MITOVI O ALBANSKOM NACIONALNOM IDENTITETU

MITOVI O ALBANSKOM NACIONALNOM IDENTITETU

NEKI KLJUČNI ELEMENTI, ONAKO KAKO SU IZRAŽENI U DELIMA ALBANSKIH PISACA U AMERICI U PRVOJ POLOVINI DVADESETOG VEKA

Noel Malkolm

,DREVNI ILIRI U ANTANTI: POSLE 2.000 GODINA USAMLJENE BORBE ALBANCI UDRUŽUJU SNAGE SA VOJNICIMA DEMOKRATIJE – SUMRAK ŽIVOPISNE NACIJE.’
Bio je ovo naslov koji je dočekao čitaoce New York Evening Sun-a jednog septembarskog dana 1918. Teško da bi neko mogao da poželi bolji primer mitskog mentaliteta na delu: dva milenijuma istorije sažeta su u jednoj jedinoj frazi, a ,,drevni” i savremeni svet dovedeni su u neposrednu vezu tako da se nagoveštava skoro večna albanska ,,nacija”, gde je njen identitet iza ili izvan same istorije.
Pronašao sam kopiju ovag članka New York Evening Sun-a u prvom izdanju The Adriatic Review-a, mesečnog časopisa koji izdaje Panalbanska federacija Amerike, ,,Vatra”. Dok se je Prvi svetski rat bližio kraju, aktivistima Vatre – koja je u to vreme bila lobistička organizacija, taman koliko i kulturna ustanova – očigledno je bilo drago da vide da njihova otadžbina toliko privlači pažnju američke štampe; zaista, ovo mitskopesničko pozivanje na ,,Drevne Ilire” možda je odraz uticaja Vatrinih sopstevenih kao i publikacija drugih albanskih pisaca u Americi, čije su aktivnosti tokom prvih dvadeset godina ovog veka predstavljale izvaredan procvat građenja albanskog imidža i podizanja svesti.
Vatra je osnovana 1912. od jednog broja albanskih udruženja po raznim američkim gradovima; sa sedištem u Bostonu, koji je imao jednu od najstarijih i najveċih albanskih zajednica u Sjedinjenim državama. Zahvaljujuċi prvenstveno blizini Univerziteta Harvard, Boston je privukao neke od vodeċih albanskih intelektualaca prvih decenija dvadesetog veka – pre svih, Fana Nolija i Faika Konicu. Noli je na Harvardu dobio svoju Bachelor of Arts diplomu, a i Konica je tamo studirao neko vreme; još jedan harvardski diplomac bio je Konstandin Čekrezi, koji je tokom 1916. u Bostonu objavljivao svoj sopstveni časopis Ilirija, pre preuzimanja uredništva The Adriatic Review-a od Nolija 1919. U to vreme je u Bostonu bio aktivan i Kristo Dako, koji je 1913. postao urednik Vatrinog nedeljnog lista Dielli; Dako je takođe dao veliki doprinos još jednom polumesečnom časipisu, Ylli i Mengjezit, objavljenom tokom 1917-20. Iako manje ugledni nego Konica i Noli, ova dva pisca i urednika ċe odigrati važnu ulogu u predstavljanju Albanije svetu: Čekrezijeva ,,Prošlost i sadašnjost Albanije” (Njujork, 1919) bila je prva knjiga o Albaniji na engleskom, koju je napisao Albanac, dok ċe Dakova Zogu I, Kralj Albanaca (Tirana, 1937) biti prvo delo o albanskoj istoriji i politici koje ċe biti objavljeno u Albaniji na engleskom jeziku.
Pisanje ova četiri čoveka i ostali članci koji su bili sadržani u žurnalima koje su oni uređivali, ne čine sasvim homogeno telo materijala; čak i tokom prvih godina bilo je razlika u naglasku i pristupu, a tokom perioda između ratova, među njima ċe se otvoriti neke snažne političke podele. Međutim, njihovo pisanje o centralnim pitanjima albanske istorije i albanskog identiteta zaista se odlikuju snažnim zajedničkim skupom tema i argumenata – naročito tokom ključnog perioda 1912-21. To su bile godine kada je postojanje albanske države prvo prihvaċeno od Velikih Sila, a onda toliko potpuno ugroženo ratom da su Albanci i njihovi predstavnici morali ponovo da se raspravljaju da bi nanovo uspostavili pojam albanske državnosti u posleratnom sporazumu.
Kao što je često zapažano, Albanija je jako kasno dostigla nacionalnu državnost i imala je samo kratak vremenski prostor – u suštini period 1878-1921 – tokom koga bi izgradila onu vrstu nacionalne svesti i nacionalne ideologije koja se je, u veċini drugih evropskih zemalja, razvijala bar još od prvih naznaka romantizma. Takođe, više nego u slučaju bilo koje druge zemlje, Albanija je za razvoj svoje nacionalne ideologije zavisila od intelektualaca, koji su živeli van albanskih prostora. To je uglavnom bila posledica osmanslijske politike neprijateljstva prema obrazovanju na albanskom jeziku; ali je to takođe bio odraz činjenice da je ključna bitka za nezavisnost Albanije morala da se vodi, ne po gorama i dolovima Balkana, veċ u srcima i umovima zapadnih političara od čije je volje zavisila. Dve radnje koje se ponekad u istoriji drugih naroda mogu razlikovati – gajenje nacionalne samosvesti među domaċim stanovništvom i predstavljanje nacionalnih objava spoljnom svetu – u albanskom slučaju, stopili su se u jedno.
Pisanje albansko-američkih publicista ranog dvadesetog veka odigralo je, verujem, značajnu ulogu u tom dva-u-jednom procesu. Ne tvrdim da su argumenti kojima su se koristili bili izvorno njihovi: u skoro svakom slučaju moguċe je pratiti njihove teme i motive unazad do ranih pisaca, kako albanskih (ili abreških), tako i nealbanskih. Ali, uzevši u obzir zakasneli razvoj albanske nacionalne ideologije i presudni značaj druge decenije dvadesetog veka u stvaranju i opstanku albanske države, ovo telo zapisa zaista pridobija posebanu važnost. Svrha ovog rada je da se istraže ovi zapisi, izdvajajuċi neke od karakterističnih mitskih argumenata koje sadrže. Poput drugih prilagača ovom izdanju, ja ne koristim termin ,,mit” i ,,mitsko” da nagovestim da je sve što je tako obeleženo pogrešno i apsurdno; neki od ovih mitova zasnovani su na ozbiljnim istorijskim argumentima, neke od čijih elemenata još uvek prihvataju savremeni naučnici. Pojam ,,mit” se pre koristi da ukaže na simboličan, emotivni, talismanski način na koji su takve ideje funkcionisale, kako kao komponente identiteta, tako i kao oružja u ratu suprotstavljenih političkih i istorijskih tvrdnji.

