Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije
Prikazujem rezultate 1 do 12 od 12

Tema: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije

  1. #1
    Buduća legenda Jacob (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2006.
    Pol
    muški
    Poruke
    48.935
    Reputaciona moć
    688

    Podrazumevano Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije

    Postoje licnosti iz Srpske istorije koji su malo ili nimalo poznati siroj javnosti.

    Đorđe Vajfert (rođen 15. juna 1850. - umro 12. januara 1937.)



    Apsolvirao je veliku pivarsku školu u Vajenstefanu kod Minhena. Preuzeo je pivaru koju je njegov otac (Ignjat Vajfert) sazidao kod "Mostara" u Beogradu, a koju je kasnije jako proširio.
    Kupio je rudnik mrkog uglja kod Kostolca, rudnik bakra u Boru i rudnik kamenog u Podvisu, čemu pridolazi još i zlatni majdan u Svetoj Ani, te je na taj način postao tvorac modernog rudarstva u Srbiji.
    Od 1890. on je guverner Narodne banke Srbije, te stekao velikih zasluga u održanju vrednosti dinara i olakšanju kreditnih poslova u Srbiji. Guverner je bio u periodu 1890-1902 i 1912-1926, ukupno 26 godina. Izveo je i pretvaranje narodne banke i emisionu ustanovu Kraljevine SHS, kao i zamenu kruna u dinare.

    Bio je i predsenik Upravnog odbora Samostalne monopolske uprave Kraljevine Srbije u periodu 1895-1900. godina.

    Đorđe je darežljivi mecena kulturnih i humanih ustanova i prijatelj nauka, skupljao je stari novac.

    U svoje vreme bio je najveći industrijalac u Jugoslaviji.
    9. septembra 1923. je poklonio svoju zbirku u kojoj je sjedinjena zbirka njegovog oca i brata, Beogradskom univerzitetu. Vatrogasnoj instituciji je poklonio osobitu pažnju i od 1921. on je predsednik Banatskog vatrogasnog udruženja. On je uživao i uživa nepodeljeno poštovanje njegovih zemaljskih gospodara koji su ga odlikovali svojim najvrednijim ordenima. Inače je dobio mnogo odlikovanja, tako je on između ostalih počasni predsednik pančevačke Pučke banke i vršačkog vatrogasnog udruženja. U Pančevu podseća na njega Anina crkva, koju je 1922/23. o svom trošku dao sazidati, kao i portalna zgrada na p.kat.groblju koju je 1924. dao sagraditi. Umro je 1937. godine, a nasledio ga je sestrić Ferdinand Gramberg.
    Tek kad ti komarac sleti na jaja, shvatis da se nesporazumi mogu resiti nenasilnim putem



  2. #2
    Buduća legenda Jacob (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2006.
    Pol
    muški
    Poruke
    48.935
    Reputaciona moć
    688

    Podrazumevano Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije

    Ognjeslav Kostović



    Pronalazač

    Rođen je 1851. u Vilzburgu u Austriji. Roditelji mu nisu u tom mestu stanovali, već mu je majka – koja je poreklom Austrijanka – u to vreme bila u gostima kod svog brata. Na krštenju j edobio ime Ignjat, ali su to roditelji po starom običaju izmenili u Ognjeslav. Stanovali su u Pešti gde mu je otac bio žitarski trgovac. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Pešti. Tamo je učio i tehniku. Sovjetski tehnički pisci kažu za njega da je bio visoko tehnički obrazovan. Vaspitan je u duhu porodičnih, staleških i verskih tradicija. U njegovoj kući u Petrogradu čuvane su razne porodične i crkvene relikvije, kao što su porodični plemićki grb, slike starih predaka i ikone.

    Po završetku školovanja otac mu je predao svoj parobrod radi upravljanja. Ovaj brod služio je njihovom preduzeću za vuču šlepova natovarenih žitom. Ognjeslav, kao oduševljeni Srbin, dao mu je ime «Sloga». Njime je upravljao kao kapetan i plovio je na zapad do Nemačke, i na Istok do Odese. Jednom, kad je svojim brodom polazio za Odesu, poneo je sobom izrađene planove podmornice kakvu je sam zamislio. Tamo ovaj rad pokaže nadležnima i ovi ocene da je od vrednosti da ga otkupe za svotu od 10.000 rubalja. To je bilo pred sam Krimski rat. Ovom prilikom ostao je u Rusiji za stalno, a brod od kojeg se teško rastao vratio je kući. Stupio je u carsku vojsku i bio dodeljen mornarici sa činom kapetana. Učestvovao je u Rusko – turkom ratu i tada mu je od eksplozije povređeno oko. Za vojnički život nije se mnogo oduševljavao. Po izlasku iz vojske nastanio se u Petrogradu, tadašnjoj prestonici. Tamo se oženio Anastasijom Petrov. Ona mu je rodila osmoro dece od kojih su mu u životu ostale samo tri kćeri. Žena mu je umrla kad joj je bilo 42 godine. Glavni izvor života bili su mu prihodi od njegovih malih fabrika. Prvu fabriku podigao je u Spaskoj ulici. Drugu za metalne predmete podiže u mestu Maloje Rbackoje, industrijskom predgrađu Petrograda pored reke Neve. Pošto su mu ćerke živele u starom kraju, poslednje godine svoga života proveo je u Petrogradu usamljen. Tamo je i umro krajem 1916. godine.



