Приче и беседе

martta

Primećen član
Poruka
899
БЕСЕДА

о две различите мудрости

Премудрост овога света лудост је пред Богом (I Кор. 3, 19)
И ово је једна велика новост коју Хришћанство јавља свету. Једно је мудрост по Богу и од Бога, а друго је мудрост по свету и од света. Мудрост по Богу је од Духа Светога; таквом мудрошћу били су апостоли испуњени, када је на њих сишао Дух Свети. Мудрост по свету је од чула и од материје, и она представља праву лудост пред Богом, ако није посољена и надахнута Духом Божјим Светим.
Сва мудрост о свету, која се руководи само чулима телесним без обзира на Дух Божји, лудост је пред Богом и ангелима Божјим, јер таква мудрост не види ни дух, ни смисао овога света, него зна овај свет само као пепео споља и као пепео изнутра, као пепео који ветар случајности згомилава и разгомилава час овако час онако.
Сва мудрост о човеку, која се руководи само чулима и телесним домишљањима и маштањима, лудост је пред Богом и ангелима и светитељима Божјим, јер она не познаје човека као човека, тј. као биће духовно, сродно Богу, него га зна само као тело споља и као тело изнутра, као тело по облику и као тело по суштини. Исто као кад би мајмун гледајући објашњавао железничку локомотиву, па рекао: то је гвожђе споља, и гвожђе изнутра, гвожђе што греје, гвожђе што тера, гвожђе што даје правац, гвожђе што зауставља!
Ко се може, браћо, напунити мудрошћу Божјом осим онога ко се најпре испразни од лудости света? А с Божјом помоћи ово свак од нас може. Нашем пак хотењу и труду иде неизоставно Божја помоћ у сусрет. Јер Бог је сама благост, мудрост и светост.
Господе благи, мудри и свети, испуни нас мудрошћу Твојом животворном. Теби слава и хвала вавек. Амин.
 
ПРИЧА О МАЛОМ ЛАЗАРУ

У неком малом месту живео је дечак који се звао Лазар. Лазар је свакога дана jутром долазио у цркву, увек тачно у исто време у 7 сати.
Пре него би се врата и отворила, он је био ту и чекао. Чим би се врата отворила он би трчао до олтара и био тамо први. Склопио би руке молитвено, али није дуго остајао. Исто тако трчећи одлазио би у школу, која је почињала нешто касније.

Дечак је тако радио годинама. Свештеник је то приметио и одлучио питати Лазара зашто тако кратко моли и како моли.
"Добро јутро Исусе, дошао сам Те видети". То је била његова молитва.
"И то је све? "- питао је даље свештеник .
"Све", рекао је кратко Лазар журно одлазећи у школу.
Дечак је и даље на исти начин долазио у цркву, стајао пред Исусом кратко и потом журно одлазио.
А онда га једног дана није било, па другог... и тако данима. Свештеник се забринуо за њега и одлучио да оде у Лазареву школу и потражи га. Тамо су му рекли да је Лазара на улици ударио камион и да је у болници. Повреда је била озбиљна. Лазар је пребачен на ургентно одељење. Свештеник се одмах упутио тамо.

Већ на вратима болнице дежурна сестра је знала кога тражи. Извинила се, али је мислила да му мора рећи једну необичност у вези са тим дечаком. Иако озбиљно повређен и трпи јаке болове, Лазар је весео и увесељава цело оделење, где иначе леже такви тешки случајеви. Када је свештеник тамо стигао, био је зачуђен , колико радости има у тој соби упркос болу кога су сви морали осећати. Лазар се радосно насмејао и поздравио збуњеног свештеника. На крају га је свештеник питао, како може бити радостан и поред бола због повреда које је задобио у саобраћајној несрећи.

