da je to nekadanja Atlantida.
Potopljena.
Ildi: - A Deniken?
- I Deniken je dolazio na Lepenski Vir.
Ildi: - I šta kaže?
- I on bi voleo da su to Marsovci, ali nisu. Marsovci su među nama, i
to zli. Jer oni kažu: kao jeste to Lepenski Vir, ali našli su keramiku,
pa one stočare i zemljoradnike, od 3 000 godina kasnije, sve su to
pobrkali, ali njima to znači da je moj Lepenski Vir od pre tih stočara,
samo je nekako potonuo, naknadno. Ili da je to neka lokalna varijanta
tih kasnijih seljaka. I da sam ja, kao navodno, da bi bio Lepenski Vir
stariji, da sam ja tu neku keramiku sklanjao, Posle toga, kad je počelo to
ludilo srpsko u svim slojevima bitisanja, imao sam i ludake koji su mi
pripisali da sam s keramikom pobacao i drevne Srbe...
Ildi: - Ko je to bio?"
- Ne znam. Neki od njih je izmislio teoriju da je na Lepenskom Viru
bilo azbuke i da je to ćirilica.
Ildi: -Pre Ćirila - kakva bezbožna ideja!
- Da.
Ildi: -Mali kulšurnjak pisao ćirilicom?
- Da.
Ildi: - A šta o tome kaže Ministarstvo za kulturu?
- Pojma nemam. A onda je najzad Olga Luković-Pjanović, napisala knjigu
„Srbi... narod najstariji". Mene uzduž i popreko citira, ali samo koliko
njoj odgovara.
Ildi: - A zašto je važno da to budu baš Srbi, i to u vreme kada
uoište nije bilo naroda i narodnosti?
- Jer su budale. Sećate se onog Salinasa koji je dolazio u Hercegovinu da
traži Troju? Tako su oko Vinče, čija se kultura datuje oko 4.000 godina pre
Hrista, na keramici našli neke znake i proglasili ih za ćirilicu. To
ludilo je počelo još pre ovog rata. Onda je jedan zanesenjak, koji je sebe
proglasio lingvistom, etruskologom, „otkrio" ćirilicu u Vinči. A to su
samo znaci kao na rabošu, određeni piktogrami, možda znaci svojine,
sakralni simboli. Ali to nikako nema vrednost pisma. Azbuke. Ni u
Vinči, ni u Viru. Međutim, taj čovek je pomoću te „ćirilice" čitao i još
nedešifrovano etrursko pismo.
Ildi: - Da li da se smejem?
- Kako da se ne smejete kad je to sve zajedno strašno smešno. I kažem ja u
jednoj televizijskoj emisiji da je sve to nemogućno, da je to neka vrsta
piktograma, da se radi o mezolitu i neolitu. Da bi se stvorilo pismo
potrebna je institucija, potrebna je država, a ovo mogu biti samo
simbolični znaci.
Ildi: - Koliko je „kulšurnjaka" živelo, u šom Lepenskom Viru? Odjednom?
- Pa moglo ih je biti stotinak.
Ildi: - Samo? I oni su stvorili svu tu lepotu?
- Dobro, stotinak po generaciji. Živeli su ovde generacijama. To je kao da
pitate koliko ima u Beogradu stanovnika. Odgovor je koliko ima u jednom
trenutku. Na Lepenskom Viru živelo je oko 150 generacija. Na televiziji
sam jednog dana rekao da to nije pismo. Sutradan, idem Makedonskom
ulicom i sretnem jednog poznatog reditelja.
Ildi: -Ha!
- I kaže on meni: Znaš šta, Srejoviću, da ideš ti u...
Ildi: - Pazite! Vi ne psujete.
- „Da ideš ti u ***** materinu! Komunisti su Srbima jedanput
uzeli...(pazi sad, on to „komunisti?!)... pismenost, a ti im sad to oduzimaš
po drugi put. Kako si mogao da izjaviš za vinčansku kulturu, da tu nema
ničeg napisanog ćirilicom?" - Ja, zgranut, upitam: „Bi li ti na televiziji
izjavio da je Ibzen srpski pisac ili bi rekao da je..." - „Mogao si da
kažeš" -upadne mi on u reč - „da je to ćirilica, ništa ti ne bi falilo!"