    Ognjeslav je još od malena pokazivao sklonosti za stvaralački rad. Imao je bujnu maštu, koja ga je gonila da u igru unosi uvek nešto novo. Rastao je u Pešti i Novom Bečeju. Živeo je u povoljnim materijalnim prilikama. Pored svog maternjeg jezika govorio je i mađarski, nemački i francuski. Rado je čitao Žila Verna i slično...U školi je pokazivao crtačke sposobnosti i razvijao ih je u pravcu tehničkog izražavanja. U Rusiji je važio kao iskusni crtač. Ova veština omogućavala mu je da svoje koncepcije crtanjem svestranije prikaže. Njegove radove donosio je časopis «Njiva» koji je izlazio u Petrogradu. Još kao mladić sa pažnjom je pratio tehničke novosti toga doba. Već tada neke svoje ideje prenosi na tehničke konstrukcije. To potvrđuje i činjenica da je sa planovima svog smišljenog podvodnog čamca stupio na tlo Rusije.

    Došavši u Petrograd ubrzo podiže radionicu za izradu svojih izuma od drveta. Kasnije već uređuje i metalnu radionicu za izradu mašinskih delova, uglavnom za potrebe svojih izuma. ..

    Ceo svoj život posvetio je konstrukcijama i istraživanjima da bi dao nešto novo. Novac koji je primao za svoj rad odmah je ulagao za ostvarenje novih izuma. Po rečima njegove ćerke Zore, ta neprestana ulaganja izazivala su više puta negodovanja u užoj porodici, a zamerao mu je i brat Vladislav.

    Uživao je veliki ugled kako u vojnim tako i u naučnim krugovima rusije. Kao član nekih društvenih organizacija i klubova dolazio je u dodir i sa poznatim hemičarem Mendeljejevom.

    Prilog Milana Stanisavljeva o Ognjeslavu Kostoviću, objavljen 1957. godine u Zborniku za društvene nauke Matice Srpske


    Do kraja života ostao je veran svom narodu. U njegovoj kući održavane su i negovane tradicije. Čuvane su porodične slike iz starih vremena. Porodična slava Sveti Nikola redovno je proslavljana. Njegova ćerka kaže da je o slavi u njihovoj kući bivalo najviše gostiju. Svoje ćerke, još dok su bile deca, slao je u svoj rodni kraj. Kad su odrasle, ove su zauvek napustile Rusiju. I sam je više puta odlazio u Novi Bečej u posetu svojoj majci, koja je kao udova sa ćerkama tamo živela. Kasnije, kad su mu se dve ćerke udale u Beogradu, usput je i tamo navraćao. Poslednji put je dolazio iz Petrograda u vreme Balkanskog rata.

    Značaj najvažnijih Kostovićevih konstrukcija shvatićemo ako se osvrnemo na razvoj vazduhoplovnih objekata i motora do njegove pojave. Posle značajnih događaja u svetu, kad su godine1785. francuz Blanšar i Amerikanac Džefer svojim vazdušnim balonom ploveći prešli Lamanš, pojačava se interesovanje za ovo tek na pomolu vazduhoplovno sredstvo. U tom uspehu videli su mnogi početak ostvarenja ideje da se zagospodari vazdušnim prostorom. Baloni od guste svilene tkanine napunjeni vodonikom posle ovog podviga građeni su u mnogim zemljama.

    Kostović je pratio ova tehnička dostignuća. U ruskoj carskoj vojci od njega su često traženi tehnički saveti. Za vreme službovanaj u vojsci stalno je konstruisao i radio na izumima. Sagradio je motorni čamac na koji je usadio motor sopstvene konstrukcije. Po njegovoj zamisli izražene su i sprave za vađenje potopljenih objekata iz mora.



    Po završetku Rusko - turskog rata 1878. napušta vojsku i stalno se nastanjuje u Petrogradu. Stan je imao u Puškinovoj ulici. U to vreme pažnja tehničkih radnika i vojnih stručnjaka bila je usmerena u pravcu razvoja letećih sprava. Tada je osnovano i Prvo rusko vazduhoplovno društvo čiji je član postao i Kostović. To društvo sačinjavala je grupa ruskih naučnika i oficira iz vojnoj rukovodstva. Već 1879. prikazao je vazduhoplovnom društvu svoj projekat dirižabla (vazdušnog broda) sa čvrstom osnovnom konstrukcijom. Po tom planu za njegovo pokretanje služio bi benzinski motor jačine 80 konjskih snaga sa električnim paljenjem u cilindru. Ovaj projekat prihvaćen je 1880. od strane komisije koju je odredilo Vazduhoplovno društvo. Tu komisiju sačinjavali su naučnik i hemičar Mendeljejev, admiral Sokovnik i budući akademik Rikačov. Komisija je visoko ocenila predloženi projekat. Po odobrenju projekta nastalo je pitanje novčanih sredstava za gradnju. Komisija je preko dnevne štampe poslala apel građanstvu Rusije da ukaže novčanu pomoć. Odziv na apel bio je veoma povoljan, i priloženo je oko dve stotine hiljada rubalja. Gradnja je otpočela 1882. na ohtenskom gradilištu gde su podignuta potrebna postrojenja. Početak radova objavljen je preko lista "Njiva" za 1882. Kada se o tome saznalo van Rusije, Kostović je dobijao ponude za izgradnju iz raznih zemalja, ali ih je sve odbio. On je prvo preduzeo izgradnju motora za pokretanje dirižabla, znajući da je to najveći problem, jer dotada izgrađene mašine nisu mogle da posluže ovoj svrsi. Motor je završio 1884. i bio je benzinski četvorotaktni sa osam cilindara. Paljenej mu je električno. Cilindri su mu horizontalno položeni po dva, suprotno jedan drugom. Između njih je zajednička komora kao raspršivač. Električnu struju za paljenje daje mu akumulator. Hlađenje mu je vodeno i cilindri su mu u tu svrhu prevučeni kožom.