"Чему се Лазаре радујеш? " питао је.
"Исусу" одговорио је Лазар.
" Како, па ти више не долазиш у цркву, не молиш се пред Исусом? " питао је даље свештеник.
" Да ,- одговорио је смешећи се дечак,- али Исус сваког јутра дође мени и каже:
" ДОБРО ЈУТРО, ЛАЗАРЕ, ДОШАО САМ ТЕ ВИДЕТИ. "
Свештенику је , када је то чуо све било јасно, и ништа није више питао. Радовао се са Лазаром.
 
БЕСЕДА

о опасности

Нека буду бедра ваша запрегнута, и свијеће запаљене (Лк. 12, 35)
То је заповест Онога који зна слабости бића нашег, и који нам жели добра више од оца и мајке. То је заповест нашег човекољубивог Господа. Кад је човек распасан, не опусти ли се цело тело наниже? Опаше ли се и запрегне, не усправи ли се цело тело као свећа? Као свећа тако душа наша треба да стоји усправно пред Богом. Како ће душа стајати усправно пред Богом, ако је неуздржљива телесина отежа земаљским страстима и похотама? Гле, међу бедрима је гнездо главних страсти телесних. Запрегнути бедра значи стегнути се уздржљивошћу и не давати страстима на вољу. Но запрегнути телесна бедра није циљ него средство, којим се служимо да бисмо лакше запрегли ум свој и срце своје и вољу своју. Уздржљивост телесна прва је школа нашег хришћанског карактера; после ње долази виша школа, у којој се учимо уздржљивости ума и уздржљивости срца и уздржљивости воље. Запрегнемо ли ум наш, онда у његовој тескоби не могу наћи места похотне мисли. Запрегнемо ли срце наше, онда у њему не могу наћи места похотне жеље. Запрегнемо ли вољу нашу, онда у њој не могу наћи места зла хотења зверска и демонска.
Тесним путем, браћо, улази се у Царство Божије. У тескоби ума и срца и воље једино могу планути свеће свих врлина, чији пламен уздиже се ка Богу. Под запаљеним свећама и треба разумети хришћанске врлине.
О Господе чисти и безгрешни, огњиште свих врлина, помози нам запрегнути се уздржљивошћу, и по тесном путу ходити к Теби са запаљеним свећама, које си Ти донео у свет. Теби слава и хвала вавек. Амин.
 
Велика срца воле, мала траже да буду вољена


Драгуљар је седео за столом и кроз излог своје отмене трговине посматрао пролазнике.
Нека се девојчица приближила трговини и прислонила носић на излог. Као небо плаве очи радосно засијаше кад угледа један од изложених предмета.
Ушла је одлучно и прстом показала огрлицу од модрог тиркиза.
"То је за моју сестру. Можете ли ми је запаковати као поклон?"
Трговац с неверицом погледа девојчицу и упита: "Колико новца имаш?"
Она се подиже на прсте, стави на сто лимену кутију, отвори је и испразни. Било је ту неколико мањих новчаница, шака ситниша, неколико шкољки и фигурица.
"Хоће ли бити довољно?" упита поносно.
"Желела бих старијој сестри купити поклон. Откада немамо маме, она обавља све послове и нема ни тренутка времена за себе. Данас јој је рођендан. Уверена сам да ће је поклон веома обрадовати. Њене су очи исте боје као тај драги камен."
Трговац је отишао у малу просторију и у златноцрвени папир запаковао кутијицу.
"Узми и пажљиво понеси", рече девојчици.
Она узе пакетић као победнички пехар и поносно изађе из трговине.
Сат времена касније у трговину уђе прекрасна девојка с косом боје меда и дивним модрим очима. Стави на сто кутијицу коју је трговац пажљиво запаковао и упита:
"Ова је огрлица купљена у вашој трговини?"
"Да, госпођице."
"Колико је коштала?"
"У мојој трговини цене су ствар поверења, тичу се само мене и мојих купаца."
"Моја сестра је имала нешто ситниша, сигурно није могла платити овако вредну огрлицу!"
Трговац затвори кутију, сложи омот и врати је девојци.
"Ваша је сестра платила највишу цену: дала је све што је имала".
 
