o. Aleksandar Šmeman o šizofreniji pravoslavlja
Prikazujem rezultate 1 do 6 od 6

Tema: o. Aleksandar Šmeman o šizofreniji pravoslavlja

  1. #1
    Iskusan krauterbox (avatar)
    Učlanjen
    14.03.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Novorosijsk
    Poruke
    5.480
    Reputaciona moć
    274

    Podrazumevano o. Aleksandar Šmeman o šizofreniji pravoslavlja

    Red je da prvo kažem ko je čovjek iz naslova teme, ali da ne bi post ubijao dužinom staviću te njegove biografske podatke u spojler
    Издавачка кућа „Видослов" Епархије Захумско-херцеговачке и приморске објавила је књигу о. Александра Шмемана „Дневник 1973-1983".

    Отац Шмеман је српским читаоцима већ добро познат, као веома превођен и цијењен литургичар, аутор књига „Литургија и живот", „За живот свијета" и других, и као један од значајнијих професора на Факултету Светог Владимира у Њујорку од раних педесетих до почетка осамдесетих година 20. вијека.

    Рођен је у породици која је припадала руској емиграцији у Паризу, гдје је провео дјетињство и младост и свршио богословски институт Светог Сергија, и гдје се 1943. оженио Јулијаном Осорогин. Заједно са породицом је отишао у Америку 1951. и придружио се наставном особљу Факултета Светог Владимира, чему је пресудно допринијело постављање о.Георгија Флоровског за декана тог истог факултета.

    Šmeman je umro 1983.

    Za Šmemana sam prvi put čuo krajem '90-tih, zainteresovao me zato što je bio jedan od tri prvoslavna potpisnika čuvenog Hartvordskog apela.

    I sada je opet red da za neupućene kažem nešto i o Hartvordskom apelu.
    Radi se o dokumentu iz 1975 g. u kojem 17 američkih teologa iz raznih crkava pokušavaju formulisati odgovore na sekularne ideje koje podrivaju hrišćanstvo i njegov uticaj na društvo.

    Pošto je Šmeman jedini pravoslavac koji je učestvovao na svim sastancima i onim koji su prethodili formulisanju Hartvordskog apela, ali i onim koji su uslijedili nakon njegovog objavljivanja, zamoljen je da napiše esej za zbornik koji je bio posvećen kako reakcijama na Hartvordski apel, tako i razmišljanjima šta činiti dalje.

    Esej je imao naziv "Za susret Istoka i Zapada", kasnije je dopunjen i objavljen pod nazivom Agonija ekumenizma.
    Na netu (srpski prevod) može se naći samo na sajtu verujem i na nekoliko foruma.
    U okviru eseja je i Hartvordski apel koji (kao veoma zanimljiv) dajem opet zbog dužine u spojleru
    Apel je u napisan u obliku komentara (plavi tekst) na 13 dominantnih sekularnih teza (boldiran tekst)

    1) Модерна мисао је супериорна у односу на сва прошла схватања стварности, због чега мора постати нормативна и за хришћанску веру и живот.

    Одбацујући ову идеју, протестујемо против робовања превладавајућим структурама мишљења не само ХХ века, већ и било ког историјског периода. Залажемо се за употребу сваког, било древног било модерног, средства пооимања које може бити од помоћи, а инстистирамо на томе да хришћанска објава мора бити доведена у везу са идиомом културе. У исто време, потврђујемо потребу да се хришћанска мисао суочава са другим погледима на свет и да се хришћанској мисли супротстављају други погледи на свет, који су, пак, нужно пролазни по свом карактеру.

    2) Религијске тврдње немају никакве везе са рационалним дискурсом.

    Капитулација пред, наводним, приматом модерне мисли збива се у два облика. Један је – подређивање религијских тврдњи канонима научне рационалности. Други је – изједначавање разума са научном рационалношћу, које има за циљ искључење религијских тврдњи из сваког рационалног дискурса. Религија чисте субјективности и нерационалности има за последицу да се тврдње вере – такве какве јесу – третирају, у најбољем случају као тврдње о самом вернику. Одбацујемо оба облика такве капитулације.

    3) Религијски језик је производ људског искуства и ништа више од тога, јер Бог није ништа друго до најузвишеније стваралачко дело човештва.

    Религија јесте скуп символа, па чак и људских пројекција. Али, ми одбацујемо претпоставку да је она само то и ништа више од тога. Оно што се оваквом идејом доводи у питање јесте ни мање, ни више него само постојање Бога: нисмо ми створили Бога, већ је Бог створио нас.

