ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА

Poruka
22.423
ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА
Са сабора православног свештенства и монаштва Грчке Православне Цркве,
април 2009. године


Ми који смо благодаћу Божјом одгојени догмама благочешћа и који у свему следимо Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву верујемо да:

Једини пут спасења људског 9].
Скупа са светим Оцима и Саборима, и ми одбацујемо и анатемишемо све јереси које се појавише кроз историју Цркве. Од старих јереси које преживеше до данас осуђујемо аријанство (које још опстаје код тзв. "Јеховиних сведока") и монофизитство - екстремни вид код Евтихија и нешто умеренији код Севира и Диоскора, у складу са одлукама Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону и христолошким учењем истакнутих светих Отаца и Учитеља као што су свети Максим Исповедник, свети Јован Дамаскин, Фотије Велики и богослужбене песме.

2. Проглашавамо да је папизам извориште јереси и погрешних учења. Учење о "Филиокве" - то јест да Дух Свети исходи и од Сина - супротно је свему што је Сам Христос учио о Светом Духу. Читав збор Отаца, и на Саборима и појединачно, сматра папизам за јерес, јер је осим "Филиокве" изнедрио још гомилу других погрешних учења, као што је примат и непогрешивост папе, бесквасни хлеб (хостија), чистилишни огањ, учење да је Пресвета Богородица била безгрешно зачета, створена благодат, куповина опроштајница (индулгенција)... Скоро у потпуности су измењени учење и пракса када је реч о крштењу, миропомазању, Божанској Литургији и осталим светим Тајнама, а Црква је претворена у овосветску државу .
Савремени папизам je чак више неголи средњовековни папизам одступио од учења Цркве, до те мере да он више не представља настављача древне Западне Цркве. Он је увео мноштво нових претеривања у своју "мариологију", као што је учење да је Богородица са-искупитељка људског рода. Папизам је оснажио (наводно светодуховски) "харизматски покрет" пентикосталних група. Усвојио је даље иновације у богослужењу, као што су плес и музички инструменти. Скратио је и суштински разорио Божанску Литургију. У области екуменизма , својим Другим Ватиканским концилом поставио је основе за једну светску религију, признајући постојање "духовности" код народа који припадају другим религијама. Догматски минимализам одвео га је, услед тесне повезаности догме и морала, у минимализовање моралних захтева, што је довело до моралног пада црквених великодостојника и повећања моралних изопачења међу свештенством, као што су хомосексуализам и педофилија.[10] Настављајући да подржава "унију" - ту карикатуру православља, уз помоћ које заводи верујуће људе и спроводи прозелитизам, папизам саботира дијалог и оповргава своје наводно искрене намере да дође до уједињења.
Уопштено говорећи, после Другог Ватиканског концила дошло је до радикалне промене унутар папизма и до окретања ка протестантизму, па чак и до усвајања разних "спиритуалних" покрета "Новог доба".
Према светом Симеону Солунском, папизам је Цркви нанео више штете неголи све јереси и расколи заједно. Ми православни имамо заједницу са оним папама који су живели пре велике схизме и многе папе прослављамо као свете. Папе из периода после схизме јесу јеретици; оне су престали да буду наследници Римског трона; они више немају апостолско прејемство, јер више немају веру Апостолa и светих Отаца. Због тога са сваким таквим папом "ми не само да немамо заједницу него га називамо јеретиком". Пошто су својим учењем о Филиокве похулили на Духа Светог, Он више није присутан код њих и све што чине лишено је благодати. Према светом Симеону, ниједан од њихових сакрамената није ваљан. "Дакле, новотари хуле и далеко су од Духа, јер хуле на Духа Светог, и зато је све што они чине без-благодатно, пошто су погазили и и унизили благодат Духа... и зато Дух Свети није међу њима и ништа духовнога нема код њих , пошто је све њихово ново и измењено и супротно божанском предању"[11]

3. Исто ово се, чак и у већој мери, односи и на протестантизам, који је, као потомак папизма, наследио много јереси, али је додао и много нових. Он је одбацио Предање и прихватио само Свето Писмо (Sola Scriptura), које, међутим, погрешно тумачи; укинуо је свештенство са посебном светотајинском благодаћу, као и поштовање светитеља и светих икона; унизио је личност Пресвете Богородице, одбацио монаштво; од светих Тајни прихвата само крштење и Божанску Евхартистију, мада је и у њима изменио и учење и праксу Цркве; он учи о апсолутној предодређености (калвинизам) и оправдању само вером. Штавише, његов "напреднији" сектор је увео женско свештенство и брак хомосексуалаца, које чак примају и у свештенство. Али протестантизму, изнад свега, недостаје еклисиологија, јер појам Цркве, онако како се она схвата у православном Предању, код протестаната не постоји.