Prica o Siniši

Na dobrotvornoj gala-veceri, na kojoj su se prikupljala sredstva za školu za decu sa posebnim potrebama, otac jednog od ucenika podelio je sa prisutnima pricu koju nece zaboraviti niko ko je tada prisustvovao tom dogadaju. Pošto je zahvalio školi i njenom predanom osoblju, postavio je slede cepitanje: "Ako nije ometena spoljašnjim uticajima, sve što priroda stvori je savršeno kreirano. Ali moj sin Siniša ne može da nauci sve one stvari koje mogu druga deca. Nije u stanju da razume i uradi sve ono što i njegovi vršnjaci. Gde je tu prirodni poredak stvari, kada se radi o mom sinu?" Publika je utihnula posle tog pitanja. Otac je nastavio: "Verujem da se, kada telesno i umno invalidno dete, poput mog Siniše, dodje na svet, prilika za iskazivanje istinske ljudske prirode sama javi i pokaže, i to u vidu nacina na koji drugi ljudi tretiraju to dete".

Potom produži: Siniša i njegov otac šetali su pored parka, gde su neki decaci, koje je Siniša inace poznavao, na terenu igrali fudbal. Siniša je upitao oca: "Šta misliš, tata, da li bi me pustili da igram sanjima?" Sinisin otac je znao da vecina decaka ne bi želela da neko kao Siniša igra unjihovoj ekipi, ali je isto tako vrlo dobro znao koliko bi njegovom sinu znacilo da mu dozvole da zaigra, i koliko bi mu to samo dalo toliko potrebni osecaj pripadnosti i samopouzdanja, uverenje da od društva biva prihvacen uprkos svom invaliditetu. Sinišin otac je prišao jednom od decaka pored aut-linije i upitao (ne ocekujuci previše) da li bi i Siniša mogao da zaigra sa njima. Momcic se u neverici okrenuo prema igralištu i rekao: "Znate šta,gospodine, mi gubimo sa 4 : 1, a bliži se i kraj drugog poluvremena. Pa,..., može da igra za našu ekipu, pokušacemo da ga postavimo na poziciju levog beka". Siniša se malo namucio hodajuci do ekipe, ali je sa širokim osmehom obukao dres svog tima. Otac ga je ozaren gledao sa majušnom suzom u oku i osecajem narastajuce topline u grudima. Decaci su mogli jasno da vide i osete srecu ovog coveka, ganutog oca koji radosno gleda kako njegov sin biva priman unjihov tim. Pri kraju utakmice Sinišina ekipa je dala gol iz jedne brze kontre,ali je još uvek gubila sa dva gola razlike.

Siniša je pokrivao levu stranu polovine terena. Iako nikakve akcije tuda nisu išle, on je ocito bio u euforicnom raspoloženju jer je dobio priliku DA BUDE u igri, na travnatom tepihu; razvukao je osmeh od uva do uva, dok mu je otac mahao sa tribine. U samoj završnici Sinišina ekipa je opet postigla gol, dakle, gubila je samo sa 4 : 3! Sada, sa jednim golom u minusu, smešila im se prilika za eventualno izjednacenje u zaustavnom vremenu od 5 minuta. I zaista, dosudjen je penal za Sinišin tim i decaci su stali da se pogadjaju ko ce ga izvesti. Pade ideja da puca Siniša, ali uz veliki rizik da izgube utakmicu!? Na opšte iznenadenje - Siniši je ipak data lopta!

Svi su znali da je to bila nemoguca misija, jer Siniša nije ni umeo pravilno da šutira,a kamo li da pogodi okvir gola i da prevari golmana. Ipak, kad je Siniša stao iza lopte, protivnicki golman je, shvativši da Sinišina ekipa svesno reskira poraz radi tog jednog jedinstvenog trenutka u Sinišinom životu,odlucio da se baci u pogrešnu stranu kako bi lopta ipak ušla u mrežu. Sinišaje uzeo zalet, zamahnuo i... traljavo zakacio loptu, koja je polako krenula ka suprotnoj stativi. Utakmica bi u ovom trenutku bila prakticno rešena, jer je lopta bila spora i vecina protivnickih igraca bi je mogla sustici. Medjutim, i oni su se kretali sasvim lagano, pa svi gledaoci povikaše: "Siniša, Siniša, trci za njom, Siniša, trci, stigni je, stigni! Trci,trci,i cušni je u mrežu! Nikada pre u svom životu Siniša nije toliko brzo trcao, uspeo je, najedvite jade, da stigne do nje pre nego što je završila u gol-autu. Doteturao se iširom otvorenih ociju, zadihan, upitnog pogleda, zastao da vidi šta ce dalje. Svi graknuše: "Šutni je, šutni je u gol!