    4) Исус Христос може бити схваћен једино у кључу савремених модела човештва.

    Ова идеја сугерише укидање концепта „подржавања Христу“, тј. сугерише да је историјска слика Исуса Христа изграђена тако да одржава културне и контра–културне представе о људској врлинскости. Не поричемо да је Исус Христос просветлио све аспекте човештва. Заиста је неопходно да Христа – због Његове универзалности – схватамо увек у односу на особености конкретног верниковог свет. Одбацујемо ропство таквим метафорама које су, нужно, неадекватне, релативне, пролазне и често, идолатријске. Исус Христос, Свето Писмо и читаво хришћанско Предање не могу се произвољно тумачити без довођења у везу са историјом оних које су оне део. Опасно је покушавати да се Предање користи без озбиљнога приступа Предању.

    5) Све су религије једнако вредне. Опредељење за једну од религија није ствар која се тиче убеђења о истини, већ искључиво индивидуалних склоности, односно животног стила.

    Потврђујемо наше заједничко човештво. Потврђујемо значај истраживања и упоређивања разних пројава религијске чежње, као и значај упознавања са богатствима различитих религија. Међутим, ми одбацујемо горњу идеју зато што она насилно изједначава разлике и игнорише противречности међу религијама. Ова идеја, на тај начин, не само да кривотвори смисао хришћанске вере, већ такође не поштује ни интегритет других вера. Истина је најважнија: стога су разлике између религија дубоко значајне.

    6) Читав смисао спасења јесте у томе да човек оствари своје потенцијале и да буде искрен према самом себи.

    Хришћанско спасење садржи у себи и обећање о остварењу човекових потенцијала, но поистоветити спасење искључиво са тим остварењем значи тривијализовати Божије осећање. Потврђујемо да спасења нема мимо Бога.

    7) Будући да оно што је људско јесте добро, онда се, сходно томе, зло може схватити као промашај у остварењу човекових потенцијала.

    Ова идеја промовише погрешно схватање амбиваленције људске егзистенције и потцењује свепродорност греха. Парадоксално, али ова идеја – умањујући сву страхоту зла – подрива сваку озбиљну и истрајну борбу против појединачних и индивидуалних зала.

    8) Искључива сврха побожности јесте у томе да доприноси индивидуалном самоостварењу човека и остварењу људске заједнице.

    Побожност доприноси личним и заједничким вредностима. али побожност је, пре свега, људски одговор на стварност Божију и, као таква, произлази из фундаменталне потребе и жеље човекове да сазнаје, воли и обожава Бога. Клањамо се Богу, јер је Бог Онај Коме се треба клањати.

    9) Институције и историјске традиције штетно и угњетачки делују на човека, онемогућавајући га да буде истински човечан. За аутентичну људску егзистенцију и аутентичну религиозност неопходно је ослобођење од институција и историјских традиција.

    Институције и историјске традиције често могу да буду оно што угњетава човека. Због тога се оне непрекидно морају подвргавати критици. Међутим, институције и традиције су неопходне људској заједници. Без њих би се живот распао у хаос и нове облике ропства. Зато модерна тежња ка ослобођењу од друштвених и историјских ограничења, у крајњем исходу, води ка разчовечењу човека.

    10) Свет је тај који мора да одређује чиме Црква треба да се бави. Друштвени, политички и економски програми за унапређење и квалитет људскога живота крајње су нормативни за мисију Цркве у свету.

    Црква мора да раскринкава угњетаче, да помаже ослобађању угњетених и да тражи лека људској беди. Понекад се програм црквене мисије поклапа са програмима овог света. Међутим, Црква норме за своју активност изводи из свог поимања воље Божије за овај свет.

    11) Наглашавање Божије оностраности, у најмању руку, представља препреку за хришћанску бригу о друштву и хришћанску друштвену акцију, а можда је чак и сасвим неспојиво са том бригом и том акцијом.

    Ова претпоставка једне води ка негирању Божије оностраности. Други, пак, прибегавајући лажној оностраности, западају у религијски приватизам или индивидуализам због чега запостављају личну и заједничку одговорност Хришћана за њихово земаљско обиталиште. Гледано из библијске перспективе, Хришћани – управо због тога што верују да Бог влада свим аспектима људског живота – морају, у потпуности, да учествују у борби против угњетавања и нечовештва, као и њихових манифестација у расизму, рату и економској експлоатацији.

