BRITANSKA POLITIKA PREMA JUGOSLAVIJI 1941-1944. – OSNOVNI IZVOR JUGOSLOVENSKOG USTAVA

Nedavno sam se vratio sa studijskog boravka u Londonu gde sam proučavao istorijske izvore za svoj novi istraživački poduhvat o stvaranju Banovine Hrvatske 1939, a u sklopu naučnog projekta „Istorija političkih ideja i institucija na Balkanu u XIX i XX veku u Balkanološkom institutu SANU. Tokom ovog izuzetno uspešnog boravka, imao sam priliku da pregledam i proučim veliki broj objavljenih diplomatskih dokumenata Velike Britanije 1918-1941. u velelepnoj zgradi Nacionalne biblioteke, zatim izuzetno zanimljive novinske članke i putopisne izveštaje o Kraljevini Jugoslaviji (The Times, The Daily Telegraph, Manchester Guardian, News Chronicle, Daily Herald) u Institutu za međunarodne odnose (Chatham House), te neobjavljenu arhivsku građu u Državnom arhivu (Public Record Office). Inače, Državni arhiv u Velikoj Britaniji (Kew Gardens – predgrađe Londona) je sigurno jedna od najbolje opremljenih i organizovanih institucija te vrste u svetu, u kojoj svakodnevno boravi veliki broj istraživača iz čitavog sveta tragajući za željenim izvorima. Dok sam istraživao u ovoj ustanovi pronašao sam pregršt neobjavljenih diplomatskih izveštaja (pretežno britanskog poslanika u Beogradu Ronalda Kembela) različitog stepena tajnosti o međuratnoj Jugoslaviji 1937-1941. otvorenih za javnost od 1990.
Izvori uglavnom uključuju pisma o ličnim impresijama britanskog poslanika o najvažnijim političarima i oficirima (Knez Pavle, Bogoljub Jevtić, Milan Stojadinović, Vlatko Maček, Anton Korošec, Dragiša Cvetković, Radenko Stanković, Ivo Perović, Momčilo Ninčić, Dragoljub Jovanović, Dušan Simović, Slobodan Jovanović, Aleksandar Cincar-Marković, Ivan Subotić, Juraj Krnjević, Juraj Šutej, August Košutić, Miha Krek, Fran Kulovec i dr.), zatim smernice i naredbe britanskog kabineta (premijera Nevila Čemberlena i Vinstona Čerčila i ministara inostranih poslova Viskonta Halifaksa i Antonija Idna) o postupanju poslanika u pojedinim pitanjima iz spoljne i unutrašnje politike Jugoslavije, kao što su: politika prema vladi Milana Stojadinovića i JRZ, posebno u periodu 1938-1939, odnos prema sporazumu Stojadinović-Ćano od 1937, politika prema ekonomskim odnosima Jugoslavije i nemačkog Rajha, odnos Velike Britanije prema konkordatskoj krizi, te njena politika prema tzv. hrvatskom pitanju. O ovoj potonjoj temi postoji ogroman broj dokumenata koji pokazuju da je Velika Britanija podržavala hrvatske političke težnje, oličene u programu Hrvatske seljačke stranke, i da je vršila ogroman pritisak na kneza Pavla da izađe u susret Mačekovim zahtevima. Posebno su zanimljivi i dragoceni izveštaji o javnim i tajnim posetama Mačekove desne ruke Jurja Krnjevića Londonu kao i Memorandum kongresa američkih Hrvata za nezavisnu Hrvatsku od 25. maja 1939, upućen premijeru Čemberlenu i ministru Halifaksu. Svi ovi izvori će sigurno baciti jedno novo i sasvim drugačije (u svakom slučaju jasnije) svetlo na međunacionalne i međuverske odnose u Kraljevini Jugoslaviji u odnosu na tumačenje koje nam je decenijama servirala komunistička istoriografija. Posle analize ovih dokumenata biće mnogo jasnije da li je Kraljevina Jugoslavija bila „tamnica naroda“, kako su je pežorativno nazivali jugoslovenski komunisti i hrvatski nacionalisti, ili je to bila samo ideološka parola bez podloge u istorijskim činjenicama, skovana radi što lakšeg postizanja konkretnih revolucionarnih ciljeva.
Osim toga, pronašao sam i mnoge druge dokumente, koji nisu direktno vezani za problematiku stvaranja Banovine Hrvatske, ali mogu da budu od izuzetnog značaja za domaću istoriografiju. Jedan od njih je i tajni izvešataj poslanika Kembela od 31. jula 1939. o tome koje će rudnike i rudna bogatstva (gvožđe, zlato, srebro, cink, magnezijum, hrom, bakar, aluminijum) na tlu Jugoslavije Hitler sigurno koristiti za svoje vojne potrebe u slučaju šireg evropskog rata. Izveštaj obiluje impresivnim podacima o najvažnijim zapadnoevropskim, te italijanskim i nemačkim ulaganjima u pojedine rudnike i njihovoj eksploataciji (Velika Britanija 41%, Francuska 28%, Belgija 8%, Švajcarska 1%, Italija 2%, Nemačka 0.9%).
