Врло инспиративна тема, свака част за њу, ускоро стиже репутациони поен. Одмах на почетку скидам капу јер сам се уз овако добар увод баш намерачио да пронађем што више тих "туђих" речи у њему, и одушевљен сам што је тај број минималан: граматика, телевизија, дијалекат, реформа, историја.
Занима ме ваше мишљење о значају језика. Такође, волела бих да поделите са нама знања о српскословенском и старом народном језику пре Вука. Колико су били слични? Да ли је уверење да је српскословенски био неразумљив народу једна заблуда? Чак ни овај садашњи књижевни језик није налик говорном, мора да се разликује, па ипак оба разумемо.
Језик је веома значајан, јер он обликује начин на који размишљамо и у стању је да наше мисли и оплемењује и профанизује. Ште се тиче српског народног језика пре Вука, научно је утврђено да је он већ вековима уназад био малтене идентичан народном језику за време Вука. То је посредно доказивао и сам Вук Караџић из повеља из времена 15. столећа, где се у обавезној црквенословенској форми на многим местима поткрао по који народни израз или формулација реченице на народном језику. Такође, благодарећи и дубровачким списима и списима католика са Јадрана који се у 16. веку служе народним говором Босне и дубровачког залеђа, видимо да се тај језик врло мало разликује од данашњег и да је сасвим разумљив.
Српскословенски је назив за српску редакцију црквенословенског језика и тај је језик, у то можемо бити сигурни, већ у време Немањића народу био туђ и полуразумљив, као што је и њиховим савременицима у Риму латински био полуразумљив. Као што је латински језик говорни језик некадашњих Латина, тако је и онај језик који називамо црквенословенским у једном давном времену био говорни језик далеких предака Срба из немањићке Србије. Као што и данас већ видимо промене на језику од Вуковог времена, па иако нам је Вук сасвим разумљив, данас људи не говоре и не пишу потпуно исто као он, и као што већ данас народни говорни језик већ доживљава довољно велике микро-промене да ђаци морају да се уче књижевном језику по школама, а пре свега 200 година тај језик су савршено правилно говорили и неписмени чобани, тако се догодило и да се народни језик од времена стандардизације црквенословенског битно изменио.
Шта мислите о дијалектима?
Колико водите рачуна о томе да ли говорите правилно?
Да ли осећате да нам се језик расипа, да се на њега не обраћа довољно пажње?
Зашто су нам милије стране речи?
Дијалекти су народно благо и као што је само источнохерцеговачки дијалект узет за основу стандардног језика, многи људи са других подручја се гордо држе сопствених дијалеката у свакодневној комуникацији, не прихватајући супремацију туђег дијалекта над њиховим. Што се тиче дилеме правилно-неправилно, у писменој форми и формалном обраћању, наравно да треба водити рачуна да језик буде у складу са прописаним нормама. Међутим, и у самом говору људи често не говоре ни у складу са сопственим дијалектом. На пример, у речима мешају М и Н, бркају јер и је л', бркају али и ала, односно ал', неправилно мењају речи по падежима и глаголе по временима итд. То је већ кварење језика. Није кварење ако неки Нишлија проговори савршено у складу са сопственим дијалетком, него је кварење ако неко није ни сам себи доследан.
Шта мислите о оним чувеним договорима којима су Хрвати присвојили наш језик?
Да ли мислите да је Вуковом реформом учињена штета или корист језику? Зашто?
Која је права ћирилица?
Око Вукове реформе је међу нестручњацима створена једна непотребна мистерија. Вук није мењао језик као што се обично мисли, него је само стандардизовао народни говорни језик, који пре њега није имао свој речник и граматику. Такође, популаризовао је тај језик и доказивао да се на њему могу писати научна и књижевна дела високе вредности и тиме оповргао своје противнике који су тај језик називали говедарским језиком.
У Вуково време, постојала су два аутентична српска језика: црквенословенски и народни. Народним језиком говорили су сви, од сељака и сточара, до грађана, владика и учених људи, међутим њиме је мало ко писао. Писмени људи су се служили црквенословенским... и једним неприродним хибридом, тзв. славеносрпским језиком о којем ћу написати неколико речи. Проблем са црквенословенским је био тај што је тај језик био већ толико стар да једноставно није могао да испуни потребе које је морао да има званичан књижевни језик. У црквенословенском нису постојале речи за многе нове термине и језик је постао "затворен" за црквену употребу и једноставно празан за било шта друго. На њему се нису могли писати романи, није се могла водити коресподенција, нису се могла писати научна дела. Још горе, та варијанта црквенословенског језика (а коју и данас имамо у СПЦ и Србији уопште), чак и није српскословенски, већ рускословенски, пошто је српскословенски потпуно престао да се користи већ у 17. веку, када су усвојени руски облици, руске графеме за слова и руски изговор (помЈАн уместо помЕн, пЈАт уместо пЕт, памЈАт уместо памЕт итд.).