    Dirižabl je dovršen 1889. i čekao je da se njime izvede prvi let. Tek posle 20 godina Nemac Cepelin izgradio je dirižabl za koji je upotrebio već postojeći motor.
    Tek kad ti komarac sleti na jaja, shvatis da se nesporazumi mogu resiti nenasilnim putem

  3. #3
    Ističe se Isus33 (avatar)
    Učlanjen
    18.02.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    daleko od Sarajeva
    Poruke
    2.850
    Reputaciona moć
    123

    Podrazumevano Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije

    Vajfert!!!

  4. #4
    Buduća legenda Jacob (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2006.
    Pol
    muški
    Poruke
    48.935
    Reputaciona moć
    688

    Podrazumevano Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije

    Огњеслав Костовић, (рус. Костович Огнеслав (Игнатий) Степанович) 1851, Визбург, Аустрија - 1916 Петроград, Русија, српски проналазач и научник, капетан руске војске.

    По националности Србин, живео прво у Мађарској, а касније се сели у Русију. Био је племићког порекла. Иако рођен у истој деценији као и Никола Тесла и Михајло Пупин није имао среће да му име остане запамћено у историји српске науке и мада је начинио многе изуме остао је на маргинама. Деда Јован и отац Стеван су били трговци житом из Новог Бечеја. Огњеслав је рођен у Аустрији, али је живео и школу похађао у Пешти. По завршетку школовања је управљао паробродом за вучу шлепова на Дунаву. Ту му се родила идеја о чамцу-риби, подморници која носи 8 људи и испод воде може да издржи 20 часова. Са овим пројектом се обраћао руском царевићу Александру Александровичу, али без већег успеха.
    Две деценије пре Цепелина који је радио према нацртима Давида Шварца, Огњеслав је конструисао ваздушни брод одн. тзв. дирижабл Русија и израдио за њега бензински мотор на водено хлађење и електрично паљење. Дирижабл је 1888 г. био практично готов, али му је за завршну монтажу понестало новчаних средстава. Летелица је остала да лежи у складиштима све док је није након невремена знатно оштетио пожар.
    Задња нада Костовића да ће његов ваздушни брод бити тестиран у ваздуху пропала је након што је Министарство војске Русије одбило његов захтев да откупе летелицу. У Адмиралском бродоградилишту у Петрограду је правио дирижабл дужине 60 и пречника 12 метара са чврстом конструкцијом, дефинитивно различито од свих познатих летећих балона. Замисли Костовића оствариће касније немачки гроф Фердинанд Цепелин. На више места је написано да је Костовић проналазач првог ваздушног брода. 1879. године тражећи за изградњу дирижабла нов материјал измислио је „арборит” по многима први вештачки, синтетички материјал, неку врсту шпер-плоче. У својој фабрици шпер-плоча у Петрограду, Костовић је израђивао кофере, чамце, понтонске мостове и друге предмете за практичну употребу као и делове за своје изуме.
    Године 1911. први на свету створио је летећи чамац, хидроавион. Пројектовао подморницу за осам људи са погоном на мотор од 100 КС са унутрашњим сагоревањем на течно гориво (по некима, први на свету, пре немачког инжењера Отоа). Пријаву за патент мотора поднета је тек 1888. године, а решена четири године касније. Његов мотор је осмоцилиндрични са 80 коњских снага, док је Дајмлер направио са свега једном и по. Костовић се дуго времена одрицао свог права на мотор, јер је настојао да сачува тајну за Русију због чега није пристајао да изнесе детаље свог проналаска.
    Међу многобројним проналасцима усавршио је и аеронаутичку телеграф-емисиону станицу. Занимљива је и његова идеја о ваздушном торпеду и уређај за извлачење потонулих бродова. Костовић је остварио право на око стотину изума али су многи остали на папиру, што га је погађало, али је упркос томе одбијао многе примамљиве понуде са Запада. Његови значајнији радови били су везани за војне потребе и као такви остајали у тајности. Зато је сасвим мало његових радова објављено у „Совјетској енциклопедији”.
    Славио је сваке године крсну славу - Светог Николу. Поред многих пријатеља био му је редован гост на Слави и научник Мендељејев.
    Једна његова кћер се удала за српског официра, а кад је избио Први светски рат постала је, заједно са Надеждом Петровић добровољна болничарка. Две кћери Костовића су живеле у Београду. Кад је децембра 1916. у Петрограду умро Огњеслав Костовић новине су објавиле да је „нестао блистав проналазач и научник, човек који је из много разлога заслужио да будуће генерације памте његову необичну судбину и научни подвиг”.
    Tek kad ti komarac sleti na jaja, shvatis da se nesporazumi mogu resiti nenasilnim putem

  5. #5
    Ističe se
    Učlanjen
    01.04.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.244
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije




    Slobodan Jovanović (1869—1958), predsednik i potpredsednik ministarskog saveta (vlade) Kraljevine Jugoslavije u izbeglištvu, potpredsednik ministarskog saveta (vlade) Kraljevine Jugoslavije (od 27. marta 1941), predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu, pravnik, istoričar, književnik.