Albanski mitovi o nacionalnom identitetu – četiri kategorije

Mitovi o identitetu su obično istorijski mitovi: iznose tvrdnje o identitetu tokom vremena. Ali su takođe i neistorijski: tvrde neku vrstu vanvremenske stalnosti i solidnosti, u nastojanju da se uspostavi identitet kome ne može da naškodi protok, razvoj ili raspad. (Pretpostavlja se da ti procesi važe za druge narode, kojima nedostaje taj posebni mitom ojačani identitet.) Posmatrajuċi čitav spektar albanskih nacionalnih mitova, možemo da razlikujemo četiri glavne kategorije: mit o poreklu i prvenstvu; mit o neprestanoj nacionalnoj borbi; i mit o ravnodušnosti prema veri. Od njih je prvi neposredno istorijski, s obzirom da se bavi uspostavljanjem vremenskog prvenstva nad ostalim narodima. Ali podvlači i druge mitove: pruža identitet Ur-albanskog naroda čije se nepromenjene osobine (etnička homogenost, kulturna čistoċa, nacionalna borba i verska ravnodušnost) zatim javljaju kroz albansku istoriju.

Mit o poreklu i prvenstvu

,,Danas je opšte prihvaċeno”, pisao je Kostandin Čekrezi 1919., ,,da su Albanci najdrevnija rasa u Jugoistočnoj Evropi. Svi pokazatelji ukazuju na činjenicu da su oni potomci arijevskih emigranata, koji su u istorijska vremena predstavljeni srodnim Ilirima, Makedoncima i Epircima.”

Ti ,,najraniji arijevski emigranti” mogli su se, kako je on tvrdio, poistovetiti sa ,,Pelazgijancima”. Kristo Dako se je slagao; dve godine ranije napisao je da su Albanci ,,proizvod kombinacije drevnih Ilira, Makedonaca i Epiraca, koji su svi bili potomci drevnijih Pelazgijanaca. Ti Pelazgijanci bili su prvi narod koji je došao u Evropu. …” Ova ,,pelazgijanska” teorija koja je albancima pružala neku vrstu rasne nadređenosti nad ostalim narodima u Jugoistočnoj Evropi – ili možda ukratko u Evropi – bila je kamen temeljac na kome su počivali svi ostali delovi mita – podsticala je priču o albanskom identitetu.
Pitanja o poreklu su sasvim ispravna istorijska pitanja, čak i ako celokupan spektar dokaza koji su potrebni da bi se pružio konačan odgovor možda nije uvek dostupan. U slučaju Albanaca, savremeno školstvo zapaža snažnu ravnotežu moguċnoasti u korist mišljenja da su zaista potomci drevnih Ilira. Dokazi za ovo su prvenstveno lingvistički; njihov značaj je postao bitan tek s razvojem savremene (dvadesetog veka) nauke o istorijskoj lingvistici. Međutim, dugo pre toga, verzije ,,Ilirske” teorije o albanskom poreklu razvijale su se u konkurenciji sa drugim hipotezama, od kojih je najuticajnija bila ona, koja je Ur-Albance poistoveċivala sa stanovnicima kavkaske oblasti, koja je (klasičnim geografima) takođe bila poznata kao ,,Albanija” i pretpostavljala je da su otud migrirali na Zapadni Balkan u poznom klasičnom ili ranom srednjem veku.
Ovu kavkasku teoriju prvi put su izneli renesansni humanisti (kao Enej Silvije Pikolomini) koji su bili upoznati sa radom klasičnih geografa i istoričara; razvio ju je 1820-ih francuski diplomata i uticajni pisac o Balkanu Fransoa Pokevil; a 1855. ju je predstavio Nikolaos Nikokles, Grk na doktorskim studijama u Getingenu, kao kritički odgovor na delo Johana Georga fon Hana. Do kraja devetnaestog veka, ova teorija je bila u uzmaku, zahvaljujuċi radu lingvista koji su dokazali da je albanski definitivno indoevropski, a ne kavkaski jezik. Jedan poslednji pokušaj vraċanja te teorije, međutim, učinio je arbreški pisac, Frančesko Tajani, koji je pretpostavio da su Ur-Albanci bili Skiti koji su govorili indijski jezik, ali čije je prebivalište, pre nego što su se odselili u Albaniju, bilo na Kavkazu. Sa simpatičnom dovitljivošċu, Tajani je reč ,,shqiptar” (Albanac) izveo iz sanskritskog ,,kship”, što znači ,,boriti se” i ,,tar”, što znači ,,luk” – pokazujuċi tako, bar na sopstveno zadovoljstvo, da su prvobitni Albanci bili skitski strelci.