Međutim, najveći značaj sigurno imaju izveštaji iz posebnog odeljenja Arhiva Službe za specijalne operacije (SOE). Poseban fond u okviru ovog arhiva je posvećen Balkanu i operacijama na njegovom tlu. Između ostalih, pronašao sam dokumente koji dokazuju da je britanska vlada potplaćivala vođstvo Jugoslovenske zemljoradničke stranke (4000 funti sterlinga mesečno) kako bi radilo u korist britanskih političkih interesa, kao i dokumente o direktnoj umešanosti britanske tajne službe u organizaciju vojnog puča u noći između 26. i 27. marta 1941, kojim je zbačeno Namesništvo na čelu s knezom Pavlom i vlada Cvetković-Maček, i uspostavljen novi režim na čelu s generalom Dušanom Simovićem. Izuzetno je zanimljiva i zbirka dokumenata o desantu na Drvar, koja započinje telegramom sa zahtevom da se izvrši hitna provera primljene informacije da je desant na Vrhovni štab partizanskih snaga organizovan od strane jednog Hrvata iz najbližeg Titovog okruženja, koji je odlično govorio nemački (o ovom pitanju postoji čitav elaborat koji mora pažljivo da se analizira).
U obilju ove neobjavljene arhivske građe iz Arhiva britanske tajne službe, koja predstavlja pravi rudnik zlata za ozbiljne naučne istraživače, izdvojio sam jedan dokument, koji bih želeo ukratko da predstavim čitaocima na sajtu NSPM. Reč je o izveštaju (bez potpisa autora) pod nazivom „Osnova za politiku prema Jugoslaviji“ (The Basis of Policy for Yugoslavia) od 11. aprila 1943, koji je odredio sudbinu Srbije i srpskog naroda na Balkanu u „novoj Evropi“, nakon završetka Drugog svetskog rata (PRO, FO 371, 30255, SOE/Yugoslavia 71, HS5/938). Iako ima oznaku dodatka (Appendix) dokument je izuzetno jasan i precizan. Iz njegove sadržine se tačno može videti kakve su bile namere britanske vlade prema državnom uređenju posleratne Jugoslavije.
Dokument ima dva dela. U prvom delu su potanko navedeni i obrazloženi principi nove politike Gordog Albiona (njih 16) prema Jugoslaviji, od kojih su neki opšteg karaktera, dok su ostali usmereni na konkretna pitanja iz oblasti političkog, ekonomskog i socijalnog uređenja. Ono što je najvažnije jeste jasno izrečena preporuka obaveštajnih oficira britanskoj vladi da vojska generala Draže Mihailovića ne može biti sigurni oslonac za primenu ovih principa (pre svega zbog „ekstremnog srpskog nacionalizma“ Dragiše Vasića) i da zbog toga ona više ne može računati na podršku (materijalnu i moralnu) Velike Britanije i ostalih saveznika. Iz same sadržine dokumenta se jasno može uočiti sav cinizam i beskrupuloznost anglo-saksonske politike prema Balkanu u kojoj su Srbi redovno izvlačili najdeblji kraj.
Prvi princip ističe da će posle rata „sve tri slovenske nacije“ (Srbi, Hrvati i Slovenci – prim. M.S.) u Jugoslaviji biti potpuno ravnopravne, da će svaka od njih vladati isključivo svojom teritorijom i da nijedna od njih neće podčinjavati sebi druge dve nacije.
Drugi princip se nadovezuje na prethodni, obrazlažući kako Anglo-Saksonci shvataju načelo ravnopravnosti „sve tri slovenske nacije“ u Jugoslaviji. On je istovremeno najvažniji za Srbiju i srpski narod, pošto je otvoreno nagovestio šta ih čeka nakon pobede savezničkih zemalja nad silama Osovine: „Stara politika administrativnog centralizma će biti zamenjena politikom široke autonomije za SRPSKE (u dokumentu je u blok formi napisan pridev srpski – SERBIAN) provincije, što posebno važi za: Crnu Goru, Makedoniju i Bosnu“. Ovaj princip je detaljnije razrađen u drugom delu dokumenta, koji je duži od prvog i sadrži detaljnije opservacije. To je učinjeno u odeljku „Regionalni problemi“. Tu se kaže sledeće: a) „Za vreme turske vladavine Srbi su živeli odvojeno u različitim regijama; različite srpske oblasti su zbog toga imale različite stepene razvoja; oslobođenje Srbije je bilo ostvareno u uspešnim sukcesivnim fazama; neke provincije su ostale još dugo pod turskom ili nekom drugom stranom vlašću kada je srce Srbije steklo nezavisnost; sve ovo je imalo za posledicu duboke razlike u kulturnom razvoju i tradiciji između različitih srpskih oblasti; b) posle 1918. vlada u Beogradu nije vodila dovoljno računa o ovim razlikama, nego je forsirala politiku administrativnog centralizma; Beograd je gotovo bez izuzetka slao činovnike iz Kraljevine Srbije na službu u nove oblasti; narod u ovim oblastima je trpeo teške poreske terete u korist Beograda što je prouzrokovalo ogromno nezadovoljstvo lokalnog stanovništva; v) zbog svega navedenog, u budućnosti se mora garantovati široka autonomija za ove oblasti. Narod Makedonije, Crne Gore, Bosne i Vojvodine se ne razlikuje od Srba, ali on ima drugačiji karakter i poglede od naroda u Kraljevini Srbiji tako da zaslužuje da uživa poseban politički položaj u odnosu na Kraljevinu Srbiju; stara i veoma loša politika administrativnog centralizma neće biti obnovljena; poresko opterećenje će biti ravnomerno raspoređeno na različite provincije; državni službenici u svakoj provinciji će biti lokalni ljudi; najvažnije funkcije vlasti će biti prenete sa centralne vlade na oblasne političke organe.“

