Koschei.Besmertnii
Poznat
- Poruka
- 8.488
Према истраживању Џејмса Бејкера и других, постојбина Албанаца је покрајина Ширван, на источним падинама Кавказа, са центром у граду Албана. У историји се то име најраније помиње у једном опису, како је владар Албаније наступајућем Александру Македонском поклонио пса, данас и нама познатог кавкаског овчара, да би у каснијем периоду Албанија неко време била клијент Римске империје.
Смештени између Хазара мојсијеве вере и православних Јермена, политички су се везали за Арапе и примили ислам. Сукоб са Хазарима у VIII веку, имао је за последицу бруталан обрачун и егзодус Албанаца. Арапи су Албанце населили на Сицилији, у Пуљи и Калабрији, на подручју јужне Италије отетом од Византије, која је 980. године повратила своје територије и затечене Албанце превела у хришћанство. На подручју јужне Италије је касније формирана Напуљска краљевина или краљевина Обеју Сицилија, под династијом Анжу, чији су поданици били и Албанци.
Иако се на Кавказу временом губи појам Албаније у државно-правном смислу, тамо и данас живе бројни Албанци, које са сународницима из јужне Италије и са Балкана везују заједничка етничка обележја, као што су језик, нека лична имена, народна ношња и антрополошке карактеристике, као што је рецимо облик доњег дела вилице.
Године 1043. побуњени намесник Сицилије, византијски војвода Ђорђе Манијак, покреће војску преко Јадрана, у којој је било и Албанаца са женама и децом, да би у бици код Дојрана Манијак трагично изгубио живот. Пораженим Албанцима, без бродова који су пали у руке Византинаца, Срби су дозволили да се населе у српском Поморју, које се географски протеже јужно од српског Приморја, то јест јужно од Скадра. Тако су се Албанци населили североисточно од данашњег Елбасана, око града Рабана, по коме су их Византинци називали Арбаните, Срби Арбанаси, а сами себе од тада називају Арбанес, док су се они на Сицилији називали Албанес. Касније су се одомаћила још два назива за ову етничку заједницу, турски назив Арнаути – “они коју немају где да се врате” и назив Шћиптар, којим се Арбанаси данас најрадије легитимишу, а чијем ћу значењу нешто касније посветити пажњу.
Од двадесетак албанских племена, приспелих са Кавказа у јужну Италију, у Србију су доспела четири - Геге, Тоске, Јапе и Схамиде. Као сточари, заштићени су српским законом из 1330. године, а потом и закоником цара Душана из 1349. године. Припадност истом, византијском културном кругу, доприносила је изузетно доброј коегзистенцији Срба и Арбанаса, који су се успешно интегрисали у српско друштво и државу.
Као сточари - номади, Арбанаси се нису трајније везивали за одређено место, материјалне и духовне вредности, па им је по доласку Турака било релативно лако да без отпора масовно прихватају нову веру, која им је гарантовала привилегован положај у односу на хришћане. Тако је српско Поморје, које је обухватало данашњу средњу и јужну Албанију, од Турака бранила искључиво српска војска, на чијем је челу изгубио живот Балша II Балшић. Иако има индиција да су Балшићи, властеотска породица одана династији Немањића били албанског порекла, носили су српска имена и осећали се Србима, у потпуности инкорпорирани у српску друштвену и етничку заједницу.