Kliknite za proširenje...

U retrospektivi, čini se da je očigledno da se zagovornici kavkaske teorije nisu bavili samo onim ,,što je babi milo”, nego i selektivnom upotrebom klasičnih autora, njihovim bizarno izmišljenim etimologijama i, u nekim slučajevima (kao što je rad Nikoklesa), njihovom providno političkom motivacijom. Ipak, mora se istaċi da čak i oni autori, koji su razvijali ,,pravilnu” (ilirsku) teoriju o albanskom poreklu nisu uvek bili bez tih istih mana. Mada je prva velika objava ilirske teorije, koju je 1774. objavio nemački naučnik Johan Tunman bila i proizvoljna i zasnovana uglavnom na istorijskim dokazima, buduċi pisci utkali su tu teoriju u daleko mitskopoetičniji šablon argumenata, poistoveċujuċi Ur-Albance sa Pelazgijancima – kobajagi mitskom populacijom, koju je Herodot opisivao kao, negrčke i pregrčke stanovnike balkanskog poluostrva.
Izgleda da je ovde ključni potez povukao francuski geograf Konrad Malte-Brun; njegovo zanimanje za Albance podstakao je arbreški učenjak Anđelo Maši, čije je Discorso sull’ origine, costumi e stato attuale della nazione Albanese (Napulj, 1807.) ponovo izdao u prevodu na francuski i sa svojim kritičkim komentarima, u svojoj zbirci Annales des voyage u više tomova. Maši je tvrdio da su jezici kojima su govorili Iliri, Epirci i Makedonci u klasična vremena bili u suštini jedno te isto i da je to bio izvor albanskog jezika; međutim, taj Ur-jezik nije poistoveċivao sa pelazgijanskim. Taj korak je kasnije preduzeo sam Malte-Brun, u kasnijem izdanju, mada na nešto konfuzniji način. Prema Malte-Brunu, Albanci su bili potomci ilirskih plemena, koja su govorila jezik ,,srodan” onom pelazgijanskom, dardanskom, grčkom i makedonskom. Međutim, iako je poistovetio Albance sa ,,Ilirima”, a njihov jezik sa, u suštini, ,,pelazgijanskim” (,,albanski jezik je drevna, značajna i jedinstvena karika u velikom lancu pelazgijansko-helenskih jezika”), Malte-Brun je pelazgijanski opisao kao primitivnu verziju grčkog i razdvojio ga je od ilirskog, koji je smatrao ogrankom tračanskog jezika. Ovo dvosmisleno pozivanje na pelazgijansko poreklo opet je ponovio jedan drugi uticajni arbreški pisac, Đuzepe Krispi u svom ,,Memoria sulla lingua albanese”.
Autor koji je uklonio ove zabune i konačno uspostavio pelazgijansku teoriju u nešto što ċe postati njen klasični oblik, bio je veliki albanolog Johan Georg fon Han u njegovom ,,Albanesische Studien 1854. Fon Han se je vratio na Mašijevu prvobitnu klasifikaciju Ilira, Epiraca i Makedonaca kao jedinstvene lingvističke grupe (koja čini Ur-albanski jezik) i toj teoriji je dodao Malte-Brunovo poistoveċivanje Ur-Albanaca sa Pelazgijancima: što je značilo da jezik kojim su govorili Pelazgijanci nije bio verzija grčkog, veċ nešto drugo i možda drevnije. Ta teorija je brzo zaživela među albanskim piscima: jedan od prvih albanskih nedeljnika (štampan na albanskom i grčkom, a objavljivan u grčkom gradu Lamiji 1860-1) nosio je naslov ,,Pellazgu”; Paško Vasa je prve stranice svog uticajnog pamfleta ,,Istina o Albaniji i Albancima” (1878) posvetio priči o Pelazgijancima, a drugi časopis pod nazivom ,,Pellazgu” objavljivala je albanska zajednica u Kairu 1907.
Prvenstvena namena te pelazgijanske teorije bila je da se uspostavi tvrdnja o prvenstvu. Prema rečima Krista Daka, Albanci su bili ,,autohtoni stanovnici balkanskog poluostrva, kojim su vladali hiljadama godina pre nego što su Varvari uopšte prešli Dunav. Poistoveċivanjem sa Pelazgijancima, Albanci su mogli da tvrde da su bili prisutni u svojoj balkanskoj otadžbini, ne samo pre ,,varvarskih” osvajača poznog rimskog doba (kao što su Sloveni), ne samo pre samih Rimljana, veċ, takođe, što je još važnije, pre Grka. Kako je Fan Noli to postavio u svom članku napisanom 1916, ,,Albanci su jedini pravni vlasnici Albanije. Posedovali su tu zemlju od pamtiveka, dugo pre nego što su Grci i Sloveni došli na balkansko poluostrvo. Dako je takođe naglasio temu ,,vlasništva”: ,,Albanac”, napisao je, ,, jeste potomak prvobitnih vlasnika tog tla”. Albanski politički lideri oseċali su se teritorijalno ugroženima od Grčke još od 1881, kada je veliki deo janinskog vilajeta dat grčkoj državi. Njihovi strahovi su osnaženi prenosom same Janine Grčkoj 1913, a pojačaċe se 1918 kada je procurela vest o tajnom sporazumu sila Antante iz 1915, kojim je grčkoj obeċan veliki deo Južen Albanije. Mada pomisao na zasnivanje današnjih geopolitičkih pretenzija na teorijama o drevnim balkanskim plemenima savremenom čitaocu sigurno izgleda bizarno, nije teško razumeti emotivnu sklonost Albanaca takvim teorijama u to vreme.
