o. Aleksandar Šmeman o šizofreniji pravoslavlja

Red je da prvo kažem ko je čovjek iz naslova teme, ali da ne bi post ubijao dužinom staviću te njegove biografske podatke u spojler
Za Šmemana sam prvi put čuo krajem '90-tih, zainteresovao me zato što je bio jedan od tri prvoslavna potpisnika čuvenog Hartvordskog apela.

I sada je opet red da za neupućene kažem nešto i o Hartvordskom apelu.
Radi se o dokumentu iz 1975 g. u kojem 17 američkih teologa iz raznih crkava pokušavaju formulisati odgovore na sekularne ideje koje podrivaju hrišćanstvo i njegov uticaj na društvo.

Pošto je Šmeman jedini pravoslavac koji je učestvovao na svim sastancima i onim koji su prethodili formulisanju Hartvordskog apela, ali i onim koji su uslijedili nakon njegovog objavljivanja, zamoljen je da napiše esej za zbornik koji je bio posvećen kako reakcijama na Hartvordski apel, tako i razmišljanjima šta činiti dalje.

Esej je imao naziv "Za susret Istoka i Zapada", kasnije je dopunjen i objavljen pod nazivom Agonija ekumenizma.
Na netu (srpski prevod) može se naći samo na sajtu verujem i na nekoliko foruma.
U okviru eseja je i Hartvordski apel koji (kao veoma zanimljiv) dajem opet zbog dužine u spojleru

(nastavak)

Šmeman u eseju govori o ekumenizmu (o nerazumijevanjima i predrasudama), ali po meni iz tog njegove kritike ne vidi se neka agonija (Šmeman je inače od osnivanja SSC aktivno učestvovao u radu te organizacije).

Međutim to ekumenizmu nije toliko ni bitno, koliko njegova razmišljanja o tome zašto je kod pravoslavnih Hartvordski apel prošao nezapaženo i zašto je to greška.

Evo nekih njegovih opservacija

Почео сам овај есеј тврдњом да православно нереаговање на „Хартфордске апел“ има своје корене, првенствено, у чврстом убеђењу православних да Православну Цркву нису ни дотакле, а камоли захватиле те продорне секуларне идеје које је хартфордски скуп раскринкао као „лажне и погубне“ за Хришћанство. На неки начин, то и јесте тачно. (...)

Али, само „формално“.
Јер основни парадокс православне ситуације јесте у томе што је , управо, тај богословски конзерватизам, та постојана верност православних не само садржају, већ и самој форми православног доктринарног Предања оно што од њих самих прикрива њихову сопственост – и усуђујем се да кажем – трагичну капитулацију пред самом том секуларном „културом“, на коју су, како веле, имуни, јер им ту имуност обезбеђује њихова православна вера.
Истински трагичан аспект те капитулације представља чињеница да православни те капитулације, уопште, нису ни свесни, односно да у својој наивности немају представу о дубини нарастајуће схизофреније у којој живе.

(...) управо ту почиње оно што сам назвао схизофренијом – чини се да су православни потпуно несвесни најозбиљнијих духовних импликација и изазова ове нове ситуације.
Они као да нису ни свесни чињенице да, на плану културе, читава Православна Црква, а не само православна Дијаспора, данас живи на Западу, изложена западном начину живота, као и западном виђењу и искуству света.
Православни су наивно убеђени да ће успети да сачувају Православље све док буду служили своја византијска богослужења и све док буду – сваке прве недеље Великог Поста („Недеље Православља“) – свечано исповедали своју беспрекорну верност „Вери Отаца, Вера која утврди васелену“.
Православни мисле да ће успети да „обезбеде“ Православље и да испуне своју дужност ако буду успели да препокрију читав свет – мање или више успешним – копијама Византијске, руске, Србске или других Православних Цркава; (...)

Оно чега православни нису свесни јесте да, управо, та византијска Литургија – на коју савесно и у пуној верности свом православном наслеђу, долазе сваке недеље – сваком својом речју и својим литургијским чином доводи у питање културу у којој живе и коју су, с ентузијазмом, прихватили као сопствени „начин живота“ од понедељка ујутру до суботе увече, као и да православна вера коју они тако поносно исповедају на Недељу Православља садржи у себи и објављује виђење човека, света, природе и твари, које је потпуно другачије од оног секуларног виђења које, уствари, обликује не само њихове животе, већ и њихов ментални и психолошки склоп.