Kao što se vidi, još su 1943. agenti britanske tajne službe za specijalne operacije preporučivali svojoj vladi politiku drobljenja srpskog etničkog prostora i stvaranje novih, oblasnih političkih autoriteta u srpskim zemljama iz prilično neubedljivih razloga, a sve u cilju ostvarivanja ravnopravnosti „tri slovenske nacije“ u Jugoslaviji. I stvarno, ima li većeg cinizma i nepravde od iznošenja pomenutih kvalifikacija i preporuka u trenucima kada je srpskom narodu na Balkanu bukvalno pretio fizički nestanak? Govoriti o administrativnom centralizmu Beograda (a ne pominjući ogromne ustupke koji su učinjeni prilikom stvaranja Banovine Hrvatske) i poreskoj opterećenosti srpskih provincija izvan Kraljevine Srbije u vreme kada je srpski narod u tzv. NDH bio izlagan najmonstruoznijim oblicima genocidnog uništenja od strane Hrvata i muslimana – ustaša, kada je srpski narod u Bačkoj bio izlagan teroru mađarskih fašista a u Banatu strahovladi Nemaca – folksdojčera, kada su Srbi u vranjanskoj oblasti i Makedoniji stradali od bugarskih okupacionih snaga a na Kosovu i Metohiji od balista pod italijanskim pokroviteljstvom, dok je pri tome sama Srbija bila pod nemačkim protektoratom s Nedićevom administracijom bez političke vlasti, prepuna izbeglica (srpskih i slovenačkih) i podeljena na različite frakcije u građanskom ratu (JVO, NOP, Srpska državna straža, Ljotićev Srpski dobrovoljački korpus) koje su se međusobno borile do istrebljenja (slično je bilo i u Crnoj Gori), jeste više nego cinično, zlonamerno i nepravedno.
Da li je takav tretman zaslužio narod koji je bio najodaniji saveznik Velike Britanije i SAD na Balkanu tokom dva svetska rata? O tome se mogu voditi istorijske, filozofske i etičke rasprave, ali ostaje činjenica da se sve ovo nekako uklapalo u staro pravilo engleske politike na Balkanu da Srbe, kao jedini ozbiljan državotvorni narod, treba sputavati u miru jer su im državne ambicije velike i opasne, a da ih treba koristiti u ratu jer su izrazito ratoborni. Očigledno je da je Čerčil usvojio preporuke svojih agenata na terenu i izabrao Broza i njegovu vojsku kao glavne savezničke igrače na Balkanu. O tome je veoma lako postigao sporazum sa Staljinom nekoliko meseci kasnije u Teheranu (28. novembar – 1. decembar 1943), s obzirom da su se politički interesi Velike Britanije (i SAD) potpuno podudarili sa Staljinovom politikom, zasnovanom na antisrpskoj ideologiji Kominterne.
Kada se dublje rastumače navedeni principi nove britanske politike prema Jugoslaviji, može se lako uočiti njihova neverovatna sličnost s principima jugoslovenskog ustavnog uređenja od 1974, naročito kada je u pitanju ustavni položaj SR Srbije, njenih autonomnih pokrajina i srpskog naroda u drugim jugoslovenskim republikama. Doduše, u dokumentu se ne pominju Kosovo i Metohija, ali to ne poriče navedenu sličnost. Takođe, ovi principi neodoljivo podsećaju na onu zlokobnu krilaticu jugoslovenskih komunista „Slaba Srbija – jaka Jugoslavija“. To samo može da znači jednu stvar: da titoističku verziju socijalističkog federalizma, prepunu nelogičnosti i komičnih fantazija nije stvorio njen nominalni autor Kardelj, nego Velika Britanija i SAD. Po svemu sudeći, posle raskida sa Staljinom 1947/48, Broz je glavne instrukcije i naredbe za alhemijsko eksperimentisanje u jugoslovenskoj ustavnoj laboratoriji dobijao od Zapada. On ih je revnosno izvršavao a zauzvrat to debelo naplaćivao političkim i finansijskim ustupcima, kako bi servisirao svoj preskupi diktatorski režim i postao lider trećeg sveta. Broz nije ništa radio na svoju ruku, čak ni kada je minimalno hteo da menja ustavno uređenje. Navedeni istorijski dokument dokazuje da Ustav SFRJ od 1974. nije stvorila Komunistička partija Jugoslavije, nego britanska spoljna politika. Tek je posle otkrivanja ovog dokumenta definitivno postalo jasno zašto je Zapad najodlučniji i najfanatičniji branilac „tekovina“ morbidnog Ustava od 1974, posle raspada Jugoslavije 1991. Taj ustav je zapravo čedo zapadne diplomatije i zbog toga je NATO bio odlučan da ga i oružjem brani od njegovih rušilaca, uglavnom Srba koji su jedini na svojoj koži osetili sve njegove alhemijske otrove i vatre.