4. Једини начин да се васпостави наша заједница са јеретицима јесте да се они одрекну својих погрешних учења и да се покају, како би то могло бити истинско јединство и мир: јединство са Истином, а не са заблудом и јересју. Канонска акривија захтева да јеретици буду присаједињени Цркви кроз крштење. Њихово претходно "крштење", обављено ван Цркве, без трократног погружења у посебно освећеној води, и од стране неправославног свештеника, уопште и није крштење. Њему недостаје благодат Светог Духа (Који не пребива код јеретика и расколника), и у њему таквом нема ничег заједничког што би нас обједињавало, како указује свети Василије Велики: "А на онима који се одвојише од Цркве више не почива благодат Светог Духа јер је предавање (благодати) престало са онима који су прекинули прејемство...А они који су се оделили и сада постали мирјани, нису имали власт ни да крсте ни да рукополажу, јер нису могли другима предати благодат Светог Духа од које су сами отпали".[12]
Зато је неоснован и неодржив нов покушај екумениста да створе мнење да ми имамо заједничко крштење са јеретицима, као и њихова тврдња да је могуће подупрети јединство Цркве овим непостојећим крштењским јединством, које наводно постоји где год се може сматрати да постоји крштење.[13] Међутим, у Цркву се улази и постаје се њен члан не било каквим крштењем, него само једним, јединственим крштењем, које су обавили свештеници који су рукоположени у Цркви.

5. Докле год јеретици остају у својим заблудама, ми избегавамо општење са њима, поготову избегавамо општење кроз заједничку молитву. Свештени канони у целини забрањују не само заједничко богослужење и заједничке молитве у храму него чак и обичне молитве по кућама. Строг став Цркве према јеретицима извире из истинске љубави и искрене заинтересованости за њихово спасење, као и пастирске бриге да верујући људи не залутају у јерес. Онај ко воли, износи истину и не оставља другога у ономе што је лаж; у супротном, било каква љубав и слагање са њиме била би лажна и притворна. Постоји и добар рат и рђав мир: "јер хвале вредан рат бољи је од мира који одваја од Бога" каже свети Григорије Велики.[14] А Јован Златоусти саветује: "Ако видиш да се благочешће потире, немој више волети хармонију истине, него стој чврсто све до смрти... не издајући истину ни у чему". А на другом месту он истиче: "Немој прихватити никакву погрешну догму која се прикрива иза љубави".[15] Овај став Отаца усвојио је и велики бранитељ и исповедник православне вере против Латина, свети Марко Ефески, који своје Исповедање вере у Фиренци закључује следећим речима: "Сви Учитељи Цркве, сви Сабори и цело Свето Писмо саветују нас да се клонимо оних који другачије верују и да одступимо од заједнице са њима. Дакле, зар ћу, презревши све њих, кренути за онима који под маском лажног помирења позивају да се склопи унија са онима који су нарушили свештени и Божански Символ вере и који уводе Сина као другог Узрочника Светог Духа?[...] Нека ми се никада не догоди ово, о Утешитељу Благи, нека никада не одступим у толикој мери од себе и од здравог расуђивања, него имајући од Твог Учења и од Тобом одухотворених људи нека се прикључим Оцима мојим, односећи одавде, ако не нешто друго, онда ово - благочешће".[16]
 
