C0NSIGLIERI
Buduća legenda
- Poruka
- 41.937
DRAGI DNEVNIČE
Uprkos bezbednosnim rizicima, vratio sam se živ i zdrav iz Srbije,
simpatične državice na krajnjem istoku Kavkaza. Vreme je bilo divno,
nisam verovao da i tamo sija sunce, ali se, eto, ispostavilo
drugačije. I ne samo to, činilo se da se niko ne plaši te sjajne kugle
s neba i ne beži u pećine dok ne zađe...
Mada sam bio ubeđen da ćemo sleteti na neki od aerodroma susednih
država, jer Beograd, njihova najveća naseobina, nema svoj, informacije
CIA o postojanju asfaltne podloge u nečemu što zovu Surčin ispostavile
su se tačnim (proveriti da li se ispod piste nalazi masovna grobnica
indijanskih starosedelaca koje su Srbi istrebili 1268. godine). Čak
su, u čast mog dolaska, tom simpatičnom objektu dali ime našeg velikog
naučnika Nikole Tesle! Baš slatko od njih.
Ljubazni momak kojem sam po sletanju utrapio kofere ipak nije bio
bagažista, već njihov predsednik?! Izvinio sam mu se i dao 20 dolara
bakšiša... Takođe, bradata gospođa, koja je ćutke išla za nama
saplićući se o sopstvene noge, uopšte nije gospođa - već premijer,
zovu ga Mirko, valjda. Malo se naljutio kada su agenti tajne službe
tražili da vrati buket namenjen prvoj dami, pa sam i njemu dao 20
dolara. To ga je oraspoložilo.
Fascinirao me je evolucioni napredak ovog plemena - dosta njih se
uspravilo i sasvim dobro hoda na dve noge! Izgleda da su to pozitivni
efekti bombardovanja?! Srećan sam što vidim da sam se zalagao za pravu
stvar!
Možda bi još nekoliko naleta od njih stvorilo čak i progresivnu vrstu.
Vredi pokušati. Videćemo...
Na putu do hotela (imaju i to, Hilari ipak nije bila u pravu) primetio
sam da za jednu "bandu nepismenih degenerika, ubica beba, kasapina i
silovatelja" i ne izgledaju previše ružno. Iz kola nisam uspeo da
vidim lovišta u kojima se prehranjuju jedući stare i iznemogle.
Simpatični dekica zvani premijer pokušao je da me ubedi da nije baš
tako i zakleo se da poznaje čoveka starijeg i od Amerike, koji ne da
nije pojeden, već ima i nekakvu funkciju u njihovom plemenskom
savetu?! Ne verujem! Prezime tog čoveka zvuči kao naziv nekakvog
monstruoznog plana za istrebljenje starije populacije: Krkobabić?!
Srbi su to...
Razgovor sa predsednikom bio je dug, iscrpan i naporan! On je
insistirao na priči o nekakvom Kosovu (koliko sam shvatio reč je o
srcu Srbije, koje je greškom transplantovano drugom), dok sam ja
pokušavao da saznam šta je uradio s mojim koferima. Dao sam mu još 20
dolara - nazvao je nekog Ivicu, taj se valjda razume u koferčiće.
Pitao sam da li i njemu da pošaljem bakšiš, rekao je: "Ne, Ivica sve
radi iz ubeđenja!" Fin neki čovek.
Posle smo otišli u zgradu ispred koje su u bronzi izlivena dva
čoveka kako zlostavljaju konje. Kažu da im je to skupština, a da pomenuti
kipovi nisu prikaz njihove tradicije, već umetnički izražaj. Sumnjam,
Srbi su to...
Dočekala me je gospođa neuropsihijatar, koja rukovodi tom
eksperimentalnom terapijom: rad bez dnevnica - doktorka Slavica.
Čim sam ušao, skočila je ogromna žena u beloj majici sa likom nekog
čoveka s naočarima i baburastim nosem, uhvatila me za kosu i,
pretpostavljam, pozdravila na tradicionalan način plemena iz kojeg
dolazi: "***** vam sve po spisku, prokleti da ste! Zatrlo vam se seme
i pleme, Tačijeve sluge!"
Poneo me je taj emotivni trenutak, odstupio sam od protokola, uhvatio
sam i ja nju za kosu i cimao, ponavljajući: "Thank you, you too"...
Plakali smo oboje...
Žao mi je što nisam uspeo da saznam da li zaista postoji to što zovu
Mlađan Dinkić ili je samo reč o legendi koju prepričavaju, tešeći se
kad im je teško.
"Projekat Čeda" odlično napreduje! Polako mu se vraća i boja u lice.
Nismo imali vremena da se ispričamo, žurio je da uspava nekakvu Bebu,
kaže da je samo vožnja džipom umiruje.
Nije mi bilo svejedno kada je pala noć i kada su Srbi počeli da
zavijaju na mesec. Sklupčao sam se na krevetu i brojao "tomahavke",
nekako sam uspeo da zaspim...
Za divno čudo, opet je svanulo?! Za dva dana sunce je dva puta izašlo
i nad Srbijom?! Valjda još postoji onaj aerodrom?!
Svi su došli da me isprate. Ivica je našao koferčiće, sjajan mali!
Dao sam im još po 20 dolara. Nema veze, odbićemo od kredita. Jedva
čekam da Baraku i Hilari ispričam šta sam sve video.
Čak i "juga", koji se stvarno kreće, ali to mi već ne bi poverovali.
Prećutaću.
Toliko od mene za ovaj put, dragi dnevniče.