Sada su jasne i mnoge druge stvari. Jasno je zašto je Badinterova komisija pošla od njegovih principa prilikom izrade elaborata o ustavnopravnom stanju SFRJ 1991. Takođe, jasna je i svrha haškog tribunala. Njegova svrha nije da sudi pojedincima koji su počinili ratne zločine tokom krvavih građanskih ratova u bivšoj Jugoslaviji kao direktnoj posledici primena odredbi Ustava od 1974, nego da sudi svima onima koji su se usudili da ga ruše. U tom smislu, Haški tribunal nije stvoren da bi sudio Srbima, kako se to najčešće naglašava u srpskoj javnosti. Haški sud je stvoren da sudi rušiteljima Ustava od 1974, premda su to većinom Srbi, jer je njih najviše osakatio. Ustav od 1974. predstavlja neku vrstu balkanske političke biblije, koja se ni po koju cenu ne sme gaziti. Svaki pokušaj narušavanja nametnutog „ustavnog jevanđelja“ Zapad surovo kažnjava. Zbog toga su i pokrenuti postupci protiv političkih i vojnih rukovodstava Srbije, Republike Srpske i nekadašnje Republike Srpske Krajine, pošto su ona pokazala najviše „drskosti“ da ruše „Kardeljevu Povelju društva“.
Samo se na ovaj način može objasniti činjenica da su dokazani zločinci poput Orića, Haradinaja i Ljimaja ili oslobođeni od optužbe ili osuđeni na simboličnu kaznu, pošto oni nisu rušili Ustav od 1974. nego su ga naprotiv branili. Samo se tako može objasniti činjenica da su Tuđman, Izetbegović, Mesić, Đukanović i Boškoski izmakli ruci pravde, jer su i oni shvatili o čemu se ovde zapravo radi. Mesić kao inteligentan i lukav političar je to prvi shvatio napustivši HDZ, koja se zalagala za otcepljenje Herceg-Bosne od BiH i pripajanje Hrvatskoj, tj. za rušenje Ustava od 1974. Kada je Tuđmanu bilo zaprećeno da će biti optužen zbog davanja podrške hrvatskoj političkoj tvorevini u BiH, naprečac je zaboravio na neprijateljstvo sa Izetbegovićem, jedinim iskrenim braniocem Ustava od 1974. u bosansko-hercegovačkoj sredini, sklopivši s njim sporazum o izgradnji Federacije BiH. Ceh su platili lokalni vođi HVO, Dario Kordić i Tihomir Blaškić, dokazani mrzitelji Ustava od 1974, koji su dobili drastične zatvorske kazne od haškog suda. Naposletku, i crnogorski neokomunistički vođ Đukanović je bio prinuđen da spasava vlastitu kožu, odricanjem od srpskog nacionalnog identiteta i povratkom na izvorni komunizam oličen u načelima Ustava od 1974, koji je oblikovao separatnu crnogorsku naciju. Takođe, i nekadašnji ministar unutrašnjih poslova Makedonije Ljube Boškoski oslobođen je od svih optužbi premda je njegova uloga u oružanim čarkama s naoružanim Albancima u okolini Tetova pre nekoliko godina bila više nego sumnjiva. No, jedno je sigurno: kratkotrajni rat u Makedoniji između države i naouržanih tetovskih Albanaca se nije vodio zbog rušenja ili očuvanja Ustava od 1974, nego zbog narušene ravnoteže moći i vlasti između makedonskih političara i lokalnih albanskih vođa.
Zbog svega toga, Srbi su dobili najviše zatvorske kazne. Takvu sudbinu bi imao i Milošević da nije preminuo. Nema sumnje da će istu sudbinu imati i Karadžić. Ako Hadžić i Mladić budu pronađeni i izručeni tribunalu, i oni će proći kao i ostali osuđeni Srbi. S druge strane, Gotovina može da se nada ili oslobađajućoj presudi ili simboličnoj kazni. Iako je postoje ozbiljni dokazi da je vojska pod njegovom komandom počinila brojne zločine protiv srpskog stanovništva tokom „Oluje“, to neće imati nikakvog uticaja jer postoji jedna izuzetno značajna olakšavajuća okolnost: Gotovina je zločine verovatno počinio, ali u odbrani balkanske ustavne biblije tako da ne mora mnogo da strepi za svoju sudbinu.
Naposletku, ne treba zaboraviti da je i pokojni premijer Đinđić likvidiran neposredno posle davanja intervjua „Večernjim novostima“ u kome je rekao da mu se čini kako je nekadašnje načelo „Slaba Srbija – jaka Jugoslavija“ zamenjena načelom „Slaba Srbija – jak Balkan“, te da će on sve učiniti da to ne bude tako. Posle toga, usledio je atentat u kome je smrtno stradao.
Posle izložene rasprave može se lako dešifrovati i diplomatska fraza da će Srbija pristupiti Evropskoj Uniji kad postigne punu saradnju sa Haškim tribunalom. Prevedena na svakodnevni jezik običnih ljudi, ova fraza znači da Srbija mora da prihvati sve „vrednosti“ Ustava SFRJ od 1974. ako želi da pregovara o svom ulasku u Evropsku Uniju. Drugim rečima, Srbija mora da prizna nezavisnost Kosova i Metohije, da usvoji Pajtićev neohabzburški statut za Vojvodinu, da pristane na gašenje Republike Srpske i da potpuno zaboravi na Srbe iz nekadašnje Vojne Krajine, Crne Gore i Makedonije, ako uopšte namerava da nastavi svoje integracione procese u „evro-atlantske“ strukture. Previsoka cena za jedno veliko ništa! Iskreno se nadam da je Srbija nešto naučila iz svoje prošlosti.