Uhvativši dah, Siniša je vidno potresen, naprežuci zadnje snage, kao u nekom delirijumu, magnovenju, nekako umirio loptu, zahvatio je unutrašnjom stranom stopala i... i smestio je u mrežu! Muk,... , a onda provala... prasak -svi skociše:

"Siniša, Siniša, bravo, Siniša!"

Zajapurenom i preneraženom Siniši priskociše svi saigraci, grleci ga, ljubeci ga i slaveci ga kao heroja koji je spasao svoj tim od poraza. "Tog dana...", okoncavajuci svoju pricu s drhtajem u glasu potreseni otac, dok su mu se suze kotrljale niz lice,"...decaci obeju ekipa doneli su komadic prave ljubavi i humanosti u ovaj svet". Siniša nije preživeo do sledeceg leta. Umro je još iste zime, nikada nezaboravivši da je bio heroj, da je zbog toga njegov otac bio presrecan i pamteci kako je svog malog heroja docekala oduševljena majka, grlivši ga placuci od srece!


Preneti malu iskru ljubavi i humanosti na drugog ili izbeci datu priliku, ostavivši tako svet još malo hladnijim? Stari mudrac je rekao da se svako društvo prosuduje i ceni po tome kako tretira svoje najunesrecenije pojedince.
 
БЕСЕДА
о недоумици маловерних

Ко је овај да га слушају и вјетрови и море? (Мат. 8, 27)

Тако су се питали апостоли не познавајући још Господа Исуса а видећи Га како утишава бурно море и ветрове. Ко је овај да га слушају вјетрови и море? То је Онај који је и створио ветрове и море. Какво је чудо, дакле, да га Његове сопствене твари слушају? Није ли секира послушно оруђе у оним рукама које су је начиниле? Господ је све створио речју, зато се све и покорава речи Његовој.
Ко је Овај, браћо? То је Онај исти који је и пре тога подизао ветрове и умиривао их, и који је узбуркивао море и обуздавао га. То је Онај исти који то и данас чини. Као човек Он стаде пред људе и запрети разиграном ветру и разузданом мору, да би уништио заблуду код људи, као да се ветрови и мора крећу и умирују, или слепим случајем или неком злобном силом, и да би заувек открио истину, да умна и добра сила Створитеља управља и заповеда свима стихијама по Своме промислу.
Ко је Овај? — питаху апостоли. То је безгрешни Син Божји, о апостоли свети, чије ћете име ви пронети по целоме свету, и за чије ћете име ви бити мучени и заклани као јагањци од вукова. Ко су вукови? Они који мисле, да се ветар сам од себе креће, и море само од себе узбуркава и утишава, или само од себе, или од ђавола. О свети апостоли, који упитасте и одговор истинит добисте, и истину целом свету објависте, молите се за нас, да се и ми сви просветимо том истином.
О Господе, свеумни и свесилни, умири ветрове греха и утишај буру страсти наших прљавих и недостојних. Теби слава и хвала вавек. Амин.
 
