SRBIJA

Дунавска одисеја наставља пут

Политика - Пре 4 сата

БЕОГРАД - У амбасади Француске вечерас је приређен пријем за учеснике међународне манифестације "Дунавска Одисеја 2007." који настављају пловиду бродом из Београда, где су били укотвљени од петка, након што су претходно прошли кроз неколико земаља.

Амбасадор Жан Франсоа Терал је рекао да уметници имају превасходну улогу да стварају добар терен за мир, као што је и ова манифестација, створена као идеја мира.

Директор марсејског Театра Турски, Ришар Мартен, глумац и редитељ, рекао је да је порука брода са уметницима да укрштају културе, срећу друге људе и доприносе миру.

На броду се налази више од сто уметника, пловидба је пропраћена интернационалним музичко-сценским програмом по идеји Луиса Делгада из Шпаније, а у свакој луци дочекује их сценско-музички програм са националним одликама културе тог поднебља.

Одисеја је почела 3. септембра у Бечу, да би се пловидба наставила Дунавом кроз Словачку, Мађарску, Србију, Румунију и Бугарску.

Почео 73. Вуков сабор

Радио Србија - Пре 2 сата и 27 минута

У Лозници је почео 73. Вуков сабор, најстарија манифестација културе српског

народа, чији ће програми у Јадру, родном крају Вука Караџића, трајати до 16.

септембра када ће у Тршићу бити одржана завршна свечаност. Овогодишњи Вуков

сабор, чији су покровитељи министарства културе, просвете и науке, отворила је

државни секретар Министарства културе Ивана Стефановић, а први у низу програма,

под називом ''Мој град - Ниш'', приређен је у Вуковом дому културе као

представљање Ниша.

Pogledajte prikaz sela koji se bave seoskim turizmom u opštini Gornji Milanovac....

http://www.casopishorizont.com/pdf/gornji_milano.pdf

U Negotinu počinju „Mokranjčevi dani"

Tradicionalna muzička manifestacija „Mokranjčevi dani“, posvećena srpskom kompozitoru Stevanu Stojanoviću Mokranjcu (1856 - 1914), biće održana, po 42. put, od 14. do 19. septembra u njegovom rodnom Negotinu, najavila je Dragana Knežević, direktorka festivala, na juče održanoj konferenciji za novinare u MPC-u.





Na otvaranju festivala, 14. septembra u 17 časova, besedu će u dvorištu Mokranjčeve kuće održati Vida Ognjenović, kniževnica i rediteljka, a festival će zvanično otvoriti Ivana Dimić zamenica ministra kulture. Iste večeri u 19 časova, u negotinskom Domu kulture, u tradicionalnom natpevavanju učestvovaće horovi „Oktoih“ iz Beograda, „Liceum“ iz Kragujevca, „Sveti Dimitrije“ iz Beograda, „Hrast Doberdob“ iz Italije, Akademski pevski zbor iz Slovenije, Hor kantonalne škole „Olten“ iz Švajcarske...
Branka Radović, muzikolog i kritičar, kao ovogodišnji selektor Dana o programu je rekla:
„Program ima neomokranjčevski pristup, vraća nas Mokranjčevom stvaralaštvu. Na festivalu učestvuju jedanaest horova i jedan nonet, potom tri orkestra, dakle, RTS u dva vida sa Simfonijskim orkestrom, Big bendom (čuće se džez obrade Mokranjčevih „Rukoveti“), kao i orkestar Vojske Srbije. Horska muzika je zastupljena u širokom stilskom i vremenskom dijapazonu, a cilj je da se čuju naši savremeni autori (delo Zorana Hristića, premijeno „Rekvijem za Nikolu Teslu“ prerano preminule Ksenije Zečević, splet pesama Vlastimira Šarkamenca, negotinskog autora).
U okviru pratećeg programa biće održana naučna tribina na temu „Mokranjac: juče, danas, sutra“, a biće predstavljena i monografija o kompozitorki Kseniji Zečević (1956-2006), autorke Branke Radović

Kako to lepo zvuci kad procitas,a pravu stranu "Mokranjcevih dana"i uopste svih tih nasih festivala niko ne komentarise.Niko ne pise o tome kako tzv.umetnici dolaze u unutrasnjost samo da bi se najeli i napili.Pa prvi je taj nazovi kompozitor Zoran Hristic bio mrtav pijan na proslogodisnjim Mokranjcevim danima,toliko da je slusajuci jedan od koncerata usmrdeo ceo Dom kulture.E da je on jedini...nakrkaju se,ponapijaju,stave pare u dzep i odu...a onda se hvale kako su imali dobru tezgu..i tako iz godine u godinu..

SVAKA CAS ZA TEMU!