Miroslav Svirčević saradnik je Balkanološkog instituta.
(Članak preuzet sa Nove srpske političke misli, www.nspm.rs)

LINK

Све наведено има неку логику али владе се мијењају, услови се мијењају тако да чисто сумњам да је неко на Западу прије 70 година одредио политику која се до сада није промијенила. Главни циљ јесте можда остао исти али можемо рећи и да је то све у служби Ватикана, ако отако размишљамо. Сличне тезе имају и они, а циљ се није промијенио задњих 1000 и кусур година.
Ми смо још увијек јачи од околних народа и ако би их побиједили, вјерујем да би се и политика Запада промијенила. Нико овдје неће послати стотине хиљада својих војника да гину. Могу их послати у мировну мисију али у рат-чисто сумњам. Зато наша побједа мора бити економска, а тек можда на крају ратна, ако буде требало. Више нас је, имамо већу територију и веће тржиште, значи све предуслове да будемо доминантни. Ово можда изгледа ратнохушкачки али свака нација и држава, као и тржиште, теже расту и развијању. Ако тако други планирају, зашто онда не би и ми? Није то идеја Велике Србије него идеја јачања државе коју имају и сви остали за своје државе. Према томе-напријед, не треба се стидјети!

latinv:

Све наведено има неку логику али владе се мијењају, услови се мијењају тако да чисто сумњам да је неко на Западу прије 70 година одредио политику која се до сада није промијенила. Главни циљ јесте можда остао исти али можемо рећи и да је то све у служби Ватикана, ако отако размишљамо. Сличне тезе имају и они, а циљ се није промијенио задњих 1000 и кусур година.
Ми смо још увијек јачи од околних народа и ако би их побиједили, вјерујем да би се и политика Запада промијенила. Нико овдје неће послати стотине хиљада својих војника да гину. Могу их послати у мировну мисију али у рат-чисто сумњам. Зато наша побједа мора бити економска, а тек можда на крају ратна, ако буде требало. Више нас је, имамо већу територију и веће тржиште, значи све предуслове да будемо доминантни. Ово можда изгледа ратнохушкачки али свака нација и држава, као и тржиште, теже расту и развијању. Ако тако други планирају, зашто онда не би и ми? Није то идеја Велике Србије него идеја јачања државе коју имају и сви остали за своје државе. Према томе-напријед, не треба се стидјети!

Kliknite za proširenje...

anglosaksonski faktor je uvek bio neprijateljski nastrojen prema srbiji,jos od ww1

"Naposletku, ne treba zaboraviti da je i pokojni premijer Đinđić likvidiran neposredno posle davanja intervjua „Večernjim novostima“ u kome je rekao da mu se čini kako je nekadašnje načelo „Slaba Srbija – jaka Jugoslavija“ zamenjena načelom „Slaba Srbija – jak Balkan“, te da će on sve učiniti da to ne bude tako. Posle toga, usledio je atentat u kome je smrtno stradao."

Kliknite za proširenje...

Koliko je vremena proslo od davanja tog intervjua do njegovog ubistva?

HECTORIUS:

Koliko je vremena proslo od davanja tog intervjua do njegovog ubistva?

Kliknite za proširenje...

BEOGRAD - Pokojni premijer Srbije Zoran Đinđić 21. februara 2003, 20 dana pred atentat u dvorištu Vlade, dao je u Banjaluci intervju novinaru Dveri srpskih, u kome je obrazložio svoj stav o tome kako treba rešavati kosovsko pitanje. Intervju objavljujemo jer je danas značajno videti s koliko je državotvornosti bivši premijer pristupao ovom problemu, za razliku od mnogih koji baštine njegov lik i delo, a koji su se uveliko odrekli Kosova i Metohije.