Međutim, posledice pelazgijanske teorije otišle su dalje od pozivanja na ,,istorijsko pravo” na teritoriju. Omoguċila je svojim zagovornicima da tvrde da su neki od najčuvenijih elemenata drevne grčke kulture i istorije pelazgijanskog, pa samim tim i ,,albanskog” porekla. ,,Neka se zna”, objavio je Kristo Dako, ,,da Filip i njegov sin Aleksandar Veliki, kao i svi Makedonci nisu bili Grci, veċ preci Albanaca”. Čekrezi je, slično tome, mogao samouvereno da uzgred pomene ,,Aleksandra Velikog, čije ilirsko-albansko poreklo je nesporno”. Najveċe širenje helenske civilizacije i vlasti se je dakle dogodilo zajvaljujuċi ,,Albancu”, a ne Helenu.
Sličnu, ali suptilnija insinuaciju ,,albanskog” elementa u grčkoj civilizaciji podstakla je Herodotova izjava da su Grci od Pelazgijanaca naučili imena mnogih svojih bogova. Lativši se te naznake, Malte-Brun i Krispi su smislili albansko poreklo za razna grčka imena: Tetida (jedna od Nereida, Ahilova majka) izvedena je od ,,det”, ,,more”, boginja Hera od ,,erё”, ,,vetar”, Deukalion (čovek koji je ponovo naselio zemlju posle Potopa) od ,,dhe ka lёnё”, ,,napustio je zemlju” (što se odnosi na njegovu plovidbu tokom Potopa), itd. Tu etimološku igru igrali su i Fon Han (Hronos od ,,krujё”, ,,izvor”; Deukalion od ,,dhe”, ,,zemlja” i ,,kalli”, ,,klip kukuruza”) i Paško Vasa (Hronos od ,,kohё”, ,,vreme”; Haos od ,,has”, ,,onaj koji jede”; Muze od ,,mёsoj”, ,,podučavam”).
Albanski publicisti u Americi su s entuzijazmom prihvatili takve argumente: Čekrezi je pominjao ,,albanskog Zevsa, na koga je čak do danas sačuvano seċanje u imenu Boga ,,Zot” kod savremenih Albanaca”, dok je Dako proziveo skoro čitav spisak izvedenica, ma kako sumnjive bile, koje je predložio Paško Vasa. Kako je Dako to objasnio, ,,Do nedavno se je smatralo da je mitologija koja se uči u školama kao ,,grčka mitologija” helenskog porekla. Albanski jezik pruža dovoljno materijala da pokaže da to nije tačno”. Još jedna, nešto praktičnija primena ovakvog načina argumentacije bila je da se grčka imena oblasti naseljenih Albancima izvedu od albanskih reči, da bi se poduprle tvrdnje o drevnom vlasništvu nad teritorijom: tako da su, po Čekreziju, ,,istorijska imena onoga što danas nazivamo Južnom Albanijom i Epirom bila ,,Tesprotija”, t.j. zemlja vreċonoša, što je vrlo jasno izraženo na albanskom ili ,,Molozija”, t.j., ,,Zemlja planina”. Tako je u pamfletu objavljenom u Engleskoj 1918. i ponovo objavljenom u ,,The Adriatic Review”, Mehmet Beg Konica izveo Imatiju (drevno grčko ime za Makedoniju) od ,,e madhe”, ,,veliko” i Iliriju od ,,liria”, ,,sloboda”.
Takve izvedenice, od kojih bi skoro sve bile odbačene od savremenih učenjaka, ispoljavaju neke klasične osobine mitskog načina razmišljanja. One zanemaruju razlike između predačke prošlosti i sadašnjosti, poistoveċujuċi drevne Pelazgijance sa ,,Albancima” (otprilike kao kada bi neko govorio o drevnih stanovnicima Britanije kao o ,,Englezima” ili o drevnim Galima kao o ,,Francuzima”) i pretpostavljajuċi da su govorili jednom vrstom savremenog albanskog jezika. Umesto da rasvetljava prirodu dugog procesa promene tokom vremena, etimologija se, dakle, koristi da nagovesti večnu sadašnjost. Čakštoviše, u prošlost se ugrađuje nekakva vrsta namernosti: prema klasičnim imenima se ne odnosi kao prema proizvodima slučajnosti i promene, veċ kao prema zagonetkama i rebusima, koje je lukavo osmislio um nekoga ko govori albanskim jezikom. A tamo gde se radi o vezama sa Grcima, ovi argumenti rade nešto vrlo karakteristično za mitsko razmišljanje: iskorišċavaju dvolični status, koji je Malte-Brun prvobitno dao Pelazgijancima, pelazgijanska teorija istovremeno navodi da su Grci bili prilično različiti od Albanaca (s obzirom da su puki strani imigranti u zemlji albanskih predaka) i da su nekako nastali od Albanaca, kulturno ili čak lingvistički. (Po Dakou, učenjaci su bili ubeđeni da je albanski jezik najdrevniji jezik Evrope, majka grčkog i latinskog.)