Tvoj: Džozef Džozika Bajden
Uprkos bezbednosnim rizicima, vratio sam se živ i zdrav iz Srbije,
simpatične državice na krajnjem istoku Kavkaza. Vreme je bilo divno,
nisam verovao da i tamo sija sunce, ali se, eto, ispostavilo
drugačije. I ne samo to, činilo se da se niko ne plaši te sjajne kugle
s neba i ne beži u pećine dok ne zađe...
Mada sam bio ubeđen da ćemo sleteti na neki od aerodroma susednih
država, jer Beograd, njihova najveća naseobina, nema svoj, informacije
CIA o postojanju asfaltne podloge u nečemu što zovu Surčin ispostavile
su se tačnim (proveriti da li se ispod piste nalazi masovna grobnica
indijanskih starosedelaca koje su Srbi istrebili 1268. godine). Čak
su, u čast mog dolaska, tom simpatičnom objektu dali ime našeg velikog
naučnika Nikole Tesle! Baš slatko od njih.
Ljubazni momak kojem sam po sletanju utrapio kofere ipak nije bio
bagažista, već njihov predsednik?! Izvinio sam mu se i dao 20 dolara
bakšiša... Takođe, bradata gospođa, koja je ćutke išla za nama
saplićući se o sopstvene noge, uopšte nije gospođa - već premijer,
zovu ga Mirko, valjda. Malo se naljutio kada su agenti tajne službe
tražili da vrati buket namenjen prvoj dami, pa sam i njemu dao 20
dolara. To ga je oraspoložilo.
Fascinirao me je evolucioni napredak ovog plemena - dosta njih se
uspravilo i sasvim dobro hoda na dve noge! Izgleda da su to pozitivni
efekti bombardovanja?! Srećan sam što vidim da sam se zalagao za pravu
stvar!
Možda bi još nekoliko naleta od njih stvorilo čak i progresivnu vrstu.
Vredi pokušati. Videćemo...
Na putu do hotela (imaju i to, Hilari ipak nije bila u pravu) primetio
sam da za jednu "bandu nepismenih degenerika, ubica beba, kasapina i
silovatelja" i ne izgledaju previše ružno. Iz kola nisam uspeo da
vidim lovišta u kojima se prehranjuju jedući stare i iznemogle.
Simpatični dekica zvani premijer pokušao je da me ubedi da nije baš
tako i zakleo se da poznaje čoveka starijeg i od Amerike, koji ne da
nije pojeden, već ima i nekakvu funkciju u njihovom plemenskom
savetu?! Ne verujem! Prezime tog čoveka zvuči kao naziv nekakvog
monstruoznog plana za istrebljenje starije populacije: Krkobabić?!
Srbi su to...
Razgovor sa predsednikom bio je dug, iscrpan i naporan! On je
insistirao na priči o nekakvom Kosovu (koliko sam shvatio reč je o
srcu Srbije, koje je greškom transplantovano drugom), dok sam ja
pokušavao da saznam šta je uradio s mojim koferima. Dao sam mu još 20
dolara - nazvao je nekog Ivicu, taj se valjda razume u koferčiće.
Pitao sam da li i njemu da pošaljem bakšiš, rekao je: "Ne, Ivica sve
radi iz ubeđenja!" Fin neki čovek.
Posle smo otišli u zgradu ispred koje su u bronzi izlivena dva
čoveka kako zlostavljaju konje. Kažu da im je to skupština, a da pomenuti
kipovi nisu prikaz njihove tradicije, već umetnički izražaj. Sumnjam,
Srbi su to...
Dočekala me je gospođa neuropsihijatar, koja rukovodi tom
eksperimentalnom terapijom: rad bez dnevnica - doktorka Slavica.
Čim sam ušao, skočila je ogromna žena u beloj majici sa likom nekog
čoveka s naočarima i baburastim nosem, uhvatila me za kosu i,
pretpostavljam, pozdravila na tradicionalan način plemena iz kojeg
dolazi: "***** vam sve po spisku, prokleti da ste! Zatrlo vam se seme
i pleme, Tačijeve sluge!"
Poneo me je taj emotivni trenutak, odstupio sam od protokola, uhvatio
sam i ja nju za kosu i cimao, ponavljajući: "Thank you, you too"...
Plakali smo oboje...
Žao mi je što nisam uspeo da saznam da li zaista postoji to što zovu
Mlađan Dinkić ili je samo reč o legendi koju prepričavaju, tešeći se
kad im je teško.
"Projekat Čeda" odlično napreduje! Polako mu se vraća i boja u lice.
Nismo imali vremena da se ispričamo, žurio je da uspava nekakvu Bebu,
kaže da je samo vožnja džipom umiruje.
Nije mi bilo svejedno kada je pala noć i kada su Srbi počeli da
zavijaju na mesec. Sklupčao sam se na krevetu i brojao "tomahavke",
nekako sam uspeo da zaspim...
Za divno čudo, opet je svanulo?! Za dva dana sunce je dva puta izašlo
i nad Srbijom?! Valjda još postoji onaj aerodrom?!
Svi su došli da me isprate. Ivica je našao koferčiće, sjajan mali!
Dao sam im još po 20 dolara. Nema veze, odbićemo od kredita. Jedva
čekam da Baraku i Hilari ispričam šta sam sve video.
Čak i "juga", koji se stvarno kreće, ali to mi već ne bi poverovali.
Prećutaću.
Toliko od mene za ovaj put, dragi dnevniče.
Tvoj: Džozef Džozika Bajden
to je samo zayebancija 