6. Све до почетка 20. века Црква се непоколебиво и неизмениво држала става да одбацује и осуђује све јереси, као што је јасно формулисано у Синаксару који се чита у Недељу Православља. Јереси и јеретици се анатемишу, свако од њих понаособ; штавише, да би се обезбедило да нико од њих не остане без анатеме, на крају текста је стављена и општа анатема - "Нека су сви јеретици анатема".
Нажалост, овај јединствен, чврст и непоколебив став Цркве постепено је, од почетка 20. века, напуштан, тиме што се следила Окружна посланица коју је 1920. године Цариградска Патријаршија упутила "Свим црквама Христовим". Тада су први пут јереси званично окарактерисане као "цркве" које нису одвојене од Цркве, него су јој блиске и сродне. У Посланици се препоручује да "изнад свега треба опет распламсати и оснажити љубав међу Црквама, тако да не мислимо више једни о другима као о странцима и туђинима, него као о блискима и сроднима у Христу, као о онима који су са-насленици и са-учесници у обећању Божјем датом у Христу (видети Ј. Кармирис, "Догматски и символични споменици Православне Католичанске Цркве, т. 2, стр. 958).
Тиме је отворен пут за усвајање, уобличавање и развијање, у оквиру Православне Цркве, јереси екуменизма, тог првобитно протестантског изума, који је сада прихватио и папа; ово је свејерес, која све јереси прихвата и озакоњује као "цркве", чиме вређа догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Патријарси и епископи сада развијају и намећу као учење нови догмат о Цркви, нову еклисиологију. Према том догмату, ниједна црква не може претендовати да искључиво она има својство католичанске и истинске Цркве. Уместо тога, свака од њих представља одломак, део, а не целу Цркву, а све оне скупа сачињавају Цркву.
Порушене су све међе које су свети Оци поставили; више нема линије разграничења између Цркве и јереси, између истине и заблуде. Сада су јереси "цркве", а многе међу њима - као на пример папизам - сада се сматрају "сестринским црквама", којима је Бог поверио да се, заједно са нама, старају о спасењу људског рода.[17]
Благодат Светог Духа сада (наводно) постоји и у јересима, па се и њихова крштења - као и све друге "свете тајне" - сматрају пуноважним, ваљаним. Сви који су крштени, ма којој јереси да припадају, сада се сматрају члановима Тела Христовог, Цркве. Осуде и анатеме које су изречене на Саборима нису више валидне и требa их уклонити из богослужбених књига. Сада смо под окриљем "Светског савета цркава" и суштински смо издали - чак и самим пристанком да тамо учествујемо - своју еклисијалну самосвест. Уклонили смо догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви - догмат о "једном Господу, једној вери, једном крштењу".[18]

7. Овај међухришћански синкретизам сада се проширује на међурелигијски синкретизам, који изравнава све друге религије са јединственим, богооткривеним кроз Христа поштовањем Бога, знања о Богу и христоликим начином живота. Дакле, подрива се не само догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви у односу на јереси него и основни догмат о једном и јединственом Откривењу и спасењу људског рода кроз Исуса Христа у односу на друге светске религије. То је најгора могућа прелест, највећа јерес свих времена.

8. Ми верујемо и исповедамо да је спасење могуће само у Христу. Све светске религије и јереси воде у пропаст. Православна Црква није тек само истинита Црква; она је једина Црква. Једино је она остала верна Еванђељу, Саборима и светим Оцима, и зато једино она представља истиниту католичанску Цркву Христову. Према блаженом старцу Јустину Поповићу, екуменизам је заједничко име за псеудо-цркве Западне Европе; у ствари, њихово заједничко име јесте - "свејерес".[19]
Ову свејерес су прихватили многи православни патријарси, архиепископи, епископи, свештеници, монаси и мирјани. Они је проповедају "откривене главе"; они је примењују, они је спроводе у пракси, општећи са јеретицима на све могуће начине - кроз заједничке молитве, размену посета, пастирску сарадњу, и на тај начин они суштински себе изопштавају из Цркве. Наша позиција, заснована на свештеним канонима Саборa и примеру Светих, очигледна је. Свако сада мора преузети сопствену одговорност.

9. Постоји, такође, и колективна одговорност - и то понајвише наших екуменствујућих јерараха и богослова - и према васцелом православљу, и свакога од њих према сопственој пастви. Њима, са страхом Божјим и љубављу, изјављујемо да је овакав њихов став и њихова отвореност према свим екуменистичким активностима подложна осуди у сваком погледу, зато што:

а) у пракси оспоравају нашу православно-светоотачко предање и веру;
б) сеју сумњу у срца своје пастве и збуњују многе, водећи тиме ка подели и расколу, и
в) део верних заводе у прелест и тиме у духовну пропаст.

Зато изјављујемо, из горе наведених разлога, да се они који се крећу у оквирима овог екуменистички неодговорног понашања - какав год положај заузимали у Цркви - супротстављају предању наших Светих и, следствено томе, супротстављају се њима.
Због тога њихова позиција мора бити одбачена и осуђена од свих јерараха и од васцелог верног народа.
 