У свом том метежу, настаје један хибрид рускословенског, руског и српског језика као покушај стварања књижевног језика; црквенословенска граматика и целокупан фонд речи, где се готово сви савремени изрази замењују руским речима, врло ретко српским. Тај језик није био стандардизован и свако га је писао различито, стварајући једну хаотичну слику у српској литератури оног времена. У то време на сцену ступа Вук, стандардизује народни језик и показује и доказује да тај језик поседује све потребне квалитете како би постао званични и књижевни језик једног народа.
Вук је једноставно представио писменој јавности народни језик, а црквенословенски није дирао: оставио је српском народу благо народног језика, а према црквенословенском је имао однос пун поштовања, отприлике као што данашњи Италијани, Шпанци и Португалци имају према латинском. Битно је и рећи да није Вук увео народни језик, јер није био на позицији власти, већ су га увели сами српски интелектуалци и то готово једнодушно. Данас је битно схватити да тај језик у оно време није имао алтернативу. Црквенословенски језик једноставно није имао капацитет да постане књижевни (а то добро знају и данашњи познаваоци црквенословенског), а славеносрпске варијанте нису биле чак ни стандардизоване. Једина алтернатива је могла да буде стварање новог језика на бази црквенословенског (али у српској, немањићкој, а не руској редакцији) уз допуњавање речника савременим речима, али у оно време једноставно нисмо имали стручњаке за тако нешто. Шта рећи, кад на целом српском простору нисмо имали чак ни врсне познаваоце српскословенског.
Реформе у писму су такође биле неопходне, међутим оне нису биле извршене - за народни језик је осмишљена потпуно нова азбука. Једина грешка коју је начинио Вук, а коју није морао, то је графема Ј и избацивање слова ЈАТ чиме се догодила страшна језичка подела на екавицу и ијекавицу, док би задржавањем јата екавски и ијекавски запис био идентичан, а разликовао би се само у изговору. Као и данас када се једнако записана реч различито акцентује у различитим крајевима. Све остало су добра решења. Сувишна слова су избачена (три слова за глас И, два за глас Е, два за глас О итд.), за старе гласове који више не постоје (ЈУС, ДЗ и др.) су такође избачена слова, а за нове гласове који де факто постоје (Љ, Њ, Ћ, Џ и условно Ђ) су уведене нове графеме. На пример, црквенословенском азбуком је немогуће написати Карађорђевић, већ би се могло писати само Карагеоргиевич, што етимолошки и јесте исто, али се ипак не изговара на исти начин.
И тако даље, пишите све што је у вези са српским језиком и његовом историјом. И наравно, најважније ми је ваше мишљење о свему томе.
Рекао бих још нешто што се тиче учесталости употребе страних речи. Ништа чудно. Језик увек изискује промене, да нема страних речи, сами бисмо га од себе кварили. На пример, некадашња реч "слово" је значила оно што значи грчко "логос", док данас означава графему и врло ретко говор ("одржати слово"); некадашња реч за графему је била "буква" (одатле и "буквар" као књига у којој се уче графеме азбуке), док је данас буква искључиво дрво. Сличних примера има премного: уводимо реч "смарати" за досаду, док изворно "сморити" значи "убити"; уводимо речи "кунтати" и многе друге жаргонске итд. Стране речи и архаичне речи доприносе озбиљности изражаја, па их због тога многи користе. Ако говори поетски, уместо "врата", рећи ће "двери". Ако се бави политиком, уместо "намера" рећи ће "интенција". Ако се бави математиком, уместо "стално" рећи ће "континуално" итд. Управо опет гледам уводни пост и заиста је језички беспрекоран. Употребљене туђице немају своје словенске еквиваленте у српском језику...
Ех, шта рећи... нисам ни ја одушевљен туђицама, али мали смо народ и немамо научни, државни и цивилизацијски капацитет да свој језик на правилан начин преуредимо. Једноставно се нема времена, а и тернутно нам је главни узор енглески језик, као lingua franca савремене цивилизације, а управо енглески показује високо изражен адоптивни карактер, јер једноставно купи речи из других језика за термине који недостају, па тако и ми чинимо данас. У време стандардизовања црквенословенског, главни узор нам је био грчки језик, а грчки је показивао високу склоност да сваки термин опише у оквиру себе самог. На тај начин смо у црквенословенском имали и домаће речи за термине попут "економија" или "филозофија" (домострој и мудрољубије), а да их данас ни не користимо.