Dragan_srbcg:

BEOGRAD - Pokojni premijer Srbije Zoran Đinđić 21. februara 2003, 20 dana pred atentat u dvorištu Vlade, dao je u Banjaluci intervju novinaru Dveri srpskih, u kome je obrazložio svoj stav o tome kako treba rešavati kosovsko pitanje. Intervju objavljujemo jer je danas značajno videti s koliko je državotvornosti bivši premijer pristupao ovom problemu, za razliku od mnogih koji baštine njegov lik i delo, a koji su se uveliko odrekli Kosova i Metohije.

Kliknite za proširenje...

On je ionako radio sve sto mu je zapad govorio, nema logike da ga odmah likvidiraju samo zbog 1 recenice koja moze na vise nacina da se shvati.

Ne razumem zasto bi uopste vec 70 godina V. Britanija htela slabu Srbiju? Zbog cega? Sta imaju oni od toga? Ili, sta su imali?

evo ti komplet intervju

Zoran Djindjic - Poslednji intervju: Ne damo Kosovo!

BEOGRAD - Pokojni premijer Srbije Zoran Đinđić 21. februara 2003, 20 dana pred atentat u dvorištu Vlade, dao je u Banjaluci intervju novinaru Dveri srpskih, u kome je obrazložio svoj stav o tome kako treba rešavati kosovsko pitanje. Intervju objavljujemo jer je danas značajno videti s koliko je državotvornosti bivši premijer pristupao ovom problemu, za razliku od mnogih koji baštine njegov lik i delo, a koji su se uveliko odrekli Kosova i Metohije.

Ključna tema za Srbiju je status Kosova i Metohije, 4. februara je proglašena državna zajednica SCG. Koliko to utiče na budući status KiM, mislim tu na Rezoluciju 1244?

- Samo proglašenje zajednice ne utiče mnogo, jer ona u potpunosti preuzima sve ono što je imala SRJ, ali ono što se događa na terenu utiče puno. Znači, ta rezolucija SB je, prosto i jednostavno rečeno, Srbiji uzela atribute suverenosti na Kosovu, a to je zakonodavna, sudska i izvršna vlast, kao i pitanje bezbednosti. Mi ćemo to da zadržavamo negde u nekom depou dok se odnosi ne srede i onda ćemo da vidimo kako da podelimo to između Prištine i Beograda. Sigurno ne kao što je bilo ranije, da je to sada jedna provincija u okviru Srbije, ali ne i u smislu da Kosovo bude nezavisno. I svi su pristali na tu rezoluciju, i mi smo pristali na tu rezoluciju i rekli smo „to je u redu, privremeno će međunarodna zajednica da sprovodi suverenitet na Kosovu“. I šta se u međuvremenu dešava? Oni su otvorili taj depo, taj trezor, i počeli su te atribute da prenose na lokalne strukture. Iako je to sada zakonodavna delatnost, ona se potpuno suvereno obavlja u Prištini. I zakoni se donose. Pogledajte izvršnu vlast, imaju vladu koja je potpuno autonomna u odnosu na Srbiju, onda sudsku, pogledajte bezbednost, i čitav taj proces ide u pravcu da će jednog trenutka svi atributi državnosti biti preneti na lokalne albanske institucije, a onda će međunarodna zajednica da kaže „hajde da vidimo kako će Beograd i Priština da sarađuju. Imali smo dva potpuno nezavisna pravna, ekonomska i politička sistema, e sada ih vi harmonizujte.

Ako ne možete, evo vam pet godina, pa se dogovarajte. Deset, pedeset, ali ste za to vreme izvan evropskih integracija“. I kada smo mi shvatili da se na jednoj strani priča o odlaganju krajnjeg statusa do jednog trenutka kad će to moći mirno da se uradi, za to vreme se dižu standardi, određeni kriterijumu se sprovode tamo na Kosovu i Metohiji, vraćaju se neki normalni svakodnevni odnosi, a iza paravana se stvara država. I onda sam ja podigao prašinu i paniku oko toga. Vi u svetu ništa ne možete da uradite ako ne proizvedete krizu. Ako nema krize, niko se vama ne bavi. Ja sam stvorio krizu. Rekao sam: „Hoćemo da se taj status odmah zna“. Oni kažu: „Nije vreme“. Kako nije, što ga onda rešavate svakodnevno ako nije vreme? Zašto onda dajete parlamentu Kosova i Metohije da odlučuje o pitanjima ekonomskog sistema, što je u nadležnosti centralne države, zašto prenosite na Kosovski zaštitni korpus nadležnosti bezbednosti, zašto utvrđujete granične prelaze, a ne pitate Beograd? Pa, kao, „dobro to“. Nije dobro, to ne može da bude dobro. Znači, prva faza je stvaranje u svetskom javnom mnjenju raspoloženja da se ta tema pokrene, druga faza je da izađemo sa nekim svojim idejama kako to pitanje može da bude rešeno. Vrlo jednostavna ideja je da federalizacija Kosova i Metohije predstavlja ono što će omogućiti da Srbi na KiM budu priznati kao konstitutivni narod koji će imati svoje institucije u okviru zajedničkih institucija. A mi bismo onda, kao Srbija, dali vremena takvom Kosovu da profunkcioniše ako može. Ako ne može, idemo dalje. Ako Albanci ne žele da Srbe tretiraju kao ravnopravne i kao jednu nacionalnu zajednicu, a ne nacionalnu manjinu, onda da vidimo šta. Moramo vrlo otvoreno da govorimo o tome, kao kad imate gangrenu. Svet nije raspoložen za to, a ja sam veoma zadovoljan zato što sam u Srbiji video da su ljudi mnogo raspoloženiji nego što sam očekivao. To jeste kontroverzna i vruća tema, ali mislim da lideri moraju da otvaraju tu temu. Ne da podilaze javnom mnjenju, nego da ukazuju na probleme i da kažu tu i tu imamo problem. Deficit spoljnotrgovinski, to nam je problem. Ne možemo da se ponašamo kao da ništa nije sporno, jer ćemo za dve, tri godine da uđemo u veliku dubiozu. Kosovo nam je problem. Ne možemo da zatvaramo oči pred javnošću. Ja očekujem da u junu ili julu ove godine na međunarodnoj sceni tema konačnog odnosa Beograda i Prištine bude predstavljena, da bi se tokom leta, najkasnije jeseni, s određene koncepcije razvile strategije i da sledeće godine nešto suštinski na tu temu uradimo. I mi nećemo odustati. Mi ćemo, bez obzira na kritike i molbe, lične, koje sam dobio iz mnogih svetskih centara, da ne talasamo na tu temu, nastaviti tu priču. Rekao sam: „Ne, imam poštovanje za vaše prioritete, za vaše državne interese, ali nemojte da tražite od mene da to budu moji prioriteti. To što vi imate je igranka, ja to razumem i poštujem, ali ja imam Kosovo. Znači, kao što ja vas uvažavam, uvažavajte i vi mene. Biće teško, ali nijedan veliki posao se ne može bez teškoća obaviti“.