    12) Борба за боље човечанство ће довести до Царства Божијег

    Борба за боље човечанство јесте суштинска за хришћанску веру и може бити надахнута и утемељена у библијском обећању Царства Божијег. Међутим, несарвшена људска бића не могу створити савршено друштво. Царство Божије далеко надилази сваку утопију коју човек може да замисли. Бог има Своје планове који се сукобљују са нашим плановима, изненађујући нас судом и спасењем.

    13) Питање наде у живот после смрти је потпуно неважно или, у најбољем случају, маргинално за хришћанско схватање остварења човека.

    Ова идеја означава коначну капитулацију пред модерном мишљу. Ако је смрт та која има последњу реч, онда Хришћанство нема шта да каже на крајња питања живота. Верујемо да је Бог васкрсао Исуса из мртвих и уверени смо „да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рим. 8, 38).
    Ein Gespenst geht um in Europa - das Gespenst ...



  2. #2
    Iskusan krauterbox (avatar)
    Učlanjen
    14.03.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Novorosijsk
    Poruke
    5.480
    Reputaciona moć
    274

    Podrazumevano Re: o. Aleksandar Šmeman o šizofreniji pravoslavlja

    (nastavak)

    Šmeman u eseju govori o ekumenizmu (o nerazumijevanjima i predrasudama), ali po meni iz tog njegove kritike ne vidi se neka agonija (Šmeman je inače od osnivanja SSC aktivno učestvovao u radu te organizacije).

    Međutim to ekumenizmu nije toliko ni bitno, koliko njegova razmišljanja o tome zašto je kod pravoslavnih Hartvordski apel prošao nezapaženo i zašto je to greška.

    Evo nekih njegovih opservacija

    Почео сам овај есеј тврдњом да православно нереаговање на „Хартфордске апел“ има своје корене, првенствено, у чврстом убеђењу православних да Православну Цркву нису ни дотакле, а камоли захватиле те продорне секуларне идеје које је хартфордски скуп раскринкао као „лажне и погубне“ за Хришћанство. На неки начин, то и јесте тачно. (...)

    Али, само „формално“.
    Јер основни парадокс православне ситуације јесте у томе што је , управо, тај богословски конзерватизам, та постојана верност православних не само садржају, већ и самој форми православног доктринарног Предања оно што од њих самих прикрива њихову сопственост – и усуђујем се да кажем – трагичну капитулацију пред самом том секуларном „културом“, на коју су, како веле, имуни, јер им ту имуност обезбеђује њихова православна вера.
    Истински трагичан аспект те капитулације представља чињеница да православни те капитулације, уопште, нису ни свесни, односно да у својој наивности немају представу о дубини нарастајуће схизофреније у којој живе.

    (...) управо ту почиње оно што сам назвао схизофренијом – чини се да су православни потпуно несвесни најозбиљнијих духовних импликација и изазова ове нове ситуације.
    Они као да нису ни свесни чињенице да, на плану културе, читава Православна Црква, а не само православна Дијаспора, данас живи на Западу, изложена западном начину живота, као и западном виђењу и искуству света.
    Православни су наивно убеђени да ће успети да сачувају Православље све док буду служили своја византијска богослужења и све док буду – сваке прве недеље Великог Поста („Недеље Православља“) – свечано исповедали своју беспрекорну верност „Вери Отаца, Вера која утврди васелену“.
    Православни мисле да ће успети да „обезбеде“ Православље и да испуне своју дужност ако буду успели да препокрију читав свет – мање или више успешним – копијама Византијске, руске, Србске или других Православних Цркава; (...)

    Оно чега православни нису свесни јесте да, управо, та византијска Литургија – на коју савесно и у пуној верности свом православном наслеђу, долазе сваке недеље – сваком својом речју и својим литургијским чином доводи у питање културу у којој живе и коју су, с ентузијазмом, прихватили као сопствени „начин живота“ од понедељка ујутру до суботе увече, као и да православна вера коју они тако поносно исповедају на Недељу Православља садржи у себи и објављује виђење човека, света, природе и твари, које је потпуно другачије од оног секуларног виђења које, уствари, обликује не само њихове животе, већ и њихов ментални и психолошки склоп.