Kliknite za proširenje...

Mit o etničkoj homogenosti i kulturnoj čistoċi

Usko povezan sa mitom o poreklu bio je mit o čistom, homogenom etničkom identitetu: uz tvrdnje da su Albanci uvek živeli na istom mestu, takođe je bilo neophodno da se pokaže da su uvek ostali čisti Albanci, netaknuti bilo kakvim upadom, mešanjem ili razvodnjavanjem stranim elementima. Mada su možda neki drugi mitovi o albanskom identitetu sadržali elemente istorijske istine, ovaj teško da se uopšte može odbraniti: savremeni učenjaci znaju da ni jedna balkanska populacija nije ostala u vakuumu i da su sve prošle kroz mnoga svakojaka etnička mešanja. U slučaju Albanaca, dodati sastojci bi obuhvatali Rimljane (i sami raznovrsnog etničkog porekla), Slovene (naročito tokom ranog srednjeg veka, kada su bugarski slovenski doseljenici prodrli u veċi deo Albanije), Grci i (u mnogo manjem broju) Turci. A, kao i genetski rezervoar Albanaca i njihov jezik sadrži mnogo različitih elemenata, tako da i njihov jezik, kultura i način života odražavaju mnoge uticaje koje su usvojili, kao što je lingvističko nasleđe latinskog i slovenskog rečnika i snažan kulturni pečat Osmanlija.
Međutim, mit o etničkoj homogenosti i kulturnoj čistoċi, drugačije je diktirao. Kako je 1917. objasnio Kristo Dako, ,,izgleda da je rimsko osvajanje malo toga promenilo u društvenim uslovima Albanaca. Oni su još uvek očuvali svoj jezik i svoje nacionalne manire i običaje, a i dalje su ostali jedinstven i neobičan narod. Dve godine kasnije Kostandin Čekrezi je napisao:

,,Tokom svoje duge istorije, Albaniju su napadale razne civilizovane, polucivilizovane i varvarske rase. Gali, Rimljani, Goti, Sloveni, Normani, Venecijanci i, na kraju, Turci … Tolike najezde i uticaji teško da su ostavili vidljive tragove, ponajmanje na nacionalne osobine, tradicije, običaje i jezik albanskog naroda.”

Sasvim je razumljivo što su albanski pisci imali potrebu da iznose ovakve tvrdnje u vreme kada su grčki propagandisti tvrdili da Albanci uopšte nisu pravi narod, da je njihov jezik bio samo buċkuriš drugih jezika i da je svaki albanski član grčke pravoslavne crkve ,,ustvari” Grk. Istovremeno, slovenski publicisti su ili tvrdili da su Albanci sa Kosova ,,ustvari” Sloveni ili da su ,,Turci” koji mogu biti ,,vraċeni” u Tursku. Onda i ne iznenađuje što je Čekrezi sa naročitim žarom tvrdio da Turci nisu ostavili ni najmanji kulturni uticaj na Albancima: ,,gnusni Turčin bio je potpuno nemoċan da ostvari bilo kakav uticaj na njihove nacionalne osobine, jezik, običaje i tradicije”.
Faik Konica je, međutim, bio taj koji je ovu tvrdnju sa kulturnog nivoa proširio na etnički ili genetski. U jednom od svojih posthumno objavljenih eseja, albansku rasu je definisao kao

,,grupu ljudi, koji, živeċi zajedno mnogo vekova, govoreċi istim jezikom, živeċi u izolaciji, stalno se međusobno ženeċi i do sada se uspešno boreċi protiv velikih naseobina osvajača, pružaju određene besprekorne sličnosti u fizičkom izgledu i temperamentu.”