Uvažavajući ovo što ste rekli, postoji li ipak realna mogućnost da se Kosovo ipak otcepi od Srbije?

- Najgore je, znači, ono što sam malopre naznačio, da Kosovo bude faktički nezavisno, a da ga onda, kao mlinski kamen, kao takvo albansko nezavisno Kosovo, prikače na nogu i kažu „vi ste odgovorni za njega, i dok ne harmonizujete odnose, ne možete da idete dalje“. To znači, za sva vremena smo isključeni iz istorije. I da nam kažu sutra „pošto ste ista država, vi morate da dozvolite da albanski biznismeni kupuju po Srbiji, da učestvuju u privatizacijama i tako dalje. To što vi ne možete da odete tamo i popijete kafu u Prištini i Prizrenu, pa to su incidenti. To su pojedinačni ljudi, ekstremisti, ali vi niste takvi, vi ste razumni. Neka kupe Terazije svojim narko-dolarima i milijardama koje imaju, neka kupe elektroprivredu i neka sutra Srbija bude praktično albanska država“. To je ono što se neće desiti, to je ono što ćemo mi sprečiti. Znači, mi tražimo da se pitanje učešća države Srbije na Kosovu i Metohiji reši. Međunarodna zajednica pokušava da to pitanje svede na pitanje prava Srba kao proteranih lica i nacionalne manjine. I podmeće jedno za drugo, kao da se time rešava državno pitanje. Čak i da Srbi, što nije moguće, imaju sva prava na Kosovu i Metohiji, time se još pravo Srbije nije ni pomenulo. Mi želimo na oba koloseka da imamo napredak. Na jednoj strani, naravno, da se vrate proterani Srbi i da oni malobrojni koji još nisu proterani imaju bezbednost. Ali, takođe, država Srbija da ima jasno definisana svoja prava. Ili da nema svoja prava, ali neka onda Savet bezbednosti kaže „nema Srbija nikakva prava, mi smo dodelili nezavisnost Kosovu“. Mi nećemo voditi rat sa SB, ali ćemo znati na čemu smo. Ovo što sada imamo je najgore. To znači - bela smrt, u snegu ste, mislite da vam je lepo, a u suštini postepeno umirete. I morate da se probudite, jer tog trenutka kažete ne, ja se nalazim u opasnosti. Kosovo je još uvek opasnost za srpsku državnost, jer ono je rana kroz koju može da vam iscuri i poslednja kap krvi. Mi tu ranu moramo da zatvorimo na određeni način. Naravno, maksimalno povoljno za sebe, ali spremni na određeni kompromis koji bi uvažavao i interese one druge strane, Albanaca koji na Kosovu žive.

Posvađao sam se s Amerikancima zbog Kosova

Kosovska ofanziva počela je zapravo proširenjem pitanja Kosova na regiju. Vaša izjava za Špigl o BiH izazvala je mnogo reakcija.