Др Николај Велимировић је био велики пријатељ Николе Тесле у Америци. Звали су се имењацима. Позове Никола Тесла Николаја да га посети у својој лабараторији. Дочекао га је лепо - чим је отворио врата, хиљаду неких точкова ставио је у покрет.
- Боже, имењаче, шта уради ти то? Каква је то сила? – пита га Николај.
- Имењаче ти си школован човек, ваљда знаш шта је то? – одговори Тесла.
- Шта је то?
- Струја, имењаче!
- Кад си тако велики стручњак за струју, реци ми да ли ће твоја наука открити начин да се та сила струје види голим оком.
- Никада – каже Тесла - док је света и века.
- Па што онда народ тражи, Бога да види? Сила постоји и кад се не види – на то ће Николај.
 
Bajka o ljubavi

Početak priče ide daleko u prošlost, kada je neki muškarac kaznio svoju petogodišnju ćerkicu, jer je izgubila neku vrlo dragocenu stvar, a para je u onom vremenu bilo vrlo malo.
Bio je Božić. Sledećeg jutra je devojčica donela malu kutiju na poklon i rekla: “Tata, to je za tebe!”
Tati je bilo vrlo neugodno, a kada je otvorio kutiju i video, da unutra nema ničega, jako se naljutio. Ćerkicu je prekorio: “Ako nešto pokloniš, očekuje se da se u kutiji nešto nađe!!”
Devojčica ga je žalosno pogledala i s suznim očima rekla: “Tata, ali nije prazna. Do vrha sam je napunila poljupcima samo za tebe”
Tata je bio ganut. Kleknuo je pred ćerkicu, jako je zagrlio i zamolio je za oproštaj. Do kraja života čuvao je tu kutiju pored kreveta i uvek, kada se osećao izgubljeno i očajno, uzeo je, otvorio, i iz nje uzeo jedan poljubac i setio se ljubavi koju je ćerka spremila unutra.
 
Prica majke Gavrile

Једном ми је пришао неки страни мисионар и рекао ми: ,,Ти си можда добра жена, али ниси добра хришћанка!''
Питала сам: ,,Зашто?''
,,Зато што си овде толико дуго, а идеш около и причаш енглески. Које си овдашње језике научила?''
Рекла сам му: ,,Нисам успела да научим ниједан локални језик, зато што доста путујем са једног места на друго. Чим научим један дијалект, они почну да причају други. Само сам научила ,Добро јутро' и ,добро вече'. Ништа више.''
,,Ма, никаква си ми ти хришћанка. Како уопште мисионариш? Сви римокатолици и протестанти уче овдашње језике да би...''
Онда сам рекла: ,,Господе, дај ми одговор за њега.'' Ово сам рекла свим својим срцем, а онда сам рекла: ,,А да. Заборавила сам да ти кажем. Знам пет језика.''
,,Стварно? Којих?''
,,Први је осмех. Други су сузе. Трећи је додир. Четврти је молитва, а пети је љубав. Са ових пет језика, могу да обиђем цео свет.''
Он је застао и рекао: ,,Чекај мало, да ово запишем...''
Са ових пет језика, можеш да пропутујеш цео свет, и цео свет је твој. Воли све као најближе - без обзира на њихову веру или расу, без обзира на било шта.

Свугде су људи Божији. Никада не знаш да ли ће неко кога сада видиш бити Светац. Будимо тихи...
 
Родитељско писмо

За вас који имате родитеље,
За вас који сте родитељи,
За вас који сте имали родитеље,
За вас који знате оне који имају родитеље
И за вас који познајете нечије родитеље.



Драги сине/кћери,


Сада још нисам остарио, а када ме будеш видео таквога, буди стрпљив са мноми покушај ме разумети

Ако се запрљам у време ручка, и ако се не могу сам оденути, буди
стрпљив.

Сети се сати, које сам потрошио, док сам те томе научио.

И ако у разговору понављам исте ствари увек поново, немој ме
прекидати, саслушај ме!

Када си био мален, морао сам ти исту причу читати увек поново, пре но што
си утонуо у сан.

Ако се не будем желео купати, не исмејавај ме и не вређај.
Сети се како сам те морао ловити и измишљати хиљаду разлога, да би ушао у
каду.

Кад опазиш моје непознавање нове технологије, дај ми времена и немој мегледати с подсмехом на лицу

Ја сам тебе научио много ствари:
правилно јести, правилно се обући, суочити се са животом.