Напомена:

Ко год од свештеника, монаха, монахиња и мирјана жели да учествује у овом малом сведочењу православног исповедања, може то учинити тако што ће написати:
"Сагласан сам са Исповедањем вере против екуменизма, и потписујем га"
Ову изјаву могу, наводећи своје име и свој црквени, манастирски или професионални статус, послати на ову адресу:

Часопис "THEODROMIA", п.фах. 1602, Солун 541 24, Грчка
Факс +302310276590
email : palimpce@otenet.gr

Ово Исповедање вере су потписали, као први наговештај, доле потписани, а потписаће још многи:

Митрополит пирејски Серафим
Митрополит гортински и мегалуполијски Јеремија
Митрополит китеријски и антикитеријски Серафим
Архимандрит Јосиф, игуман ман. Ксиропотама, Света Гора
Протопрезвитер Јоргос Металинос, почасни професор Богословског факултета Атинског универзитета
Протопрезвитер Теодор Зисис, почасни професор Богословског факултета Солунског универзитета
Архимандрит Марко Манолис, духовник и председник "Свегрчког православног савеза"
Архимандрит Атанасије, игуман ман. Ставровуни, Кипар
Архимандрит Тимотије Сакас, игуман ман. Параклит, Оропос
Архимандрит Кирил Кехангиоглу, игуман ман. Пантократор, Мелисихору, Ланкада
Архимандрит Саранти Саранту, старешина храма Успења Пресвете Богородице, Амарусија, Атика,
Архимандрит Максим Каравас, игуман ман. Св. Параскеве, Милохори, Птоломеида
Архимандрит Григорије Хаџиниколау, игуман ман. Свете Тројице, Ано Газеја, Волос
Архимандрит Атанасије Атанасиу, игуман ман. Велики Метеори
Архимандрит Теоклит Болкас, игуман исихастрије св. Арсенија Кападокојског, Халкидики
Архимандрит Хризостом, игуман киновије Јосија Никодим, Панталофос, Гуменица
Архимандрит Теодор Дијамантис, игуман ман. Панагија Молинтоскепасти, Коница
Архимандрит Палама Кирилидес, игуман ман. Рођења Пресвете Богородице, Калипетра, Верија
Архимандрит Лаврентије-Грацијас, Митрополија Флорине, Преспе и Еордије
Архимандрит Мелетије Вадраханис, Митрополија Флорине, Преспе и Еортије
Архимандрит Павле Димитракопулос, ман. Преображења Господњег, Муцијала, Верија
Архимандрит Игњатије Калицопулос, ман. Св Параскеве, Милохори, Птоломеида
Архимандрит Симеон, ман. Свете Тројице Ано Газеја, Волос
Архимандрит Августин, ман. Свете Тројице, Ано Газеја, Волос
Архимандрит Амвросије, ман. Свете Тројице, Ано Газеја, Волос
Старац Григорије, јеромонах, Даниловска исихастрија, Катунакија, Света Гора
Старац Евстратије, јеромонах, ман. Велика Лавра, Света Гора
Старац Филип, јеромонах, колиба св. Атанасија Великог, Мала Света Ана, Света Гора
Јеромонах Атанасије, Даниловска исихастрија, Катунакија, Света Гора
Јеромонах Никодим, Даниловска исихастрија , Катунакија, Света Гора
Јеромонах Нифон, Даниловска исихастрија, Катунакија, Света Гора
Јеромонах Хризостом, колиба св. Ђорђа, Мала Света Ана, Света Гора
Јеромонах Онуфрије, колиба Часног Претече, скит Свете Ане
Јеромонах Азарије, колиба Часног Претече, скит Свете Ане, Света Гора
Јеромонах Гаврило, колиба Панагије Јоргепикос, ман. Пантократор, Света Гора
Јеромонах Пантелејмон, колиба Светог Пантелејмона, ман. Пантократор, Света Гора
Јеромонах Тихон, колиба Пантократора, Малихори
Протопрезвитер Ламброс Фотопулос, старешина храма Светог Козме Етолског, Амарусија, Атика
Протопрезвитер Јован Фотопулос, старешина храма Св. Параскеве, Атика
Протопрезвитер Атанасије Менас, Лутраки, Коринт
Протопрезвитер Елефтерије Палама, Свети Христофор, Птоломеја
Протопрезвитер Константин Магдалис, старешина храма Светог Константина, Волос
Протопрезвитер Фотис Везинас, професор, Митрополија Лагаде
Протопрезвитер Антоније Буздекис, старешина храма Светог Николе, Никеја, Пиреј
Презвитер Дионисије Тацис, Коница
Презвитер Димитрије Псарис, старешина храма Светих Архангела, сесклон, Есонија
Презвитер Евтимије Антонијадис, Митрополија Ларисе
Презвитер Анастасије Гоцопулос, старешина храма светог Николе, Патра
Презвитер Јоргос Папагеоргиу, Митрополија Димитрије
Презвитер Петар Хирш, Петрокереса, Халкидики
Презвитер Теофан Манурас, старешина храма Светог Атанасија, Велестино, Магнезија
Ђакон Теолог Костопулос ман. Свете Тројице, Ано Газеја, Волос
Презвитер Пасхалије Јинудис, Митрополија Ларисе
Презвитер Јоргос Дијамантопулос, Лавра, Митрополија Мезогије
Презвитер Василије Коколакис, старешина храма Часног Крста, Холаргос, Атика
 
НАПОМЕНЕ:
Погледај расправу Генадија Схолариса, Патријарха Цариградског: "О једином путу спасења људског рода" у "Сабрана дела 1-8", Париз, 1928-1936, publ. L. Petit - X. Siderides - M. Jugie, Vol. III, 434-452.
Јн. 8,12 : " Ја сам светлост свету; ко иде за мном, неће ходити у тами, него ће имати светлост живота". Јн.3, 19: "Светлост дође на свет, а људи више заволеше таму неголи светлост".
Д.Ап. 4,12.
1Јн. 4,2-3: "Сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је; а сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога; и то је дух антихриста, за који сте чули да долази, и сада је већ у свету".
Види Поуке Св. Козме Етолског, И. Менунос, "Учење Козме Етолског (са биографијом), Атина, А1, 37, стр. 142: "Све вере су лажне, кривотворене, све су од ђавола. Ово сам схватио као истинито, божанско, небеско, исправно, савршено, из мојих и ваших речи: да је вера побожних православних хришћана добра и света, и да ми морамо веровати и бити крштени у име Оца и Сина и Духа Светог".
"Беседа пред прогонство" 1, ЕПЕ 33, 186.
Писмо 90, "Најсветијој браћи и епископима на Западу", 2, ЕПЕ 2, 20.
Гал. 1, 9. Беседа на Посланицу Галатима, 1, ПГ 61, 624.
Манси, 13, 409-412.
Моралну распуштеност и декаденцију, чак и међу свештенством, уочио је још почетком 15. века свети Симеон Солунски ("Шеснаеста догматска посланица" у Д. Балфур, свети Симеон Солунски, "Богословска дела", Владатонска збирка одломака 34, Cолун 1981, стр. 218: "Штавише, они уопште не сматрају, чак ни свештеници, да је пакао плата за блуд, него бестидно блудниче са конкубинама и младићима, и притом сваки дан служе у цркви". Исто, 15, стр. 216: "Они не следе еванђелски начин живота; јер за њих никаква раскош ни блуд нису ствар достојна осуде, нити било шта друго што није допушено хришћанима". Морална декаденција која се у новије време запажа чак и код православних свештеника, јесте последица екуменистичког либерализма и секуларизма.
Дијалог 23, ПГ 155, 120-121, Посланица о блаженству 5, у Д. Балфур, Симеон Архиепископ солунски, "Богословска дела", Влатадонска збирка одломака 34, Солун 1981, стр. 226.
Прва канонска посланица, Амфилохију Иконијском, Први канон.
У тексту 9. Генералне скупштине Светског савета цркава одржаног у Поро Алегреу у Бразилу 2006. године, који су прихватили и представници Православних Цркава, а који је насловљен "Позвани да будемо једна црква", у 8. одељку пише: "Сви они који су крштени у Христа, уједињени су Његовим именом". Одељак 9: "То што сви ми кроз крштење у име Оца и Сина и Светог Духа заједно припадамо Христу, пружа црквама могућност и позива их да ходе заједно, чак и када се не слажу. Ми смо уверени да постоји једно крштење, исто онако као што постоји једно тело и један Дух, једна нада нашег звања, један Господ, једна вера, један Бог и Отац свих нас (в. Еф. 4, 4-6)" Митрополит пергамски Јован (Зизиулас) у свом чланку "Православна еклисиологија и екуменистички покрет" Сурошки епархијски часопис (Енглеска, август 1985, бр. 21, стр. 23) утро је пут оваквом гледишту, тврдећи: "Унутар крштења, чак ако и постоји нека подела, подвојеност, раскол можете још увек говорити о Цркви... Православље, барем по мом схватању, учествује у екуменистичком покрету као покрету крштених хришћана, који су у стању поделе зато што не могу заједно да изразе исту веру. У прошлости се ово догодило због недостатка љубави, што сада, Богу хвала, ишчезава".
Правдање бекства у Понт 82, ЕПЕ 1, 176.
Беседа на Посланицу Римљанима 22,2, ПГ 60,611. На Посланицу Филипљанима 2,1, ПГ 62,119.
Исповедање вере изложено у Фиренци у Documents relatifs au Concile de Florence, II, Oeuvres anticonciliaires de Marc d'Ephese, par L. Petit, Patrologia Orientalis 17, 442.
Видети заједничко саопштење папе Јована Павла II и патријарха Вартоломеја приликом његове посете Риму 29. јуна 1995. године. Исто је прокламовано и раније од стране Мешовите теолошке комисије за дијалог између Православља и паписта, у Баламанду у Либану, 1993.године.
Еф. 4,5.
Архимандрит Јустин Поповић, Православна Црква и екуменизам, Солун, 1974. год., стр. 224...
 