    Знам да има много православних који тврде и проповедају да православни могу и морају да живе на Западу без икакве „везе“ са западном културом и у ставу потпуног одбацивања те културе, да живе на Западу као да Запад, уствари, и не постоји, јер је он потпуно „труо, јеретичан и неизлечиво болестан“.
    Да би се то постигло, треба створити вештачка острва грчке, руске или било које друге православне културе, треба затворити сав врата и све прозоре, и онда живети у убеђењу да се припада „светом остатку“.
    Оно што ти „супер–Православци“, наравно, не знају јесте да такав њихов став одражава, управо, њихову потпуну капитулацију пред истим тим Западом кога се гнушају: да су у својој идеологији „супер–православности“ претворили Православље у оно што оно никада није било, у секту , која је по дефиницији негирање католичког призвања Цркве.

    А ту су и они који – како сам то покушао да покажем – покушавају да остваре некакву мирну коегзистенцију Православља са секуларном западном културом, која неумољиво отима за себе, заиста, читавог човека: његову душу, његов живот и његову веру.

    Оба ова става су крајње ауто–деструктивна.
    Зато, када кажем да је Хартфорд „важан“ за православне, онда – пре свега – мислим на питање које је „Хартфордски апел“ упутио и нама православнима, а питање гласи:
    ако је наша вера, као што то стално тврдимо, једина истинита вера, зар онда није куцнуо час да, првенствено себи самима, покажемо како она функционише у конкретном животу, у тој вечној напетости између потпуне, апсолутне и истински апофатичке оностраности Бижије и Божијег стварног и величанственог присуства у овом богоствореном, палом и спасеном свету?
    Ein Gespenst geht um in Europa - das Gespenst ...

  3. #3
    Poznat
    Učlanjen
    08.04.2009.
    Pol
    muški
    Poruke
    9.681
    Reputaciona moć
    132

    Podrazumevano Re: o. Aleksandar Šmeman o šizofreniji pravoslavlja

    Mnogo stvari o kojima treba dobro razmisliti, pre nego što se da adekvatan odgovor.
    Nisam ni ja čuo za "Hartfordski apel" do sada.
    Vrlo zanimljivo.

  4. #4
    Iskusan krauterbox (avatar)
    Učlanjen
    14.03.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Novorosijsk
    Poruke
    5.480
    Reputaciona moć
    274

    Podrazumevano Re: o. Aleksandar Šmeman o šizofreniji pravoslavlja

    Citat Original postavio Caliburn Pogledaj poruku
    Mnogo stvari o kojima treba dobro razmisliti, pre nego što se da adekvatan odgovor.
    Nisam ni ja čuo za "Hartfordski apel" do sada.
    Vrlo zanimljivo.
    Ma ja sam "Hartfordski apel" dao onako gratis (uostalom to je trebao uraditi neki teista, a ne ja), ali da je zanimljiv .., zanimljiv je - to je tačno.

    I to je način na koji se sa nama treba diskutovati, a ne ono jalovo argumentovanje, sa malo manje od dva milenijuma starim, svetootačkim citatima (čija je trijumfalno-osvetoljubiva netolerantnost i pravovjerna fanatiziranost samo dokaz u prilog tezi da je svako mono... po defaultu fašizam, a da je institucionalizovani monoteizam arhifašizam) ... ili, što je još jadnije, sa somnabulnim vizijama, nekakvih "novijih" likova, čija se navodna validnost onda potkrepljuje opojnim mirotočenjem i nekrofilnim ushićenjem nad neraspadnutom ploti.

    Ali meni je ono Šmemanovo mnogo, mnogo zanimljivije.
    Čovjek je '75. predvidio ono što se pravoslavlju događa sada.
    Ono jednostavno ne shvata šta se dogodilo u protekla dva vijeka. Na neki način KUD Ziloti (svih njih 250) su u pravu.
    Ona svetoootačka mahnitanja kojima oni mašu su stvarna, a pravoslavlje je ono koje ih kurvinski licemjerno ignoriše.
    Pravoslavlje mora da ih potvrdi ili da ih se odrekne - da jednostavno zauzme stav, a to je moguće samo na Vaseljenskom saboru.
    Tek tada će pravoslavlje moći i zilotskim fanaticima i svijetu pogledati u oći.
    Ein Gespenst geht um in Europa - das Gespenst ...