Ако некад у разговору заборавим или изгубим нит разговора, дај ми мало
времена, да се присетим и ако ми то не пође за руком, немој се
узнемиравати..

Није ми најважнија ствар на свету наш разговор, већ то, да сам с тобом и даме знаш слушати.

Ако не будем желео јести, немој ме присиљавати да једем.
Сам знам најбоље, када ми је храна потребна, а када не.

Када ми уморне ноге више неће дозвољавати да ходам, пружи ми руку
једнако као што сам је ја пружао теби, када си правио прве кораке.

И ако ти једном кажем, да више не желим живети, да желим умрети,
не љути се на мене, једнога дана ћеш ме разумети.
Једном ћеш спознати, да сам ти упркос свим учињеним грешкама, желео само
најбоље и покушао сам те припремити на путовање живота.

Не жалости се, не љути се и не осећај се беспомоћан, када ме будеш гледао поред себе таквог. Буди поред мене и покушај ме разумети и помоћи ми тако као што сам ја помагао теби, када си почео живети.

Буди ми ослонац, помози ми завршити путовање с љубављу и стрпљивошћу.
Вратићу ти осмехом и неизмерном љубављу, коју сам одувек чувао за
тебе.

Волим те сине/кћери,

Твој тата/твоја мама!
 
Господ говори човеку

Да ли си кадгод размишљао, сине, да Ја знам твоје невоље и твоје патње, и борбе
твоје, и слабости твог живота? Ја знам твој кукавичлук, грехе твоје, и упркос томе
кажем ти: ”Дете моје, дај Ми твоје срце и љуби Ме такав какав јеси!”

У сваком тренутку и у свакој ситуацији у којој се налазиш, у одушевљењу или
потиштености, у верности или неверности, љуби Ме такав какавв јеси!

Ја хоћу љубав твог сиромашног срца! А ако чекаш да будеш савршен, тада Ме никад
нећеш љубити. Зар Ја не бих могао из сваког зрна песка створити анђела Серафима
који зрачи чистотом, племенитошћу и љубављу? Зар Ја нисам свемогућ? Иако се
Мени свиђа да занемарим ова изванредна бића и дам предност и вредност
сиромашној љубави твога срца, нисам ли Ја увек господар твоје љубави?

Дете моје, допусти да те волим! Ја хоћу твоје срце! Свакако, Ја ћу те временом
преобразити, но данас и увек, љуби Ме такав какав јеси!

И ја желим да ти ово чиниш! И желим видети, такође, како из дубине расте твоја
љубав! Ја љубим, такође, у теби и твоје слабости, а љубим, такође, и љубави
сиромашних и бедних. Ја желим да из срца бедних чујем непрекидни зов: ”Господе
Исусе, ја Те љубим!”

Ја једино желим песму твог срца, а не желим твоју мудрост и таленте. Само је једно за
Мене важно - да видим како радиш са љубављу! Кад бих ти Ја њих дао, ти би тако
слаб, њима хранио своје самољубље. Ја бих те могао одредити и за велике ствари, али
не! Ти треба да будеш бескорисни слуга. Штавише, Ја ћу ти одузети и оно мало што
имаш, јер Ја сам те створио само за љубав!

Данас стојим пред вратима твог срца као просјак. Ја, Цар царева! Ја куцам и чекам,
пожури да Ми отвориш! Не позивај се на своју беду! Када би ти потпуно могао
схватити своје сиромаштво, ти би умро од бола! И оно што би Ме заболело, јесте
управо то, када бих видео да сумњаш и губиш поверење у Мене!

Желим такође да мислиш на Мене сваког сата, и дању и ноћу! А такође желим
безначајне послове да обављаш из љубави према Мени! Рачунам на тебе да ми
дарујеш радост и не брини се што не поседујеш такве врлине! Ја ћу ти даровати Моје!
Ако будеш патио, Ја ћу ти дати снагу! А ако Ми дарујеш љубав, тада ћу Ја теби дати
толико много, да можеш љубити далеко више него што и можеш сањаш. Мисли на
то, да Ме љубиш такав какав јеси!

