Marty Misterija
Elita
- Poruka
- 22.423
ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА
Са сабора православног свештенства и монаштва Грчке Православне Цркве,
април 2009. године
Ми који смо благодаћу Божјом одгојени догмама благочешћа и који у свему следимо Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву верујемо да:
Једини пут спасења људског 9].
Скупа са светим Оцима и Саборима, и ми одбацујемо и анатемишемо све јереси које се појавише кроз историју Цркве. Од старих јереси које преживеше до данас осуђујемо аријанство (које још опстаје код тзв. "Јеховиних сведока") и монофизитство - екстремни вид код Евтихија и нешто умеренији код Севира и Диоскора, у складу са одлукама Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону и христолошким учењем истакнутих светих Отаца и Учитеља као што су свети Максим Исповедник, свети Јован Дамаскин, Фотије Велики и богослужбене песме.
2. Проглашавамо да је папизам извориште јереси и погрешних учења. Учење о "Филиокве" - то јест да Дух Свети исходи и од Сина - супротно је свему што је Сам Христос учио о Светом Духу. Читав збор Отаца, и на Саборима и појединачно, сматра папизам за јерес, јер је осим "Филиокве" изнедрио још гомилу других погрешних учења, као што је примат и непогрешивост папе, бесквасни хлеб (хостија), чистилишни огањ, учење да је Пресвета Богородица била безгрешно зачета, створена благодат, куповина опроштајница (индулгенција)... Скоро у потпуности су измењени учење и пракса када је реч о крштењу, миропомазању, Божанској Литургији и осталим светим Тајнама, а Црква је претворена у овосветску државу .
Савремени папизам je чак више неголи средњовековни папизам одступио од учења Цркве, до те мере да он више не представља настављача древне Западне Цркве. Он је увео мноштво нових претеривања у своју "мариологију", као што је учење да је Богородица са-искупитељка људског рода. Папизам је оснажио (наводно светодуховски) "харизматски покрет" пентикосталних група. Усвојио је даље иновације у богослужењу, као што су плес и музички инструменти. Скратио је и суштински разорио Божанску Литургију. У области екуменизма , својим Другим Ватиканским концилом поставио је основе за једну светску религију, признајући постојање "духовности" код народа који припадају другим религијама. Догматски минимализам одвео га је, услед тесне повезаности догме и морала, у минимализовање моралних захтева, што је довело до моралног пада црквених великодостојника и повећања моралних изопачења међу свештенством, као што су хомосексуализам и педофилија.[10] Настављајући да подржава "унију" - ту карикатуру православља, уз помоћ које заводи верујуће људе и спроводи прозелитизам, папизам саботира дијалог и оповргава своје наводно искрене намере да дође до уједињења.
Уопштено говорећи, после Другог Ватиканског концила дошло је до радикалне промене унутар папизма и до окретања ка протестантизму, па чак и до усвајања разних "спиритуалних" покрета "Новог доба".
Према светом Симеону Солунском, папизам је Цркви нанео више штете неголи све јереси и расколи заједно. Ми православни имамо заједницу са оним папама који су живели пре велике схизме и многе папе прослављамо као свете. Папе из периода после схизме јесу јеретици; оне су престали да буду наследници Римског трона; они више немају апостолско прејемство, јер више немају веру Апостолa и светих Отаца. Због тога са сваким таквим папом "ми не само да немамо заједницу него га називамо јеретиком". Пошто су својим учењем о Филиокве похулили на Духа Светог, Он више није присутан код њих и све што чине лишено је благодати. Према светом Симеону, ниједан од њихових сакрамената није ваљан. "Дакле, новотари хуле и далеко су од Духа, јер хуле на Духа Светог, и зато је све што они чине без-благодатно, пошто су погазили и и унизили благодат Духа... и зато Дух Свети није међу њима и ништа духовнога нема код њих , пошто је све њихово ново и измењено и супротно божанском предању"[11]
3. Исто ово се, чак и у већој мери, односи и на протестантизам, који је, као потомак папизма, наследио много јереси, али је додао и много нових. Он је одбацио Предање и прихватио само Свето Писмо (Sola Scriptura), које, међутим, погрешно тумачи; укинуо је свештенство са посебном светотајинском благодаћу, као и поштовање светитеља и светих икона; унизио је личност Пресвете Богородице, одбацио монаштво; од светих Тајни прихвата само крштење и Божанску Евхартистију, мада је и у њима изменио и учење и праксу Цркве; он учи о апсолутној предодређености (калвинизам) и оправдању само вером. Штавише, његов "напреднији" сектор је увео женско свештенство и брак хомосексуалаца, које чак примају и у свештенство. Али протестантизму, изнад свега, недостаје еклисиологија, јер појам Цркве, онако како се она схвата у православном Предању, код протестаната не постоји.