Својим првим аутохтоним владаром, Арбанаси сматрају рабанског кнеза Прогона, кога је наследио син Димитрије, ожењен Комнином, кћерком српског краља Стефана Првовенчаног. За свог највећег јунака, Албанци пак сматрају Ђерђа Кастриота – „Скендербега“ (Ђурђа Кастриотића), чији је прадеда Бранило Кастриотић био око 1356. године капетан у служби српског кнеза Александра Ђорића из Валоне. Деда му се звао Павле, а отац Иван био је ктитор манастира Хиландар, у коме је и сахрањен. Мајка му се звала Војислава, сестра Марија била је удата за Стефана Црнојевића. Ђурађ је заједно са браћом Станишаом, Репошем и Константином био предат Турцима као талац.Ђурађ и Станиша су у Цариграду преведени у ислам и уврштени у јаничаре, под именима Скендер и Хамза. Ђурађ је без много премишљања првом приликом побегао и вратио се у Поморје, а уз звуке звона и православној вери, започевши бескомпромисну борбу против турског окупатора, коју је водио све до своје смрти. Ђурђев повратак описује деспот Мусаки, речима “…јер је у Арбанију био ушао Скендер-бег, човек ваљан и од природе Србин…”. Ђурђев син Јован оженио се Иреном, унуком српског деспота Ђурђа Бранковића, чију су врховну власт признавали сви преостали обласни господари, па тако и Кастриотићи. Након пада српске деспотовине под турску власт, све угледније албанске породице прешле су у Италију, где им се под дејством асимилације временом губи траг.
Турски хроничар из XV века, Дурсун-бег, описује поход Мехмеда II на Ђурђа Кастриотића 1465. године, након кога и дефинитивно престаје српска власт у Поморју : “…Издато беше наређење да се сви зрели мушкарци предаду у беглук. Због тога на свакој станици успут довођене су поворке у ланцима, пред победоносног Султана. Младо и старо, сви су они вргнути под сабљу и исечени. Ожеднеле душе ових људи, појили су вином са наквашеног мача. Било је станица на којима је по три, четири и по седам хиљада неверника предавано законском мачу. Дубоке долине од мртвих телеса, претворише се у брегове. Пространа поља се од крви преобратише у реку Амурдарију…”
Овај опис геноцида над српским народом, јасно говори како је српски народ у Поморју од већине претворен у мањину, а Поморје се трансформисало у Албанију. Турци освајају Косово 1455. године заузимањем Новог Брда, али Арбанаси прелазе реку Дрим тек у XVII веку, ако је судити по млетачком посланику Јакову Соранцу, Барском надбискупу Марину Бизију, Папском визитору Петру Масареку и другим савременицима. Унапређени под турском влашћу из сточара у “царске синове”, Шиптари силазе са планина у равницу Метохије, а са њима и знатан број поарбанашених Срба. Свети Никола је, рецимо, заједничка слава малисорским породицама Хоти, Груде, Клименти, Шкреље и Кастрати, а међу овим последњим се неки још увек презивају Поповић, што рецито говори о њиховом пореклу. Породица Дукађини, пак, потиче од војводе Јована, господара Рашке, из које је пред Турцима избегао његов потомак Лека, који данас важи за најпознатијег арбанашког законодавца.
Насељавање Шиптара на Косово текло је паралелно са српских исељавањем, уз перманентни притисак на староседеоце. Године 1574. Еласу-паша је предводио покољ 2000 Срба око Ђаковице, када су биле и велике сече Срба у Скадру, Пећи, Призрену и самом граду Ђаковици. Срби су 1594. године подигли устанак, након кога је потурчени Арбанас Синан-паша мошти Светог Саве однео у Београд и спалио их на Врачару, не би ли тим гестом сломио морал Срба. Када су Срби 1689. године на Косову подигли нови устанак, над њима је поново извршен велики покољ, током кога је уништено 360 српских села. Следеће године је након егзодуса 37.000 српских породица под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, пећки паша у Метохију населио Арбанасе из северне Албаније, а након следећег српског устанка 1738. године, могло се констатовати да је етничка граница за само 40 година померена 200 километара у дубину српске територије. Међу осталима, у то време се на Косово насељава и породица Ругова, која је у ислам прешла тек око 1810. године.