Знам да има много православних који тврде и проповедају да православни могу и морају да живе на Западу без икакве „везе“ са западном културом и у ставу потпуног одбацивања те културе, да живе на Западу као да Запад, уствари, и не постоји, јер је он потпуно „труо, јеретичан и неизлечиво болестан“.
Да би се то постигло, треба створити вештачка острва грчке, руске или било које друге православне културе, треба затворити сав врата и све прозоре, и онда живети у убеђењу да се припада „светом остатку“.
Оно што ти „супер–Православци“, наравно, не знају јесте да такав њихов став одражава, управо, њихову потпуну капитулацију пред истим тим Западом кога се гнушају: да су у својој идеологији „супер–православности“ претворили Православље у оно што оно никада није било, у секту , која је по дефиницији негирање католичког призвања Цркве.

А ту су и они који – како сам то покушао да покажем – покушавају да остваре некакву мирну коегзистенцију Православља са секуларном западном културом, која неумољиво отима за себе, заиста, читавог човека: његову душу, његов живот и његову веру.

Оба ова става су крајње ауто–деструктивна.
Зато, када кажем да је Хартфорд „важан“ за православне, онда – пре свега – мислим на питање које је „Хартфордски апел“ упутио и нама православнима, а питање гласи:
ако је наша вера, као што то стално тврдимо, једина истинита вера, зар онда није куцнуо час да, првенствено себи самима, покажемо како она функционише у конкретном животу, у тој вечној напетости између потпуне, апсолутне и истински апофатичке оностраности Бижије и Божијег стварног и величанственог присуства у овом богоствореном, палом и спасеном свету?

Mnogo stvari o kojima treba dobro razmisliti, pre nego što se da adekvatan odgovor.
Nisam ni ja čuo za "Hartfordski apel" do sada.
Vrlo zanimljivo.

Caliburn:

Mnogo stvari o kojima treba dobro razmisliti, pre nego što se da adekvatan odgovor.
Nisam ni ja čuo za "Hartfordski apel" do sada.
Vrlo zanimljivo.

Kliknite za proširenje...

Ma ja sam "Hartfordski apel" dao onako gratis (uostalom to je trebao uraditi neki teista, a ne ja), ali da je zanimljiv .., zanimljiv je - to je tačno.

I to je način na koji se sa nama treba diskutovati, a ne ono jalovo argumentovanje, sa malo manje od dva milenijuma starim, svetootačkim citatima (čija je trijumfalno-osvetoljubiva netolerantnost i pravovjerna fanatiziranost samo dokaz u prilog tezi da je svako mono... po defaultu fašizam, a da je institucionalizovani monoteizam arhifašizam) ... ili, što je još jadnije, sa somnabulnim vizijama, nekakvih "novijih" likova, čija se navodna validnost onda potkrepljuje opojnim mirotočenjem i nekrofilnim ushićenjem nad neraspadnutom ploti.

Ali meni je ono Šmemanovo mnogo, mnogo zanimljivije.
Čovjek je '75. predvidio ono što se pravoslavlju događa sada.
Ono jednostavno ne shvata šta se dogodilo u protekla dva vijeka. Na neki način KUD Ziloti (svih njih 250) su u pravu.
Ona svetoootačka mahnitanja kojima oni mašu su stvarna, a pravoslavlje je ono koje ih kurvinski licemjerno ignoriše.
Pravoslavlje mora da ih potvrdi ili da ih se odrekne - da jednostavno zauzme stav, a to je moguće samo na Vaseljenskom saboru.
Tek tada će pravoslavlje moći i zilotskim fanaticima i svijetu pogledati u oći.

Немојте мислити да Шмеман критикује Православље као такво... Критикује оне ствари за које сматра да не дају Православљу да се испољи у својој пуноћи и лепоти...