4. Једини начин да се васпостави наша заједница са јеретицима јесте да се они одрекну својих погрешних учења и да се покају, како би то могло бити истинско јединство и мир: јединство са Истином, а не са заблудом и јересју. Канонска акривија захтева да јеретици буду присаједињени Цркви кроз крштење. Њихово претходно "крштење", обављено ван Цркве, без трократног погружења у посебно освећеној води, и од стране неправославног свештеника, уопште и није крштење. Њему недостаје благодат Светог Духа (Који не пребива код јеретика и расколника), и у њему таквом нема ничег заједничког што би нас обједињавало, како указује свети Василије Велики: "А на онима који се одвојише од Цркве више не почива благодат Светог Духа јер је предавање (благодати) престало са онима који су прекинули прејемство...А они који су се оделили и сада постали мирјани, нису имали власт ни да крсте ни да рукополажу, јер нису могли другима предати благодат Светог Духа од које су сами отпали".[12]
Зато је неоснован и неодржив нов покушај екумениста да створе мнење да ми имамо заједничко крштење са јеретицима, као и њихова тврдња да је могуће подупрети јединство Цркве овим непостојећим крштењским јединством, које наводно постоји где год се може сматрати да постоји крштење.[13] Међутим, у Цркву се улази и постаје се њен члан не било каквим крштењем, него само једним, јединственим крштењем, које су обавили свештеници који су рукоположени у Цркви.
5. Докле год јеретици остају у својим заблудама, ми избегавамо општење са њима, поготову избегавамо општење кроз заједничку молитву. Свештени канони у целини забрањују не само заједничко богослужење и заједничке молитве у храму него чак и обичне молитве по кућама. Строг став Цркве према јеретицима извире из истинске љубави и искрене заинтересованости за њихово спасење, као и пастирске бриге да верујући људи не залутају у јерес. Онај ко воли, износи истину и не оставља другога у ономе што је лаж; у супротном, било каква љубав и слагање са њиме била би лажна и притворна. Постоји и добар рат и рђав мир: "јер хвале вредан рат бољи је од мира који одваја од Бога" каже свети Григорије Велики.[14] А Јован Златоусти саветује: "Ако видиш да се благочешће потире, немој више волети хармонију истине, него стој чврсто све до смрти... не издајући истину ни у чему". А на другом месту он истиче: "Немој прихватити никакву погрешну догму која се прикрива иза љубави".[15] Овај став Отаца усвојио је и велики бранитељ и исповедник православне вере против Латина, свети Марко Ефески, који своје Исповедање вере у Фиренци закључује следећим речима: "Сви Учитељи Цркве, сви Сабори и цело Свето Писмо саветују нас да се клонимо оних који другачије верују и да одступимо од заједнице са њима. Дакле, зар ћу, презревши све њих, кренути за онима који под маском лажног помирења позивају да се склопи унија са онима који су нарушили свештени и Божански Символ вере и који уводе Сина као другог Узрочника Светог Духа?[...] Нека ми се никада не догоди ово, о Утешитељу Благи, нека никада не одступим у толикој мери од себе и од здравог расуђивања, него имајући од Твог Учења и од Тобом одухотворених људи нека се прикључим Оцима мојим, односећи одавде, ако не нешто друго, онда ово - благочешће".[16]
Са сабора православног свештенства и монаштва Грчке Православне Цркве,
април 2009. године
Ми који смо благодаћу Божјом одгојени догмама благочешћа и који у свему следимо Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву верујемо да:
Једини пут спасења људског 9].