Sam Konica je smatrao da postoje dva fizička tipa Albanaca, ,,visoki čovek sa bistrim očima i svetlom kosom i niži čovek sa smeđim očima i tamnom kosom”. Međutim, sa odobravanjem je citirao nalaze nemačkog antropologa Paula Tregera, koji je tvrdio da su ,,Albanci u celini bili homogena rasna grupa” i francuskog profesora Ežena Pitarda, koji je zapazio da je ,,teško naċi populaciju sa jasnijim osobinama lobanje”. Objašnjenje za ovu izvanrednu etničku homogenost dao je Kristo Dako, koji je Ur-Albancima i Albancima ugradio neku vrstu neprekidne ,,nacionalne svesti” i nacionalnog ponosa: ,,Iako su se Makedonci, Epirci i Iliri međusobno ženili, nikad to nisu radili sa Grcima”. Činjenica o stalnom identitetu je, dakle, bila zasnovana na stalnoj svesti o, ili verovanju u identitet: mit je tako sve albance proteklih vekova uvrstio u one koji veruju u sam taj mit.

Mit o neprestanoj nacionalnoj borbi

Samo je mali korak od mita o stalnoj svesti o nacionalnom identitetu do mita o neprestanoj borbi za odbranu tog identiteta od onih spolja. Čekrezi je govorio o ,,borbama sa Rimljanima, Galima, Gotima, Slovenima, Turcima i svim moċnim hordama osvajača, koji bi s vremena na vreme banuli na balkansko poluostrvo”, zaključivši u svojoj knjizi da je ,,Albanac oduvek bio zapažen zbog svoje tvrdoglave izdržljivosti pri odupiranju da bude potpuno pokoren stranim osvajanjem i okupaciji njegove rodne grude”.

Ovde je mit imao mnoštvo pravih istorijskih dokaza da se osloni: od Ilira koji se opiru rimskom osvajanju do Albanaca, koji su se borili pod Skenderbegom, bilo je mnogo primera aktivnog otpora invaziji i stranoj vlasti. Međutim, savremeni učenjaci bi bili mnogo manje skloni da pretpostave da su razmišljanje i motivacija onih koji su pružali otpor u svakom slučaju bila zaokupljena ,,nacionalnom svešċu” savremenog tipa. Savremeni istoričari bi takođe smatrali da je neophodno da se pomenumnogi primeri saradnje (ponekad u obostranu korist) između stanovnika albanskih oblasti i njihovih stranih vladara – pre svega, u slučaju Osmanlija, sa njihovim bezbrojnim vojnicima i zvaničnicima albanskog porekla (uključujuċi četrdeset velikih vezira).
Međutim, za albanskog publicistu s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, najvažniji aspekt mita o nacionalnoj borbi bila je borba protiv Osmanlija. Razlozi za to, u političkom kontekstu tog perioda, bili su očigledni: pošto je Osmanlijsko carstvo satrulelo i konačno se raspalo, postojala je opasnost da ċe Zapad samo hrišċanske države Balkana smatrati istorijskim učesnicima nacionalne borbe protiv Osmanlija, pa tako i jedinim lagitimnim pretendentima na bivšu osmanlijsku teritoriju. Osim toga, zbog položaja osmanlijske Turske kao neprijateljske sile tokom učešċa SAD u Prvom svetskom ratu, albanskim publicistima u Americi bilo je naročito neophodno da se distanciraju od nje. Tako nalazimo Fana Nolija i petoricu drugih pravoslavnih albanskih sveštenika kako novembra 1918. podnose ,,Memorandum” predsedniku Vudruu Vilsonu, u kome izjavljuju:

,,Od svih balkanskih nacija, oni [Albanci] poslednji su se predali Turčinu, ali nikada nisu priznali njegovu vlast niti mu se poklonili. Dok su sve druge balkanske rase bile skroz slomljene, Albanci … su još uvek prkosili Turčinu početkom devetnaestog veka.”

Zanimljivo je da je slika večnog neprijateljstva između Albanaca i Turaka, koju su predstavili ovi pisci, koji su bili aktivni van Albanije, bila daleko ekstremnija od one koju su predstavljali Albanci koji su komentarisali sa tačke gledišta iz unutrašnjosti albanskih oblasti. Ismail Kemal Vlora pružio je nešto što je možda bilo realističnije svedočanstvo o albanskim odnosima sa osmanlijskim režimom kada je napisao:

,,Od tog trenutka [smrti Skenderbega], mada Albanci nikada nisu digli ruke od svoje strastvene želje za nezavisnošċu, oni su bili jedini balkanski narod koji je stvarno bio vezan za Osmanlijsko carstvo, uvek spreman da ga podrži, uvek spreman da pomogne u njegovom jačanju i da se okoristi od njegove snage. Ali kad god bi Albanci postali svesni da se je, umesto da jača, Turska oslabila i ubrzala sopstvenu propast, oni bi ustali u nastojanju da opstanu uz jednoglasni povik, ,,Neka se ubije, ako hoċe; mi nameravamo da preživimo”.

