Beograd kupuje 30 novih tramvaja, a konkurs je kako izgelda namesten tako da pobedi hrvatski proizvodjac Rade Koncar. Otvoreno pismo gradonacelniku i predsedniku:
U nekoliko pasusa koji slede voleo bih da vam skrenem pažnju na protivpravnost Javnog poziva za nabavku 30 tramvaja za GSP Beograd, koji je 24. aprila raspisala gradska Agencija za investicije. Značaj tog konkursa prevazilazi gradske, odnosno beogradske okvire, jer je reč o ozbiljnoj nabavci prema kojoj će biti vrednovana pouzdanost i stručnost javnih partnera u Srbiji uopšte.
Javni poziv za nabavku 30 tramvaja od 24.4.2009. je protivpravan zato što je naručilac odredio kriterijum nabavke koji je u celosti suprotan javnom interesu – kriterijum najniže cene. Po tom kriterijumu, Grad će biti primoran da plati i do 300 000 evra više po svakom tramvaju, a da pritom ti skuplji tramvaji na čiju ga kupovinu izabrani kriterijum u vezi sa posebnom klauzulom iz čl. 52 X, XII Zakona o javnim nabavkama obavezuju ne moraju biti najbolji. Štaviše, mogu biti i najgori.
*
Zakon o javnim nabavkama predviđa dva kriterijuma izbora ponuđača: kriterijum ekonomski najpovoljnije ponude i kriterijum najniže cene (čl. 51). Pod ekonomski najpovoljnijom ponudom razume se ponuda koja je izabrana prema visini ponuđene cene; uslovima plaćanja; roku isporuke ili izvršenja usluge ili radova; tekućim troškovima; troškovnoj ekonomičnosti; kvalitetu; tehničkoj i tehnološkoj prednosti; uslovima post-prodajnog servisiranja i tehničke pomoć; dužini garantnog perioda i vrsti garancija; obavezama u pogledu rezervnih delova; uslovima post-garancijskog održavanja; estetskim i funkcionalnim karakteristikama i drugim neimenovanim karakteristikama (čl. 51 II).
U pogledu pomenuta dva uslova ekonomski najpovoljnije ponude i najniže cene naš Zakon o javnim nabavkama je usklađen sa direktivom EU 2004/18/EZ. Tamo je naime u čl. 53 predviđeno da kriterijum izbora ponuđača može biti ili kriterijum ekonomski najpovoljnije ponude ili pak kriterijum najniže cene. No gruba je greška što u našem Zakonu o javnim nabavkama nije predviđeno kada se koji kriterijum ima izabrati. Takva naznaka nije učinjena u direktivi jer je cilj čl. 53 direktive, a to je potvrdio i Evropski sud pravde, da isključi ostale kriterijume (kriterijum najstarijeg domaćeg ponuđača, kriterijum najvećeg investitora na domaćem tržištu isl.), a ne da odredi kada se koji od dozvoljena dva kriterijuma ima uzeti.
Okolnost da Zakon o javnim nabavkama ne predviđa kada se koji od kriterijuma ima primeniti, ne znači da u svakoj situaciji naručilac može izabrati bilo koji od kriterijuma. Zakonodavac kriterijume javne nabavke nije izmislio u nekakvom transu, već je njihovim fiksiranjem tipizirao oblike ispravne (pravilne, opravdane) nabavke. U svakom konkretnom slučaju jedan od dva u Zakonu o javnim nabavkama određena kriterijuma može biti pravilno izabran samo ako i taj konkretni slučaj pripada onom tipu nabavki za koji je zakonodavac i na apstraktnom nivou predvideo jedan od dva kriterijuma ili oba kao ispravna.
Pravilna javna nabavka u očima zakonodavca je ona koja je u odnosu na opšte dobro najbolja, jer aspekt opšteg dobra determinira čitavo upravno i državno delovanje uopšte, a obično je fiksiran kao kriterijum javnog interesa. Sledstveno, kriterijum najniže cene može biti kriterijum javne nabavke samo onda kada se on na najbolji način (bolji od drugog kriterijuma) može staviti u službu javnog interesa, kada on, sada sasvim konkretno govoreći, vodi izboru najboljeg aranžmana za nabavku tramvaja.
Kriterijum najniže cene može biti pravilan kriterijum nabavke, samo onda kada jedina zamisliva relevantna razlika između ponuda u ceni, kada drugih opipljivih razlika nema ili su spram cene zanemarljivi. To će biti slučaj u izuzetno velikom broju nabavki. Takav je slučaj kada se nabavljaju generične stvari (ogrev za škole, papir za kancelarije), zatim kada naručilac ima već gotov detaljni projekat pa traži samo izvođača (gradnja mostova), kao i onda kada se teži prolaznoj funkcionalnosti koja treba da ispuni samo neki minimalni standard (postavljanje bine za gradsku priredbu).
Sasvim je očigledno da za nabavku tramvaja kriterijum najniže cene nije primeren, dok je kriterijum ekonomske povoljnosti kao stvoren, jer on upravo uzima u obzir ono što se čini kod tramvaja bitnim: cenu, ali i kvalitet, garantne uslove i uslove postgarantnog servisiranja, funkcionalnost, estetiku, troškovnu ekonomičnost (potrošnju struje), obaveze dobavljača u pogledu obezbeđivanja rezervnih delova, uslove plaćanja (čl. 51 II Zakona o javnim nabavkama). Samo kada bi gradska vlast imala sopstveni detaljni projekat tramvaja za koji bi tražila izvođača, kriterijum najniže cene bi bio dozvoljen. U predmetnom slučaju nabavke tramvaja nije dozvoljen zato što je grubo protivan prirodi stvari, koja kao što znate takođe određuje sadržaj norme, i javnom interesu.