И нека дође што хоће! Не чекај да будеш свет да би ме могао љубити, онда ме никада
нећеш љубити!


А сад, дете Моје, иди, иди, и љуби Ме такав, какав јеси!!!
 
СТАРАЦ СПАСАВА ВЛАДИКУ

У неком руском граду, после бденија уочи Божића, владика је сваке године излазио у припрату храма да по обичају дарује сиротињу. И те године, сви су од преосвећеног добили обилну помоћ, само за једног од њих, последњег у реду, није било ничега. Владика није желео да отпусти старца без дара на тако велики дан и позвао га је у своју резиденцију. Увео је сиромашка у своје одаје, угостио и сервирао му чај. Владика је слушао старог човека, но током разговора закључио је да он и није неки прост човек, како му се учинило због његовог сиромаштва. Да, тако је и било: овај човек је био некад имућни трговац који је осиромашио и спао на просјачки штап. "Сећам се, владико свети, једне предбожићне ноћи", рекао је старац. Владика се заинтересовао.

"То је било давно, ишао сам на санкама у један далеки град. Ноћ је била хладна, тамна, мећава се управо смирила. Куд год погледаш, снег и равница. Около бескрајна тишина, нарушена само звоном прапораца и шкрипом снега под санкама... Одједном, видим ја нешто црно на снегу. Кочијаш ме је убедио да ми се не причињава. Шта то може бити у пољу, усред ноћи, звер или човек? Заповедио сам да станемо и изашао да погледам. То је био дечак. Лежао је потрбушке, покривши главу рукама. Није давао знаке живота, очигледно се смрзао. Узевши га код себе у санке, почео сам да му трљам лице и руке, замотавајући га у своју медвеђу бунду. И оживео, је, рођени мој. Рекао ми је да је богослов, да је кренуо да са родитељима прослави Божић. Отац му је био свештеник у селу, 50 врста од града. Пошао је пешице уздајући се у своју младост. Стигла га је мећава и он је залутао. Посустао је, промрзао, приспавало му се. И тако би се смрзао, али Бог то није допустио. Одвезао сам га кући и рекао родитељима: Примите вашег сина живог! Како ли су ме благосиљали, како захваљивали! Где ли је сад тај малишан? Шта ли се збило са њим?"

Архијереј је пажљиво слушао причу старца, ничим не одајући узбуђење, само је рука брже пребирала бројанице. Кад се прича завршила, владика је устао, пришао иконама и почео да се моли. А затим, окренувши се старцу рече: "Ја сам био тај дечак, богослов, кога си спасао. Нека је благословен Бог! А шта се десило с њим? Видиш и сам, Господ ме је удостојио архијерејског чина. А ти си тај, који ме је спасао. Буди благословен!" И преосвећени и сиромашак су пали на колена пред иконом Рођења Христова и један пред другим. Владика се побринуо за сиромашног старца и као што га је он некад загрејао својом бундом у хладној зимској ноћи, тако га је владика сад загрејао топлотом своје љубави и бриге – живео је старац код њега док није пошао у крило Аврамово, где се нашао заједно са праведним Лазаром.
 
Легенда о немоj цркви.

Епископ Кинешемскиj Василиj (Преображенскиj) (1876-1945)