- Ja sam rekao - ako ne važi za Srbiju ono što je važilo u Dejtonu, a to je da su nacionalne zajednice dobile svoj kolektivni status i da su granice nepromenljive, da se kaže - u redu, sve te republike bivše Jugoslavije su države. Dakle, ako to ne važi za Srbiju, a ja mislim da unazad neće važiti više ni za koga, kako objasniti da je jedini presedan napravljen upravo za Srbiju. Rekao sam, jesam za očuvanje Dejtona, ali dajte da nađemo neki kompromis kroz regionalnu saradnju, kroz bilateralnu saradnju albanskog dela Kosova sa Albanijom, srpskog dela Kosova sa Srbijom, Republike Srpske sa Srbijom, hrvatskog dela Bosne sa Hrvatskom, bez menjanja granica, bez postavljanja pitanja suvereniteta, ljudi... Ali, ako vi želite da stvorite albansku državu u 21. veku na teritoriji koja pripada državi Srbiji, onda ćete ponovo otvoriti proces koji ste mislili da ste zatvorili. I to nije moja želja, to je opis stanja.

Često sam kao neki glasnik koji je kriv zato što donosi neku neprijatnu vest. I u Srbiji me često optužuju. Ali dopusti mi da te upozorim ako ne znaš da će se to desiti. Znači, raspad dejtonskog sistema je kao zakon gravitacije, posledica. Ako zakon gravitacije ni u jednom slučaju ne bi postojao, ako imate čašu i stavite i ona ostane da visi u vazduhu, mislim da je poništen zakon gravitacije u celini. To je upozorenje onima koji misle da na primeru Srbije mogu da sruše jedan princip koji je logično i na štetu Srba sproveden, i koji su Srbi prihvatili.

Ne treba ispustiti istorijsku šansu da su narodi na ovom prostoru prihvatili taj princip nepromenljivosti granica, kolektivnih prava, nesvađanja nacionalnih zajednica, građana, manjina... Mislim da je to jedan konstruktivan pristup, koji je u Sarajevu izazvao vrlo neopravdane i nervozne reakcije, koje je, naravno, izazvao Vašington, a ni u Briselu nije bio dobro primljen. Ali to je istina.

Oni su postavili pitanje motiva. Neko je rekao - to su marketinški motivi. Šta meni treba ovog trenutka taj marketing? Niti u Srbiji ima izbora niti ja mogu dobiti međunarodnu podršku za to. Naravno, mnogo sam više izgubio lično nego što sam dobio, ali vrlo svesno. Ja sam onaj svoj kredit koji imam poslednjih desetak godina kao demokratski političar na Balkanu stavio za jednu stvar za koju mislim da je od nacionalnog interesa.

Dakle, koliko sam vas razumeo, i dalje smatrate da u Srbiji odlučujete vi, a ne neko spolja?

- Apsolutno. O Srbiji će se odlučivati u srpskom parlamentu i organima koji su za to nadležni. Sve te ranije priče i ranije krizne grupe i krizni štabovi su prošlost. I nema šanse da mi pristanemo na bilo šta što nije u našem interesu. Postoji ona mala mistifikacija u našim medijima. Čudim se kad to čitam svakoga dana, na primer, koga podržavaju Amerikanci, koga podržava Evropa, koga podržava Rusija. Kakve to ima veze? Pitanje je koga podržavaju ljudi koji žive u toj zemlji.

Vi možete i treba da imate dobre odnose sa svima koji su bitni za vas, ali to da vi sada strance uključujete kao deo unutrašnje politike, to je bolesno. Mi tu bolest još imamo u Beogradu. Imamo ambasadore nekih zemlja koji se ponašaju kao da su šefovi stranaka u Srbiji, kao da su izabrani na izborima. Oni pozivaju ministre, pozivaju moj kabinet, i čude se što neću da ih primim. Ja kažem, zamislite da moj ambasador u vašoj zemlji pozove vašeg premijera pa ga pita da sa njim ruča. Ovaj bi mislio da je to neka šala, da je skrivena kamera. Pa, mi smo isto tako zemlja kao što je i vaša zemlja. Nemojte da mislite da vi možete da radite u našoj zemlji nešto što naša ambasada u vašoj zemlji ne bi mogla ni slučajno da uradi.

Ali mi moramo sami kao građani, ali i kao ljudi, da zauzmemo taj stav. Poštujemo sebe, poštujemo i druge, ali da stvarno poštujemo sebe i da ne dopustimo da se niko sa strane meša u naše odnose. Jer, da mi to ne tražimo, ne bi oni to ni radili. Da imamo ministre koji na takav poziv hladno kažu - izvinite, nemam vremena za to, posle dva-tri puta bi odustali.

Pošto još imamo taj kompleks niže vrednosti, mislim da i mi pomalo generišemo tu nezrelu situaciju da se o našoj zemlji mnogo više raspravlja u inostranstvu nego što se raspravlja o sličnim zemljama, kao što su Rumunija, Hrvatska, Grčka. Ne vidim zašto bi Srbija bila u drugačijem položaju nego što su druge zemlje.

HECTORIUS:

On je ionako radio sve sto mu je zapad govorio, nema logike da ga odmah likvidiraju samo zbog 1 recenice koja moze na vise nacina da se shvati.

Ne razumem zasto bi uopste vec 70 godina V. Britanija htela slabu Srbiju? Zbog cega? Sta imaju oni od toga? Ili, sta su imali?

Kliknite za proširenje...

Dogovor između Staljina i Amera/Engleza oko podele ratnog plena!?
Sada imaju NATO baze u Srbiji, i RH/ZLO kao članice NATO-a!