Надбискуп барски, фра Андрија Змајевић, 1707. године говори о насељавању Шиптара око Ђаковице, а надбискуп скопски Матија, о насељавању истих у Јањево. С обзиром на неконтролисано насиље Шиптара над Србима, уз “благослов” Турака, Срби су имали само два излаза, да мењају веру или да се исељавају. Анри Пуквил 1807. године каже да су међу најизразитијим потурчењацима били Кукли-бег и његов син, који су силом исламизирали предео Паштрика, Хаса и Опоља. У исто време, арбанас Јашар-паша, братанац Малићи-паше, опљачкао је манастире Грачаницу и Девић, побио 13.000 Срба и уништио преко 50 српских села. Др. Јозеф Милер, дугогодишњи лекар пећког паше, 1838. године износи утисак да су Геге свирепи, подмукли и упорни, при чему осим Срба, мрзе и православне Тоске. Извештај руског конзула у Призрену, Евгенија Примајева, казује “…у похари српских села убијали су мушку чељад и силовали жене и чак скрнавили гробове. Злочини Арнаута су безбројни и неизмерни…” Виктор Берар, француски историчар и путописац наводи “…пред Арбанасом је Словен приморан или да бежи или да умре и његово нестајање са читаве те земље биће ствар година и то само неколико година”.
Упркос визионарској процени Берара, према подацима Прико Сен – Мари-а из 1874. године, у Старој Србији је живело око 500.000 људи, од чега 370.000 православних и 230.000 муслимана, али са тенденцијом даље промене етничке слике на штету Срба. У писму српском краљу од 10.10.1878. године, 272 угледна грађанина из више округа на Косову, са 126 општинских и манастирских печата, износе да је : “…од свршетка Берлинског конгреса, само у Пећком округу побијено и опљачкано 1000 српских душа…” Српски конзул на Косову, Тодор Станковић, 1897. године наводи ”…отимање девојака, силовање жена, мајки у присуству мужа и деце, силовање и одвођење девојака у арбанашке хареме, силовање српске деце – мушке и женске, бесконачно кулучење и бесплатан рад Срба Арбанасима, затварање и мучење невиних људи, батинање, расељавање, отимање имовине, прогонство у Малу Азију…Исељавања у Србију због ових зулума су необично честа. Има скоро целих области у Србији, које су насељене Косовцима и Пећанцима. Рачуна се да је у времену од првог српско-турског рата 1876. до 1912. иселило у Србију преко 400.000 Старосрбијанаца…”. А да се не бих бавио само туђим запажањима и статистичким подацима, додаћу да се у наведеном периоду из Пећи у Ниш са породицом преселио и мој чукундеда по мајци, Драги Живковић, чиме се у Пећи угасила једна од најстаријих породица.
Смештени између Хазара мојсијеве вере и православних Јермена, политички су се везали за Арапе и примили ислам. Сукоб са Хазарима у VIII веку, имао је за последицу бруталан обрачун и егзодус Албанаца. Арапи су Албанце населили на Сицилији, у Пуљи и Калабрији, на подручју јужне Италије отетом од Византије, која је 980. године повратила своје територије и затечене Албанце превела у хришћанство. На подручју јужне Италије је касније формирана Напуљска краљевина или краљевина Обеју Сицилија, под династијом Анжу, чији су поданици били и Албанци.
Иако се на Кавказу временом губи појам Албаније у државно-правном смислу, тамо и данас живе бројни Албанци, које са сународницима из јужне Италије и са Балкана везују заједничка етничка обележја, као што су језик, нека лична имена, народна ношња и антрополошке карактеристике, као што је рецимо облик доњег дела вилице.
Године 1043. побуњени намесник Сицилије, византијски војвода Ђорђе Манијак, покреће војску преко Јадрана, у којој је било и Албанаца са женама и децом, да би у бици код Дојрана Манијак трагично изгубио живот. Пораженим Албанцима, без бродова који су пали у руке Византинаца, Срби су дозволили да се населе у српском Поморју, које се географски протеже јужно од српског Приморја, то јест јужно од Скадра. Тако су се Албанци населили североисточно од данашњег Елбасана, око града Рабана, по коме су их Византинци називали Арбаните, Срби Арбанаси, а сами себе од тада називају Арбанес, док су се они на Сицилији називали Албанес. Касније су се одомаћила још два назива за ову етничку заједницу, турски назив Арнаути – “они коју немају где да се врате” и назив Шћиптар, којим се Арбанаси данас најрадије легитимишу, а чијем ћу значењу нешто касније посветити пажњу.