Ево аплоудовао сам вам једну његову књигу, "Наш живот у Христу".. Врло занимљива... Одлична разматрања човека који живи Христом

http://rapidshare.com/files/242165975/smeman_nas_zivot_u_hristu.pdf.html

Колико је велика личност у питању, можете видети и према другим његовим делима, која можете наћи на сајту

http://verujem.org/

ево наслова књига које су доступне на том сајту
- Пост и причешће
- Пост и Литургија
- Литургијска структура поста
- Изабрани списи
- Водом и Духом
- Велики пост
- Евхаристија (Тајинство јединства)
- Евхаристија (Тајинство сабрања - Тајинство Царства)
- Литургијско богословље, богословље литургије
и литургијска реформа
- О питањима литургијске праксе
- Послушан истини
- О владики Николају
- Идеја примата у Православној еклисологији
- Монаштво и Литургија

https://istinoljublje.com/истинско-православље-архиепископ-ав/



Одрицање и чување од одступништва које је направило огорман напредак, захтева да стојимо даље од духа времена (који носи семе сопствено уништења). Ако очекујемо да издржимо у свету, неопходно је прво да схватимо и да чувамо разборито у уму да све што у овом садашњем времену, носи најсветије и најдраже име Православља, није у стварности Православље.
То је често „варљиво и искварено Православље“, кога се морамо бојати и кога морамо избећи по сваку цену. Насупрот овој лажној вери, истинско Православље је дано и мора бити примљено без новитета и ништа не сме бити прихвачено као учење или пракса Цркве, што је насупрот Светом Писму у догмама Васељенске Цркве. Истинско Православље размишља само како да служи Богу и да спасава душе и није окупирано световним и пролазним благостањем људи. Православље је духовно а не физичко, или психолошко, или земаљско. СА циљем да сачувамо себе до „духа времена“ и да очувамо нашу верност Истиснком Православљу, морамо прво и свим нашим снагама живети беспрекорон: потпуно и строго посвећење Христу, без одступања од заповести Божијих или закона Његове Свете Цркве. У исто време, не смемо имати заједничке молитве или духовне везе, са савременим одступништвом или са било чим што „каља“ нашу Свету веру, чак и они дисиденти који себе називају „Православним“. Они ће ићи својим путем, а ми ћемо ићи својим. Морамо бити часни и истрајни, следећи прави пут, никада не одступајући, са циљем да угодимо људима, или из страха да би могли да изгубимо неке личне користи.
Сигуран пут у пропаст је равнодушност и мањак принципа, који се еуфемистички назива „шири поглед“. Насупрот овом „ширем погледу“, ми постављамо „круте идеје“, које се у модернизму, популарно називају „ограниченим“ и „фанатичним“. Што је сигурно, ако неко усвоји „савремени менталитет“, мора сматрати и Свете Мученике – чија крв је „темељ Цркве“ – и Свете Оце – који су се целог живота борили са јеретицима – ништа мање него „ограниченим“ и „фанатичним“. У истини, постоји мало разлике између „пространог пута“ на који је Господ упозорио и савременог „широког погледа“. Он је осудио „пространи пут“ као пут ка „геени“.
Наравно, идеја „геене“ не изазива страх код ових „либерала“ и авангардних теолога. Они могу самозадовољно „богословствовати“ о њој, али у пренагљеним и разузданим распаравама о „новим путевима Православног богословља“ и у задобијању нових ученика, пружају доказ да они више не верују у постојање Пакла. Ова нова врста „Православних“, нису ништа више него савремени „схоластици“.
Другим речима, пут ових „прогресиаца“ није наш пут. Њихов је пут је обманљив, а нажалост то није видљиво свакоме. „Пространи“ или „широки поглед“, отуђује нас од Господа и Његове Истинске Цркве. То је пут од Православља.
Овај поглед је злокобан, пакосно изумљен од Ђавола са циљем да нас лиши спасења. Ми, међутим, не прихватамо никакве новине, већ бирамо древни, доказани пут, пут који Истински Хришћани бирају да служе Богу, већ 2000 година.
Бирамо пут верности Истинској Вери а не „модерном путу“. Бирамо верност Истинској Цркви са свим Њеним канонима и догмама које су примљене и потврђене од стране Помесних и Васељенских Сабора. Бирамо Свете обичаје и Предања, духовне ризнице вере предане у потпуности нама од Светих Апостола, Светих Отаца Цркве и Хришћанског наслеђа наших часних предака.
Само ово је вера Истинског Православља, посебна од лажног „православља“, изумљеног од стране Непријатеља.
Примамо само Апостолску Веру, Веру Отаца, Православну Веру.