    Biografija

    Rođen je 3. decembra 1869. u Novom Sadu, od oca Vladimira Jovanovića i majke Jelene.

    Od sredine 1872. njegova porodica živi u Beogradu. 1879. polazi u Prvu beogradsku gimnaziju, tada sedmorazrednu i smeštenu u levom krilu Kapetan-Mišinog zdanja, završava je 1886. godine. Posle boravka u Minhenu (1886/87.) i Cirihu, on 1887. upisuje Pravni fakultet ženevskog univerziteta. Studije u Ženevi završava 29. septembra 1890. godine. Posle toga godinu dana specijalno je izučavao državno pravo u Parizu.

    Krajem 1891. vraća se u Beograd i stavlja na raspolaganje svome narodu. Bio je 2-3 godine šef Prosvetnog odeljenja ministarstva inostranih dela koje se u običnom govoru zvalo "Propaganda" i bavilo školskim i crkvenim stvarima naših sunarodnika u Turskoj. 1894. počinje da objavljuje književne radove po časopisima.

    1897. izabran je za vanrednog profesora državnog prava na Pravnom fakultetu Velike škole. 1899. objavljuje do tada najstudiozniju raspravu "Jovan Hadžić, srpski zakonopisac" u izdanju Matice srpske. 1900. izabran je za redovnog profesora Velike škole, a od 1905. Beogradskog univerziteta. Slobodan Jovanović bio je nastavnik Pravnog fakulteta u Beogradu pune 43 godine, sve do svoga penzionisanja 1940. godine. Bio je dugogodišnji član Odbora Srpskog književnog glasnika i jedan od najuticajnijih njegovih članova.

    Za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 4. februara 1905, a za redovnog (tada se zvalo pravog) člana 4. februara 1908, a proglašen 15. decembra 1911. na osnovu svoje pristupne besede "Ustavobranitelji i njihova vlada 1838-1858". Bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj Komandi srpske vojske i Prvom i u Drugom balkanskom ratu 1912. i 1913. Istu ulogu ima i u Prvom svetskom ratu. 1913. godine izabran je za rektora Beogradskog univerziteta. Učestvovao je na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine. Rektor Beogradskog univerziteta bio je ponovo 1920/1921. godine.
    1927. izabran je za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Izabran je 1928. za predsednika Srpske kraljevske akademije, na toj dužnosti ostaje do 1931. godine. Bio je jedan od osnivača Srpskog kulturnog kluba i njegov predsednik postao 1937. godine. U broju od 4. decembra 1939. "Politika" je preko čitave strane 9. i dva stupca strane 10. objavila pet članaka posvećenih Slobodanu Jovanoviću pod zajedničkim naslovom "Sedamdeset godina života g. Slobodana Jovanovića".

    27. marta 1941. ušao je u kraljevsku vladu kao nestranačka ličnost. Bio je potpredsednik Vlade u izbeglištvu, a jedno vreme i njen predsednik od 11. januara 1942. do 26. juna 1943, a zatim ponovo potpredsednik do 10. avgusta 1943. Od 1941. pa do kraja svog života živeo je u Londonu. Posle Drugog svetskog rata (1946.) suđeno mu je u odsustvu i osuđen je na dvadeset godina robije i gubitak građanske časti, takođe i dela mu se nisu štampala. Uređivački odbor biblioteke "Srpska književnost u sto knjiga" uvrstio je njegovu knjigu "Portreti iz istorije i književnosti" kao 60. u kompletu. No, samo u prvom izdanju, štampanom u malom broju primeraka. U drugom izdanju ova knjiga, sastavljena od eseja Slobodana Jovanovića, nije bila ni štampana, zbog intervencije Saveza komunista Jugoslavije.

    Preminuo je u petak 12. decembra 1958. u 6.30 č. izjutra, u svojoj devedesetoj godini, u Londonu.

    2007. godine Slobodan Jovanović je rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Beogradu, a presuda kojom je osuđen na robiju i gubitak časti je proglašena ništavom.

  6. #6
    Buduća legenda Jacob (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2006.
    Pol
    muški
    Poruke
    48.935
    Reputaciona moć
    688

    Podrazumevano Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije

    Zaharije Stefanović Orfelin (Vukovar 1726—19. januar 1785. Novi Sad) istaknuti srpski pesnik, istoričar, bakrorezac, barokni prosvetitelj, graver, kaligraf i pisac udžbenika.

    Rođen je u srpskoj porodici u Vukovaru 1726. godine, u periodu posle Bečkog rata 1683-1699. Otac mu se zvao Jovan, nije poznat tačan datum rođenja. Ime Zaharija znači "Božije sećanje", tako se zvao sveti prorok Zaharija, otac sv. Jovana Krstitelja, kao i neki drugi svetitelji.