Од двадесетак албанских племена, приспелих са Кавказа у јужну Италију, у Србију су доспела четири - Геге, Тоске, Јапе и Схамиде. Као сточари, заштићени су српским законом из 1330. године, а потом и закоником цара Душана из 1349. године. Припадност истом, византијском културном кругу, доприносила је изузетно доброј коегзистенцији Срба и Арбанаса, који су се успешно интегрисали у српско друштво и државу.
Као сточари - номади, Арбанаси се нису трајније везивали за одређено место, материјалне и духовне вредности, па им је по доласку Турака било релативно лако да без отпора масовно прихватају нову веру, која им је гарантовала привилегован положај у односу на хришћане. Тако је српско Поморје, које је обухватало данашњу средњу и јужну Албанију, од Турака бранила искључиво српска војска, на чијем је челу изгубио живот Балша II Балшић. Иако има индиција да су Балшићи, властеотска породица одана династији Немањића били албанског порекла, носили су српска имена и осећали се Србима, у потпуности инкорпорирани у српску друштвену и етничку заједницу.
Својим првим аутохтоним владаром, Арбанаси сматрају рабанског кнеза Прогона, кога је наследио син Димитрије, ожењен Комнином, кћерком српског краља Стефана Првовенчаног. За свог највећег јунака, Албанци пак сматрају Ђерђа Кастриота – „Скендербега“ (Ђурђа Кастриотића), чији је прадеда Бранило Кастриотић био око 1356. године капетан у служби српског кнеза Александра Ђорића из Валоне. Деда му се звао Павле, а отац Иван био је ктитор манастира Хиландар, у коме је и сахрањен. Мајка му се звала Војислава, сестра Марија била је удата за Стефана Црнојевића. Ђурађ је заједно са браћом Станишаом, Репошем и Константином био предат Турцима као талац.Ђурађ и Станиша су у Цариграду преведени у ислам и уврштени у јаничаре, под именима Скендер и Хамза. Ђурађ је без много премишљања првом приликом побегао и вратио се у Поморје, а уз звуке звона и православној вери, започевши бескомпромисну борбу против турског окупатора, коју је водио све до своје смрти. Ђурђев повратак описује деспот Мусаки, речима “…јер је у Арбанију био ушао Скендер-бег, човек ваљан и од природе Србин…”. Ђурђев син Јован оженио се Иреном, унуком српског деспота Ђурђа Бранковића, чију су врховну власт признавали сви преостали обласни господари, па тако и Кастриотићи. Након пада српске деспотовине под турску власт, све угледније албанске породице прешле су у Италију, где им се под дејством асимилације временом губи траг.
Турски хроничар из XV века, Дурсун-бег, описује поход Мехмеда II на Ђурђа Кастриотића 1465. године, након кога и дефинитивно престаје српска власт у Поморју : “…Издато беше наређење да се сви зрели мушкарци предаду у беглук. Због тога на свакој станици успут довођене су поворке у ланцима, пред победоносног Султана. Младо и старо, сви су они вргнути под сабљу и исечени. Ожеднеле душе ових људи, појили су вином са наквашеног мача. Било је станица на којима је по три, четири и по седам хиљада неверника предавано законском мачу. Дубоке долине од мртвих телеса, претворише се у брегове. Пространа поља се од крви преобратише у реку Амурдарију…”
Овај опис геноцида над српским народом, јасно говори како је српски народ у Поморју од већине претворен у мањину, а Поморје се трансформисало у Албанију. Турци освајају Косово 1455. године заузимањем Новог Брда, али Арбанаси прелазе реку Дрим тек у XVII веку, ако је судити по млетачком посланику Јакову Соранцу, Барском надбискупу Марину Бизију, Папском визитору Петру Масареку и другим савременицима. Унапређени под турском влашћу из сточара у “царске синове”, Шиптари силазе са планина у равницу Метохије, а са њима и знатан број поарбанашених Срба. Свети Никола је, рецимо, заједничка слава малисорским породицама Хоти, Груде, Клименти, Шкреље и Кастрати, а међу овим последњим се неки још увек презивају Поповић, што рецито говори о њиховом пореклу. Породица Дукађини, пак, потиче од војводе Јована, господара Рашке, из које је пред Турцима избегао његов потомак Лека, који данас важи за најпознатијег арбанашког законодавца.