Zodiak, treba li da se osvrnem na svaki od ovih tekstova?

The Zodiac:

https://svetosavlje.org/o-aleksandar-smeman-i-monastvo/?pismo=lat

Kliknite za proširenje...

[Monaška usamljenost] je bila reakcija na opasnost olakog pričešćivanja, koje je ojačalo u četvrtom veku… Iako su praktikovali podvižništvo u usamljenosti, monasi su dolazili u manastir na Gospodnji dan (nedelju – prim. prevodioca) zbog Evharistije, zajednice. Ipak u svom usamljeničkom podvižništvu oni otkrivaju ceo spektar odgovornosti koja se nalaže na hrišćanina kada učestvuje u Tajni (misli se na Sv. Tajnu Pričešća – prim. prevodioca), i pokazuju šta se apsolutno zahteva od savesti onoga koji se pričešćuje.[5]

Izvanredn je da ovde o. Aleksandar daje svoju podršku individualnoj, čak usamljenoj podvižničkoj pripremi za Sveto Pričešće, za razliku od kasnijih razmišljanja o ovoj temi. Jer upravo je „podvižnički individualizam“ monaške evharistijske prakse ono što Šmeman kasnije, u svom poznatom Uvodu u Liturgijsko bogoslovlje, smatra odgovornim za žalosnu promenu u crkvenoj liturgijskoj pobožnosti.[6]
Ali pre nego što pređem na taj kasniji rad, moram citirati zaključnu rečo. Aleksandra o monaštvu u njegovom ranijem delu, Istorijski put Pravoslavlja. Ovaj pasus otkriva evidentnu borbu u njegovim mislima; iskreni pokušaj da uskladi monaštvo sa problemima koje je ono postavilo njegovom sopstvenom viđenju Crkve; da izmiri one u Crkvi koji „odbacuju“ svet od onih koji „imaju posla“ sa njim:

„Kako mož

Kliknite za proširenje...

Mati Vasa Larina ovde nepotupno tumači iskaz iz knjige Istorijski Put Pravoslavlja (imam tu knjigu još od 1997).
Naime, nije ovde naglasak na podrški individualnoj pripremi za Pričešće, nego govori i o tome da ti prvi monasi, iako bili pustinjaci, i dalje su imali svest da jesu i moraju biti deo Zajednice, jer je Crkva Zajednica (gde su dvoje, troje u MOje ime sabrani, tu sam i Ja sa njima).

- - - - - - - - - -

Ovakvo naglašavanje „spoljašnje“ misije Crkve, za koju je o. Aleksandar imao istinski priziv kao moćan i čak briljantan govornik, čini se kao da negira postojanje „unutrašnje“ misije Crkve i Tajne blisko povezanih sa ovom unutrašnjem misijom, pokajanjem. Ta Šmemanova nadahnjujuća vizija Crkve koja svojom eshatološkom punoćom prosvetljuje svet ne objašnjava da i njeni članovi često potrebuju prosvetljenje i obnovu; da oni vode život borbe u svetu koji „leži u zlu.“ Drugim rečima, u ovoj slici postoji vrlo malo mesta za Crkvu koja se kaje ili bori.

Kliknite za proširenje...

Ovo apsolutno nije tačno.
U knjigi "Veliki post", čije delove postavljam na istoimenoj temi, ima čitavo poglavlje o tome.
Takođe i u zborniku "Naš život u Hristu" ima dovoljno o tome...

Magistar Čolović:

Zodiak, treba li da se osvrnem na svaki od ovih tekstova?

Kliknite za proširenje...

Ne ,opusteno ovo je samo diskusija