Muslimani i Hrvati odgovorni za zločine počinjene nad Srbima u Bosni i Hercegovini
Božić (Ivo) Niko - rođen 12. juna 1940. u Bijeloj, opština Brčko, bio nastanjen u Bijeloj, kućni broj 124-b, član Kriznog štaba u Bijeloj. Odgovoran je za formiranje logora i etničko čišćenje srpskog stanovništva na području opštine Brčko u toku 1992. On je, kao pripadnik hrvatsko-muslimanskih formacija, direktno učestvovao u napadu 14. septembra 1992. na MZ Bukvik, iz koje je proterano van Brčkog 2.500 Srba, a potom izvršen oružani napad na okolna sela: Bijele, Bukvik, Bukovicu, Bitanoviće, Vujičiće, Vučkovce, Gajeve, Gornji Bukvik, Lipovac, Lukavica, Maoče, Polja, Rašljina, Skakve, Srpske Brke, Stjepanovic, Ulica, Cerik i Džiroga. Tada je iz 1.560 srpskih domaćinstava proterano 5.588 stanovnika. U toku ovog ničim izazvanog napada, ubijen je veći broj civila srpske nacionalnosti, a veći broj sproveden je u logore Bosansku Bijelu, Boće, Gornji Zovik, Gornji Rahić, Donji Rahić, Maoči, Palanka, Rašljani, Ulice i Bojići. Istovremeno su, nakon pljačkanja imovine Srba, njihove kuće popaljene i razorene (K-9-139).
Božić Jurica - rođen 18. aprila 1970. u Vrbovcu (Potočani), opština Odžak, komandant smene stražara, pripadnik HVO. Odgovoran je za učešće u ratnom zločinu počinjenom protiv civilnog srpskog stanovništva na području Broda i okolnih mesta, sela i naselja koje je u periodu od 26. marta do 27. oktobra 1992. počinio u sastavu 101. i 108. brigade HVO Posavine, a u sadejstvu sa formacijama regularne Vojske Republike Hrvatske. Učestvovao je u ničim izazvanom napadu na srpska sela, naselja i grad Brčko sa ciljem etničkog čišćenja i raseljavanja srpskog stanovništva. Pritom su srpske kuće opljačkane, oduzeta im je sva pokretna imovina, a kuće su zatim uništene paljenjem, granatiranjem i miniranjem. Svo zarobljeno srpsko stanovništvo zatim je odvedeno formirane logore za Srbe: skladište RK „Beograd“ u Tuleku, fiskulturnu dvoranu SŠC „Fricpalik“, skladište građevinskog materijala, zgradu bivše stanice JB, zgradu vojne policije, Svilu Čelinac, FK Stadion „Polet“, zgradu fabrike čarapa i Dvoranu sportova. Srpski logoraši su u tim logorima individualno mučeni i stravičnim metodama kažnjavani - batinani su, mučeni žeđu i glađu, zabranjivano im je da vrše nuždu. Odvođeni su na prvu borbenu liniju na kojoj su korišćeni kao živi štit i na prinudni rad. Na te stravične načine ubijeno je 116 identifikovanih civila srpske nacionalnosti i 44 neidentifikovana lica, a imena identifikovanih i dodatna individualna učešća imenovanog sadržani su KP br. 02/963/93 DC-1/18. U toku ovog zločina imenovani je učestvovao u formiranju ženskih odeljenja u logorima, gde su žene maltretirane, u više navrata odvođene na liniju fronta, gde je svaka pojedinačno silovana od strane više izvršioca, te ponovo vraćene u logor. Kao upravnik smene u logoru u Odžaku, odgovoran je zbog toga što je tokom 1992. bio učesnik u zločinima protiv srpskog civilnog stanovništva. Logoraše je mučio na stravične načine, a mnogi su umrli od zverskog mučenja. Logorašima su lomljeni udovi, kačeni su da vise u sušionici za meso, po glavama i telima nožem im je urezivan ustaški simbol, slovo „U“. Čuvari su ih prisiljavali da naglavačke skaču sa stola, da se međusobno tuku sve do onesvešćivanja, na šta su prisiljavana i rođena braća, terali su ih da iz trka udaraju glavom o zid sve dok ne padnu u nesvest, a da pritom ne smeju da razbiju naočare koje im se prethodno stave na glavu. Stražari su ih hvatali za glave i udarali jednu o drugu, stavljali su im u usta cev oružja i zahtevali da jako zubima stisnu cev, da bi je naglo izvukli, pri čemu su im čupali zube, skakali su po logorašima, stavljali im bombu u usta i tukli ih, vezivali ih rukama za stub na odbojkaškom terenu u fiskulturnoj sali, pa ih tukli kundakom puške po leđima i drugim delovima tela, gasili im cigarete po telima, u ušima i ustima. Takođe su prisiljavali žene i muškarce da međusobno sisaju i ližu polne organe ili da to čine stražarima, primoravali su logoraše da siluju umobolnu logorašicu, organizovali „logorske svadbe“ - odnosno prisiljavali odabrani par Srbina i Srpkinje na seksualni odnos u prisustvu logoraša i osoblja logora. Dalje, nage logoraše su, pa i pred građanima, grupno „kupali“ mlazovima ledne vode pod pritiskom, prisiljavali ih da s podova i zidova ližu svoju ili krv drugih logoraša. Božić je takođe odgovoran za organizaciju i nehumano postupanje sa ratnim zarobljenicima krajem maja 1992. u logoru za Srbe u fiskulturnoj sali u Odžaku; učestvovao je u zlostavljanju više od 700 zatvorenika Srba, među kojima je bilo žena koje su svakodnevno silovane.
Božić (Jurica) Marinko - rođen 27. aprila 1954. u Potočanima, SO Odžak, rukovodilac Organa bezbednosti HVO. Odgovoran je za uzimanje talaca i stvaranje logora Novi Grad iz Šamca 9. maja 1992. On je učestvovao u oružanim napadima hrvatskih i muslimanskih snaga na srpska sela Donje Dubice, Trnjak-Novi Grad. Pritom je srpsko stanovništvo proterano u Novi Grad, a zatim uhapšeno i sprovedeno u logor za Srbe u osnovnoj školi u Odžaku. Uhapšenim srpskim civilima su oduzeli svu imovinu, pa čak i lične stvari. U školi su odvojili muškarce u fiskulturnu salu, gde su ih maltretirali i tukli, a žene i decu su rasporedili u učionice.
Božić Milan - zamenik komandira Stanice bezbednosti Sarajevo Centar. Odgovoran je zbog toga što je prebijao Srbe tokom isleđivanja u logoru Tarčin. Takođe je odgovoran za učešće u napadu na kasarnu JNA u Krupi 11. maja 1992. i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u „Silosu“ Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe. Od 20. maja 1992. imenovani je sa muslimanskim snagama počeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor, kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru, koji je bio pod neposrednom kontrolom 109. brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira, srpski logoraši držani su u neuslovnim prostorijama i posebnim ćelijama, gde su mučeni glađu - davan im je samo jedan obrok težine 250-500 grama. Starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i svi su mučeni i ubijani, a mnogi su odvođeni na prinudni rad na prve borbene linije, na kojima je 23 poginulo (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95-7 DC 1-6/1)
http://www.glas-javnosti.rs/clanak/...vorni-za-zlocine-pocinjene-nad-srbima-u-bosni