    "Plač Serbiji"
    Kao pesnik Orfelin je najznačajnija pojava u srpskoj poeziji 18. veka. Napisao je desetak dužih pesama, od kojih je najznačajnija "Plač Serbiji" (Plač Srbije, 1761), u dve verzije, narodnoj i crkvenoslovenskoj. To je antiaustrijska, buntovnička pesma. U toj pesmi Srbija žali za nekadašnjim sjajem srednjovekovne države i kritikuje sunarodnike koji zaboravljaju svoj nacionalni identitet, odlomak:

    Kako stade Serbija, slavna i ugodna,
    sa množestvom naroda bivša prođe plodna,
    presilnima careva i hrabri soldati.
    Slavni moji carevi i voždi veliki,
    s mojih hrabri vitezi i sini toliki.
    Vostok, zapad, polunoć bojali se mene,
    slavne, hrabre Serbije, bivše togda jedne.

    Slavenoserbski magazin, bukvar i udžbenici

    Među njegova najznačajnija dela ubraja se "Slavenoserbski magazin" štampan u Veneciji 1768. Zamišljen je kao časopis, to je prvi časopis na čitavom slovenskom jugu. Iako je izašao samo jedan broj, njegov značaj je veliki. U predgovoru u vidu manifesta on iznosi osnovnu ideju građanske prosvećenosti, ideju demkratizacije kulture, da nauka treba da služi potrebama običnog čoveka, a književnost i filozofija da izađu iz uskog kruga učenih ljudi i da postanu dostupni svima. To je prva srpska svetovna i građansko-prosvetiteljska knjiga.
    Godine 1768. Zaharije Orfelin je proklamativno u srpski književni jezik uveo mešavinu crkvenoslovenskog i narodnog jezika, u kojoj je uvek bilo mesta i za specifične ruske reči i time praktično osnovao slavenosrpski jezik. Jovan Deretić ga smatra uz Jovana Rajića najznačajnijim piscem ruskoslovenske epohe u srpskoj književnosti.
    Zaharije Orfelin je autor prvog srpskog bukvara iz 1767. po kojem su učile brojne generacije dece, drugo izdanje bilo je 1797. Autor je i prvih udžbenika latinskog jezika. Njegovo najopsežnije delo je "Žitije Petra Velikog" (Venecija, 1772.) u kome je video prosvećenog monarha, filozofski ideal 18. veka. Napisao je i prvi srpski "Večiti kalendar" 1780. štampan u Beču 1783. gde uz standardne kalendarske podatke ima i obimno poglavlje o astronomiji.


    "Veliki srpski travnik", "Iskusni podrumar"



    Zapazio je veliki značaj lekovitog bilja i napisao (nedovršenu) knjigu "Veliki srpski travnik" u kojoj je obradio oko 500 biljaka, stavljajući uz svaku latinski i narodni naziv. Osim toga za svaku biljku navodi "polza i upotreblenije" sa podacima o lekovitim dejstvima i terapijama tj. kako se ta biljka može korisno upotrebiti, što je bilo uobičajeno za to vreme u Evropi a prvi put kod Srba. Njegova knjiga "Iskusni podrumar" (Beč, 1783.) ima nekoliko stotina recepata za spravljanje travnih vina i mnogih drugih alkoholnih i bezalkoholnih napitaka i lekova. U knjizi se govori i o načinu i vremenu berbe i sušenja lekovitog bilja i o korisnosti i lekovitoj vrednosti složenih preparata izrađenih od više 200 domaćih i egzotičnih lekovitih i mirisnih biljaka. I ona je prva ovakve vrste na srpskom jeziku. Tek sto godina posle (1883.) Srpski arhiv za celokupno lekarstvo štampa kao posebno izdanje "Lekovito bilje u Srbiji" od dr Save Petrovića.

    Slikar i bakrorezac
    Bio je uspešan kao slikar, kaligraf i bakrorezac, uradio je više dela u bakrorezu, jedno od njih predstavlja Svetog Savu. 70-ih todina 18. veka izabran je za člana Umetničke akademije u Beču.
    Umro je 19. januara 1785. u Novom Sadu.



    "Knez Lazar", 1773.

    Nagrada "Zaharija Orfelin" dodeljuju se na Međunarodnom salonu knjiga u Novom Sadu za najbolju likovnu i tehničku opremu knjiga izdatih između dva Salona.
    Poslednji put ažurirao/la Jacob : 06.06.2009. u 16:32
    Tek kad ti komarac sleti na jaja, shvatis da se nesporazumi mogu resiti nenasilnim putem

  7. #7
    Buduća legenda Jacob (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2006.
    Pol
    muški
    Poruke
    48.935
    Reputaciona moć
    688

    Podrazumevano Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije

    Ivan Jugović (ili Jovan Savić, Sombor 1772. - 1813.) je bio profesor Velike škole u Beogradu i sekretar Praviteljstvujuščeg sovjeta posle smrti Božidara Grujovića. Bio je pripadnik austrofilske struje među ustanicima.