Slična slika se može izvuċi iz pisanja Ekrem Bega Vlore ili, zapravo, iz izjava Ise Boletina o kojima je izveštavao Obri Herbert.
Jedno objašnjenje ovog razmimoilaženja u mišljenjima jednostavno bi bilo da su publicisti koji su se nalazili van Albanije imali mnogo snažniji oseċaj za dnevnopolitičke potrebe, kada su u pitanju pretpostavke o politici Velikih Sila. Ali puno objašnjenje, sigurno, ide dalje od toga. Pisci poput Konice, Nolija, Čekrezija i Dakoa nisu samo reagovali na neposredne političke potrebe, veċ i na same diktate svog samog celokupnog mitskog načina razmišljanja. Način razmišljanja koji je posredi najneposrednije je pokazao Faik Konica u prvom izdanju svog žurnala ,,The Trumpet of Croya”, objavljenog u Sentluisu, u Mizuriju, 1911:

,,Voleo bih da mogu da prekinem svaku vezu između Albanije i Turske, poništim što je više moguċe rezultate osvajanja i povežem sadašnjost sa prošlošċu umoguċivši svojoj zemlji da nastavi svoju prirodnu evoluciju upravo tamo gde su je prekinuli strani osvajači.”

Teško da bi neko mogao da poželi jasniju izjavu mitskog pristupa vremenu: pola milenijuma ljudske istorije se može izbrisati, a ono što ostane s obe strane se može ,,povezati” kao da se između toga baš ništa nije dogodilo. To nije moguċe u stvarnom svetu ljudskog vremena, veċ u vanvremenskom (mitskom) svetu suštine, gde se navodno nalazi identitet.

Kliknite za proširenje...

Mit o ravnodušnosti prema veri

Među suštinskim i vanvremenskim osobinama koje su pripisane Albancima, jedna druga zaslužuje da bude posebno pomenuta: verska ravnodušnost. Još jednom se mora naglasiti da nazvati ovo ,,mitom” ne znači nagovestiti da u tome nije bilo baš nikakve istine. Do prvih decenija dvadesetog veka, kada su ovi albanski publicisti u Americi pisali, bilo je jako uobičajeno čak i za vodeċe ,,muslimanske” porodice albanskih begova da ih u njihovom svakodnevnom životu skoro uopšte ne zanima vera. Međutim, s druge strane, jasno je da su Albanci tokom vekova dali mnoge posveċene vernike, muslimane i hrišċane i bilo bi apsurdno pretpostaviti da su ti ljudi bili nekako manje Albanci zbog toga što su stvarno bili vernici. Kada savremeni pisci u opštem smislu govore o verskoj ravnodušnosti albanaca, često mešaju razne fenomene, koji se moraju pažljivije razlikovati: oni uključuju sinkretizam folklorno-verskih običaja, toleranciju (i doktrinarni sinkretizam) bektašija, mnogo ređi fenomen kripto-hrišċanstva (kako katoličkog, tako i pravoslavnog), društveni sistem severnoalbanskih klanova (kojima vernost svom ,,fisu” ima prednost nad bilo kakvom podelom tog fisa na katolički i muslimanski ogranak) i sasvim normalan običaj muslimanskih muškaraca da se ožene hrišċankama ne zahtevajuċi da one pređu u islam. Sve su to različiti faktori, koji su obični posmatrači prelako izmešali u jedan sindrom ,,ravnodušnosti”.
Jedan od tih posmatrača bila je Lejdi Meri Vortli Montegi, čije su opaske u pismu iz Istanbula, iz 1717. postale često citirani pasus za zapadne pisce:

,,Ti ljudi [albanski vojnici] … izjavljuju da uopšte ne mogu da procene koja je vera najbolja; ali, da bi bili sigurni da neċe načisto odbaciti istinu, oni pažljivo slede obe i petkom idu u džamije, a nedeljom u crkve, pravdajuċi se time da ċe sudjeg dana imati sigurnu zaštitu od pravog proroka; ali ko je taj, ne mogu da utvrde na ovom svetu.”