Ako uzmemo da će pristići 10 ponuda i da će vozila iz svake ponude ispunjavati tehničke uslove konkursa i dalje je u gruboj suprotnosti sa javnim interesom da bude: izabran tramvaj koji troši duplo više struje za istu razdaljinu iako košta za trećinu manje, izabran tramvaj koji 20 dana godišnje mora da provede na remontu/tehničkom pregledu iako neznatno skuplji tramvaj mora samo 5 dana godišnje da bude garažiran; da bude izabran tramvaj sa klimavim delovima i lako lomljivim stolicama jer je tobože jevtiniji od tramvaja sa kvalitetnim delovima. Šta više, mogu se dogoditi i apsurdne situacije, da neko ponudi tramvaje za po par stotina evra, ali da kroz uslove garancije, servisiranja i dostavljanja ekskluzivnih rezervnih delova učini svoju ponudu zapravo duplo skupljom od najskuplje ponude u kojoj je cena tramvaja realno označena. Konačno, dok kriterijum najniže cene primorava ponuđače generičkih stvari da već ulagerovanu robu (brašno, ugalj itd.) ponude po nižoj ceni, kod ponuđača koji tek treba da proizvedu proizvod koji nude, kriterijum najniže cene vodi opštem padu kvaliteta i kod inače renomiranih proizvođača, jer se svesno radi konkurentnosti koriste fuš materijali.
Protivpravnost Poziva ne proističe samo iz protivpravnog izbora kriterijuma izbora ponude, već i iz povrede načela obezbeđivanja konkurencije među ponuđačima iz čl. 9 Zakona o javnim nabavkama. Ideja zakonodavca je da će u atmosveri jake konkurencije naručilac, odnosno država/lokalna zajednica, najbolje proći – da će dobiti što kvalitetniju robu za što manju cenu. Ukoliko međutim naručilac izabere kriterijum koji u startu uništava konkurenciju i favorizuje samo jednog ponuđača, jasno je da je po sredi grubo kršenje Zakona o javnim nabavkama. Naime, za kriterijum najniže cene vezana je posebna klauzula iz čl. 52 X ZJN, prema kojoj je naručilac dužan da izabere ponuđača koji nudi robu domaćeg porekla ukoliko njena cena nije više od 20% viša od najniže ponuđene cene za robu stranog porekla. Mi proizvođače tramvaja nemamo, ali ista klauzula privileguje i robu iz država-članica CEFTA-e (čl. 52 XII), odnosno jedinog proizvođača tramvaja iz CEFTA-a, hrvatsko preduzeće Rade Končar, koje proizvodi tzv. CroTram. Imajući u vidu da je Grad izdvojio po 1.500.000 evra po tramvaju, to znači da ce Beograđani prema raspisanom Pozivu biti u obavezi da plate i do 300 000 (tri stotine hiljada evra) više po tramvaju, jer će biti primorani da kupe CroTram, iako bude i boljih i do 300 000 evra jevtinijih ponuda. U tom svetlu sasvim je jasno da je kriterijum najniže cene izabran mimo rezona o javnom interesu i da je time taj izbor učinjen izvan granica slobodne ocene. Kao pravniku ne moram ni da vam naglasim da upravo klauzula iz čl. 52 XII potvrđuje da postoje neispisane granice izbora kriterijuma javne nabavke. Valja razmišljati i o povredi Zakona o zaštiti konkurencije.
Nadam se da će vam poći za rukom da sprečite dalje sprovođenje konkursa za nabavku tramvaja koji je u potpunosti u suprotnosti sa javnim interesom. Groteskno je davati 300 000 više evra za tramvaj srednjeg kvaliteta, kada bi se za takvu već 20% višu cenu mogao nabaviti prvoklasni tramvaj. No još jednom da naglasim, ovde nije reč samo o grotesci života, već o gruboj protivpravnosti, ignorisanu javnog interesa i prirode stvari prilikom odabira kriterijuma za koju su oni čvrsto vezani i, konačno, direktno kršenje načela pospešivanja konkurencije.
Okolnost da je izabran potpuno nepodoban kriterijum koji debelo šteti javnom interesu koji državu i lokalnu samoupravu obavezuje, traži nekakvo objašnjenje. Zajedno sa okolnošću da su se čelnici GSP već krajnje afirmativno izjašnjavali o CroTramu, te da je Končar praktično čini se jedini proizvođač tramvaja sa kojim nosioci gradskog saobraćaja već duže od godinu dana imaju intenzivni kontakt ukazuje i na moguće postojanje dogovora između naručioca i ponuđača-Končara, što bi bilo grubo kršenje Zakona o zaštiti konkurencije. Izbor u odnosu na prirodu nabavke potpuno besmislenog i za Beograd štetnog kriterijuma može se uljudno objasniti samo ako se uzme da takav izbor ima neku nevidljivu svrhu i da je nabavka zapravo naštimovana.
Rešenje bi moglo biti da gradonačelnik Beograda ili gradski javni pravobranilac ili Uprava za javne nabavke koje je Zakon o javnim nabavkama iz 2008. godine ovlastio da u postupcima javne nabavke štitite javni interes (čl. 101 I (2); 106), podnesu zahtev za zaštitu prava u postupku javne nabavke.
da ti nije drugarica učiteljica u osnovnjaku možda delila packe što nisi hteo pevati ko i sva ostala deca pesmu "Druže Tito mi ti se kunemo"? 