Ово је и помало изненађујуће. Надам се да неће све остати само на речима.
Има онај део у откровењу Јовановом где Господ каже Цркви Филаделфијској:
"Ево довешћу ти оне из синагоге сатанине који говоре да су Јудејци, а нису, него лажу, да дођу и да се поклоне пред ногама твојим, и да познаду да те ја љубим."
Можда се то односи управо на неке истинске боготражитеље из лажних званичних Цркава, који ће када се јерес буде потпуно открила у својој гадости, видети где је Истина.
 
Ovo je jako pohvalno, i velika je uteha da postoje mnogi u zvaničnoj Crkvi novog kalendara u Grčkoj koji se bune i izjašnjavaju protiv kursa koji određuje Carigradska Patrijaršija, a takvo je i stanovište dosta velikog broja vernika u novom kalendaru u Grčkoj.:)

Јесте велика утеха...јер Православци почињу да се буде и буне...против разних јереси, латина, екумениста и "зурлота"..траже јединство Православних...што је и циљ!
:cool:
 
Јесте велика утеха...јер Православци почињу да се буде и буне...против разних јереси, латина, екумениста и "зурлота"..траже јединство Православних...што је и циљ!
:cool:

Jedinstvo pravoslavnih u istini i treba da bude cilj i ono će se i ostvariti kroz pokajanje onih koji su otpali i sakupljanje onih koji pravilno ispovedaju veru, da bi svi zajedno u Jednoj, Svetoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi slavili Gospoda i sve svete i pronašli spasenje.:)
 
Jedinstvo pravoslavnih u istini i treba da bude cilj i ono će se i ostvariti kroz pokajanje onih koji su otpali i sakupljanje onih koji pravilno ispovedaju veru, da bi svi zajedno u Jednoj, Svetoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi slavili Gospoda i sve svete i pronašli spasenje.:)

Али ови екуменисти једноставно нису они који правилно исповедају веру.
 
Зато изјављујемо, из горе наведених разлога, да се они који се крећу у оквирима овог екуменистички неодговорног понашања - какав год положај заузимали у Цркви - супротстављају предању наших Светих и, следствено томе, супротстављају се њима.
Због тога њихова позиција мора бити одбачена и осуђена од свих јерараха и од васцелог верног народа.

Ово нека се зна и за оне...не знам како да их назовем,у Синоду СПЦ.Окупирали су нам Цркву!
Што се тиче теме,хвала ти за информацију.Добро је видети да није свуда језуитски окупатор извршио духовни геноцид.
 
Ovo je jako pohvalno, i velika je uteha da postoje mnogi u zvaničnoj Crkvi novog kalendara u Grčkoj koji se bune i izjašnjavaju protiv kursa koji određuje Carigradska Patrijaršija, a takvo je i stanovište dosta velikog broja vernika u novom kalendaru u Grčkoj.:)
Једино што је Марти ''заборавио да накачи'' је и потпис владике рашко призренског Артемија. Зато је Христос и забранио да демони говоре истину тј. да је Он Син Божији, јер је увек злоупотребљавају и фалсификују. Ево линк о потписа неких јереја:

http://novinar-novinar.blogspot.com/

ЛИСТА ПОТПИСНИКА
(непотпуна листа)

Митрополит китирон и антикитирон Серафим

Митрополит етолски и акарнаниски Козма

Митрополит пирејски Серафим

Митрополит гортински и мегалополски Јеремија, професор Теолошког факултета у Атини

