Ima li još uvek mesta za psihoanalizu u okviru psihologije?

Iako su psihoanalitičari u kliničkoj praksi bili prvi koji su postali svesni ograničenja Frojdovih teorijskih konstrukcija, vrlo su malo toga učinili da ih isprave. Psiholozi koji su proučavali dinamiku ličnosti slabo su komunicirali sa psihoanalitičarima, a ovim drugima nije bilo posebno ni značajno da daju pojašnjenja. Skeptike je odvratilo i to što su dokazi koji su podražavali psihoanalitičku teoriji retko kada zadovoljavali tradicionalne eksperimente i naučne standarde. Tako se stvorio skoro neprevaziđeni jaz između psihoanalize i drugih oblasti naučne psihologije. Postoji nekoliko izuzetaka od tog pravila i tiču se kombinacije psihoanalize i naučnog istraživanja (istraživanje afekata, kognicije, razvoja selfa, konflikti itd..)

Postoij Vestenov pokušaj da se psihoanalitička tradicija uključi u polje sav. psihološke nauke, sa obrazloženjem da ima značajnu emprijsku podlogu. To su teorije: da je većina mentalnog života nesvesna, što implicira da ljudi često nemaju svest o uzrocima svojih emocija i motivacija. zatim tu je teorija o višestrukim mentalnim događajima koji se mogu desiti paralelno. iskustva iz detinjstva imaju značajnu ulogu u oblikovanju karaktera ličnosti, a socijalno ponašanje predvođeno mentalnim predstavama sebe, kao i to da su za razvoj važni interpersonalni odnosi. Pobijanja Frojdovih teorija su radili mnogi. Tako je Salovej tvrdio da je su konflikti između dece mnogo važniji nego što je Frojd tvrdio i vezivao ih samo na konflikte na relaciji deca-roditelji. Takođe je odavno pobijena teorija, u skladu sa evoluconizmom, o Edipovom kompleksu.

Mnogi danas tvrde da je psihoanaliza samo poglavlje u istoriji psihologije ličnosti. Psihoanaliza je prepoznala intrapsihičke konfllikte kao suštinske elemente individualnosti, istovremeno pružajući ljudima određeno samopouzdanje u usavršavanju sopstvene ličnosti. Indentifikovala probleme, dala rešenja u oblastima iskustava, emocija, fantazija. Psihonaliza je dala značajan doprinos savremnom napretku u teorijama vezivanja i obrade informacija. Mnogi psihoanalitičari će ipak tvrditi da insistiranje na kriterijumu merljivosti dovodi do osiromašenja teorije i zanemarivanje kliničkih nalaza.

moonja:

Postoij Vestenov pokušaj da se psihoanalitička tradicija uključi u polje sav. psihološke nauke, sa obrazloženjem da ima značajnu emprijsku podlogu. To su teorije: da je većina mentalnog života nesvesna, što implicira da ljudi često nemaju svest o uzrocima svojih emocija i motivacija. zatim tu je teorija o višestrukim mentalnim događajima koji se mogu desiti paralelno. iskustva iz detinjstva imaju značajnu ulogu u oblikovanju karaktera ličnosti, a socijalno ponašanje predvođeno mentalnim predstavama sebe, kao i to da su za razvoj važni interpersonalni odnosi. Pobijanja Frojdovih teorija su radili mnogi. Tako je Salovej tvrdio da je su konflikti između dece mnogo važniji nego što je Frojd tvrdio i vezivao ih samo na konflikte na relaciji deca-roditelji. Takođe je odavno pobijena teorija, u skladu sa evoluconizmom, o Edipovom kompleksu.

Mnogi danas tvrde da je psihoanaliza samo poglavlje u istoriji psihologije ličnosti. Psihoanaliza je prepoznala intrapsihičke konfllikte kao suštinske elemente individualnosti, istovremeno pružajući ljudima određeno samopouzdanje u usavršavanju sopstvene ličnosti. Indentifikovala probleme, dala rešenja u oblastima iskustava, emocija, fantazija. Psihonaliza je dala značajan doprinos savremnom napretku u teorijama vezivanja i obrade informacija. Mnogi psihoanalitičari će ipak tvrditi da insistiranje na kriterijumu merljivosti dovodi do osiromašenja teorije i zanemarivanje kliničkih nalaza.