U svom posthumno objavljenom delu Faik Konica je mudro analizirao ovaj pasus, prokomentarisavši da Lejdi Meri ,,nije shvatila sarkazam svojih sagovornika. Ono što su joj ti vojnici rekli se svakodnevno još uvek može čuti u Albaniji: to ironičan i ležeran način, skoro kliše, na koji Albanci na koji Albanci pokušavaju da izbegnu versku raspravu”. Takođe je raskrinkao tvrdnje Velečasnog Tomasa Hjuza (iz njegovog ,,Putovanje po Grčkoj i Albaniji” [London, 1930]), koji je kao dokaz albanske verske ravnodušnosti izneo činjenicu da se albanski muslimani žene hrišċankama: Konica je zapazaio zapadnjačko nepoznavanje kuranskog zakona u ovakvim stvarima i zaključio je da je to ,, ključna stvar u celom tom nesporazumu”. Ovde se je Konica bar pokazao kao rušilac, a ne stvaralac mitova. Drugde je, međutim, sa odobravanjem citirao Habhausovu čuvenu izjavu o albanskom oseċanju srodnosti koje je zasnovano na nacionalnosti, a ne na veri – izjavu koja je možda prilično istinita u sadašnjem vremenu, ali koja se utoliko više može dovesti u pitanje, ukoliko se savremeni pojam ,,nacionalnosti” projektuje u prošlost.
Drugi pisci, Konicevi poznanici bili su spremniji da nadograde popularnu sliku; što nije ni čudno s obzirom da je u to vreme bilo politički važno naglasiti da su albanci jedna nacija sa zahtevom za jednu državnost. Tako je Čekrezi 1919. napisao: ,,Istina je da Albanac nije fanatik; naprotiv, može se reċi da je, u suštini, ravnodušan prema verskim pitanjima”. Dok je ovo predstavljao kao glavnu osobinu Albanaca, Čekrezi je takođe atmosferu verske tolerancije pripisao naročitom uticaju bektašizma. Prilagođavajuċi lukavo svoj jezik američkom čitalaštvu, on je bektašije opisao kao ,,protestantski element islamizma” i izjavio da je širenje ove sekte predstavljala liberalnu reakciju protiv fanatizma i strogih pravila muhamedanske vere”. Međutim, u Čekrezijevoj priči su ostale neke nedoumice; nije bilo sasvim jasno da li je albanska verska tolerancija posledica bektašizma ili, da li je širenje bektašizma među Albancima bilo posledica njihovih urođenih sklonosti ka toleranciji.
Još je konfuznije bilo njegovo korišċenje jednog drugog uobičajenog argumenta, upotreba dokaza o sinkretističkoj narodnoj veri za pretpostavku da je albanska posveċenost islamu bila samo površna: ,,Albanski musliman nikada nije zaboravio … svoju prethodno verovanje u neke od svetaca, kojima još ukazuje poštovanje, kao što su Sv. Đorđe … i … Sv. Dimitrije”. Ovaj argument (naravno popularan među katoličkim i pravoslavnim Albancima, ali, u pogledu njegove upotrebe od slovenskih i grčkih propagandista, opasan argument za albanske interese) postavio je potencijalno nezgodno pitanje. Ako su Albanci bili toliko predani hrišċanstvu (koje je u jednom periodu bilo njihova nacionalna vera), zašto je toliko mnogo njih prešlo u islam? Na ovo pitanje počinje da bude još teže odgovoriti, ako se pretpostavi, kako je Čekrezi izgleda ponekad tvrdio da je albanska verska tolerancija ili verska ravnodušnost uglavnom bila posledica bektašizma – a u tom slučaju mora da su bili posveċeniji hrišċani pre osmanskog doba.
Najuobičajeniji način da se odgovori na ova pitanja bio je da se pozove na najvažniji element srži albanskog identiteta: želju za slobodom i samostalnošċu. Kristo Dako je pružio tri glavna razloga za albanski prelaz u islam. Prvi je bio taj da je Pravoslavna crkva odbila da propoveda Sveto pismo na albanskom narodnom jeziku: to je nateralo albance da je smatraju stranom crkvom za koju nisu mogli naročito da se vežu. Drugi je bio ,,ljubav prema nošenju mača, kao simbola vlasti, što je bila jedna od najveċih osobina albanskog naroda”. I treċi, ,,Još jedan razlog zašto su Albanci prihvatili islam bio je zato što je taj postupak garantovao posebna politička prava njihovoj zemlji” – nekako, sumnjiva istorijska tvrdnja, ali ona, koja bi obično temu rasprave vraċala na centralno pitanje nacionalnih političkih prava. Čekrezi je, isto tako, zapazio da

,,Kad god bi život pod turskom vlašċu postao neizdrživ, Albanci bi našli način da pobegnu od svoje zle sudbine prividnim prihvatanjem vere osvajača. Albanac je previše revnosan po pitanju slobode i nezavisnosti da bi bio verski fanatik.”

Međutim, od svih izjava po ovom pitanju, ona koja najviše razotkriva mitski obrazac razmišljanja, koji sam probao da opišem u ovom poglavlju je ona koju je dao Tajar Zavalani, Čekrezijev prijatelj i jedno vreme saradnik, koji je ovako objasnio albanski prelazak u islam:

,,Bez namere da umanjujem značaj istorijskih činilaca koji su doveli do širenja islama među Albancima, mora se priznati da su i njihove rasne osobine imale svog udela… Jer je očigledno da se je Albanija pod osmanlijskom vlašċu razvijala u skroz suprotnom pravcu od ostalih balkanskih naroda. Razlog je možda taj što su se Albanci duhovno formirali pod uticajem rimskog paganstva, koje je pridodato paganskim tradicijama Ilira. Za Ilire, razvoj nacionalne svesti nije sproveden kroz prihvatanje hrišċanstva. Tako da su razmišljanje i društvene aktivnosti Albanaca, od davnina, bili oličeni u jasnoj razdvojenosti između vere i nacionalnosti.”
Ovim argumentom mitski obrazac postaje kompletan, a njegovi delovi se uzajamno podržavaju. Prema ovom isprepletanom nizu ubeđenja, izbor između hrišċanstva i islama Albancima nije bio naročito bitan, jer je njihov nacionalni identitet postojao nezavisno, ukorenjen u drevnoj ilirskoj prošlosti. Albanci su sačuvali tradicije i ,,rasne osobine” Ilira, od kojih – kako su svi albanski pisci razumljivo bili orni da naglase – je želja za slobodom i nezavisnošċu, koja se ogleda u neprestanoj nacionalnoj borbi, bila najvažnija odlika. Lako se može tvrditi da su neki elementi istorijske istine bili utkani u ovaj mitski obrazac razmišljanja; ali je takođe jedan od važnih zadataka istoričara da omoguċe današnjim Albancima da shvate način na koji taj obrazac funkcioniše, ne kao proizvod istorijske nauke, veċ kao talisman, simbol i mit.

Kliknite za proširenje...