Скупа са светим Оцима и Саборима, и ми одбацујемо и анатемишемо све јереси које се појавише кроз историју Цркве. Од старих јереси које преживеше до данас осуђујемо аријанство (које још опстаје код тзв. "Јеховиних сведока") и монофизитство - екстремни вид код Евтихија и нешто умеренији код Севира и Диоскора, у складу са одлукама Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону и христолошким учењем истакнутих светих Отаца и Учитеља као што су свети Максим Исповедник, свети Јован Дамаскин, Фотије Велики и богослужбене песме.
2. Проглашавамо да је папизам извориште јереси и погрешних учења. Учење о "Филиокве" - то јест да Дух Свети исходи и од Сина - супротно је свему што је Сам Христос учио о Светом Духу. Читав збор Отаца, и на Саборима и појединачно, сматра папизам за јерес, јер је осим "Филиокве" изнедрио још гомилу других погрешних учења, као што је примат и непогрешивост папе, бесквасни хлеб (хостија), чистилишни огањ, учење да је Пресвета Богородица била безгрешно зачета, створена благодат, куповина опроштајница (индулгенција)... Скоро у потпуности су измењени учење и пракса када је реч о крштењу, миропомазању, Божанској Литургији и осталим светим Тајнама, а Црква је претворена у овосветску државу .
Савремени папизам je чак више неголи средњовековни папизам одступио од учења Цркве, до те мере да он више не представља настављача древне Западне Цркве. Он је увео мноштво нових претеривања у своју "мариологију", као што је учење да је Богородица са-искупитељка људског рода. Папизам је оснажио (наводно светодуховски) "харизматски покрет" пентикосталних група. Усвојио је даље иновације у богослужењу, као што су плес и музички инструменти. Скратио је и суштински разорио Божанску Литургију. У области екуменизма , својим Другим Ватиканским концилом поставио је основе за једну светску религију, признајући постојање "духовности" код народа који припадају другим религијама. Догматски минимализам одвео га је, услед тесне повезаности догме и морала, у минимализовање моралних захтева, што је довело до моралног пада црквених великодостојника и повећања моралних изопачења међу свештенством, као што су хомосексуализам и педофилија.[10] Настављајући да подржава "унију" - ту карикатуру православља, уз помоћ које заводи верујуће људе и спроводи прозелитизам, папизам саботира дијалог и оповргава своје наводно искрене намере да дође до уједињења.
Уопштено говорећи, после Другог Ватиканског концила дошло је до радикалне промене унутар папизма и до окретања ка протестантизму, па чак и до усвајања разних "спиритуалних" покрета "Новог доба".
Према светом Симеону Солунском, папизам је Цркви нанео више штете неголи све јереси и расколи заједно. Ми православни имамо заједницу са оним папама који су живели пре велике схизме и многе папе прослављамо као свете. Папе из периода после схизме јесу јеретици; оне су престали да буду наследници Римског трона; они више немају апостолско прејемство, јер више немају веру Апостолa и светих Отаца. Због тога са сваким таквим папом "ми не само да немамо заједницу него га називамо јеретиком". Пошто су својим учењем о Филиокве похулили на Духа Светог, Он више није присутан код њих и све што чине лишено је благодати. Према светом Симеону, ниједан од њихових сакрамената није ваљан. "Дакле, новотари хуле и далеко су од Духа, јер хуле на Духа Светог, и зато је све што они чине без-благодатно, пошто су погазили и и унизили благодат Духа... и зато Дух Свети није међу њима и ништа духовнога нема код њих , пошто је све њихово ново и измењено и супротно божанском предању"[11]
3. Исто ово се, чак и у већој мери, односи и на протестантизам, који је, као потомак папизма, наследио много јереси, али је додао и много нових. Он је одбацио Предање и прихватио само Свето Писмо (Sola Scriptura), које, међутим, погрешно тумачи; укинуо је свештенство са посебном светотајинском благодаћу, као и поштовање светитеља и светих икона; унизио је личност Пресвете Богородице, одбацио монаштво; од светих Тајни прихвата само крштење и Божанску Евхартистију, мада је и у њима изменио и учење и праксу Цркве; он учи о апсолутној предодређености (калвинизам) и оправдању само вером. Штавише, његов "напреднији" сектор је увео женско свештенство и брак хомосексуалаца, које чак примају и у свештенство. Али протестантизму, изнад свега, недостаје еклисиологија, јер појам Цркве, онако како се она схвата у православном Предању, код протестаната не постоји.