Kliknite za proširenje...

Baš zbog ovoga mislim da bi psihoanaliza trebala da ima mesta u okviru psihologije.

Interesantno je da laici za psihologiju obicno pominju i obavesteni su o IQ, i smatraju to "delom psihologije", i obicno znaju (i pominju) psihoanalizu, i smatraju to necim drugacijim,- iako je trenutni nacin i standard za merenje IQ zapravo dao po kriterijumima psihoanaliticke skole jedan psihoanaliticar. Interesantno je sto oni misle da postoji "psihologija" i postoje "skole" (i da su to dve odvojene stvari) - a to bas i nije tako. Ali to je interesantno i jos vise kad se doda cinjenica da misljenje u apstrakcijama (napr. "psihologija" je apstrakcija, "nauka" je apstrakcija) kao apstrakcijama sto je vece to vise jeste odlika manje inteligencije - po tim kriterijumima koje dade taj sto smisli danasnji nacin za merenje IQ. Ne treba misliti u apstrakcijama kojima ne znamo definicije (apstrakcija kao apstrakcija), to je ustvari vise govor nego misljenje, i utoliko je govor ukoliko je bitnija (onome koji misli) apstrakcija.

moonja od svojih citalaca izgleda upravo to zahtijeva duz celog posta, to misljenje u apstrakcijama kao apstrakcijama, u kome govori "to vam je tako, a ovo vam je ovako," a ne "zasto" i ne "kako". - Nemam boljeg primera da objasnim sta je "misljenje u apstrakcijama kao apstrakcijama" (tj. misljenje niskog IQa) od ovog naslovnog posta moonje.

verovatno misliš na pominjanje merenja u psihologiji?? ali tu se ne misli uopšte na iq, kao što nigde to nisam ni pominjao u uvodnom postu. to me uopšte ne zanima. dinamika ličnosti i proučavanja su se daleko otklonila samo od bilogizma i sličnih pristupa. u psihologiji postoje teorijski okvir, pa psihologija nije nagađalica jer koristi naučne metode. u teorijskim okvirima instikti, nagoni ili teorije, recimo to kao primer, su postavljene u zavisnosti kako se posmatraju mentalni modeli. drugo, bitna je, dinamika ličnosti, time se bavi sav. psh. determinante ličnosti su davno postavljene, pa se govori, u tom smislu nekoliko decenija unazad, o motivaciji, samoregulaciji, self sistemu.... već sam napomenuo neke doprinose psihoanalize, ali ne postoji nijedan model koji će odbaciti (postoji ali je neuspešan) koji će odbaciti frojdovo objašnjenje nesvesnih procesa, potiskivanja, obrabambenih mehanizama...i tako dalje.. pianje je više nego jasno , bez ikakvog apstrahovanja...... ( :

nema..nikada nije ni bilo

psihoanaliza čini (ako izuzmemo eksperimentalnu psihologiju) praktično korene psihologije...osnovu svih (od preko 500 trenutno postojećih) terapija, sigurno. Prva teorija...i prva dobila potvrdu na fiziološkom niovu...Zbog toga priča o mehanizmima projekcije, transferu i kontratransferu poslednjih 20 godina tek dobija na značaju...a koliko će on biti...vreme će pokazati. Ako ćemo iskreno, i do sada je bio ogroman
Koga zanima više o tome, može da izgoogla nešto više o tome - ključna reč: miror neuroni....

Ne znam tačno ali kako godine prolaze sve manje vjerujem u genijalnost Frojda.
Na negiram ga, pogotovu ne u potpunosti, priznajem neke , za mene, ključne stvari, no oduševljenje koje sam imao kao mlađi nije ni približno današnjem.