Danny Elfman
Ističe se
- Poruka
- 2.533
O događajima na Kosovu i Metohiji pisali su svi strani konzuli
Viktor Berar (1864-1931), francuski istoričar i pisac, dao je kao nepristrasan analitičar potpunu i verodostojnu sliku stanja u Staroj Srbiji, odnosno na Kosovu i Metohiji s kraja prošlog i početkom 20. veka. On apostrofira činjenicu da je problem i pogrom srpskog življa na Kosovu pre svega posledica panislamske politike, koju je kao osnovnu ideološku koncepciju sprovodio sultan i halifa Abdul Hamid.
Isticanje islamskih osnova proterivanje srpskog življa sa teritorije koje je vekovima nastanjivalo je izuzetno značajan segment srpsko-arbanaških odnosa. Pita se otkud Arbanasima pravo da proteruju Srbe sa teritorije države koja po svim važećim šemama nije bila arbanaška već srpska a koju su Turci okupirali. Osmansko carstvo nije bilo turska nacionalna država, već vaseljenski islamski halifat. Osnovna ideologija takve države je šerijat. Svaki sultan je nastojao da zadovolji apetite svojih muslimanskih podanika. Zato je, glavni oslonac tražio u neturskim muslimanskim narodima. A na Balkanu to su bili Arbanasi.
Pismo Jastrebova
Ivan Stepanovič Jastrebov, ruski kozul u Prizrenu, redovno je slao svoje izveštaje ruskom Poslanstvu u Carigradu kojima je izveštavao o zločinima Arbanasa nad Srbima sa ovih prostora. Ovi izveštaji govore o pljački Srba, ubistvima i silovanjima i otmicama srpskih devojaka i žena od strane Arbanasa. Kako ubijaju kaluđere i popove i vešaju ljude. Jastrebov za Arbanase kaže: "Lažna je predstava koja kruži o njihovoj neustrašivosti i hrabrosti. Oni su uvek plašljivi kada se susretnu sa regularnom vojskom i uvek se daju u bekstvo. Tako su oni u sukobu sa Srbima uvek bežali sa bojišta, a jedino su hrabri u napadu na nezaštićena srpska sela i na nejač.
O zločinima Arbanasa nad Srbima pod turskom vlašću pisali su i izveštavali i ostali ruski konzuli: Tuholka, Timajev, Gligorije Stepanovič Ščerbin, a zatim i zapadni pisci: David Urghart, Johan Georg fon Ham, V.M.A. Denton, Teodor A. Ipen, Henri Noel Braislsford i drugi.
Gedeon Josif Jurišić (1809-1872) iz Iriga je prvi domaći putopisac koji piše o Staroj Srbiji u putopisu "Dečanski prvenac", a Hadži Serafim Ristić je objavio: "Plač Stare Srbije". Međutim, najpotpuniju sliku o stanju u Staroj Srbiji daje nam nacionalni radnik, književnik i istoričar Miloš S. Milojević svojim opsežnim knjigama. Zatim Đorđe Popović Daničar, Sima Andrejević Igumanov Prizrenac, Spiridon Gopčević, Mihajlo G. Ristić, Milojko V. Veselinović, Branislav Nušić, Jovan Cvijić, Ivan Ivanić, Todor R. Stanković, Svetislav St. Simić, J. Tomić, Jefto Dedijer i drugi. Radi zaštite pravoslavnih Srba na prostorima Kosova i Metohije, a i radi svojih interesa, carska Rusija otvara svoje konzulate u Prizrenu, Kosovskoj Mitrovici kao i Skadru koji je otvoren 1856. godine dok Kraljevina Srbija svoj konzulat otvara u Prištini novembra 1889. godine. Prvi srpski konzul bio je Luka Marinković i Arnauti su ga 19. juna 1890. godine ubili pošto nisu kao pravoverni muslimani mogli da gledaju "kaurina" kako štiti raju.
Iz konzulatskih, srpskih i ruskih, izveštaja vidi se kako su srpska svetilišta manastiri i crkve harani i rušeni naročito posle dveju pomenutih seoba 1690. i 1737. godine.
Za sve vreme turske okupacije na Kosovu i Metohiji srpski narod se grčevito borio protiv islamizacije i poarbanašivanja. Etnički ovi prostori su bili jedan od najhomogenijih srpskih predela ali se ubistvima, prinudnim iseljavanjem, delom islamizacijom, a zatim stalnim arbanaškim nasilnim naseljavanjem etnička i konfensionalna slika promenila na ovim prostorima.
Izveštaj konzula
Srpski konzul u Prištini Sima Avramović u svom izveštaju ministru inostranih dela dr Mihailu Vujiću piše:"Gledati ga bosa, odrpana, duhom klonula, telom iznurena, opljačkana, prebijena, proređena, u strahu, tuzi i bolu: tu valja doista imati srce od granita, a živce od čelika da se sve to izdrži".
Ministar Vujić obaveštava Stojana Novakovića srpskog opunomoćenog ministra u Petrogradu sledeće: "Karakteristično je pomenuti da su Arnauti sada više no ikada udarili na čast i obraz žena i devojaka Srpkinja. A još je simptomatičnija pojava što Arnauti, primer redak u analima arbanaških zločina, udaraju na srpske svetinje, crkve i manastire, a Turska i ne haje na žalbe Srba."