Homoljske planine
Krepoljin:



Jedno od mnogih vrela(izvora recica) na Homolju:

Priča o carici i svinjarici

Daleko od saobraćajnica i „očiju javnosti“, ostaci Rimskog grada su dugo budili maštu meštana, posetilaca, istraživača i avanturista. Svako je na svoj način želeo da „dokuči“ šta se ovde zaista dešavalo u dalekoj prošlosti

Nekada davno bejaše nekakav car. Imao je i caricu sa kojom bi, verovatno, srećno živeo da ne beše i goleme nevolje. Naime, grad u kome su živeli je bio bezvodan. Trpeo je narod, trpeo je i car, ali je carici „prekipelo“! Objavila je da će se ponovo udati za onoga ko u grad dovede vodu. I nađe se i takav. I to kakav! Običan svinjar! Carica nije želela da prekrši obećanje, ali se to caru nije dopalo. Toliko se, kaže, rasrdio da je rekao da grad ubuduće nema ni leba, a kamo li vode. I ne samo to. Neće imati ni konje, ni svinje, niti bilo šta drugo. Tako barem kaže legenda. Bilo kako bilo, tek gradić podno Radan planine nazvaše Lebane, a okolna sela Svinjare i Konjino. Možda i zato da ih trajno podseća na nešto što su imali, a što su trajno izgubili.

http://www.casopishorizont.com/lebane.html

Kroz pustinju i prašumu

Područje valjevskih planina – Povlena, Jablanika i Medvednika, doskora je bilo zaboravljeno i od Boga i od ljudi. Tek sada, srećom, na svetlost dana izlaze predeli nestvarne lepote o kojima će se, verujemo, tek čuti...

Ljubitelji doručka u krevetu, mondenske garderobe i usluge „all inclusive“, teško da će se pronaći u ovoj priči. Ali istinski zaljubljenici u prirodu, ljubitelji avanture i pristalice aktivnog odmora, biće oduševljeni na svakom koraku. Rečni brzaci, obilje ribe, tajnovite špilje, zarasle šumske staze, pravo bogatstvo gljiva i lekovitog bilja, oduševiće svakog kome je dosadila gradska vreva i gužva. Posebna vrednost ovog područja su ljudi. Nema ih puno, ali treba reći da se ovde kućna vrata ni danas ne zaključavaju. Ako svratite, najpre ćete biti posluženi, a tek potom upitani ko ste i odakle dolazite.

http://www.casopishorizont.com/medvednik.html

Grob u mišjoj rupi

Više od 120 godina kosti nesrećnih ljudi je razvlačilo zverinje. Tek na zalaganje vladike Žičkog – Nikolaja Velimirovića, ostaci stradalnika su prikupljeni i u dva kamena groba položeni da večno kazuju o nesreći ljudskoj...

Kada se od Čačka krene ka Užicu, prođe Klisura i Ovčar banja, ubrzo se stiže i do starog železničkog mosta preko Zapadne Morave. Nekada je preko njega „tutnjao“ popularni „ćira“, prelazilo se traktorom i zapregama, ali ga je danas teško preći i pešice. Drvena gazišta su vremenom istrulila, pa je potrebno puno pažnje i hrabrosti da bi se stiglo do suprotne obale. Otprilike ovde počinje i Ovčarsko-kablarska klisura, mesto koje zbog mnoštva pravoslavnih hramova nazivaju i Srpskom Svetom gorom. Bespuće i brojni useci, špilje i pećine, bile su nekada prirodna zaštita monasima i narodu u teškim vremenima. Nažalost, bilo je i dana kada se od zla ni u „mišjoj rupi“ nije moglo sakriti

http://www.casopishorizont.com/kadjenica.html

В Р Ш А Ц








ВРШАЦ

У виноградаревој руци
Пруженој из облака
Златан грозд

У једном зрну кула од кукуруза
У другом чаробан брег
У трећем равница мајка

У осталим зрнима
Улице заспале у подне
И последње неукроћене гајде
Веће него Градска кућа

И неки високоучени звоници
И пшеницни двори и школе тишине
И радионице људи-пчела

Виноградарева рука помаже
Грозду да зри
И брани га од златокрадица

Васко Попа

Вршац - У давној прошлости у овим крајевима повремено живе Кимерци, Келти, Дачани. Римљани на месту данашње Вршачке куле имају своју осматрачницу. Њих смењују Сармати да би у VIII веку ове крајеве населили Словени, а век касније и Мађари.

Први писани документ у коме се помиње назив града Вршца потиче с почетка XIV века.

Од XIV века када је подигнут Вршачки град (Кула) у њему се смењују мађарски и српски господари, а једно време био је у поседу Ђурђа Смедерервца о чему постоји снажна традиција. 1425. године у време деспота Ђурђа Срби се насељавају и оснивају насеље Подвршац.