Насељавање Шиптара на Косово текло је паралелно са српских исељавањем, уз перманентни притисак на староседеоце. Године 1574. Еласу-паша је предводио покољ 2000 Срба око Ђаковице, када су биле и велике сече Срба у Скадру, Пећи, Призрену и самом граду Ђаковици. Срби су 1594. године подигли устанак, након кога је потурчени Арбанас Синан-паша мошти Светог Саве однео у Београд и спалио их на Врачару, не би ли тим гестом сломио морал Срба. Када су Срби 1689. године на Косову подигли нови устанак, над њима је поново извршен велики покољ, током кога је уништено 360 српских села. Следеће године је након егзодуса 37.000 српских породица под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, пећки паша у Метохију населио Арбанасе из северне Албаније, а након следећег српског устанка 1738. године, могло се констатовати да је етничка граница за само 40 година померена 200 километара у дубину српске територије. Међу осталима, у то време се на Косово насељава и породица Ругова, која је у ислам прешла тек око 1810. године.
Надбискуп барски, фра Андрија Змајевић, 1707. године говори о насељавању Шиптара око Ђаковице, а надбискуп скопски Матија, о насељавању истих у Јањево. С обзиром на неконтролисано насиље Шиптара над Србима, уз “благослов” Турака, Срби су имали само два излаза, да мењају веру или да се исељавају. Анри Пуквил 1807. године каже да су међу најизразитијим потурчењацима били Кукли-бег и његов син, који су силом исламизирали предео Паштрика, Хаса и Опоља. У исто време, арбанас Јашар-паша, братанац Малићи-паше, опљачкао је манастире Грачаницу и Девић, побио 13.000 Срба и уништио преко 50 српских села. Др. Јозеф Милер, дугогодишњи лекар пећког паше, 1838. године износи утисак да су Геге свирепи, подмукли и упорни, при чему осим Срба, мрзе и православне Тоске. Извештај руског конзула у Призрену, Евгенија Примајева, казује “…у похари српских села убијали су мушку чељад и силовали жене и чак скрнавили гробове. Злочини Арнаута су безбројни и неизмерни…” Виктор Берар, француски историчар и путописац наводи “…пред Арбанасом је Словен приморан или да бежи или да умре и његово нестајање са читаве те земље биће ствар година и то само неколико година”.
Упркос визионарској процени Берара, према подацима Прико Сен – Мари-а из 1874. године, у Старој Србији је живело око 500.000 људи, од чега 370.000 православних и 230.000 муслимана, али са тенденцијом даље промене етничке слике на штету Срба. У писму српском краљу од 10.10.1878. године, 272 угледна грађанина из више округа на Косову, са 126 општинских и манастирских печата, износе да је : “…од свршетка Берлинског конгреса, само у Пећком округу побијено и опљачкано 1000 српских душа…” Српски конзул на Косову, Тодор Станковић, 1897. године наводи ”…отимање девојака, силовање жена, мајки у присуству мужа и деце, силовање и одвођење девојака у арбанашке хареме, силовање српске деце – мушке и женске, бесконачно кулучење и бесплатан рад Срба Арбанасима, затварање и мучење невиних људи, батинање, расељавање, отимање имовине, прогонство у Малу Азију…Исељавања у Србију због ових зулума су необично честа. Има скоро целих области у Србији, које су насељене Косовцима и Пећанцима. Рачуна се да је у времену од првог српско-турског рата 1876. до 1912. иселило у Србију преко 400.000 Старосрбијанаца…”. А да се не бих бавио само туђим запажањима и статистичким подацима, додаћу да се у наведеном периоду из Пећи у Ниш са породицом преселио и мој чукундеда по мајци, Драги Живковић, чиме се у Пећи угасила једна од најстаријих породица.