Постоји стара легенда која упечатљиво казује зашто понекад наше молитве бивају бесплодне. Давно, давно, живео је неки старац који се много молио и често бринуо о људским гресима. И чудним му се учинило зашто се понекад дешава да људи иду у цкву, моле се Богу, а ипак и даље живе лоше. “Господе, мислио је он, да ли ти одговараш на наше молитве? Ево, људи се непрестано моле, да би живели у миру и покајању, а никако не успевају. Није ли можда сујетна њихова молитва?“
Једном је са тим мислима утонуо у сан. И на његово изненађење, Анђео сав у сјају, обавивши га крилом, понесе га високо изнад земље... Како га је носио све више и више, све слабије су се чули звуци са Земље. Нису се чули људски гласови, утихнула је песма, звуци, читав жамор сујетног људског живота. Само су с времена на време однекуд долазили хармонични нежни звуци, као звуци далеке лауте.
Шта је то? – питао је старац.
- То су свете молитве – одговори Анђео,- само се оне овде чују!
- Али зашто су тако тихе? Зашто је тако мало тих звукова? Ево сада се сав народ моли у храму...
Анђео га погледа тужног лица.
-Желиш да знаш?.. Погледај...
Далеко доле видео се велики храм. Чудесном снагом су се отворили његови зидови и старац је могао да види све што се дешава унутра.
Храм је увек био пун људи. На клиросу се видео велики хор.
Свештеник у пуној одори је био у олтару. Текла је служба! Каква служба – није се могло рећи јер ни један звук се није чуо. Видело се, како је стојећи на левом клиросу чтец нешто читао брзо-брзо, мрмљајући, али речи горе нису допирале. На амвон је брзо изашао ђакон громадног раста, одсечним покретом загладио косу, затим подигао орар, широко отворио уста, и… ни звука!
На клиросу је регент раширио нотни текст: хор се спремио да пева.
«Аха, хор ћу сигурно чути…» - помислио је старац.
Регент је дао интонацију, подигао руке и дао знак за почетак, али као и раније -царовала је потпуна тишина.
Било је сасвим чудно гледати: регент је махао рукама, давао такт ногом, басови су се зацрвенели од напрезања , тенори запињали, високо подижући главу, сви су отварали уста, али песме није било. «Шта је ово?» - помислио је старац.
Пренео је поглед на људе који су се молили. Било их је веома много, разних узраста и положаја: мушкараца и жена, старих и младих, господе и простих сељака. Сви су се крстили, клањали, многи су шапутали, али се ништа није чуло.
Читава црква је била нема.
- Зашто је тако? – питао је старац.
- Спустимо се, и ти ћеш видети и разумети… - рекао је Анђео.
Брзо и невидљиво за остале у храму, спустили су се у сами храм. Обично одевена жена стајала је напред и изгледало је да се усрдно моли. Анђео јој се приближи и тихо је додирну руком… И одједном је старац видео њено срце и разумео њене мисли.
«Ах, та проклета женетина! – размишљала је она. – Опет је у новој одећи! Муж – пијаница, деца – неваспитанци, а она не обраћа пажњу!.. Само се лицка!..»
Даље је стајао лепо обучен господин и замишљено посматрао иконостас. Анђео је додирнуо његове груди, и пред старцем су се отвориле његове тајне мисли: «…Тешка досада! Лоше сам трговао… изгубио сам хиљаду а можда и хиљаду ипо…»
Даље је стајао младић. Он се већ није молио, све време је гледао лево, где су стајале жене, црвенео и премештао се с једне на другу ногу. Анђео га је додирнуо, и старац је прочитао његове мисли: «Ах како је добра Дуњаша!.. Код ње све вреди: и лепа и има добар посао… Такву бих жену хтео! Да ли би ме хтела?»
И многе је додиривао Анђео, и сви су имали сличне мисли, празне, световне. Пред Богом су стајали али о Богу нису мислили. Само је изгледало као да се моле.
- Разумеш ли сада? – питао је Анђео. – Такве молитве до нас не долазе.Зато и изгледа тако- сви они су заиста неми...
Тог тренутка звонки дечји гласић је јасно проговорио:
- Господе! Ти си благ и милостив…Спаси, помилуј, исцели моју сироту маму!..
У углу, на коленима, прибијен уза зид, стајао је дечачић. У очима су му блистале сузе. Мило се за своју болесну мајку.
Анђео га је дотакао и старац је видео дечје срце.
Тамо су били брига и љубав.
- Ево молитве, која до нас допире! – рекао је Анђео.

Ето зато, наше лицемерне, чисто формалне молитве до Бога не долазе и плод не доносе.
 

Back
Top