Епископ рашко-призренски Артемије

Архим. Јосиф, Игуман ман. Ксиропотам, Света Гора

Архим. Христодул, Игуман ман. Кутлумуш, Света Гора

Протојереј Георгије Металинос, професор Теолошког факултета у Атини (у пензији)

Протојереј Теодор Зисис, професор Теолошког факултета у Солуну (у пензији)

Архим. Марко Манолис, Председавајући „Свејелинске Православне Уније“

Архим. Атанасије, Игуман ман. Ставровунион, Кипар

Архим. Тимотеј Сакас, Игуман ман. Параклит, Оропос

Архим. Хризостом Кехајоглу, Игуман ман. Пантократора Мелисохориу

Архимандрит Саранти Саранту, старешина храма Успења Пресвете Богородице, Амарусија, Атика,

Архимандрит Максим Каравас, игуман ман. Свете Параскеве, Милохори, Птоломеида

Архимандрит Григорије Хаџиниколау, игуман ман. Свете Тројице, Ано Газеја, Волос

Архимандрит Атанасије Атанасиу, игуман ман. Велики Метеори

Архимандрит Теоклит Болкас, игуман исихастрије св. Арсенија Кападокијског, Халкидики

Архимандрит Хризостом, игуман киновије преподобног Никодима, Пенталофос, Гуменица
 
Ovo nije nista drugo do svojevrsno sektasko potpisivanje Izjave: "Priznajem Isusa za svog spasitelja."

Od jeresi se treba braniti praktiznim zivotnim odvajanjem od jeretika, a ne sasluzivati sa njima ili primati svete tajne od njih.

Obicnja mufljaza naivnih i neupucenih vjernika! :hahaha:

Добро.А шта треба да се ради?
 
Новокалендарци "исповедају веру" и то још против екуменизма:dash:
Да ли ме то очи варају?!?
А где су у том "исповедању вере" споменули папски календар и новокаленДРСКИ раскол?!?
Шизофренија или злонамерна:evil: подвала!

И на крају исповедања ШТА? НИШТА!
Као у књизи оца Саве Јањића:"И на крају шта чинити?" НИШТА!


Кога они осуђују и опомињу када су и даље са свом том екуменистичком багром остали да заједничаре у Светском Савезу Цркава!?!

То "исповедање вере"је заиста трагикомично,тј. било би трагикомично да то неко није злонамерно потурио како би се овчице (док их воде на екуменистичко СВЕЈЕРЕС клање)успут мало радовале.

То је једно велико НИШТА ко и Сопоћанска декларација и хиљаде и хиљаде потписа који су завршили у корпи за смеће код ногу Његове Светости.Нажалост и ја сам својим потписом учествовао у тој фарси:eek:
 
Новокалендарци "исповедају веру" и то још против екуменизма:dash:
Да ли ме то очи варају?!?
А где су у том "исповедању вере" споменули папски календар и новокаленДРСКИ раскол?!?
Шизофренија или злонамерна:evil: подвала!

И на крају исповедања ШТА? НИШТА!
Као у књизи оца Саве Јањића:"И на крају шта чинити?" НИШТА!


Кога они осуђују и опомињу када су и даље са свом том екуменистичком багром остали да заједничаре у Светском Савезу Цркава!?!

То "исповедање вере"је заиста трагикомично,тј. било би трагикомично да то неко није злонамерно потурио како би се овчице (док их воде на екуменистичко СВЕЈЕРЕС клање)успут мало радовале.

То је једно велико НИШТА ко и Сопоћанска декларација и хиљаде и хиљаде потписа који су завршили у корпи за смеће код ногу Његове Светости.Нажалост и ја сам својим потписом учествовао у тој фарси:eek:

Da, ali je nažalost uticaj onih koji u Crkvi "smiravaju strasti" i sve ubeđuju nije još vreme, ogroman na vernike, tako da su ljudi kao opijeni i slušaju samo ono što im se govori, dok uljuljkano ne žele da otvore oči pred svime što im se dešava pred nosom.
Na žalost i sama sam bila pod jakim uticajem tog kursa dok mi Bog nije poslao takvo otrežnjenje da nisam mogla da verujem šta mi se dešava...a onda sam htela-ne htela morala da otvorim oči i prznam sebi surovu realnost u kojoj se našla SPC.Na žalost...:(
A da sam prihvatila"karijeru" koja mi je nuđena, "gde bi mi kraj bio"(?), imala bih sve, samo bih dušu izgubila...prava sitnica.:confused:
 
добро је што се браћа грци боре против језуитског окупатора!!