  5. #5
    Ističe se louiskrstic (avatar)
    Učlanjen
    13.07.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    --
    Poruke
    2.347
    Tekstova u blogu
    5
    Reputaciona moć
    81

    Podrazumevano Re: o. Aleksandar Šmeman o šizofreniji pravoslavlja

    Čoveku pre svega nedostaje shvatanje da u ovom svetu ništa nije večito niti je jednom dato zauvek. Iako to intelektualno znamo ipak se svim silama borimo da očuvamo zatečeno stanje jer se plašimo.
    Čega?
    Plašimo se da ćemo sa promenama koje dolaze nestati i mi sami.
    Ništa gore se ne bi dogodilo čoveku nego kada bi sve promene bile zaustavljene. Odaberimo bilo koji trenutak iz nama bliže istorije i zaustavimo ga. Neka to bude 1918 god. Ili recimo 1938, možda 1942 ili 1947 ili 2009.
    Na sreću cele populacije na ovoj planeti ta sveukupna promenljivost donosi nešto čega nismo ni svesni. Donosi u nama samima novo shvatanje i poimanje nas samih, života u celini ali i samog Boga.

    Nijedna religija na ovoj planeti nije istrajala pa neće nijedna trajati dok je ljudske populacije na ovoj planeti. Definitivno, sve promene koje se odigravaju na planeti jesu u skladu sa tačno odredjenom svrhom i u skladu sa planovima Boga.

    Zapitajmo se samo jedno. Bog, tako moćan da je kreirao ovolike svetove, univerzume, ogromne galaksije i milione zvezda sa planetama i beskonačno mnogo rasejanog životnog obličja odjednom nama ljudima izgleda nemoćnim da zaustavi "negativne" promene pa je ostavio nas jadne crviće da se borimo u zaustavljanju mnogih za nas nezaustavljivih tokova.

    Umesto da se plašimo svih promena (stvarno životno destruktivne procese ne treba razvijati i podsticati) može biti korisnije da se zapitamo zašto su prisutne, neminovne i šta donose čoveku ili na šta ga podstiču.

    Bilo je više rasa na ovoj planeti koje su u dužem ili kraćem periodu dominirale. Danas jedna dominira a doći će nove koje će takodje dominirati i proći kao mnogi vetrovi što su prošli. Bilo je mnogo naroda i nacija a bilo je, jeste i doći će mnoga učenja i religije sa dolazećim vremenima.

    U ovom svetu sve što se rodi, ima svoj život ali i svoj neminovni kraj.

    Ostaje ili provejava pitanje, Zašto je to tako?

    Ako sagledamo razlog svih tih promena može se dogoditi da počnemo živeti manje grčeviti život, da ga bolje uživamo i da nam bude duhovno plodonosniji. Jer, niko od nas nije izgubljen i zaboravljen u očima Boga nezavisno od naših trenutnih verovanja i religijskih opredelenja osim što se mi samo koprcamo i opiremo onom osnovnom zbog čega nas je On naizgled "otrgnuo i udaljio" od sebe - jer suštinski On to nije učinio.
    Poslednji put ažurirao/la louiskrstic : 08.06.2009. u 08:19

  6. #6
    Moderator De_Sisti (avatar)
    Učlanjen
    30.05.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    20.939
    Tekstova u blogu
    8
    Reputaciona moć
    403

    Podrazumevano Re: o. Aleksandar Šmeman o šizofreniji pravoslavlja

    Немојте мислити да Шмеман критикује Православље као такво... Критикује оне ствари за које сматра да не дају Православљу да се испољи у својој пуноћи и лепоти...

    Ево аплоудовао сам вам једну његову књигу, "Наш живот у Христу".. Врло занимљива... Одлична разматрања човека који живи Христом

    http://rapidshare.com/files/242165975/smeman_nas_zivot_u_hristu.pdf.html

    Колико је велика личност у питању, можете видети и према другим његовим делима, која можете наћи на сајту

    http://verujem.org/

    ево наслова књига које су доступне на том сајту
    - Пост и причешће
    - Пост и Литургија
    - Литургијска структура поста
    - Изабрани списи
    - Водом и Духом
    - Велики пост
    - Евхаристија (Тајинство јединства)
    - Евхаристија (Тајинство сабрања - Тајинство Царства)
    - Литургијско богословље, богословље литургије
    и литургијска реформа
    - О питањима литургијске праксе
    - Послушан истини
    - О владики Николају
    - Идеја примата у Православној еклисологији
    - Монаштво и Литургија

Slične teme

  1. Moj stav o licemerstvu pravoslavlja.
    Autor Droid u forumu Religija
    Odgovora: 166
    Poslednja poruka: 07.04.2013., 12:13
  2. Odgovora: 23
    Poslednja poruka: 07.08.2007., 02:43

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •