Од терористичке ОВК НАТО успоставља војску Косова, а српска елита, иза леђа Скупштине и јавности, корак по корак, све је ближа НАТО - у. Еулекс уходава нову албанску државу, а шок-бомбама, сузавцем, палицама и гуменим мецима „унапређује“ људска права Срба на Космету - каже Живадин Јовановић



Спољно-политичке околности се усложњавају могућношћу да Србија и пре пријема у Европску унију, приступи НАТО - у, што би у приличној мери изменило традиционално вековнe добре односе са Русијом. То је, уосталом, недавно Србији јасно ставио до знања његова ескеленција господин Александар Конузин, амбасадор Руске Федерације.

– Сматрам да Србији није место у НАТО-у и верујем да већина људи у нашој земљи тако мисли. Србија је мала мирољубива земља, а НАТО офанзивни савез са глобалним циљевима. Када неће и не треба да ратују на Балкану, зашто би српски војници ратовали и гинули у далеким деловима света за туђе интересе!? НАТО је после хладног рата и распуштња Варшавског пакта постао сувишан. Ако му је циљ излазак на руске грнице и заокруживање Русије, ако се профилише у светског жандарма, у силу изнад међународних закона и Уједињених нација, не видим где у томе може бити интерес Србије.
Што се тиче чланства везе између чланства у НАТО и ЕУ, подсећам да седам чланица Европске уније, нису чланице НАТО - каже господин Живадин Јовановић, бивши министар спољних послова СРЈ и председник Београдског форума за свет равноправних, коментаришући тренутне спољно-политичке околности и могућност да Србија пре уласка у ЕУ, приступи НАТО-у, упозоравајући на последице које би се у том счучају одразиле на наше односе са Русијом.

Србија улази у све дубљу политичку, али и економско, друштвену и социјалну кризу.Како сагледавате тренутно стање у Србији?

– Вашингтонско-брислески пројекат демократизације Србије наметнут бомбардовањем и превратом, евидентно је, доживео је фијаско. Пљачкашка приватизација, незапосленост, суноврат производње, енормни раст страног дуга, сиромаштво већине и концентрација богатства у рукама малог броја тајкуна, осећање бесперспективности сведоче о краху неолибералног капиталистичког клишеа. Фијаско је доживео и досовско-отпроашки „кnow how“. Тешко да је управљачки слој у Србији икада био даље од грађана. Излаз је у замени система либералног капитализма успостављањем хуманог, социјално праведног друштва.Према мом мишљењу, без коренитих промена, вероватно следе – страховлада, диктатура, даље пропадање и социјални немири.

Прокоментаришите садашњу ситуацију на Косову и Метохији и став српске владе према врло озбиљним проблемима на Космету.

– О Косову и Метохији власт у Србији вербално понавља оно што верује да наша јавност одобрава, а то је – да неће признати једнострану независност Космета, да верује у исправну одлуку Међународног суда правде, да је Еулекс статусно неутралан...Али, колико се томе може веровати у светлости реалних кретања? Приштина је сваким даном даља од Београда. За преко двеста двадесет хиљада Срба десет година после протеривања перпектива слободног и безбедног повратка је даља него икада. На 10. годишњицу агресије под вођством Сједињених Америчких Држава власт „окреће нову страницу“ у односима са САД , које су и отац и мајка „независног Косова“. Од терористичке ОВК НАТО успоставља војску Косова а српска елита, иза леђа Скупштине и јавности, корак по корак, све је ближа НАТО-у. Еулекс уходава нову албанску државу, а шок-бомбама, сузавцем, палицама и гуменим мецима „унапређује“ људска права Срба на Косову и Метохији. Брисел и Вашингтон захтевају „добросуседство“ Београда и Приштине као услов свих услова. О свему томе власт или ћути, или даје здравом разуму тешко схватљиве коментаре.

А , Војводина после новог Статута којег месецима неки политичари громогласно најављују ?

– Статут није „нов“, јер још није потврђен у Скупштини Србије. Текст садржи низ одредаба којима се Покрајини дају прерогативе државе у држави. Из искустава се зна чему то води. Уступци на штету Србије су цена којом државни врх Србије плаћа подршку на изборима и доказује своју посвећеност Европској унији као „јединој алтернативи“. И сада, уместо, да одлучно одбије све што што води даљем разграђивању државе, да учврсти ауторитет Устава, државни врх поручује – изменићемо Устав, произвешћемо још аутономних покрајина да Војводина не буде „усамљена“, да други не буду прикрећени! Неко је заиграо на опасну карту апетита локалних лидера да и они могу очекивати оно што има или тражи Војводина – и проценат из државног буџета, и прописе са законском снагом, и представништва у иностранству, и сопствене академије наука и уметности... Ресори у Влади су феудализовани до те мере да им ни светска криза не може наудити, а сада је на столу и феудализација државне територије. Чини ми се да неко, свесно, или несвесно, отвара нову Пандорину кутију?


Kо је и када био пријатељ српском народу, и колико то званична Србија данас цени?

– Србија је увек, када више, када мање, имала пријатеља. Како се то пријатељство исказивало, колико је Србији било од помоћи, зависило је од историјских услова, спољно-политичких околности. Кроз историју се, ипак, искристалишу најпоузданији пријатељи. Русија је, на пример, традиционални савезник Србије, стратешки политички и економски партнер, у тешким временима пружала је помоћ Србији и никада је није напала или разарала. Данас, Русија, као велика сила и стална чланица Савета Безбедности Уједињенних нација , пружа доследну подршку суверенитету и целовитости Србије. Српска елита, ако жели добро Србији и себи, треба да зна то да цени, а не да се понаша скоројевићки.Уопште говорећи, за будућност Србије веома је битан однос њене елите према пријатељима. Пријатељства се не граде и не негују напречац, када затребају, већ увек, на дуги рок, да не би никада затребала. Изграња нових пријатељстава не сме да иде на рачун старих, историјски проверених, вековних. Није озбиљна политика, која после ратова запоставља савезнике и пријатеље, а окреће се земљама и организацијама, које су колико јуче биле наши агресори, непријатељи. Политика која, како је још далеке 1928. године рекао др Арчибалд Рајс : „непријатељу поставља црвени тепих , а пријатеље ћуши ногом, никад и нигде није на високој цени”.

Национално свесна српска интелигенција тражила је смену министра одбране због његове одлуке о учешћу наших војника у војним маневрима НАТО у Грузији!

– Срећом та одлука је измењена, иако и то - под притиском јавности. Остаје питање, а шта је са политиком , и у каквом систему живимо ако воља, интерес, или обавеза једног човека, ма ко то био, могу бити важнији од Устава Србије и Народне скупштине!?

Куда то воде Србију њени политичари?

– Бојим се да српска елита слабо разуме то шта се дешава у Европи и свету, или разуме, али ако би то признала, остала би без власти и без заштите својих интереса. Зато наставља методама које су и њихови творци напустили. После агресије 1999. Године на Савезну Републику Југославију, свет је много тога научио и престао да верује у мисију Свете алијансе 21. века – Сједињених Америчких Држава, Европске уније, НАТО. Српска елита је, нажалост, и даље опчињена Светом алијансом као својом једином алтернативом. Србија има велике развојне, културне и политичке потенцијале. Потребно је да се ослободи наметнутог комплекса кривице и немоћи, да се окрене себи, отвори према свима који је на делу, а не на речима, поштују и онда ће бити на правом путу. Окретање себи видим као одлучно активирање својих привредних, природних, научних и људских потенцијала и напуштање вазалног менталитета који стално очекује да га неко са стране упути, потапше по рамену, или му поклони нешто за ништа што се никада не догађа. Србија није ни на Истоку ни на Западу. Она је ту где је.

У том контексту, колико је национални програм битан Србији а колико , конкретно за Србе у Хрватској, БиХ, Црну Гору... и уопште за наше сународнике у новонасталим државама у ближем окружењу?

– Да би кренула напред, Србији је неопходна јасна национална и државна стратегија. Политичка елита која туђе интересе прихвата као своје, а онда их посредством медија и каквих таквих институција пласира као општи интересе Србије, није у стању да изгради такву стратегију. Небрига за Србе у бившим југословенским републикама само је последица запостављања српске нације, културе, идентитета, традиције, уопште- српског националног бића. Наша елита незрела, поводљива и обликована да би одговарала интересима Запада, брзо је нашла своје интересе у идеологији мондијализма. Иза тога су се низале декларације лојалности Западу, повлачења тужби и противтужби, извињења без мере и самопоштовања, катарзе...Благо је рећи да је српско национално питање отворено. Фрагментацијом српског народа, етничким чишћењем и геноцидом оно је драматично погоршано, пре свега, садејством и вољом Запада. Тек када се једном елиминишу империјалистички стереотипи, када се помери сила која прети, намеће и одржава привиде који одговарају њеним интересима, постаће јасни резултати дугорочне политике слабљења и кажњавања Србије и српског народа.

Биљана Живковић