„Jaoj bože!" A on tera dalje: „U ovom trenutku bi mnogo značilo da ti
kažeš da je to srpsko pismo!" I ja shvatim da ovaj narod ima neverovatno
blesave ideje u svojoj glavi. Nikakvih iluzija nemam, samo pokušavam da
koliko-toliko sve to ne odvučemo u neku smejuriju. Treba da bude Srba u
praistoriji, kada nije bilo ni jednog naroda u današnjem smislu te reči.
Imali su i nekog antropologa koji je tvrdio da na osnovu nekog skeleta
može da prepozna kosovskog junaka! Bila je tolika euforija da je dvoje-troje
njih strašne stvari radilo, kao i nekoliko novinara... i na televiziji.
Ildi: - Nije to prva glupost na televiziji.
- Dobro. Sem nekih nevažnih imena, arheologija nije učestvovala u tom
ludilu. Ali to nije bilo samo ovde, nego na celom Balkanu. Svako na svoj
način. I Bugari su preko ne manje glupih teorija pokušavali da isteruju
svoje nacionalne interese. O Slovencima da i ne govorim. O Hrvatima još manje.
Ildi: - A šta bi, u stvari, značilo da je mali „kulturnjak" Leienac, Srbin?
- Onda bi on bio autohton na Balkanskom poluostrvu. Najstariji stanovnik
Balkanskog poluostrva!
Moj komentar:
Srejović za znakove na Lepenskom Viru i Vinči kaže:
- To su samo znaci kao na rabošu, određeni piktogrami, možda znaci svojine,
sakralni simboli. Ali to nikako nema vrednost pisma. Azbuke. Ni u Vinči,
ni u Viru.
- I kažem ja u jednoj televizijskoj emisiji da je sve to nemogućno, da je to neka
vrsta piktograma, da se radi o mezolitu i neolitu. Da bi se stvorilo pismo
potrebna je institucija, potrebna je država, a ovo mogu biti samo
simbolični znaci.
Dakle, Srejović apsolutno negira mogućnost postojanja bilo kakvog oblika
pisma. Kako sada njega nema među živima, teško je ustanoviti šta je on pod
pojmom pismo uopšte podrazumevao. Sa druge strane ni u ostalim njegovim
tekstovima nisam nigde primetio bilo kakvu argumentaciju za tu negaciju.
Samo njegova reč i to je sve. Po sistemu veruj ili ne veruj, uzmi ili ostavi.
Srejović je svakako autoritet na svom polju, ali mu to ne daje pravo da se
autoritetski ponaša i na onim poljima gde on to nije. On svakako nije
paleolingvista, a takođe nije imun na ljudsko sujeverje. Na drugom mestu
kaže ovo:
- Koliko arheologa, toliko i raznih shvatanja ove nauke. Znači, veoma je
teško dati ma kakvu definiciju. U istoriji arheologije i danas, svaki
arheolog peva svoju pesmu. I metodološki i u interpretaciji ima sasvim
različitih pristupa.
Pa nastavlja:
- Po mom mišljenju, čovek je u svakom trenutku svoje istorije mogao da
uradi i ono što radi danas, samo je za to postojala potreba.
Toliko o Srejovićevim negacijama pisma. Postoji još jedna zanimljivost.
Nije bila njegova obaveza, ali nigde nije pisao o mogućem poreklu Lepenaca.
Ne mogu da poverujem da ga ta tema nije zanimala. Osim ako je namerno nije
izbegavao, iz čega bi se onda mogli izvlačiti razni zaključci.
Svojevremeno sam na SC-u preneo jedan intervju antropologa Živka Mikića
i rezultate njegove antropološke analize stanovnika Lepenskog vira: oblik
lobanje, izuzetna visina i vitkost skeleta, što je bilo neuobičajeno za to
vreme. Danas je moguće izvršiti i analizu DNK što će pružiti odgovore
na mnoga pitanja.