4. Једини начин да се васпостави наша заједница са јеретицима јесте да се они одрекну својих погрешних учења и да се покају, како би то могло бити истинско јединство и мир: јединство са Истином, а не са заблудом и јересју. Канонска акривија захтева да јеретици буду присаједињени Цркви кроз крштење. Њихово претходно "крштење", обављено ван Цркве, без трократног погружења у посебно освећеној води, и од стране неправославног свештеника, уопште и није крштење. Њему недостаје благодат Светог Духа (Који не пребива код јеретика и расколника), и у њему таквом нема ничег заједничког што би нас обједињавало, како указује свети Василије Велики: "А на онима који се одвојише од Цркве више не почива благодат Светог Духа јер је предавање (благодати) престало са онима који су прекинули прејемство...А они који су се оделили и сада постали мирјани, нису имали власт ни да крсте ни да рукополажу, јер нису могли другима предати благодат Светог Духа од које су сами отпали".[12]
Зато је неоснован и неодржив нов покушај екумениста да створе мнење да ми имамо заједничко крштење са јеретицима, као и њихова тврдња да је могуће подупрети јединство Цркве овим непостојећим крштењским јединством, које наводно постоји где год се може сматрати да постоји крштење.[13] Међутим, у Цркву се улази и постаје се њен члан не било каквим крштењем, него само једним, јединственим крштењем, које су обавили свештеници који су рукоположени у Цркви.
5. Докле год јеретици остају у својим заблудама, ми избегавамо општење са њима, поготову избегавамо општење кроз заједничку молитву. Свештени канони у целини забрањују не само заједничко богослужење и заједничке молитве у храму него чак и обичне молитве по кућама. Строг став Цркве према јеретицима извире из истинске љубави и искрене заинтересованости за њихово спасење, као и пастирске бриге да верујући људи не залутају у јерес. Онај ко воли, износи истину и не оставља другога у ономе што је лаж; у супротном, било каква љубав и слагање са њиме била би лажна и притворна. Постоји и добар рат и рђав мир: "јер хвале вредан рат бољи је од мира који одваја од Бога" каже свети Григорије Велики.[14] А Јован Златоусти саветује: "Ако видиш да се благочешће потире, немој више волети хармонију истине, него стој чврсто све до смрти... не издајући истину ни у чему". А на другом месту он истиче: "Немој прихватити никакву погрешну догму која се прикрива иза љубави".[15] Овај став Отаца усвојио је и велики бранитељ и исповедник православне вере против Латина, свети Марко Ефески, који своје Исповедање вере у Фиренци закључује следећим речима: "Сви Учитељи Цркве, сви Сабори и цело Свето Писмо саветују нас да се клонимо оних који другачије верују и да одступимо од заједнице са њима. Дакле, зар ћу, презревши све њих, кренути за онима који под маском лажног помирења позивају да се склопи унија са онима који су нарушили свештени и Божански Символ вере и који уводе Сина као другог Узрочника Светог Духа?[...] Нека ми се никада не догоди ово, о Утешитељу Благи, нека никада не одступим у толикој мери од себе и од здравог расуђивања, него имајући од Твог Учења и од Тобом одухотворених људи нека се прикључим Оцима мојим, односећи одавде, ако не нешто друго, онда ово - благочешће".[16]