Viktor Berar (1864-1931), francuski istoričar i pisac, dao je kao nepristrasan analitičar potpunu i verodostojnu sliku stanja u Staroj Srbiji, odnosno na Kosovu i Metohiji s kraja prošlog i početkom 20. veka. On apostrofira činjenicu da je problem i pogrom srpskog življa na Kosovu pre svega posledica panislamske politike, koju je kao osnovnu ideološku koncepciju sprovodio sultan i halifa Abdul Hamid.
Isticanje islamskih osnova proterivanje srpskog življa sa teritorije koje je vekovima nastanjivalo je izuzetno značajan segment srpsko-arbanaških odnosa. Pita se otkud Arbanasima pravo da proteruju Srbe sa teritorije države koja po svim važećim šemama nije bila arbanaška već srpska a koju su Turci okupirali. Osmansko carstvo nije bilo turska nacionalna država, već vaseljenski islamski halifat. Osnovna ideologija takve države je šerijat. Svaki sultan je nastojao da zadovolji apetite svojih muslimanskih podanika. Zato je, glavni oslonac tražio u neturskim muslimanskim narodima. A na Balkanu to su bili Arbanasi.
Pismo Jastrebova
Ivan Stepanovič Jastrebov, ruski kozul u Prizrenu, redovno je slao svoje izveštaje ruskom Poslanstvu u Carigradu kojima je izveštavao o zločinima Arbanasa nad Srbima sa ovih prostora. Ovi izveštaji govore o pljački Srba, ubistvima i silovanjima i otmicama srpskih devojaka i žena od strane Arbanasa. Kako ubijaju kaluđere i popove i vešaju ljude. Jastrebov za Arbanase kaže: "Lažna je predstava koja kruži o njihovoj neustrašivosti i hrabrosti. Oni su uvek plašljivi kada se susretnu sa regularnom vojskom i uvek se daju u bekstvo. Tako su oni u sukobu sa Srbima uvek bežali sa bojišta, a jedino su hrabri u napadu na nezaštićena srpska sela i na nejač.
O zločinima Arbanasa nad Srbima pod turskom vlašću pisali su i izveštavali i ostali ruski konzuli: Tuholka, Timajev, Gligorije Stepanovič Ščerbin, a zatim i zapadni pisci: David Urghart, Johan Georg fon Ham, V.M.A. Denton, Teodor A. Ipen, Henri Noel Braislsford i drugi.
Gedeon Josif Jurišić (1809-1872) iz Iriga je prvi domaći putopisac koji piše o Staroj Srbiji u putopisu "Dečanski prvenac", a Hadži Serafim Ristić je objavio: "Plač Stare Srbije". Međutim, najpotpuniju sliku o stanju u Staroj Srbiji daje nam nacionalni radnik, književnik i istoričar Miloš S. Milojević svojim opsežnim knjigama. Zatim Đorđe Popović Daničar, Sima Andrejević Igumanov Prizrenac, Spiridon Gopčević, Mihajlo G. Ristić, Milojko V. Veselinović, Branislav Nušić, Jovan Cvijić, Ivan Ivanić, Todor R. Stanković, Svetislav St. Simić, J. Tomić, Jefto Dedijer i drugi. Radi zaštite pravoslavnih Srba na prostorima Kosova i Metohije, a i radi svojih interesa, carska Rusija otvara svoje konzulate u Prizrenu, Kosovskoj Mitrovici kao i Skadru koji je otvoren 1856. godine dok Kraljevina Srbija svoj konzulat otvara u Prištini novembra 1889. godine. Prvi srpski konzul bio je Luka Marinković i Arnauti su ga 19. juna 1890. godine ubili pošto nisu kao pravoverni muslimani mogli da gledaju "kaurina" kako štiti raju.
Iz konzulatskih, srpskih i ruskih, izveštaja vidi se kako su srpska svetilišta manastiri i crkve harani i rušeni naročito posle dveju pomenutih seoba 1690. i 1737. godine.
Za sve vreme turske okupacije na Kosovu i Metohiji srpski narod se grčevito borio protiv islamizacije i poarbanašivanja. Etnički ovi prostori su bili jedan od najhomogenijih srpskih predela ali se ubistvima, prinudnim iseljavanjem, delom islamizacijom, a zatim stalnim arbanaškim nasilnim naseljavanjem etnička i konfensionalna slika promenila na ovim prostorima.
Izveštaj konzula
Srpski konzul u Prištini Sima Avramović u svom izveštaju ministru inostranih dela dr Mihailu Vujiću piše:"Gledati ga bosa, odrpana, duhom klonula, telom iznurena, opljačkana, prebijena, proređena, u strahu, tuzi i bolu: tu valja doista imati srce od granita, a živce od čelika da se sve to izdrži".
Ministar Vujić obaveštava Stojana Novakovića srpskog opunomoćenog ministra u Petrogradu sledeće: "Karakteristično je pomenuti da su Arnauti sada više no ikada udarili na čast i obraz žena i devojaka Srpkinja. A još je simptomatičnija pojava što Arnauti, primer redak u analima arbanaških zločina, udaraju na srpske svetinje, crkve i manastire, a Turska i ne haje na žalbe Srba."