Од 1552. године када га освајају Турци он је у њиховој власти све до 1717. године, а њиховим одласком почиње нагли прилив нових становника као и привредно-економски и културни развитак.

Током XVIII века Вршац се шири и напредује, све више заузимајући истакнуто место у овом делу Угарске.

Уједињењем Српског и Немачког Вршца 1794. године, а нарочито добијањем тржишне привилегије 1804. године и статуса слободног краљевског града, Вршац постаје привредни, трговински и културни центар целог региона.

Већ 30-тих година XVIII века овде раде прве основне школе, а од 1790. године и прва латинска гимназија. Током следећег века у Вршцу се оснивају многе школе као што су: занатска, реална гимназија, пољопривредна, виша девојачка, учитељска и друге.

Многе позоришне дружине и позоришта гостују у Вршцу већ од краја XVIII века и бораве у њему чак по неколико месеци. Подаци о првим библиотекама говоре да су Вршчани имали јавне читаонице већ 1840. године, да би се касније оснивале и истовремено радиле и по три библиотеке.

Вршац 1855. године добија своју прву штампарију, а од 1857. године почињу да излазе прве новине. Током XИX века и до Првог светског рата овде је излазило готово стотину периодичних публикација на три језика, а штампано је и много књига.

Године 1882. Вршчани оснивају музеј који временом израста у једну од најзначајнијих културних инстиуција са непроценљивим културним благом у својим фондовима.

Бројна културна и уметничка друштва многих народа и народности који су овде живели и живе говоре о необично разноврсној везаности Вршчана за културни живот.

Вршац је од половине XIX века и и истакнути центар радничког и социјалистичког покрета на чијем су челу "Вршачки социјалисти" Лаза Нанчић и Јаша Томић.
Од 1918. Вршац је у саставу Југославије. 2. октобра 1944. године Вршац је коначно слободан град из ког су истерани фашисти, а тај датум се слави као Дан ослобођења.

Својим радом и залагањем град су афирмисале знамените личности као што су: Никола Нешковић, сликар, Јосиф Јовановић Шакабента, оснивач Граматикалне школе, Ђорђе Арсенијевић Емануел, генерал руске војске, Јован Стерија Поповић, драматург и песник, Гаврило Пекаровић, лекар педијатар, Лаза Нанчић и Јаша Томић, социјалисти, Паја Јовановић, сликар, Ференц Херцег, писац, Султана Чијук, оперска дива, Драгиша Брашован, архиректа, Бора Костић, шаховски велемајстор, Жарко Зрењанин, народни херој, Васко Попа, песник...

У Југославији Вршац се привредно развија, обнавља своју пољопривреду, развија индустрију и успоставља контиуитет са својим најбољим културним традицијама.

Вршац је данас привредно-пословно средиште у јужнобанатском региону и истакнути културно и образовни центар.

ЗНАМЕНИТИ ВРШЧАНИ



Јован Стерија Поповић (1806 - 1856)

Јован Стерија Поповић је најзнаменитија личност рођена у Вршцу. Гимназију је учио у Вршцу, Сремским Карловцима, Темишвару и Пешти; права у Кежмараку у Словачкој. По завршетку студија (1830.) био је професор, а од 1835. године, када је положио адвокатски испит, адвокат у Вршцу. Године 1840. одлази у Крагујевац на Лицеј за професора "природног права". Већ идуће године прелази, заједно са овом, тада највишом школом у Србији, у Београд. Уставобранитељска влада га је 1842. године поставила за начелника Министарства просвете. На овом положају је остао до 1848. године, радећи на организацији школства и просвете у Србији. Почетком те године поднео је оставку и вратио се у Вршац у коме је живео до смрти, повучен и усамљен, дубоко разочаран у живот и људе.