среда, 24.јун.2009.
Актуелности

ОСВРТ НА НЕДАВНО (ОД СТРАНЕ ПРИПАДНИКА ЗВАНИЧНЕ ГРЧКЕ ЦРКВЕ) ОБЈАВЉЕН АНТИЕКУМЕНИСТИЧКИ ДОКУМЕНТ „ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ“

Међу Српском црквеном јавношћу, појавио се недавно документ под називом ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ (април 2009.). Ово антиекуменистичко Исповедање саставила је група клирика, монаха и лаика - чланова Грчке званичне новокалендарске цркве. До сада су тај документ потписали многи, међу њима чак и два новокалендарска епископа.

Само исповедање је у суштини добро, али не улази у суштину проблема. Сама чињеница да су га саставили новокалендарци и да у њему нису ни поменули, макар и у форми апела, опцију повратка на Отачки календар, нити су нови календар осудили као папску новотарију која је као инсталација екумениста изазвала у Православној Цркви велики новокалендарски раскол, говори о томе да дато Исповедање није исправно, и у најмању руку није искрено. Такође, ни једном речју се не помињу њихова браћа старокалендарци - Истински Православни који већ деценијама уназад упозоравају на сву озбиљност опасности погубне свејереси екуменизма.

Ипак, најважнија критика овог Исповедања је нејасност његове поруке, његовог циља. Шта под овим подразумевамо?

Новокалендарска Грчка црква је активни органски члан Светског Савета Цркава. Активни је учесник свих планетарних екуменистичких дешавања. Састављачи и потписници овог Исповедања су верна чеда ове помесне цркве. Пошто је Црква органска заједница свих њених чланова, самим тим они, без обзира на противљење, непосредно сауествују у јереси екуменизма као и новокалендарског раскола.
Суштински, ово Исповедање вере је не валидно пошто је непотпуно, тј. не прати га дело. Не прати га испуњење на делу, тј. прекидање општења са екуменистима и новокалендарским расколницима и присаједињење Истински Православној Цркве.
Да ли можемо да замислимо на пример, Свете Оце Васељенских Сабора како осуђују неку јерес, а не одстрањују је од себе, него најнормалније и даље живе у таквој јеретичкој цркви општећи и даље са дотичним јеретицима.
Наравно да се тако нешто не може ни замислити. Јер ПРАВОСЛАВНО ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ носи неодвојиво са собом и остварење тог Исповедања на делу, тј. прекидање сваког општења са онима који и даље упорствују у тој јереси, у овом случају јереси екуменизма.

Било је у Грчкој новокелендарској цркви доста таквих апела и протестних исповедања вере. Сетимо се протеста светогораца (оних који се потчињавају екуменистичком – новокалендарском Цариграду). Какву корист су такви њихови протести донели Цркви? Напротив, екуменизам Цариграда се безобзирно све више и више разбуктавао. Сетимо се и код нас Сопоћанског апела који су потписали хиљаде клирика, монаха и лаика, а који на крају није ни узет на разматрање на заседању синода званичне СПЦ.

Постоји чак и сумња у искреност намере таквих вероиспведних антијеретичких протеста. Шта ако иза тога стоје сами непријатељи Цркве екуменисти који на овакав начин обмањују искрене али лакомислене и неупућене вернике? Зар права порука таквих Исповедања није потпуно нешто друго од онога што би требало да буде: „Останите ту где сте јер ево и овде постоје они који се противе екуменизму. Останите да се боримо против екуменизма заједно.“ То значи отприлике ово: Останите у јереси како би се борили против ње. Уз то та иста јерес све више и више напредује и гута у своју пропаст све више и више људи. Такозвана борба изнутра које је ово Исповедање пропагира је осуђена на пропаст. Да ли се кућа коју је захватио стравичан пожар гаси изнутра? И да ли се путници са брода који тоне позивају да остану на том броду како би га заједнички спасили од вртлога који га силно увлачи у водену пропаст?

Овај осврт завршавамо речима великог савременог светог оца Игњатија Бранчањинова везаним за Отапдништво и однос савремених хришћана према том застрашујућем феномену данашњице. Он нам даје овакво драгоцено упутство: „Отпадништво је по Божијем допуштењу – не покушавај да га зауставиш својом немоћном руком. Одвоји се од њега и чувај се – то ти је довољно. Упознај дух времена и проучи га, да би, ако је могуће, избегао његов утицај.“

http://www.serbiantrueorthodox.blogspot.com/
 

Back
Top