    Osnovnu školu (Normu Avrama Mrazovića) i Gramatikalnu školu završio je u rodnom gradu (neki biografi pretpostavljaju i učiteljski tečaj u Mrazovićevoj "Normi"), a šestogodišnju gimnaziju u Segedinu, nakon čega je studirao prava u Pešti. Po završetku pravnih studija, sa dobrom preporukom dekana peštanskog Pravnog fakulteta Emerika Kelemana (1797) za mitropolita Stefana Stratimirovića, Jovan Savić je 1. februara 1798. g. primljen za profesora pripremnog razreda Gimnazije u Karlovcima, a već naredne školske 1799/1800. godine postavljen je za profesora prvog gramatikalnog razreda. Profesuru je napustio 1. marta 1802. godine i prešao je u Vršac, za sekretara vladike Josifa Jovanovića Šakabente. U to vreme bio je u sukobu sa mitropolitom Stratimirovićem, pa je 1805. godine ostao i bez položaja u Vršcu. U jesen iste godine prešao je u ustaničku Srbiju, u Smederevo, gde je, pod pseudonimom Ivan Jugović, ubrzo postao pisar u Praviteljstvujuščem sovjetu. Početkom 1807. godine, nakon smrti Božidara Grujovića, prvog sekretara Sovjeta, Jugović je postavljen na njegovo mesto. Početkom septembra iste godine upućen je u diplomatsku misiju u štab ruske vojske u Bukureštu, kako bi se primirje između Rusa i Turaka proširilo i na Srbiju. Na osnovu intriga ruskog izaslanika u Srbiji Konstantina Rodofinikina, Jugović je krajem 1807. g. otpušten iz službe u Sovjetu. Ostavši bez posla, Ivan Jugović je rešio da po uzoru na Mađarsku kraljevsku akademiju osnuje u Beogradu školu u kojoj će biti učene više nauke i u kojoj će biti školovani budući narodni poglavari i upravitelji Srbije. Velika škola je, zalaganjem Jugovića, svečano otvorena 31. avgusta (12. septembra po novom kalendaru) 1808. godine. Za njenog prvog upravitelja imenovan je Dositej Obradović, a Jugović je tokom prvog polugodišta bio njen jedini profesor. Krajem 1808. g. Ivan Jugović je politički rehabilitovan i nalazio se na čelu diplomatske misije koja je više meseci boravila u Jašiju, u štabu ruske vojske, na pregovorima sa feldmaršalom knezom Aleksandrom Prozorovskim o budućem statusu Srbije. Na povratku iz ove misije, Jugović je bio imenovan za predsednika beogradskog Magistrata, a u martu 1810. g. nalazio se u diplomatskoj misiji kao Karađorđev izaslanik kod austrijskog cara Franca Prvog u Beču. Početkom 1811. godine ponovo je imenovan za prvog sekretara Praviteljstvujuščeg sovjeta. Kada je u martu 1811. g. umro Dositej Obradović, na njegovo mesto popečitelja prosveštenija (ministra prosvete u ustaničkoj srpskoj vladi) imenovan je Ivan Jugović. U sukobu rusofilske i austrofilske struje (kojoj je pripadao Jugović) u srpskom političkom vrhu, Ivan Jugović je, sa Miljkom Radonjićem i Mihailom Grujovićem, krajem 1812. godine isteran iz Sovjeta. Beograd je napustio početkom marta 1813. godine, a poslednje mesece života proveo je između Bačke Palanke, Temišvara, Beča i Velikog Bečkereka (danas Zrenjanin), gde je i umro 7/19. novembra 1813. godine. Sahranjen je u porti bečkerečke Svetouspenske crkve. Jovan Savić - Ivan Jugović bio je poliglota koji je uz maternji srpski tečno govorio i razumeo još šest jezika (latinski, nemački, mađarski, ruski, italijanski i francuski). Bio je darovit pravnik i pisac, prevodilac, hroničar i pesnik, i nenadmašan besednik. Imao je jednu od presudnih uloga u učvršćivanju srpske samostalnosti i oblikovanju državnog ustrojstva ustaničke Srbije, a Jugovićeve ideje o jakoj, slobodnoj i samostalnoj nacionalnoj državi, koja će biti nosilac narodnih težnji za oslobođenje i drugih krajeva u kojima žive Srbi, nekoliko decenija su prethodile "Načertaniju" Ilije Garašanina. Obrazovan i uman, ponosan i otvoren, ali nemirnog duha i bujnih ličnih i političkih strasti, Somborac Ivan Jugović (Jovan Savić), za nepunih osam godina boravka u ustaničkoj Srbiji, postao je uz Dositeja Obradovića najpoznatiji i najuticajniji prečanski Srbin u nacionalnoj, političkoj i prosvetnoj istoriji svog vremena. Njegova uloga bila je ključna za pokretanje Velike škole, čije duboke obrazovne korene danas baštini Univerzitet u Beogradu, pa je time ovaj somborski erudita, sa istančanim osećanjem za meru nacionalnog i civilizacijskog, zabeležen i kao trajan zadužbinar srpskog obrazovanja.
    Tek kad ti komarac sleti na jaja, shvatis da se nesporazumi mogu resiti nenasilnim putem

  8. #8
    Stara legenda Metla na vestici (avatar)
    Učlanjen
    05.08.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    80.339
    Reputaciona moć
    1495

    Podrazumevano Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije

    Ignjat Bajloni



    BAJLONIJEVA PIVARA (1880 GOD.)
    Ignjat Bajloni je dosao 1855. godine iz Ceske u Beograd sa zenom i cetiri sina. Imao je cetrdeset cetri godine, a u rukama samo kozarski zanat. Hteo je u Ameriku, zemlju obecanu, ne bi li se obogatio. Srecom iz Beograda mu se javio zet Anton Nemec koji je nesto ranije stigao u malenu Srbiju i za kratko vreme stekao prilican imetak. 'Dolazi, nema bolje Amerike od Srbije', napisao je u pismu. Pomogao mu je i da zavrsi zgradu i 1858. godine Ignjat je sa zenom i sinonovima Jakovom i Vasom tu otvorio kafanu. Zvala se 'Bajlonijeva' kafana, neki je pominju i kao pivnicu.