Јован Стерија Поповић је неоспорно једна од најзначајнијих фигура српске и југословенске књижевности. С правом је назван "оцем српске драме". Написао је прве праве трагедије на српском језику и генијалне комедије. Као трагичар, по узору на велике француске и немачке трагичаре, описивао је догађаје из историје српског народа. Његовом трагедијом "Смрт Стефана Дечанског" отвара се 1841. године београдско позориште "Театар на думруку". Од трагедија вредно је поменути прву Стеријину трагедију "Светислав и Милева", па "Милош Обилић или Паднуће сербског царства", затим "Несрећно супружество или Наод Симеон", "Скендербег" и "Лахан". Праву уметничку вредност показао је Стерија као писац комедија. Његов комедиографски таленат створио је снажна и велика књижевна дела, која су тим већа што је у српској књижевности уствари тек Стерија утро пут српској комедији. Први период у Стеријином писању комедија пада у време његовог живота у Вршцу измеду 1830. и 1840. године. У њима је Стерија овековечио свој родни град ликовима Кир Јање, Феме, Алексе Ружића и других. Комедије "Лажа и паралажа" (1830.), "Покондирена тиква" (1830.), "Тврдица" (1837.), "Зла жена" (1838.) и "Помирење" (1841.) доносе му признања савременика и репутацију "српског Молијера". Године 1841., 1842. и 1847. изведене су и неке Стеријине мање комедије: "Жениба и удадба", "Симпатије и антипатије", "Волшебни магарац", "Џандрљив муж", "Судбина једног разума" и "Превара за превару". Једину комедију, која у целини слика београдску средину "Београд некад и сад", Стерија је издао 1853. године. Последња комедија коју је Стерија написао били су "Родољупци". Ову значајну комедију Стерија није уопште штампао, па је остала још дуго после његове смрти у рукопису. Инспирацију за ову комедију Стерија је нашао у револуционарним догађајима 1848.-1849. године.

Стеријине комедије су уметнички верна слика једног дела српског друштва у Војводини у првој половини XИX века и носе богату галерију ликова. Стеријине комедије су прешле оквире свога времена, добиле трајну вредност и улазе у наше културно наследе. Разноврстан као писац, Стерија је писао и сатире, романе, расправе о књижевности и језику и рефлексивну поезију коју је издао у збирци "Даворје", једној од најбољих књига рефлексивне поезије у нашој књижевности. Боравећи у Србији као министар просвете, Стерија је основао Друштво српске словесности (сада Српска академија наука и уметности) и Народни музеј. Поставио је и темеље модерном школству Србије и био писац многих уџбеника. Јован Стерија Поповић је сахрањен на Православном гробљу у Вршцу.

ЗНАМЕНИТИ ВРШЧАНИ



Паја Јовановић (1859-1957)

Рођен је у Вршцу 1859. године у породици Јовановић, као син угледног фотографа Стевана и мајке Ернестине (родене Деот). Детињство и рану младост проводи у овом граду, у њему је запажен и његов таленат а сигурно је од великог значаја и чињеница да је имао прилику да види иконостасе Павела Ђурковића и Арсе Теодоровића у овдашњим црквама као и дела Јована Поповића. Прве подуке и сазнања примио је од свог учитеља сликања Водецког. Конацно опредељење за сликарство било је од тренутка када је израдио цртеже светитеља за рељефе на великом звону Саборне цркве који су изливени у Бечу. Са непуних 16 година отац га одводи у Беч на школовање. Академију ликовних уметности завршава 1880. г. похадајуци прво часове код професора Глипенкерла а касније и специјални течај код Леополда Карла Милера, познатог "оријенталисте". Још као студент награђиван је за рад "Рањени Црногорац". У наредном периоду, уочивши повећано занимање Европе за Балкан, слика углавном сцене из живота Албанаца, Црногораца, Херцеговаца, које ће му донети велику славу. Чувене су његове жанр - сцене "Издајица", "Мачевање", "Кићење невесте", "Борба петлова" и друге из тог периода.

Важни догађаји у његовом животу су две велике изложбе: Миленијска изложба у Будимпешти 1896.г. (за коју је припремао" Сеобу Срба" али је послат "Вршацки триптихон") и Светска изложба у Паризу 1900.г. за коју је урадио велику историјску композицију "Проглашење Душановог законика". У то време у пуном уметничком замаху, слављен и хваљен ствара низ великих композиција. После 1905.године посвећује се скоро искљуциво изради портрета у стилу академског реализма за богату клијентелу по којима постаје изузетно познат (Портрет сликара Симингтона, Портрет Михајла Пупина, Портрет уметникове супруге Муни, Портрет вајара Ђоке Јовановића и други). Поред великог броја мотива којима посвећује пажњу, сасвим скромно место заузима религиозно сликарство; урадио је иконостас цркве у Долову и Саборне цркве у Новом Саду, рађене без правог уметничког надахнућа. Највише времена проводи у атељеу у Бечу где се настањује а повремено борави и у Београду. Године 1940.г. изабран је за почасног грађанина града Вршца, а 1949. добија Орден заслуга за народ И реда. Живео је мирно и повучено у Бечу све до своје смрти 30.новембра 1957.г. По његовој жељи урна са пепелом пренета је у Београд, град коме је даровао и највећи део своје заоставштине и где се касније, 1970.године и отвара Легат Паје Јовановица, као и у Вршцу у згради Апотеке на степеницама, где је 1977. године отворена стална поставка Сећање на Пају Јовановића.


Крунисање цара Душана - Паја Јовановић


Женидба цара Душана - Паја Јовановић

ЗНАМЕНИТИ ВРШЧАНИ



Бора Костић (1887-1963)

Рођен је у Вршцу 1887. а умро у Београду 1963.године. Шах је научио од свога оца још у десетој години. Велика љубав према древној игри и изразити таленат убрзано су од њега стварали врсног шахисту. После завршетка школовања у родном граду, шаховско сазревање наставља током студија у Будимпешти и каснијег боравка у Бечу који је почетком XX века био центар европског шаха. Титулу шаховског мајстора освојио је на турниру у Будимпешти 1909.године, а велемајстора у Сан Рему 1911.године.У време Првог светског рата борави у Јужној и Северној Америци, где постиже низ запажених успеха играјући са тамошњим најјачим играцима. Вративши се у земљу наставља са успешним играма на многим међународним турнирима где, такође, постиже запажене успехе. Измеду 1924. и 1925.године одлази на светску турнеју, до тада највећу у историји шаха, обишавши готово цео свет.На путовањима Костић је играо симултанке, турнире, мечеве а држао је и предавања о својој земљи. Био је један од првих страних велемајстора који је имао могућност да гостује у СССР-у након Октобарске револуције играјући симултанке од Лењинграда до Владивостока. Један је од победника на првом првенству Југославије у шаху, одржаном 1935.године у Београду, а био је и члан југословенске екипе на олимпијадама 1927.,1931.,1935. и 1937.године.
Током своје богате шаховске каријере учествовао је на највећим турнирима широм света, и врло често се са њих враћао као победник. Био је велики познавалац шаховске теорије. Велики број његових партија остаће забележен у Шаховским уџбеницима.



Васко Попа

Први послератни модерни песник, рођен је у Гребенцу крај Вршца. Основну школу и Гимназију учио је у Вршцу, а Филозофски факултет је завршио Београду 1949. године. Живео је и радио у Београду.

Појава Васка Попе у послератној српској поезији означава снажан преокрет у односу на поетско стваралаштво његових савременика. Песнички израз Васка Попе је наклоњен афоризму, пословици, елиптичан је и језгровит.

За живота је објавио осам књига поезије које су чиниле круг и носе своје знамење:
"Кора" - 1953.
"Непочин поље" - 1956.
"Споредно небо" - 1968.
"Усправна земља" - 1972.
"Вучја со" - 1975.
"Кућа насред друма" - 1975.
"Живо месо" - 1975.
"Рез" - 1981.

Језик Васка Попе је сажет и лапидаран. Он пише кратке стихове без риме и интерпункције, који су блиски метрици српске народне поезије. После смрти Васка Попе у његовој заоставштини пронађена је недовршена књига песама "Гвоздени сад", затим незавршена целина "Лепа варош В", као и круг од пет песама под заједничким насловом "Луди Лала". Из заоставштине потиче још и 19 песама, као и књига записа о уметности и уметницима "Калем". У песничком зборнику "Од злата јабука" (1958.) у новом светлу је приказан поетски свет народних умотворина; у зборнику "Урнебесник" (1960.), поетски свет песничког хумора и у зборнику "Поноћно Сунце" (1962.), поетски свет песничких сновиђења. Васко Попа је један од најпреводенијих југословенских песника а и сам је преводио са француског језика. У Вршцу, 29. маја 1972. године, Васко Попа оснива Књижевну општину Вршац (КОВ) и покреће необичну библиотеку на дописницама названу "Слободно лишће". Исте године изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности. Један је од оснивача Војвођанске академије наука и уметности (14.12.1979.) у Новом Саду.
Васко Попа је први добитник "Бранкове награде" за поезију, установљене у Сремским Карловцима у спомен на Бранка Радичевића. Године 1957. добија Змајеву награду, 1968. Аустријску државну награду за европску литературу, 1976. награду за поезију "Бранко Миљковић", 1978. додељује му се награда АВНОЈ-а, а 1983. књижевна награда "Скендер Куленовић". Године 1995., у Вршцу, установљена је награда "Васко Попа" за најбољу књигу песама на српском језику и додељује се сваке године на дан песниковог рођења, 29. јуна. Умро је у Београду 1991. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана.


Јанко Лугошан – Халабура
У двобоју одсекао галаву турском аги (грб града Вршца)

Свети Теодор – Вршачки владика
1594. подигао чувену Банатску буну, заштитник града

Никола Нешковић (1720-1775)
Иконописац, Стеријин деда, осликао иконостас у капели Епархијског двора

Михаило Корман (1740-1812)
Први сенатор, кнез, градоначелник, заслужан за добијање Тржишне повеље града 1804

Константин Спајић (1769-1836)
Кнез, градоначелник, заслужан за добијање Тржишне повеље града 1804.

Јосиф Јовановић Шакабента (1743-1805)
Вршачки владика, мецена, пријатељ Доситеја, оснивач Граматикалне школе, иницијатор да Вршац добије статус слободног града

Ђорде Арсенијевић Емануел (1775-1837)
Генерал руске војске, освајач Кавказа, ратовао против Наполеона, председник суда декабристима

Гаврило Пекаровић (1812-1851)
Лекар педијатар, познат по «Чедољубљу», књизи о неговању деце, Стеријин пријатељ

Лаза Нанчић (1854-1887)
Вршачки социјалиста, писац и оснивач читаонице

Јаша Томић (1856-1922)
Наследник Светозара Милетића, писац песама, новела, романа, памфлета, чланака

Феликс Милекер (1858-1942)
Оснивач градског музеја, кустос, аутор књига, студија, («Повесница града Вршца» - 1886)

Ференц Херцог (1863-1954)
Један од најчитанијих и најплоднијих мађарских прозних писаца свих времена

Султана Цијук (1871-1935)
Оперска дива, члан позоришта у Београду и Новом Саду

Драгиша Брашован (1887-1965)
Архитекта светског гласа (нпр. зграда Извршног већа Војводине)

Иван Радовић (1894-1973)
Чувени сликар

В Р Ш А Ц

















Вршац је културно туристички, привредни и саобраћајни центар. Градско подручје одликује се богатством архитектонских стилова, лепо уређеним градским тргом, низом репрезентативних јавних објеката и споменика културе и уређеном парковском површином. У граду и околини постоји 19 категорисаних и заштићених споменика културе. Владичански двор и Манастир Месић су споменици највише категорије.

У Вршцу се налази познато позориште, регионални музеј, градска библиотека, зграда Конкордије, катедрала св. Герхарда, црква св. Николаја и други објекти од изузетног културно историјског значаја. У овом граду се налази најстарији градски парк у Војводини који је заштићен као споменик вртне архитектуре.


Вршац располаже солидном туристичко угоститељском базом са Хотелом "Србија", Вилом Брег и другим смештајним капацитетима.
Развијен културни и спортски живот у граду даје добру могућност за организовање квалитетне и функционалне туристичке понуде.

Знаменитости Вршца су:

Вршачка кула из XIV века, Градска кућа из XVIII века, Владичански двор из 18. века са пребогатом ризницом, манастир Месић из 16. века, катедралом св. Герхарда из 1863. год., црква св. Николаја из 1785.године. Све ово употпуниће Ваш туристички доживљај и ужитак Вашег боравка у Вршцу.

В Р Ш А Ц


Вршачки виногради



ДАНИ БЕРБЕ ГРОЖЂА

Из историје вршачког виногорја, први виногради у овом подручју помињу се још половином И века. Године 1494. на двору Угарског краља Владислава II, за аков вина плаћено је 10,5 златних форинти. турски путописац Евлија Челебија 1660. и 1664. године у својим путописима описује Вршац и винограде на брегу, у којима рађа румено, укусно и слатко грожђе.

Као интересантан податак треба издвојити прву изложбу вина у Вршцу, која је одржана 1857. године у кафани »Код два кључа«, што су уједно биле и квалификације за изложбу у Бечу те исте године када су први пут била излагана вршачка вина и награђена сребрном медаљом.

Имајући у виду чињеницу да је Вршац град познат по вину, за све љубитеље грожђа и доброг вина, традиционално се, сваке године, трећег викенда у септембру одржава манифестација под називом »Грожђебал«. Тих дана можете посетити многобројна културна, комерцијално-спортска дешавања, као и разне изложбе грожђа и вина. Са нама можете поћи и на чувени »Пут вина«. У пратњи нашег локалног туристичког водича, »Дани бербе грожђа« остаће Вам забележени у сећању као пријатни и незаборавни тренуци, богати традицијом, културом и спојем старог и савременог духа.



Стари Вршац

Moj predlog posetite Resavu! Manasija, Resavska pećina i vodopad Veliki Buk!
za bliže informacije: www.resava-tourism.com

Да ли сте знали за цркву Лазарицу...

Шљиве наслутиле пораз

У порти мале цркве брвнаре на обронцима Радан планине све шљиве расту тако што се уврћу око своје осе. Младица која се пресади изван црквеног дворишта се убрзо расплете и наставља да расте уобичајено. Према предању, све је почело доласком војске кнеза Лазара, која се уочи боја на Косову овде причестила

Спирално увијена стабла

Уочи Косовске битке, 25. јуна 1389. године, војска кнеза Лазара је стигла и до мале цркве у близини села Пролом. Ту су застали, Богу се помолили и на крају причестили. Током верског обреда су шест пута обишли око цркве, а како се војска кретала тако су се за њима окретала и стабла засађених шљива. Војска је наставила даље, у бој и пропаст, а за њима су остала спирално увијена стабла, да би и данас, шест векова касније, подсећала на овај помало заборављени догађај. Ово је само једно од бројних предања која се и данас могу чути у Топличком крају. Међутим, оно што заиста побуђује пажњу је чињеница да шљиве у порти цркве брвнаре и даље расту на исти начин. Без обзира на то да ли је реч од давно осушеним стаблима или тек засађеним младицама, шљиве се и данас спирално увијају, дајући тиме нови повод за разна тумачења и народна веровања, али и задатак науци која, засад, нема логично објашњење.

http://www.casopishorizont.com/prolomlegenda.html

ЕРГЕЛА ЉУБИЧЕВО







На десној обали Велике Мораве налази се једна од најстаријх српских ергела, ергела ''Љубичево''. Остала је прича да су се на том терену узгајали коњи још у доба Драгутина и Милутина Немањића, око 1280.године. Званични подаци Љубичево помињу тек половином 19. века. Претечу данашње ергеле представљало је пољопривредно добро ''Морава'', које је кнез Милош Обреновић узео од Турака. По његовом наређењу, крајем септембра 1858.године, на пољопривредно добро ''Морава'' из економских и здравствених разлога пребачено је 49 пастува из државне ергеле ''Добричево'' ( коју је 1852. године код Ћуприје основао кнез Александар Карађорђевић ).Тако је створено пастувско станиште у Пожаревцу. Већ 16. априла 1860. године, кнез Милош поклања ово пољопривредно добро заједно са ергелом држави.
Тај датум представља рођендан Љубичева.

На захтев кнеза Михаила, министарство финансија на чијем је челу био К. Цукић, 20. маја 1866. године доноси решење да се државна ергела у будуће зове ''Љубичево'' у част кнежеве мајке кнегиње Љубице. Од свог настанка, па све до 1912. године ергела се убрзано развија. Те, 1912. ергела је имала 156 кобила и преко 200 омади. После Балканског и Првог светског рата ергела је готово уништена. Љубичево остаје без коња.

Рад ергеле поново је обновљен 1920. године прикупљањем преосталог коњског фонда по Србији и куповином 25 кобила матичног запата. То је почетак успона српског коњарства и успона ергеле Љубичево, који ће трајати све до 1941. године. Непосредно пред избијање Другог светског рат, фонд коња на ергели броји чак 344 грла, од чега 100 пастува и 70 кобила пунокрвне и полукрвне енглеске расе, као и нониуса и липицанера. У току рата изгубљено је 40% коњског фонда у Србији. Ратна разарања и пљачка десеткују и коњски фонд ергеле, тако да крај рата ергела дочекује са свега 83 грла, од чега 63 арапских и 20 енглеских пунокрвних коња.

Након рата поново се приступило обнови ергеле. Решењем Министарства народне одбране формирано је пет војних ергела , међу којима и Љубичево. Примарни задатак ергеле је да ради на узгоју и размножавању издржљивог коња полукрвне енглеске расе, који ће се користити у армији и у пољпривреди. Уз полукрвне, ергела у овом периоду држи и мањи запат пунокрвњака као коректуру за полукрвни узгој. Љубичево постаје центар за усавршавање коња.

Период процвата Љубичева трајао је кратко, већ 1951. године војска се одрекла коња што је означило почетак краја за Љубичево. Коњ је проглашен нерентабилним и у раду у пољопривреди. 1958. и 1959. долази до распродаје коња и тако је Љубичево поново без коња. Већ 1966. године Коњичко друштво ''Кнез Михаило'' ( у то време коњичко друштво ''Вељко Дугошевић'') долази на идеју да ергелу обнови својим кадровским потенцијалом и скромним материјалним средствима. У ту сврху поклања ергели пастува Јупитера и кобиле Корону, Афродиту, Видру, Невесту и Елиду са чиме почиње нова ера у развоју пожаревачке ергеле. 1976. годин купују се у Мађарској кобиле: Терна, Цингар, Терминус и Лакме, а у исто време купљен је и пастув Фактор у Немачкој. Рад на побољшању приплодног материјала наставља се и 1978. Купује се у Енглеској пастув Вићенцо и неколико кобила који су освежили узгој у ергели.
Од тог периода ергела се развија у оквиру својих могућности и успешно наступа на хиподромима широм Србије.


Писмо Кнеза Милоша Совјету

'' Као што сам јутрос Совјету препоручио да се озбиљно постара о томе да се правителствена ергела добрбо устрои,како би земља од ње асну имала,то к постжениу те цељи и иза олакшати правителству и народу моме велике трошкове које би око тога морали чинити, ја уступам на корист исте ергеле правителству српском и поклањам му добро моје звано Морава које се у окружиу пожаревачком наоди. Овај акт нека сматра Совјет као уступление и тапиу од моје стране и нека попечителство финансија о томе извести да би добро као правителствено у своје књиге увело.''

Топчидер 16. апр. 1860 Милош Обреновић
''Морава'' мења име у ''Љубичево''
...''Почем наименовања држ.добра на коме постоји заведеније правителствене ергеле није опредељено ни називање уобичајено ''Морава'' нескладно се употребити може, то је министар финансија по саизволенију Његове Светлости Књаза

решио:

да се правителствено добро до Пожаревца на Морави лежеће на коме постоји заведеније државне ергеле у будуће зове ''Љубичево''.
Ово решење да се саобшти управителству држ.ергеле и да се у новинама званично огласи.''

20. маја 1866.
Београд Министар финансија
К.Цукић

ПОЖАРЕВАЧКИ ХИПОДРОМ


Некад...

...и сад






Пожаревачки хиподром најстарији је спортски објекат у Пожаревцу и околини . Његова изградња започета је 1892. године, исте године када је основан одбор Дунавског кола јахача за пожаревачки округ, а прве трке на њему одржане су већ наредне 1893. године.

Пожаревачки хиподром данас спада у ред најуређенијих спортских објеката ове врсте у Србији. Налази се на удаљености од око 3 км од центра града. Простире се на површини од 50 ха и има све услове за организовање свих врста коњичких такмичења. Спортски део чине две тркачке стазе и то: галопска, травната, стаза дуга 1550 м, касачка стаза, са шљакастом подлогом дуга 1440 м и скакалиште за препонске утакмице. Обе тркачке стазе и скакалиште су ''А'' категорије.

Спортски део хиподрома краси и велелепна бетонска трибина која прима око 20.000 гледалаца. Члановима Друштва на располагању је и пешчана стаза за тренинг дуга 2000 м. На хиподрому постоје 4 штале са укупним смештајним капацитетом од 77 боксева и простором за смештај кабасте хране – сена и сламе, као и затворени магацински простор за смештај и чување зрнасте хране. У непосредној близини шталског круга налазе се и 4 падока која се користе за испуст коња и за рекреативно јахање.

Лепу слику пожаревачког хиподрома употпуњује и ресторан ''ХИПОДРОМ'' који свим посетиоцима пружа добру и квалитетну услугу.

ЉУБИЧЕВО

Endurance - даљинско јахање

ЉУБИЧЕВО

Endurance - даљинско јахање

ЉУБИЧЕВО

Endurance - даљинско јахање

ЉУБИЧЕВО

Волтижовање

ЉУБИЧЕВО

Волтижовање

MEDIJANA






Arheološko nalazište koje potiče iz IV veka. Nalazi se na putu između Niša i Niške Banje i predstavlja ostatke rezidencije rimskog imperatora Konstantina Velikog, koji je 274. godine rođen u Nišu. Mediana predstavlja ostatke carske palate sa peristelom lukzuznih vila sa podovima od mozaika i fresaka (oko 600m2 ), ekonomske zgrade sa pitosima, terme, ostatke utvrđenja, cisterne za vodu i druge zgrade, koje svedoče o bogatstvu i kulturi tadašnjeg Naissusa (naziv grada Niša u vreme rimske vladavine).







Organizovanija arheološka istraživanja na Medijani otpočela su 1932. godine. Do 1939.g. otkopan je Nimfeum, bazen sa mozaicima, nad kojim je 1936. godine podignuta današnja zgrada muzeja. Posleratna iskopavanja nastavljena su 1961.godine, kada je arheološkim sondama utvrđeno prostranstvo Medijane, raspored objekata i urbanizam naselja.




Na Medijani, bliže Nišavi,otkopano je 1972/73.godine praistorijsko naselje iz vremena Egejske seobe u XIII veku pre n.e. To su plitke jame četvrtastog oblika, načinjene od lakog materijala, slične nalazima u Rumuniji - kolibe zolnike.









Iste, 1972.godine, u peristelu carske palate otkriven je grupni nalaz skulptura, 16 oštecenih statua koje prestavljaju božanstva: Asklepija-boga lekarstva, njegove cerke Higije-boginje zdravlja, Dionisa-boga vina,veselja i plodnosti, snažnog Herakla i Satira-demona. Skulpture su uništene prilikom najezde Huna 441.godine.

Kao jedno od najvećih antičkih nalazišta u nas, Medijana je već 1949.godine stavljena pod zaštitu zakona, a 1979.godine, odlukom Skupštine Srbije, proglašena je kulturnim dobrom od izuzetnog značaja.