    5. oktobra, 1880. godine, skupstina akcionara Prvog pivarskog akcionarskog drustva odlucila je da se pivara proda firmi Ignjat Bajloni i sinovi.
    Godine 1884. pivara je dobila prvu parnu masinu.
    Uz pivaru je jos 1892. godine izgradjena gostionica "Kod male pivare", danasnja kafana "Skadarlija", koja je nastavila tradiciju Filipove pivnice.
    Pri kopanju temelja za novu Bajlonijevu pivaru, 1892. godine, na terenu izmedju Skadarske i Cetinjske ulice, arheolozi su otkrili desetinu slonovih zuba, a malo dalje i covekovu lobanju. Ovo je vazno otkrice ostecene lobanje lovca iz starijeg kamnog doba, kojem su naucnici dali simbolicno ime "prvi Beogradjanin".
    Dve beogradske pivare Vajfertova i Bajlonova proizvodile su vise nego sve ostale pivare u Srbiji. Ukupna proizvodnja svih pivara u Srbiji iznosila je 1908. godine 108.398 Hl, a od ove proizvodnje otpadalao je na pomenute dve beogradske pivare 72.456 Hl.
    Unapredjenje kompleksa pivare doveli su do toga da je Bajlonijeva pivara pred prvi svetski rat proizvodila najvise piva u Srbiji i da je dostigla i prestigla proizvodnju razvijenije i od pocetka planski podizane Vajfertove pivare.
    Vredan je paznje podatak da je najveci srpski romansijer Bora Stankovic od 1906. do 1913. godine radio kao kontrolor drzavne trosarine u Bajlonijevoj pivari.
    ...1911. godine ... je pocelo i busenje arterskih bunara koji su zamenili dotadasnje snabdevanje vodom iz vodovoda koji je punila pumpa podignuta na imanju firme na Dunavu. Danas se iz tih bunara dobija kvalitetna mineralna voda.
    Zenska glava sa lovorovim vencem - lice je prve novcanice stampane u potpunosti u Zavodu za izradu novcanica u Topcideru, s datumom 1. decembar, 1929. godine i potpisom tadasnjeg guvernera Ignjata Bajlonija.
    90-tih godina XIX veka Bajlonijeva parna pivara osvojila je znacajna priznanja za kvalitet svojih proizvoda:
    - na svetskoj izlozbi u Parizu 1889. god. zlatna medalja,
    - na svetskoj izlozbi u Parizu 1900. god. srebrena madalja,
    - na izlozbi u Anversu 1889. god. srebna medalja,
    - na svetskoj izlozbi u Parizu 1889. god. medalja,
    - zlatna medalja 1880. god.
    - srebrena medalja.
    Tokom balkanskih ratova, proizvodnja piva u Bajlonijevoj pivari se smanjila, da bi za vreme prvog svetskog rata, u godinama austriske okupacije pivara sasvim obustavila rad. Godine posle Prvog svetskog rata bile su period nove temeljne rekonstrukcije Bajlonijeve pivare. Medjutim trebalo je da prodje mnogo godina da bi se ovi kapaciteti potpuno iskoristili. Posle Drugog svetskog rata pivara je nacionalizovana pod nazivom "Beograd".





    PIJACA BAJLONI
    Pijaca Bajloni je pijaca u Beogradu.
    Dobila je ime po Čehu Ignjatu Bajloniju, vlasniku susedne pivare. Jedna od najvećih i najbolje snabdevenih beogradskih pijaca. Nalazi se u opštini Stari grad. Omedjena je ulicama Dzordza Vasingtona, Skadarskom, Djordja Jovanovića, Knez Miletinom i Drincicevom.


    http://www.pivopija.rs/index.php/Istorijat-Industrijske-pivare.html
    http://sr.wikipedia.org/sr-el/Пијаца_Бајлони
    Poslednji put ažurirao/la Metla na vestici : 06.06.2009. u 17:24
    If you are offended by the things I said, just imagine everything I hold back

  9. #9
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije

    Одакле идеја да су ове личности заборављене?

  10. #10
    Buduća legenda Jacob (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2006.
    Pol
    muški
    Poruke
    48.935
    Reputaciona moć
    688

    Podrazumevano Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije

    Citat Original postavio Милунка Савић Pogledaj poruku
    Одакле идеја да су ове личности заборављене?
    "Zaboravljene" u smislu da se ne prica o njima koliko su zasluzili,ne bukvalno zaboravljene.

    Kada si poslednji put cula nesto o Kostovicu npr?
    Tek kad ti komarac sleti na jaja, shvatis da se nesporazumi mogu resiti nenasilnim putem

  11. #11
    Aktivan član a33 (avatar)
    Učlanjen
    18.06.2007.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Velika Srbija
    Poruke
    1.610
    Reputaciona moć
    55

    Podrazumevano Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije


    http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9B%D1%83%D0%BA%D0%B0_%D0%8B%D0%B5%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B
    Luka Ćelović (18. oktobra 1854, Pridvorica, kod Trebinja - 15. avgust 1929. Beograd), veletrgovac, rentijer, početkom dvadesetog veka jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji, vodeći finansijer i jedna od najuticajnijih ličnosti među Srbima poreklom iz Hercegovine, predsjednik Beogradske Zadruge, nacionalni radnik i veliki srpski prosvjetni dobrotvor.

    Osnovnu školu učio je u Trebinju, Banja Luci i Brčkom. To mu je bilo sve školovanje. 1872 morao je napustiti Bosnu i došao je u Beograd svome zemljaku, arhimandritu Nićiforu Dučiću, koji ga je dao kao šegrta u tadašnju poznatu radnju Radosavljevića i Ignjatijevića. 1875. g. Kada je pukla Nevesinjska puška, odnosno izbio Srpski ustanak u Hercegovini 1875. godine, Luka se, kao dobrovoljac, vraća u rodnu Hercegovinu. U borbama sa Turcima bio je lakše ranjen, ali se brzo oporavlja i u svojoj četi nastavlja borbu. Pošto i Srbija objavljuje rat Turskoj, dobrovoljci iz Hercegovine vraćaju se u Beograd, sa njima i Luka, pa nastavlja vojevanje u oba srpsko - turska rata, 1876. i 1877. - 1878. godine. Po završetku rata, Ćelović je otpočeo samostalnu trgovinu domaćim proizvodima (šljive, žito i druga hrana), uz pomoć svojih zemljaka, poznatih trgovaca Krsmanovića i Paranosa. U jesen 1882. osnovana je Beogradska Zadruga za međusobno pomaganje i štednju, kao zavod manjih ljudi, s neznatnim udjelima i malim kapitalom. 1899. izabran je za predsjednika upravnog odbora Beogradske Zadruge. Jedva pismen, samouk, Ćelović je napornim trudom od Beogradske Zadruge načinio jedan od najjačih i najsolidnijih srpskih novčanih zavoda i industrijskih preduzeća. Predsednik Zadruge bio je do svoje smrti 1929.

    Pored toga Ćelović je stigao da djeluje i u važnim narodnim poslovima. Vrlo štedljiv i škrt za sebe lično, Ćelović nije žalio novaca, kad se ticalo opšte stvari. Ćelovac i dr Milorad Gođevac počeli su opremati čete i slati ih u Staru Srbiju. Bugarski komitet uočio je svu opasnost takvog rada za bugarske ciljeve i osudio je Ćelovića, kao i dr Gođevca, na smrt. Poslati atentatori nisu uspjeli stići do Beograda. Poslije 29/5 1903. Ćeloviću i dr Gođevcu prišao je i general Jovan Atanacković kao vođa mladih oficira, koji su u Majskom prevratu izvršili oficirki puč i promjenu na prijestolu. Tako je obrazovan i formalno središnji komitetski odbor, u čijem su akcionom dijelu Ćelović i dr Gođevac ostali sve do oslobođenja Stare Srbije i Makedonije. Da nije bilo Ćelovića, prema rečima dr Gođevca, glavnog pokretača ideje o četničkoj akciji, od cijelog tog posla ne bi bilo ništa, jer je on sam davao po 40.000 do 50.000 dinara godišnje za opremanje četa.

    Ćelović je sve svoje imanje testamentom ostavio Beogradskom univerzitetu izuzimajući male legate rodbini što je iznosilo preko 50 miliona dinara. Osnovao je "Zadužbinu Luke Ćelovića - Trebinjca, beogradskog trgovca" 1926. u sklopu proslave dana Svetog Save na Beogradskom univerzitetu, njegovo pismo pismo pročitao je tadašnji rektor Pavle Popović.
    ,,Ko zna zasto je to dobro``
    SRBIJA CEKA SESELJA

  12. #12
    Elita djurinica (avatar)
    Učlanjen
    21.01.2009.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    KamboDža, dakle
    Poruke
    15.560
    Reputaciona moć
    188

    Podrazumevano Re: Zaboravljene licnosti iz istorije Srbije

    MILUTIN Bojić.....

    we don't inherit the Earth from our Ancestors,
    we borrow it from our Children

Slične teme

  1. ''100 ličnosti''
    Autor *~Anti~* u forumu Televizija, radio i novine
    Odgovora: 42
    Poslednja poruka: 09.12.2013., 11:01
  2. ZABORAVLJENE ZVEZDE
    Autor Millenita u forumu Televizija, radio i novine
    Odgovora: 40
    Poslednja poruka: 07.09.2013., 18:44
  3. Zaboravljene serije... :)
    Autor iluzionista u forumu Televizija, radio i novine
    Odgovora: 311
    Poslednja poruka: 23.09.2012., 18:10
  4. Return to Innocence...zaboravljene ljudske osobine
    Autor AQUARlUS u forumu Romantika
    Odgovora: 45
    Poslednja poruka: 22.01.2012., 23:06
  5. Stare i zaboravljene rijeci i izrazi
    Autor tincura u forumu Arhiva
    Odgovora: 28
    Poslednja poruka: 03.08.2006., 00:01

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •